Фотографију необичне појаве над Светом Гором објавила је на страници на друштвеној мрежи фондације српског манастира Хиландар.
Запањујућа фотографија облака над Светом Гором (Грчка) постављена је на страници Задужбине Српског православног манастира Хиландара на друштвеној мрежи Фејсбук.
Објава је објављена 30. новембра 2021.године. У опису фотографије стоји: „Данашње небо над Светом Гором“. Објава на страници Фонда манастира Хиландара убрзо је добила скоро неколико хиљада реакција. Корисници у коментарима славе Бога и диве се љепоти природног феномена.

30. новембар –  Свети Григорије Чудотворац Неокесарјски
Потомак грчких досељеника из Неокесарије, будући епископ, богослов и проповједник рођен је почетком 3. вијека у породици имућних многобожаца који нису штедјели новац за образовање свог сина. Након завршене гимназије, Григорије је ступио у школу реторичара, а затим је, затекао се у породичним стварима у Кесарији Палестинској, остао да слуша чувеног хришћанског презвитера Оригена. А шарм његове личности учинио је да младић заборави све своје претходне планове и постане његов ученик. Али како се догодило да учитељ светитеља постане анатемисани јеретик? И шта би могао да га научи?
Сам Свети Григорије писао је о свом учитељу: „Овај човјек је од Бога добио највећи дар – да буде преводилац ријечи Божије људима, да Ријеч Божију разумије онако како ју је сам Бог употребио, и да је објашњава људима како је они могу да разумију." Осам година је учио код Оригена, примио од њега крштење и о свом учитељу написао тако похвалну ријеч да читаш и да се запиташ: да ли је ово писано о човјеку или о анђелу небеском?
Оригенова популарност, његов утицај и током живота и послије смрти били су огромни. У историју хришћанског писања ушао је као један од најплоднијих писаца. Блажени Јероним Стридонски је о њему писао: „Дјела (његова) не надмашују ли у збиру  дјела грчких и латинских писаца? Ко би икада могао да прочита онолико колико је он написао?"
Ученик Климента Александријског, Ориген је чак на неки начин надмашио свог учитеља. Посједујући апсолутно фантастичан радни капацитет, ова личност  је током једног живота успјела да уради онолико колико би другима било довољно за пет живота. Његов велики поштовалац Јевсевије Памфил (посвећује му VI књигу своје Историје) је написао: „„Много би се морало рећи некоме ко би се обавезао да опише живот овог човјека у слободно вријеме“.  Син хришћанског мученика и сам пострадао због исповиједања Христа, Ориген је у животу био сличан класичном лику светитеља: без украса и задовољстава, само један огртач, без обуће, најнужнија храна, без меса, без вина, спавање на голом поду ... Све је то учинило Оригена посебно популарним међу монасима. Дуго се сматрао једним од отаца Цркве. Међу његовим ученицима били су свети Василије Велики и Григорије Богослов. Али послије триста година не само да је назван јеретиком, већ је и анатемисан.

Светац или јеретик?
Шта је онда у Оригеновом учењу, које је, према неким свједочанствима, износило 2.000 дјела (од којих је до нас дошло 16), осудила Црква у 6. вијеку? У жару полемике са монархијском јереси која спаја Лица Свете Тројице у једно, Ориген (иако му је њихово јединство било очигледно) наглашава разлику између ових Лица, такорећи Њихову „субординацију“, гдје је Бог Отац био, такорећи, „виши“ од Бога Сина, а Он је, пак, „виши“ од Бога Духа Светога (јерес субординационизма).
Ориген износи своје учење (оригенизам), које је под јаким утицајем Платоновог философског система, о стварању као вјечитом и непрестаном Божијем акту. Надаље, у њему је учио о чудноватим и Цркви непознатим космологијама, о пре-егзистенцији људских душа (Бог је, по том јеретичком учењу, створио овај свијет да би у њему постојале душе, за казну повезане са тијелом, које нису починиле довољно тежак гријех да би биле сврстане са демонима, нити довољно лак да би постале Анђели). Оригеново учење о међусобној једнакости Анђела по савршенству осудио је V Васељенски сабор као заблуду. Исти Сабор је осудио и другу Оригенову заблуду, по којој ће наступити вријеме када ће се и сам Сатана са анђелима својим повратити Богу и добру, и коначно се измирити са Богом.
Оригеново учење осуђено је као јерес на Петом Васељенском Сабору (553. године у Цариграду), по иницијативи императора Јустинијана, када је анализирао његово учење и затим упутио посланицу Мини, патријарху Константинопоља. У тој посланици изложено је десет анатематизама. Закључна тачка гласи: „Анатема и Оригену, прозваноме Адамант, који је изложио то нечасно и преступно учење, као и свакоме ко прихвати те мисли, или их штити или на неки начин ради на томе да се оне понове...".

