У ЈУ ОШ "Свети Сава" у Бањој Луци, 29. фебруара 2020. године, одржано је Општинско такмичење из Православне вјеронауке. Такмичили су се ученици 6. разреда, а тема такмичења била је „Диван је Бог у светима својим". Тест се састојао од 31 задатка, носио је максималних 100 бодова, а ученици су имали 90 минута на располагању да ријеше тест. Најбоље знање показала је Тамара Миљевић из ЈУ ОШ "Јован Дучић", са освојена 94 бода, Душан Томашевић из ЈУ ОШ "Вук Стефановић Караџић" са 90 бодова и Марија Гатарић из ЈУ ОШ "Свети Сава", која је освојила 87 бодова. Четврто мјесто, са 84 бода, заузео је Петар Дележан, док је пето мјесто заузела Јована Кременовић, са 81 бодом.

У ЈУ ОШ "Меша Селимовић" у Јањи одржано је Општинско такмичење за Општину Бијељина. Најбољи резултат постигла је Душица Станојевић, 93 бода, Исидора Врућан, 84 бода и Александар Милановић, 82 бода.

У Општини Источна Илиџа такмичили су се ученици из три школе. Најбоље знање показала је Анастасија Шеховац, из ЈУ ОШ „Алекса Шантић“ Војковићи /вјероучитељица Драгана Ковач/ са освојена 93 бода, затим Емилија Пајдаковић, ЈУ ОШ „Јован Дучић“ Касиндо, /вјероучитељ Небојша Коларић/ са освојена 84 бода, док је треће мјесто заузео Иван Црновчић, ЈУ ОШ „Алекса Шантић“ Војковићи /вјероучитељица Драгана Ковач/ 83 бода.
​
Списак ученика који су се пласирали на Епархијско такмичење: БАЊАЛУЧКА ЕПАРХИЈА, ЕПАРХИЈА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКА, ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА, ​МИТРОПОЛИЈА ДАБРОБОСАНСКА, ЕПАРХИЈА ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКА И ПРИМОРСКА​

​Животиње су створене пре људи: водена (гмизавци) и ваздушна (птице) створења створена су пети дан, док су копнена створења створена шести дан, а људи су одмах после тога створени. Животиње су живеле у миру са човеком и једна са другом, није се знало за грабљивице. Човек је створен као круна Божјег стварања, господар свега што живи, чему је и морао дат имена на основу права које му је дао Творац (Пост 2, 19). Био је то свет, укључујући и животињски свет, који није знао за пропадање. Сва твар била је испуњена радошћу, како се изразио Свети Максим Исповедник.

Све се променило после Пада. Бог је рекао Адаму, који је прекршио завет: „земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека“ (Пост 3,17). Према томе, човек је поднео одговорност за недаће у целокупном космосу, за сва створења, за скрнављење опстанка као заједнице са Богом. „Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (Рим 8, 22). Христовом откупљујућом жртвом отворила се могућност за човека да уђе у Царство Небеско, али да ли су то и животиње наследиле?

На ово питање немамо одговарајући одговор у православној теологији. Иако пророк Исаија прориче будуће блаженство са животињским светом: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Ис 11, 6-8) често ће се чути супротни гласови у тим расправама да ли животиње наслеђују Царство Небеско. Древна Црква није имала јединствено мишљење Светих отаца по овом питању  (а и данас га, заправо, нема). Не постоји систематично и кохерентно учење Цркве о животињама. Васељенски сабори нису се бавили учењима која се тичу животиња. Постоји само неколико правила Шестог Васељенског сабора који се односи на овај канонски закон (забрана једења са животињама и забрана довођења животиња у цркву). Што се тиче самог појма о животињи и судбини која је се тиче, постоји само један број личних мишљења неких Црквених отаца.

Питање да ли животиње наслеђују Царство Небеско је питање супротстављања животиња и наспрам људи. Постоје разни аргументи који се могу овде изнети: животиња није створена по „лицу и обличју“, њена улога је само улога човековог средства: она служи човеку док у Царству Небеском неће бити потребе за њиховим служењем.

Додатно, животињски свет је довољан сам за себе, док је човек једино биће којем је потребан неко други, односно, Бог, да би досегао у потпуности своје могућности. Животиња не може да схвати Откровење јер оно укључује „активност, које подразумева одговарајуће менталне и вољне способности“ (Сејмон Френк). „Животиња не зна за духовну жеђ. Кад је мирна, испуњена и задовољна, она је срећна. То није оно што чини човека“ ( о. Александар Мен). У међувремену, о. Александар Мен се надао да су душе животиња бесмртне и да ће отићи у рај, због тога што оне не знају ни за какву издају нити неке друге људске пороке. Свети Лука Кримски (Војно-Јасенецки) је веровао да „ је животињски дух такође везан за тело као наш, па према томе има разлога да се очекује да ће  и њихова тела бити у новој природи, у новом свету после краја овог садашњег света“.

​Вреди напоменути да се некад животиња не понаша увек онако како јој прописује „природни„ програм“ и да се може понашати неприродно, показујући јединствене особине сличне људским врлинама. Она може бити одана до смрти; може осетити сажаљење и саосећање, кривицу или стид.