Ученик који је надмашио учитеља
Када су два монаха дошла код преподобног Симеона Јуродивог, који је живио у 6. вијеку, и питали шта је Ориген крив, светитељ је разрешио њихове недоумице ријечима: „Ориген... зашао је у море, није могао да изађе из њега и удавио се у дубини“. Али, на нашу срећу, већина његових ученика је ипак испливала. А међу њима је и епископ Неокесаријски Григорије. Његова проповијед, по свједочењу светог Григорија Ниског, била је жива и плодна. Поучавао је лијечећи болесне, помажући онима у невољи, рјешавајући свађе и жалбе. Заповиједао је злим дусима, заповиједао горама и водама, лијечио све муке и болести, пред гонитељима бивао невидљив, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. год. у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију затекао је сав град незнабожачки само са 17 хришћана, а када је одлазио из овог живота оставио је сав град хришћански само са 17 незнабожаца. Зато је примио вијенац славе од Господа свога у царству небеском.
Већ у IV вијеку почело је поштовање Светог Григорија Неокесаријског. А од 5. вијека почели су да га зову Чудотворац. Свети Василије Велики каже да је мјесто Григорија Чудотворца је међу апостолима и пророцима, јер је „„ ”ходио у једном Духу са њима, цијелог живота ишао је стопама светих, у све дане своје у животу јеванђелском свестрано напредовао... као нека велика блистава светлост осветлила је Цркву Божију".

​У недјељу 23. по Духовима, 28. новембра, први дан поста у току ког се припремамо за рођење Богомладенца Христа, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански господин Фотије у Пиперцима, у централном храму пиперачке парохије посвећеном преподобној мати Параскеви - Светој Петки. 
Епископа Фотија је дочекао домаћин, протонамјесник Данијел Пецић, са браћом свештенцима из брчанског архијерејског намјесништва, и парохијанима ове парохије.
Данашњи храм у Пиперцима је четврти по реду. Први храм је био црква брвнара, други од чвршћег материјала се урушио из непознатог разлога, трећи је након више деценија употребе оронуо, а овај храм поче се зидати 1988.године и би освештан 1997. године на празник Светог Сисоја, 19. јула.
Народ подмајевичког краја никада није одустао од свог храма и своје вјере православне, што је Епископ Фотије и похвалио и захвалио им се рекавши - Заиста, хвала свима који сте допринијели да се овај храм овако украси, ослика и живопише и заиста припреми за богослужење и да овде долазимо са духовном радошћу и Богу се молимо. Поучавајући свештенство и народ, Епископ Фотије, у својој богонадахнутој бесједи, није могао да напомене бољи примјер за угледање и примјер богоугодног живота од нашег блаженопочившег Патријарха Павла. Сјећајући се нашег Патријарха Павла, Епископ Фотије је рекао - Зашто је наш Патријарх Павле стекао велико поверење у српском мученичком роду? Зато што су људи знали да тај човек заиста живи онако како учи и како проповеда. Читавих 35 година је био на Косову на распећу, прогону. Писао је многа писма у црквене и државне институције, указујући на стање на Косову. У црквеним органима су та писма имала одјека, док су у државним слабо узимана у обзир. И десило се што се десило, да смо остали у малом проценту на Косову, само 5%, али Косово је било и јесте наше.  
У Христовој оданости и братској љубави, данас су Епископу Фотију саслуживали: протојереј - ставрофор Драган Ћирковић, архијерејски намјесник брчански и парох 1. парохије грчичке у Брчком; протојереј - ставрофор Предраг Ћирковић, парох 4.парохије при храму Успења Пресвете Богородице у Брчком; протојереј - ставрофор Вујадин Станишићи, парох 1. доњобрезичке парохије; протојереј - ставрофор Славко Максимовић, свештеник у пензији, бивши архијерејски намјесник брачански и ђакон Немања Спасојевић. 
По завршетку Свете Литургије Епископ Фотије је одликовао протонамјесника Данијела Пецића чином протојереја и поучивши га да настави са овако добром пастирском службом – ''Одликовали смо оца Данијела чином протојереја заслужено због труда, молитве, рада са свима вама који сте допринели да се овај храм овако украси.'' Затим је извршено и освећење живописа и иконостаса. Нови иконостас је урадио господин Саво Живковић из Добоја, а иконе на иконостасу као и у храму урадио је господин Горан Пешић из Чачка. Протојереј Данијел Пецић је даровао епископу Фотију једну икону да му остане у сјећању ова канонска посјета парохији пиперачкој и да се још дуго моли за све нас.
Текст: Зоран Лукић/извор: Епархија зворничко-тузланска

Иницијатива руског Министарства просвјете да се ажурирају руска правописна правила у писању вјерских термина, а посебно писања великих слова ријечи „Бог“, „Васкрс“, „Патријарх“, повратак је нормама књижевног руског језика, рекао је митрополит волоколамски Иларион.„Ово је повратак нормама књижевног руског језика, које су постојале и у 19. и почетком 20. вијека, а које су из идеолошких разлога намјерно искривљиване у совјетско вријеме да би се понизили и погазили  религија и вјерници“, прокоментарисао је митрополит Иларион у емисији „Црква и мир“. Како је подсјетио представник Цркве, у совјетско вријеме ријеч „Бог“ је писана малим словом, а ,такође, и ријеч „Богородица“ писана је малим словом, „док су вјерници увијек – и у совјетско вријеме, и прије совјетског времена, и сада – писали ове ријечи великим словом“, додао је митрополит волоколамски. 
Архипастир је објаснио да се по правилима црквеног правописа ријеч „Бог“ увијек пише великим словом, осим када је ријеч о паганским боговима. Ријеч „Црква“,такође, се пише са великим словом када означава Цркву као организацију, заједницу вјерника, а не као храмовну грађевину.
– Постоји одређена логика у писању појединих ријечи великим или малим словом и ми је слиједимо. Развијена је, заправо, још у 19. вијеку, када су наши велики руски писци стварали наш књижевни језик, али је, понављам, у совјетско вријеме била искривљена. Сада се та изобличења отклањају и то се може само поздравити, – резимирао је митрополит. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања фома.ру

​Чланови Правописне комисије  Руске академије наука  затражили су од  Министарства просвјете да  повуче нацрт владине уредбе „О одобравању правила руског правописа“. Отворено писмо  објављено је на друштвеним мрежама.
Раније је одејљење разрадило пројекат за одобравање нових правила за руски правопис и интерпункцију. Они су требали не само да одражавају норме утврђене у важећим правилима усвојеним још 1956. године, већ и да их прошире узимајући у обзир савремену праксу писања и тренутни ниво науке о руском језику. Такође је било планирано да се дода правопис позајмљених ријечи, као што су офшор, лоукостер, дифолт, каршеринг, лаптоп, мастер, рекет, реп.., као и нека властита имена, на пример Дејвис, Рембо, Сем. Поред тога, код је имао за циљ да исправи многе застарјеле смјернице за употребу великих слова.

За православне вјернике почео је Божићни пост, који траје четрдесет дана. Током поста вјерници би требало да се уздржавају не само од мрсне хране, већ и од злих помисли и дјела, а да умножавају доброчинства.

​Нови завјет започиње Матејевим јеванђељем, али о његовом аутору заиста знамо врло мало. У Јеванђељу је о њему написао врло кратко: „И одлазећи Исус оданде видје човјека гдје сједи на царини, по имену Матеја, и рече му: хајде за мном. И уставши отиде за њим“ (Мт 9, 9), сличну причу цитирају Марко и Лука. Занимљиво је да га Марко назива другим именом: Левије Алфејев, а Лука примјећује да је био цариник (ова ријеч је значила=убирач пореза и пореза) и додаје један, али врло значајан детаљ: „И он је, оставивши све, устао и кренуо за Њим ". Међутим, сам Матеј себе назива порезником кад наводи имена апостола.
То је све што нам Нови Завјет говори о овом човјеку. Овај апостол нам није оставио своје поруке, ништа се не извјештава о његовом посебном учешћу у неким догађајима историје Јеванђеља, о његовој бесједи након Вазнесења, и уопште о његовом животу. Ништа осим ове кратке епизоде - прекретнице када се све промијенило одмах и заувијек.