Постоје бројна сведочења неочекиване благонаклоности и помоћи чак и од чак и од најсвирепијих животиња према свецима у православним житијима и у сачуваним легендама и народним причама. Вране су доносиле хлеб и месо пророку Илији. Постоји и занимљива легенда коју је препричао Касијан, монах из 5. века, о Светом апостолу Јовану Богослову, који је припитомио јаребицу и често проводио своје слободно време играјући се са том птицом.  Древни Патерник говори нам о животињама које су одбијале да нападну хришћане у циркусу, чак иако су незнабожачки Римљани сматрали да ће растргнути хришћане. На пример, лав са Атласа мазио се и лизао  стопе ђаконисе Татјане (3.век) у једној арени у Риму. Њени стражари и прогонитељи помислили су да је лав питом и одважно су кренули ка предатору али је звер одмах једног од њих растргла.
 
Свети Мамант живео је на планини код Кесарије Кападокијске у 3. веку. Његову колибу посећивали су његови „пријатељи“- како их је сам светац волео да зове- јелени, козе, хијене, лавови (и то сви истовремено). Свети Антоније Велики (3-4. век) срео је хијену која му је показала пут за египатску пустињу. Вране су га храниле, а лавови су му служили. Нешто скорије датума, 14. век, Свети Сергије Радоњешки, који се посветио аскетизму у једној малој келији у шуми, успео је да се спријатељи са вуком и породицом дивљих вепрова. Он је чак хранио медведа хлебом, а често му давао и своју последњу векну. У биографији Светог Германа Аљаског можемо да прочитамо: ,,Близу његове келије живеле су ласице. Оне су познате по својој плашљивости а оне су трчале ка Светом Герману и јеле из његових руку. Такође он је виђен како храни и медведа“.

„Господе Исусе Христе, Ти си истински чокот, а Твој Отац је виноградар, и назвао си апостоле своје лозом“
Ова молитва се чита кад се сади виноград. Лоза, грожђе и вино су најчешћи примери који се користе у јеванђељским причама. У Јеванђељу, то символизује живот, радост и Христа. Речи „вино“ и „лоза“ поменуте су у Библији више од 250 пута. Са вином се увек поступало у хришћанству као са благословеном твари. То се може објаснити чињеницом да се хришћанство ширило регијама где је претходно напредовало Грчко-римско царство. Људи су сматрали да вино није само један од бројних производа са фарме, већ је оно такође било повезано са поштовањем Дионисија, бога вина.

У Старом завету, вино такође игра веома важну улогу. Често су виногради поређени са Израиљом. Ноје је засадио виноград после великог потопа. Током изласка, Бог је обећао Јеврејима да ће благословити њихов хлеб, вино и воду, тј. све што је неопходно за живот. У то време, клима и земљиште Палестине било је погодно за винограде и виноградарство. 
 

​Цар Давид хвали виноградарство: „И вино весели срце човјеку, и лице се свијетли од уља, и хљеб срце човјеку кријепи“ (Пс 104,15) или „А мени си дао у срце радост већу него што је они имају кад им роди пшеница и вино“ (Пс 4,7). Давид је сматрао да је вино један од најважнијих елемената у исхрани неке особе. Вино омекшава људско срце, које је центар свих осећања.

Још од древних времена, религијски обичаји и вино хармонично живе у хришћанству. Христос почиње са Својим чудотворствима претварајући воду у вино на свадби у Кани Галилејској. Јеванђелисти су  нам дали конкретне податке о вину, кад су писали ово чудо. Они кажу да је то пиће радости и среће. 

Вино добија тајанствено значење на Тајној вечери, кад Христос даје чашу својим ученицима и каже: ,, Ова је чаша Нови Завјет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, у мој спомен“ (1Кор 11, 25). Тако, вино и хлеб постају Божански дарови у Евхаристији.
Благословено виноградарство није могло остати у Светогорским манастирима. Нама је слатко црвено вино које се традиционално користи у грчким православним црквама у светој тајни светог причешћа. Ова врста вина обично се прави од црног грожђа осушеног на сунцу. 
 
 Припремање вина за Свето причешће није једини разлог зашто се монаси баве виноградарством. Вино је важан додатак исхрани монаха, који дневно уносе мало калорија због тога што не уносе животињске протеине него се њихова исхрана углавном заснива на биљној храни. Манастири примају на конак многе ходочаснике којима се такође даје вино два пута у току дана током оброка изузев посних дана.

Штавише, доста радника који помажу манастирима у одржавању домаћинства живи на Светој Гори. Манастири заузврат треба да им обезбеде вино и ракију. Гостима се обично нуди ракија кад дођу на конак у неки Светогорски манастир. Ова традиционална светогорска посластица сервира се са кафом и ратлуком. Оци кажу да чашица ракије штити од знојења док шећер из ратлука отклања умор. Пре ће бити да је ствар у томе што на Светој гори није било аутомобила па су монаси и ходочасници морали дуго да пешаче.
Још више, монаси су знали лековита својства вина. Манастирски списи садрже бројне рецепте различитих лекова, који се заснивају на вину. Између осталог, према рецепту који је нађен у спису који датира из 17. века, грожђе се користило за прављење мастила. 
 
На самом почетку 10. века, задужбинари манастира су знали доста тога о добрим својствима грожђа и садили винограде због сопствених производа виноградарства. Вино није било само Божански дар за монашку заједницу већ и нека врста размене која је помагала манастирима да себе снабдеју са оним шта им је неопходно и да покрију друге трошкове. 
​ 
Архимандрит Емилијан, монах манастира Светог Петра каже: „ Молитва загрева срце монаха“. Може се рећи да вино загрева тело монаха. Оно постаје његово олакшање и одмор од свакодневног физичког и умног рада.
Превела: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: https://dishupravoslaviem.ru/vino-v-xristianstve/#more-8201

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ, 14. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Богословија "Свети Арсеније Сремац" у Сремским Карловцима добитник је овогодишњег Сретењског ордена првог реда - признања од огромног националног значаја, које ће бити уручено сутра у Београду, поводом Дана државности Србије.
 