Дакле, Матеј, звани Левије (тада су људи могли имати два имена), био је брат другог апостола, Јакова. Њихов отац се звао Алфеј, браћа су живјела у галилејском граду Капернауму, који се налазио на путу који је повезивао два велика града: медитеранску луку Кесарију и главни град Сирије, Дамаск. На таквим путевима су се убирали порези од пролазних трговаца, Матеј је служио на таквим царинама. Царинска служба је, наравно, пружала значајне могућности за обогаћивање: новац можете сакупљати не само у благајну, већ и у свој џеп. Поред тога, порезници су служили римским освајачима и окупаторима. Није изненађујуће што је израз „порезници и грешници“ постао нека врста пословице, која се огледа у Јеванђељу: порезници су били имућни и утицајни, али су их људи презирали. Име Левије звучи у оштрој супротности са овим дијелом: подсјећа на Левија, сина Јакова, чији су потомци били свештеници и левити - људи који су непрестано служили Богу. Родитељи, дајући такво име сину, вјероватно су му пожељели управо такву судбину, али он је изабрао другачији пут.
​Шта је могао помислити кад је видио да поред њега пролази познати учитељ и пророк о коме сви око њега говоре? Људи обичног ранга презирали су се да комуницирају са порезницима, али овдје - велики праведник! Наравно, неће хтјети ни да баци поглед на званичника огрезлог у корупцији, који броји кованице узете од поштених људи са ликом страног цара ...
​Христос није поставио никакве услове, није му ништа замјерио и рекао је само једно: „слиједи ме“. А Матеј га је пратио, једном заувијек, напуштајући свој уносан посао. Предање прецизира да је он  истовремено четвороструко вратио свима које је раније неправедно закинуо, као што је то обећао учинити други преобраћени цариник, Закхеј. Али не знамо ни да ли је Матеј имао прилику за то - ко га је управо прошао на путу! Штавише, било је потребно одмах слиједити Исуса - није било времена за објашњења и прорачуне, чак ни код оних који су живјели у близини. Није увијек могуће поправити насталу штету, извинити се због нанесене увреде - али увијек је могуће промијенити свој живот, што је он и учинио. Не знамо детаље овог каснијег живота, али је свакако био посвећен проповиједању Јеванђеља.
​Матеј је написао своје јеванђеље у Палестини (Мт 27,53; 28,15). Нема полемике око мјеста писања: Матеј се јасно обраћа својим саплеменицима Јеврејима. Даје многе детаље који су за њих значајни, наглашава како су се старозавјетна пророчанства обистинила у Исусовом животу - ово је било важно за оне који су очекивали Месију, који су вјеровали у Писмо, које данас називамо Старим завјетом. Лука и Марко су, обраћајући се другим читаоцима, писали другачије. Дугачка листа имена, Христов родослов, којим започиње ова књига, такође има своје значење. Од самог почетка Матеј извјештаје о Христу ставља у контекст Свете историје. Исус није дух или анђео, као што су неки касније вјеровали, већ плот од плоти израиљског народа, наставак његове историје и испуњење обећања која су му дата.

У давним временима постојали су докази да је чак и језик овог Јеванђеља изворно био јеврејски (мада би се и уско повезани арамејски могао тако назвати), али овај текст није стигао до нас, а не можемо бити сигурни ни у његово постојање - имамо само грчки текст овога, и као и остатак Јеванђеља. Иако је Матеј писао за Јевреје, желио је да га разумију не само Јевреји, а поред тога, многи од Јевреја који су живјели далеко од своје земље, чак су и тада у свакодневној комуникацији прешли на друге језике. Зато је и он, као и други јеванђелисти, писао на грчком, на језику међуенационалне комуникације тог доба.О даљњем животу самог апостола сазнајемо из црквене традиције, али овдје нема потпуног јединства. Прво је проповиједао у Јерусалиму и околини - књига Дјела апостолска, која говори о првим мисионарским путовањима, не помиње Матеја. Али онда се очигледно преселио из Палестине на Исток и посјетио Сирију, Персију и Мидију (данашњи Иран), могуће и Индију. Посебно су познате приче о његовом проповиједању у Етиопији и шире, међу канибалистичким племенима црне Африке. Ово проповиједање праћено је бројним чудима и довело је до оснивања локалне црквене општине, коју је апостол повјерио епископу, од њега постављеног, по имену Платон, којег је он рукоположио.
​Тамо је, према опису свог живота, мученички страдао око 60. године: локални незнабожачки владар по имену Фулвијан наредио је да га распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. а затим спале на лаганој ватри, прекривенег грањем, али као резултат, пожар се проширио на кипове идола, који су изгорјели и истопише се од огња као восак ... Апостол је умро, али је сам мучитељ прешао у хришћанство, а затим га је крстио епископ Платон, узевши име Матеј. Одсад је погубљеног апостола поштовао као свеца. Временом, одрекавши се световне власти, и сам је постао епископ, замјењујући покојног Платона.
Тешко је судити колико је ово предање историјски поуздано - у сваком случају грчка и латинска имена (Платон, Фулвијан) у то вријеме очигледно нису била у употреби у Африци, па је прича о смрти апостола очигледно била подвргнута даљој обради. Сасвим је могуће да се у овом случају Етиопијом назива извјесни прилично дивљи дио Азије насељен црнцима - таква теорија је више у складу са главним азијским правцем лутања апостола. То може бити јужна Арабија или неко подручје Хиндустана. Међутим, према другим изворима, његово мучеништво се догодило у малоазијском граду Јераполису, који је данас познат туристима који посјећују изворе калцијума Памук-Кале у Турској. Становници овог града управо су носили грчко-римска имена. Његове мошти чувају се у храму Сан Матео у Салерну (Италија). Цариници и они који се баве „финансијским професијама“ (порезници, банкари, рачуновође) традиционално сматрају својим заштитником Светог апостола и јеванђелисту Матеја - међутим, ријетко морају да оставе све у једном тренутку и слиједе Христа, као што је то у своје вријеме чинио Левије Матеј, син Алфејева, и тако, изгубивши уносно мјесто, заувијек овековјечио његово име. Аутор: АндрејДесницки И​звор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ​

Јеванђеоске слике
Јеванђеље нам говори о сљедећој епизоди: "И кад јеђаше у кући, гле, многи цариници и грјешници дођоше и јеђаху с Исусом и с ученицима његовијем. И видјевши то фарисеји говораху ученицима његовијем: зашто с цариницима и грјешницима учитељ ваш једе и пије?А Исус чувши то рече им: не требају здрави љекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: милости хоћу, а не прилога. Јер ја нијесам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање"  (Мт 9, 10-13).
Предање каже да је Матеј проповиједањем обишао Сирију, Медију, Персију и Партију, завршивши своје дјело проповједања мученичком смрћу у Етиопији. Невјероватан човјек о коме, нажалост, знамо тако мало ... Шта је било на души код њега, порезника - издајника којег су мрзили његови људи, које је Исус позвао да га слиједе? Неће ли ово освијетлити мала прича коју је само Матеј сачувао и навео у свом Јеванђељу?

Једном су апостоли били у лађи, а Исус се сам молио на гори: "А лађа бјеше насред мора у невољи од валова, јер бијаше противан вјетар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору. И видјевши га ученици по мору гдје иде, поплашише се говорећи: то је утвара; и од страха повикаше. А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се; ја сам, не плашите се. А Петар одговарајући рече: Господе! ако си ти, реци ми да дођем к теби по води. А он рече: ходи. И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Но видећи вјетар велики уплаши се, и почевши се топити, повика говорећи: Господе, помагај! И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра, и рече му: маловјерни! зашто се посумња?" (Мт 14,  24-31). Епизода, која се Матеју учинила веома важном, као нешто што се не може изгубити, али мора бити сачувано и пренесено другима у аманет: ако вас Христос позове, оставите све и идите к Њему. И никада се не бојте ако Га видите. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ 
​
Препоручујемо да прочитате: ЗАГОНЕТКЕ ЈЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ: ДА ЛИ ЈЕ ОНО СИГУРНО ПРВО НАПИСАНО?
​​