Вршилац дужности ректора Карловачке богословије протојереј Јован Милановић рекао је да је ово признање потврда вриједности и пожртвованости Богословије у времену у којем постоји.

"Сретењски орден показује да не посустајемо у нашој мисији у времену у којем живимо, него се трудимо да будемо носиоци истих вредности као и наши преци", рекао је Милановић у телефонској изјави за Срну.

Милановић је истакао да је признање дар од Бога и својеврсна потврда великог труда и рада његових претходника, професора и ђака, као и помоћног особља.

"То је Орден свима њима", поручио је Милановић.

Он је изразио посебно задовољство што Орден стиже у вријеме када Богословија слави 225 година постојања.

"Не смемо, и, никад нећемо заборавити заслуге мојих претходника - ректора Јована Петковића, Душана Петровића, Марка Шпановића, као и блаженопчившег Младомира Тодоровића", нагласио је Милановић.

Према његовим ријечима, захвалност за признање припада и Српској православној цркви /СПЦ/, која се на најбољи начин стара о црквено-просвјетним институцијама.

"Надам се да ћемо доживети да видимо да црквене школе, пре свега богословије у Србији, поново заживе и да се наше активности још боље препознају - и у друштву и у Цркви. То је на неки начин признање, не само нашој школи, него и свим другим богословијама које су се трудиле и труде да васпитавају будуће свештенике", рекао је Милановић.

Карловачка богословија је добијањем Сретењског ордена стала раме уз раме са осталим носиоцима тог признања из реда институција од огромног националног значаја као што су Српска академија наука и уметности /САНУ/ и Матица српска.

Прву српску православну богословију основао је митрополит карловачки Стефан Стратимировић 1794. године, а настава у Богословском училишту почела је 1. фебруара те године.

Још једна у низу активности које наша Епархија организује у сарадњи са World Vision организацијом

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског господина Фотија, а у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске и World Vision-a, 8. и 9. фебруара у Бањи Врућици одржан је семинар на тему „Светост породице“.

​Ово је још једна у низу активности које наша Епархија организује у сарадњи са World Vision организацијом.

Учешће на семинару узело је 11 вјероучитеља и 3 координатора за вјерску наставу наше Епархије.

У веома добро осмишљеним радионицама које је организација World Vision сада већ давне 2016. године, припремила са професорима Богословских факултета СПЦ који се баве катихетиком, методиком и психологијом, учествовали су сви присутни на семинару.
Радионицама су обухваћене следеће теме:
 
1.            Моје наде и виђења за моју породицу;
2.            Искуство из дјетињства кога се највише сјећам;
3.            Породица у Новом завјету;
4.            Сјеме добра и плодови добра;
5.            Једном за цијели живот;
6.            Радост и патња;
7.            Дефинишући тренуци;
8.            Мудри градитељи;
9.            Љубав, поштовање и подвиг;
 
Све теме су врло исцрпно обрађене кроз радионице а већину су водили сами вјероучитељи.

Ово је био први семинар од два планирана, а исти ће бити реализован са другом групом вјероучитеља у наредном периоду.
​
извор: епархијазт.цом

Четврто канонско јеванђеље говори да је Јован Крститељ крстио Исуса Христа у водама Јорданским. На основу јеванђељске приче, створена је и иконографија овог великог празника. Занимљиво је да је река Јордан на богојављенским иконама испуњена рибама, змијама, аждајама и митским ликовима. Све ово се може наћи на више уметничких слика Богојављења које су сликане по византијском канону, али оне не одјекују јеванђељским текстовима. Објашњење за необичне ликове који живе у светој реци налазе се у древним текстовима Постање и Псалми.
 
Ерминија (антички приручник за иконописање) даје следећа упутства везана за осликавање Богојављења: „ Христос стоји усред Јордана, без одеће. На обали ове реке, са десне стране Христа, Претеча гледа у небо, дижући леву руку горе, и држећи десну руку на глави Христовој. Небо је видљиво над њима и Свети Дух силази одатле; написано је на зраку сунца: Ово је Син Мој љубљени, који је мени по вољи. На левој страни, анђели ревносно стоје, ширећи своје руке сакривене испод својих одора. Негде мало даље од Јована, у води лежи један  старац, окренут лицем и гледа са страхом у Христа, док он сам точи воду из велике посуде. (То символише Јордан како се враћа назад (Пс 114, 3-5). Јордан је често осликан као римски речни бог, старац са посудом из које тече вода.

​Стихови 3-5. Псалма, такође, помињу море, персонификација која се често упоређује са сликом Јордана: „Море видје и побјеже; † Јордан се обрати натраг. Горе скакаше као овнови, брдашца као јагањци. Што ти би, море, те побјеже и теби, Јордане, те се обрати натраг?“ Тиме се наглашава како су Јевреји чудесно прешли Црвено море. Речи о овом догађају се чују у канонима празника Богојављења. Речи Псалма не само да се односе на старозаветне догађаје, али, такође, се ствара прелаз на Нови завет, проричући Крштење Господње. У минијатурама које илуструју псалми, у осликавању Богојављења могу се наћи две символичне особе у близини: море и река Јордан.

​Потешкоће „превођења“ византијске иконографије на руским иконама Крштења су прилично разумљиве. Потешкоће око имена и ликова персонификација реке и мора на таквим иконама објашњене су чињеницом да је аутор, на пример, измешао персонификације, не знајући историју. То се десило са иконом из Солвичегодскa чији је аутор Михаило (крај 15. века). Овде је река Јордан женски лик а море је осликано као мушкарац. На грчком, реч „море“ је женског рода, а „река“ је средњег рода (у општем смислу) или мушког (ако говоримо о веома великој реци). Грчко-руски новозаветни речник указује на мушки род речи „река“. То је оригиналан род персонификација мора и реке под разматрањем.

​
Млад човек је трећи символ воденог елемента. Разлог појављивања младог човека у доњем делу иконе Крштења се различито тумачи. У једну руку, он је виђен као још једна персонификација мора, уместо женског лика који је смештен до персонификације Јордана. Истовремено постоји и једна убедљивија верзија. Његов лик се може протумачити као персонификација Јордана или један од његових потока. Према античком обичају, река у којој  се Исус Христос крстио изливена је потоцима Јора и Дана; ово се налази у једној минијатурној књизи. Ако је младић осликан у дубини воде до старца који је наслоњен на огроман суд, онда је овај пар ликова персонификација две реке које су се спојиле у Јордан. Слична персонификација је приказана на икони крајем 15. века из Кирило-Беложерског манастира (овде један млад човек седи на једно пару риба, вероватно делфина).
 
„ Рибе пливају око Христа“ закључак је у упутству Ерминије која се односи на осликавање Крштења Господњег. Риба је најстарији символ Христа а такође и верника. Реч „ риба“ на латинском звучи као ‘pisciculli’ , а крстионица се назива речју ‘piscina’, што би значило рибњак или језерце. Поред осликавања риба на водама Јордана које одговарају оваквом тумачењу, ми се сусрећемо са једним необичним случајем на грчкој икони из 18. века , где неке зубате рибе, као гомила грабљивица, окружују Спаситеља. Једно од ових чудесних створења личи на змију. 

​Змија и аждаја се такође појављују на икони Богојављењa. Важно је напоменути да се реч ‘draco’ може истовремено превести са латинског и као „аждаја“ и као „змија“. За хришћане, аждаја символично осликава ђавола. Змија, која је такође символ мудрости, негативно се тумачи на византијској икони. Слика аждаја и змија (оборених) помиње се у тексту Постање (Пост 3,15), и у Псалму 74, 13-14 ( „Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама. Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу)“.

Кроз овај псалам, догађаји Пада и Крштења су повезани. „Главе змија“ (У црквенословенском латинска реч ‘draco’ се преводи као „змија“)  приказане су на македонској богојављењској икони коју је насликао Давид  Селенички.

Тако, символични ликови који окружују Спаситеља на икони Крштења, имају старозаветне и хришћанске корене и у исто време семантичко јединство у слављењу празника јављања Бога свету. Лепота и пророчка проницљивост Старог завета сјединила се са добрим вестима новозаветне приче.


​
За  вјеронаука.нет превела из „ Каталога добрих дела“ САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: https://pravlife.org/ru/content/ikona-kreshcheniya-gospodnya-kogo-i-pochemu-mozhno-uvidet-u-nog-spasitelya-v-iordane

Крштење Господње, као што знамо, описано је у три синоптичка јеванђеља - по Матеју, Марку и Луки. Међутим у самом тексту Јеванђеља по Јовану нема ништа о самом Крштењу. Ово је и упркос чињеници да је сам апостол био неко време ученик Јована Крститеља и према томе он би био једини директни сведок тог догађаја. Шта је разлог да апостол о томе не говори?

Хајде да због почетника упоредимо један одломак Јеванђеља по Марку са одломком Јеванђеља по Јовану.
„И догоди се у оне дане да дође Исус из Назарета Галилејскога, и крсти га Јован у Јордану. И одмах излазећи из воде видје небеса гдје се отварају и Дух као голуб силази на њега.  И глас дође с неба: Ти си Син мој љубљени који је по мојој вољи “(Мк 1, 9-11).

„ А сутрадан видје Јован Исуса гдје долази к њему, и рече: Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета! Ово је Онај за кога ја рекох: За мном долази човјек који преда мном би, јер прије мене бјеше. И ја га не знадох, али да се јави Израиљу, зато дођох ја да крштавам водом. И посвједочи Јован говорећи: Видио сам Духа гдје силази као голуб са неба и остаде на њему. И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим. И ја сам видио и засвједочио да је он Син Божији “(Јн 1, 29-34).

Овде видимо да Јован Богослов, за разлику од апостола Марка (као и Матеја и Луке), само преноси говор последњег пророка Старог завета - његово сведочанство о Христу као „Јагњету Божјем“- док изоставља саму причу о Спаситељевом Крштењу. Да је само четврто јеванђеље сачувано, ми никада не бисмо знали ништа о овом догађају.

Па зашто онда, заправо, једини директан сведок Христовог потапања у Јордан не каже ништа о томе у свом Јеванђељу?
Чињеница је да је само Јеванђеље по Јовану, како истичу Црквени Оци и савремени библицисти, посебно у односу на друга јеванђеља и по стилу и по структури. То не значи да им је контрадикторно - напротив, текст Јована Богослова их допуњава на један посебан начин.

Познато је да је Јован написао Јеванђеље касније од осталих. Јевсевије Кесаријски, антички историчар Цркве, приметио је следеће: ,, Кад су се прва три јеванђеља раширила свугде и дошла до њега (тј. апостола Јована) осећао је дужност да сведочи њихову веродостојност али је приметио да им је недостајао извештај о првим делима Христовим које је он изводи на почетку своје службе, што они заиста нису то поменули... Наводно, они су почели да се распитују код Јована да им да извештај у свом Јеванђељу о времену о којим претходни јеванђелисти ништа не говоре, и о делима које је учинио Спаситељ у то време, наиме, пре утамничења Јована Крститеља“. То се оправдава чињеницом да су из четвртог јеванђеља изостављени многи догађаји које су већ апостоли описали, као што је Крштење Господње.

Ипак је апостолов задатак засигурно био шири и значајнији. Користећи се изузетно једноставним и скромним језиком - стручњаци су нашли да је број јединствених речи у овом тексту много мањи него у осталим јеванђељима - он је успео да створи задивљујуће дубок богословски исказ о Христу. Као што је о. Сергеј (Булгаков), богослов и философ, написао, његово јеванђеље је истински и крајње „богословско јеванђеље“.
За апостола је било важно да допуни лик Богочовека коју су остали јеванђелисти развили; он је био јако усредсређен на речи свог Учитеља, тако да сваки пажљив читалац овог текста може да искуси оно што чиме је Петар био погођен Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога (Јн 6,68).

Штавише, у овом Јеванђељу, апостол даје богословско оповргнуће неких јереси и лажних учења која су већ изникла из хришћанске земље. На пример, он ставља „знак узвика“ у библијској позиву божанске и људске природе у Христу, добро обраћајући пажњу на речи свог Учитеља о Својој божанствености. Да би се супротставио заговорницима савремене заблуде, који су тврдили да прави Месија није Исус већ сам Јован Крститељ, као бивши ученик овог пророка, он наводи у свом јеванђељу речи самог пророка о Христу: Ово је Онај за кога ја рекох: За мном долази човјек који преда мном би, јер прије мене бјеше (Јн 1,30). Касније апостол поново наводи речи Крститеља, наглашавајући његову позицију у односу према Христу: Он треба да расте, а ја да се умањујем (Јн 3,30).

Истовремено, Јован Богослов, више него други јеванђелисти, наглашава значај Јована Крститеља у Крштењу Господњем. Последњи старозаветни пророк није био само онај који је потапао Богочовека у Јордан, већ и једина особа која је тајанствено осетила и видела Христа у великом мноштву људи. Тог дана, пише Свети Николај Жички, био је дан Јована Крститеља, човека чију је светост, према учењу Цркве, једино превазишла величанствена и праведна Пресвета Богородица.

„Он (тј. Христос) иде полако ка Јордану у гомили. Он не хвата погледе људи, и нико не обраћа пажњу на Њега. Његова појава није тако упечатљива као Јованова, Његова одећа није тако неугледна, а Његов живот није тако ригорозан и строг... Међутим, постоји само један човек међу окупљенима на Јордану који га препознаје и истински га препознаје. То је сам Јован Крститељ. Очи строгог пустињака засијаше од радости, а његове усне заћуташе у том тренутку; Јован заборави на све остале људе који су стајали у води и поред воде. Он упери прст у Исуса и узвикну на милостив начин: „ Гле, Јагње Божје“ (Јн 1,29).
Тако је Јован Богослов писао; док је изостављао неке суштинске догађаје јеванђеоске приче, он се често дотицао слике коју су његови претходници насликали, лаганим и прецизним потезима, дајући јој једну нову дубину.

„Четврто јеванђеље је јасно приповедано од стране једне особе  „сопственим речима“ и „сопственим ушима“, као пише о. Сергеј (Булгаков) „ личним додиром, који ипак не баца сенку на дубоку и суштинску истину божански надахнуте проповеди. Овде (као и у синоптичким извештајима о Беседи на Гори, причама и изрекама) ми немамо толико дословно наведено шта је Христос рекао, већ пре уметничко део и богословље и дубоко знање и изворно дело“.
за сајт вјеронаука.нет превела из "Каталога добрих дела" САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Извор

​Да ли је апостол Павле написао посланицу Јеврејима?

Читач у цркви обично најављује: „Читање посланице Светог апостола Павла Јеврејима“ прије него што прочита ову посланицу на Светој Литургији. Да ли је апостол Павле написао ову посланицу? Зашто све више и више библијских учењака мисли да је аутор неко други? Какав је традиционални однос цркве према овој посланици?

Разлози сумње
Тврдњу да је апостол Павле био аутор Посланице Јеврејима не доводи у питање само већина данашњих библијских учењака, без обзира на њихову деноминацију (нпр. Протестант Доналд Гутрије, православац Андреј Десницки и католик Харолд В. Етриџ), већ и неки рани црквени писци (Тертулијан, римски презвитер Гај), свети оци (свети Иполит Римски, блажени Јероним) и цијела локална римска црква, стога не треба мислити да ове сумње немају преседан у Цркви. Сама Црква у цјелости дуго није укључивала ову посланицу у Нови завјет. Разлози за то су врло убједљиви, а ми не можемо затворити очи звучним научним аргументима и једноставно их одбацити. Доносимо неколико најзначајнијих аргумената који доводе у питање ауторство апостола Павла.

Стил и језик 
У цијелој посланици аутор никада не помиње своје име, супротно устаљеној навици апостола Павла да потписује сва своја писма и указује како своје коауторе, тако и адресе. Језик и стил Посланице упадљиво се разликују од језика и стила Павлових других посланица. Нећемо видјети нестабилност мисли апостола нити недовршене реченице толико типичне за апостолски стил. Умјесто тога, сусрећемо се са глатким, синтактички савршеним грчким језиком, најбољим од свих новозавјетних књига. Ова посланица је упоредива са најбољим примјерима атичке прозе. Његов аутор је био јасно упознат са реторичким техникама, док Павле себе назива неквалификованим у говору (уп. 2 Кор 11, 6), имплицирајући можда неспособност да јасно изрази своје мисли, као што је апостол Петар написао (2 Пет 3, 16). Све Павлове посланице су писма одређеним заједницама и појединцима, која рјешавају одређена питања и проблеме, док је посланица Јеврејима теолошки трактат без јасног аутора и примаоца. Поред чињенице да стил и језик посланице Јеврејима очигледно није Павлов однос, постоје и бројне друге карактеристике које га издвајају од других посланица.

Теологија и друге карактеристике
Христологија посланице у цјелини развија се у потпуно другачијем смјеру од осталих Павлових списа. Умјесто прочишћавања Христове жртве и укидања закона, посланица говори о Христовом свештенству, Храму и његовим обредима, што уопште није типично за Павла. Запањујуће је да се израз „у Христу“, који је Павле тако фаворизирао, не налази у овој посланици. У својим другим посланицама Павле цитира Свето писмо из сјећања или користи јеврејски текст, док су у овој посланици старозавјетни цитати извучени из Септуагинте, а аутор користи фразу „Бог говори“ умјесто уобичајених уводних ријечи „Писмо говори “,„ то је написано “и тако даље. Реч "Еванђеље", која је уобичајена у другим посланицама, никада се не користи у посланици Јеврејима. Аутор говори о себи као ученику апостола (Јев 2,  3), док је Павле увијек инсистирао на својој независности од осталих апостола и на томе да га је позвао сам Христос (Гал 1,1). Ове и многе друге разлике у овој посланици, узете заједно, изазивају сумњу у Павлово ауторство.

Какав је однос Цркве према овој посланици?
Признање Истока. На овај или онај начин, апостол Павле одувијек се сматрао аутором ове посланице на Истоку, иако су источни хришћани били свјесни значајних стилских и језичких одступања. Климент Александријски претпоставио је да је документ првобитно написао Павле на јеврејском, а да га је јеванђелист Лука, Павлов помоћник, превео на одлични грчки језик. Ово објашњава неке сличности између посланице и књиге Дјела Апостолска. У стара времена се сугерисало да је посланицу написао свети Климент Римски. Ориген је био опрезнији говорећи да су мисли ове посланице заиста припадале апостолу, али да га је написао један од Павлових ученика, имајући у виду ријечи свог учитеља. Ориген закључује: „Ако било која црква прихвати ову посланицу као Павлову, то је похвално. Нису узалуд стари људи сматрали да је ову посланицу написао Павле. Сам Бог зна ко је био прави аутор  (Јевсевије Кесаријски  „Историја цркве“ VI. 25, 11-14). Сви свети Оци Истока сматрају да је ова посланица богонадахнута и слажу се да она заиста припада Павлу. Разлика у стилу и језику може се објаснити чињеницом да је Павле диктирао своје друге посланице писцу, па су морале бити на обичном језику, са честим понављањима и грешкама својственим усменом комуницирању. Дакле, шта би могло спријечити Павла да пажљиво размисли и напише трактат, а не једноставно писмо, које би такође могло бити написано много пута, и отуда разлике?

Запад који сумња
 Дуго је Запад сумњао у ауторство посланице Јеврејима, о чему свједочи блажени Јероним. Тертулијан је посланицу приписао апостолу Варнави, а многи савремени библијски учењаци подржавају његово гледиште. Варнава је добро знао грчки језик и био је левит, па му је предмет култа, свеприсутног у овој посланици, био посебно важан. На њега је несумњиво утицала и теологија апостола Павла. Међутим, немогуће је било доказати или оповргнути ауторство апостола Варнаве због недостатка података. Чињеница да се посланица Јеврејима налази на самом крају листе апостолских посланица такође указује на сумњу у њену каноничност, јер би у супротном била постављена одмах након посланице Римљанима, судећи по њеној дужини. Међутим, ауторитет Источних Цркава по том питању био је прилично значајан и за блаженог Августина и блаженог Јеронима, па је постепено, иако не одмах, посланица Јеврејима сматрана канонском и на Западу.

Закључак
 Прије свега, треба напоменути да питање ауторства Посланице, иако важно, не може бити и није камен спотицања да би се могло сматрати канонским и божанским надахнућем. Црква га је прихватила својом саборном свијешћу и уврстила је у корпус новозавјетних књига. Посланица дише истим Духом као и друге књиге Библије. Дух Свети надахнуо је не само Павла, већ и друге чланове цркве, да поставе на папир истину о откривењу Христа, које је Црква сачувала. Сва научна проучавања питања која се односе на Библију легитимна су питања црквеног ума, и имају за циљ да продубе нашу вјеру и дају нам нова сазнања. Ако библијска истраживања докажу да је Посланицу Јеврејима написао један од Павлових ученика, то ни на који начин неће наштетити православљу, јер истина не може противити нашој вјери. Ако се, међутим, покаже да је Павле аутор ове књиге, онда, како је рекао Ориген, сва хвали нашу Цркву, што је задржава у својој традицији.
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ  / извор

„Неко се може одједном попети на тридесети степеник вежбајући се у смирењу и љубави. Јер љубав и смирење превазилазе било коју врлину“
                                                Митрополит Антоније Пламадеала​
​
Нађена углавном у старијим црквама и манастирима, „Небеска лествица“ је иконографска слика књиге Светог Јована Лествичника „Лествица Божанственог усхођења“. Књига и икона су такође познати као „Лествица“, на словенском „мердевине“.

Свети Јован Лествичник живео је између 579 и 649. године у манастирској заједници Света Катарина на Синају; многе борбе је он имао у овом манастиру, он се такође зове и Јован Синајски.
Свети Јован је приступио Синајској заједници кад је имао 16 година након што је стекао многа научна знања тог времена. Скоро деветнаест година, светац је имао као свети исповедник блажене мученике Синајске. После упокојења свог старешине, Свети Јован се повлачи у пустињу, у ћелију која се зове Тола, неколико километара од Синајског манастира. У овом усамљеном месту, Свети Јован ће наставити своју аскетску борбу наредних четрдесет година. На захтев Синајске манастирске заједнице, Свети Јован постаје калуђер и духовни учитељ тог манастира. Касније, на захтев блаженог Јована Раитског, свети Јован ће написати „Лествицу Божанственог усхођења", књигу која је подељена на 30 поглавља или степеника неопходних за спасење. Ово дело преведено је на многе језике и постало је важан део "Добротољубља".
 
Лествица Божанственог усхођења у иконографији
Према писању Дионисија из Фурне, забележено у његовој књизи „Ерминија Византијског сликања“, икона која се често назива „Лествица Небеска“ блиско је везана за дело Светог Јована Лествичника. Треба запазити да се спасоносне лествице не односе само на монахе, већ такође на све хришћане у свету, било да су у браку или не (погледај Коментаре на Лествицу Светог Теофана Затворника, Упутство за лаике).

Манастирска заједница осликана је у доњем делу иконе, и на левој и на десној страни. Монаси различитих старосних доби представљени су како стоје на капији манастира гледајући ка лествици. Лествица Божанственог усхођења има тридесет степеника по броју глава (етапа) које су написане у књизи Светог Јована Лествичника. У неким иконографским приказима, Лествица има 33 степеника према броју година Христовог живота на земљи.

Лествица је постављена нагнуто где је доњи крај постављен на земљи а горњи крај дотиче Небо. Монаси су представљени на целој дужини лествице, пењући се ка Небу. Ови монаси су представа духовног живота: неки само размишљају, други кроче на прву лествицу, неки се пењу полако, други се подижу брзо, неки падају са лествице (са свих нивоа) док други достижу крај лествице где их чека Христос.
 
На врху лествице су осликани анђели, који помажу монасима на њиховом путу ка спасењу; док су неки монаси само вођени анђелима, друге анђели носе на рукама. На дну лествице, видимо неке више или мање језиве ликове који представљају демоне, који жуде да свуку душу са лествице. Неки монаси гледају несметано ка Христу, док други једва да се одрже на свакој лествици. Неколико анђела скида демоне дугим копљима.

На последњем делу лествице, наш Спаситељ је осликан у јарком медаљонском светлу. Монах који је на последњој лествици осликан је као стар и мудар, одевен у смирење и гледа у Христа. Заузврат, Спаситељ наш хвата га рукама док му на главу ставља победоносни венац.

На дну иконе, застрашујућа аждаја широм отворених уста представља пакао. Међу оштрим зубима аждаје налази се пали монах, док има и других који су близу пада.
​
У неким иконографским приказима, сам Свети Јован Лествичник осликан је како даје путоказ монасима ка спасењу, док у својим рукама држи свитак папира на коме стоји: „Брате, бори се свом снагом да би ти били опроштени многи твоји бедни греси. Великим трудом и добрим делима пењи се овим лествицама, побуђујући ум на исцрпљујућа бденија“.

​Лествица Божанственог усхођења у иконографији
Према писању Дионисија Фурношког, које је забележено у његовој књизи „Ерминија Византијског сликања“, икона која се често назива „Лествица Небеска“ блиско је везана за дело Светог Јована Лествичника. Треба запазити да се спасоносне лествице не односе само на монахе, већ такође на све хришћане у свету, било да су у браку или не (погледај Коментаре на Лествицу Светог Теофана Затворника, Упутство за лаике).

Манастирска заједница осликана је у доњем делу иконе, и на левој и на десној страни. Монаси различитих старосних доби представљени су како стоје на капији манастира гледајући ка лествици. Лествица Божанственог усхођења има тридесет степеника по броју глава (етапа) које су написане у књизи Светог Јована Лествичника. У неким иконографским приказима, Лествица има 33 степеника према броју година Христовог живота на земљи.

Лествица је постављена нагнуто где је доњи крај постављен на земљи а горњи крај дотиче Небо. Монаси су представљени на целој дужини лествице, пењући се ка Небу. Ови монаси су представа духовног живота: неки само размишљају, други кроче на прву лествицу, неки се пењу полако, други се подижу брзо, неки падају са лествице (са свих нивоа) док други достижу крај лествице где их чека Христос.
 
На врху лествице су осликани анђели, који помажу монасима на њиховом путу ка спасењу; док су неки монаси само вођени анђелима, друге анђели носе на рукама. На дну лествице, видимо неке више или мање језиве ликове који представљају демоне, који жуде да свуку душу са лествице. Неки монаси гледају несметано ка Христу, док други једва да се одрже на свакој лествици. Неколико анђела скида демоне дугим копљима.

На последњем делу лествице, наш Спаситељ је осликан у јарком медаљонском светлу. Монах који је на последњој лествици осликан је као стар и мудар, одевен у смирење и гледа у Христа. Заузврат, Спаситељ наш хвата га рукама док му на главу ставља победоносни венац.

На дну иконе, застрашујућа аждаја широм отворених уста представља пакао. Међу оштрим зубима аждаје налази се пао монах, док има и других који су близу пада.
У неким иконографским приказима, сам Свети Јован Лествичник осликан је како даје путоказ монасима ка спасењу, док у својим рукама држи свитак папира на коме стоји: „Брате, бори се свом снагом да би ти били опроштени многи твоји бедни греси. Великим трудом и добрим делима пењи се овим лествицама, побуђујући ум на исцрпљујућа бденија“.

Недеља пре Рождества Христовог (Божића) посвећена је Светим оцима и прецима Исуса Христа. Међу старозаветним свецима којих се сећамо ових дана, Авраам  је можда најбољи пример, као заједнички патријарх и јудаизма (као отац зачетник савеза између човека и Бога) и хришћанства (као прототип свих верујућих). Ова патријархална слика Авраама има утицај на његово представљање у иконографији, а то је резултовало да се на  на многим сликама - и на истоку и на западу- прикаже „Авраамово наручје (или њедра)“.

 Авраамово наручје представља  место утехе упокојених, које налазимо у јудејској, па према томе и у хришћанској литератури. У већини религија, чак иако је то симболично,  Рај је приказан као место радосне гозбе са другим праведницима. Међу Јудејима тамо негде око Христовог времена, било је нормално јести наслоњен левим лактом на софи, док је десна рука била слободна да се њоме једе. Како су се софе често делиле, једна особа би се по природи ствари наслонила „на њедра“ особи са леве стране.То се сматрало одавањем почасти наслонити се на њедра господара гозбе (Јн 13,23). Према томе, бити у Авраамовом наручју (на Авраамовим њедрима) - оцу свих верујућих - значи бити на нарочито повлашћеном  месту на „гозби“ после овог живота. Најпознатија референца Авраамовог наручја је онда кад Исус говори „Причу о богаташу и Лазару“, у којој просјак завршава у Авраамовом наручју док богаташ завршава у паклу (Лк 16, 19-31).

 Према томе, већина иконографије везане за Авраамово наручје на Истоку је приказано у контексту раја. Они приказују то место у које се иде после овог живота прилично дословно, са безброј душа у лику деце (Мат 18,3) која су приљубљена уз Авраамова њедра, делимично прекривајући његову хаљину. Он такође може да носи неку плочу којом су подупрете те душе.  Како је то слика раја, Авраам је приказан као део једне веће слике - најчешће као мали део композиције Судњега дана. Авраамово наручје, такође, налазимо у доњем делу иконе Свих Светих. Овде такође, премда је приказан рај, приказују се бујна стабла у позадини (на овом Руском примеру из 18.века, стабла су локална „Божићна дрвца“ која мештани препознају).

Много чешће, Авраам се приказује са још два патријарха: сином Исаком и унуком Јаковом (названим Израиљ у старозаветној причи). Они су приказани са једне и са друге стране Авраамове, сви седе на начин како доликује особи у чију је част гозба; понекад се они такође приказују како „доје“ мале душе својим грудима. Јаков има на својим грудима 12 малих душа, указујући на 12 синова- и племена- Израиљевих. Укључивање Исака и Јакова у ову рајску слику није никаква тајна: Исус такође укључује ова три патријарха у Своју рајску слику: „А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме“ (Мт 8,11). „Сјешће“ опет наговештава рај као место части (односно наслањања на њедра патријарха) на великој гозби.

Како је Исусов земаљски пут трасиран Јаковом, Исаком и Авраамом, ова тројица се често помињу у химнама Цркве:

„Поклонимо се највећим Светим оцима: Аврааму, Исаку и Јакову јер се из њихове лозе кроз  Пречисту Дјева Христос јави као Свемогући Бог“  
и 
„... јер Авраам, Исак и Јаковсу зачетници пророка...“

и 
„Сионе, граде Бога нашег, дигни глас свој и прослави успомену на Свете оце Авраама, Исака и Јакова...“

 Црквене химне чак нам представљају слику сва три патријарха у рају, са свим праведницима (и Богородицом):
 
"Богородице, размишљајући о твом величанственом Зачећу, Авраам пријатељ Божји, заједно са Исаком и Јаковом са хором изабраних светих радује се".

 Јасно је да су слике младих душа које су приљубљене на њедра Авраамова символичне, као што је и слика гозбе у рају са тројицом патријарха. Међутим, популарност ове слике је управо у њеној „овоземаљскости“. Ову слику је користио Исус у Својим учењима, након свега: Бог нам овде у телу каже „телесне“ приче да би нас довео до Царства небеског. Није изненађујуће да се веома јасно осликавање Авраамовог наручја (6. век) може наћи у Сиријском манастиру у Египту. Као што смо поменули у једном посту везаном за икону Богородице Млекопитатељице, овај манастир су основали монаси који су бежали од Јулијеве јереси која је порицала пропадљивост (односно човечност) Христовог тела пре Његовог васкрсења. Као што се на фрескама приказује Мати Божја како доји Исуса, ми такође можемо наћи веома интимне слике праведних на Авраамовим грудима:

Овде душе праведника у дечјем обличју не само да се гозбе са Авраамом, Исаком и Јаковом; он нису само наслоњене на њедра патријарха; они их руком хране!
„Боже живих и упокојених, бесмртни Царе и васкрсли Христе, Боже наш истинити, посредовањем ... светих и славних праотаца наших Авраама, Исака и Јакова... упокоји душе слугу Својих који су отишли од нас, у место правде; упокоји их у наручју Авраама, Исака и Јакова; и уброј их у свете и смилуј се на њих, као добри Бог који љуби човека “ (са отпуста Службе упокојеним).