У суботу 27. новембра 2021. године, са почетком у 10:00 часова, у сали Културног центра Источно Сарајево, а у организацији Катихетског одбора епархија СПЦ у Босни и Херцеговини, одржано је стручно савјетовање за професоре православне вјеронауке који предају у средњим школама Републике Српске, ФБиХ и Брчко Дистрикта. Савјетовању је присуствовало 90 вјероучитеља. Уводну ријеч уз ријечи добродошлице учесницима семинара, упутио је Предсједник Катихетског одбора Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Господин Г. Хризостом. Након уводног поздравног дијела услиједила су предавања према утврђеном распореду тема и предавача: 
1. Професори Православне вјеронауке у свједочењу Православља у средњим школама, проф. др о. Дарко Ђого
2. Процес сазнања у настави, проф. др Биљана Сладоје Бошњак
3. Права и улога професора Православне вјеронауке у средњим школама, др Славољуб Лукић, инспектор – просвјетни савјетник за Православну вјеронауку 
Након сваког предавања услиједила је дискусија. Дијалог између предавача и слушалаца обиловао је корисним савјетима. Учесници семинара су били у прилици да стекну нова сазнања којима ће моћи да унаприједе свој рад на пољу ширења Христове науке. 
Трпезом љубави, размјеном идеја и искустава, дружење је настављено у парохијској сали храма Светог великомученика Георгија у Миљевићима – Источно Ново Сарајево. Користимо и ову прилику да се захвалимо за организацију, добродошлицу и гостопримство митрополиту дабробосанском  Хризостому и свештенству ове богомспасавене нам митрополије. Извори: вјеронаука.нет, Жанела Пажин, проф. Православне вјеронауке и митрополија дабробосанска (фотографије).
-послушај интервју  др Славољуба Лукића, инспектора – просвјетно савјетника за Православну вјеронауку у емисији "Мој вјероучитељ" Радија Слово љубве

​28. новембар – Свети мученици Гурије, Самон и Авив
Према црквеном предању, ови свеци се поштују као небески заштитници хришћанског брака.  Али какву везу са хришћанским браком имају светитељи, који су страдали, иако истог дана, али у различито вријеме и сједињени, чини се, само заједничким мјестом сахрањивања (њихове мошти су положили у један ковчег).
Едески мученици
За вријеме гоњења хришћана под царевима Диоклецијаном (284–305) и Максимијаном (305–311), у граду Едеси ухапшена су два пријатеља, хришћани Гурије и Самон, проповједници Речи Божије. Покушали су да побјегну из родне Едесе (данас град Шанлијурф у југоисточној Турској), али су ухваћени.  Светитељи су одговорили одлучним одбијањем на понуду да принесу жртву боговима, исповиједајући своју вјеру у Христа. Због тога су били подвргнути страшним мучењима. Мученици су све подносили са чврстином и молитвом. Ноћу су мученици изведени из града и посјечени. 
Много година касније, посљедњи пагански цар Лициније (311–324) почео је да прогони хришћане. Ђакон Едеске цркве по имену Авив, којег је цар наредио да ухвате због ревносног ширења праве вјере. Но, ђакон Авив је сам дошао до џелата, не желећи да при потрази за њим страдају и други хришћани. Светитељ је исповиједио вјеру у Христа и био осуђен на спаљивање. И сам мученик уђе у огањ и молитвено предаде дух свој Господу. Када се ватра угасила, светитељева мајка и рођаци нашли су његово тијело неоштећено. Мученик је сахрањен у исти гроб поред светих Гурија и Самона. 
​
Како су свеци казнили брачног преваранта
А ови свеци се сматрају заштитницима хришћанског брака захваљујући легендарном заплету који је ушао у њихово житије. Догађаји описани у њему односе се на вријеме најезде Хуна на Византију (379-387).
Према предању, током похода,један Готски плаћеник се зауставио у Едеси у кући удовице Софије. Ту је примијетио њену кћер Евтимију и почео да тражи од господарице да буде његова жена. Мајка је одбила - било је гласина да Гот има жену у својој домовини. Али заклео се на гробу мученика Гурија, Самона и Авива да неће учинити ништа нажао својој жени, да је никада неће увриједити и да ће је вољети и поштовати. И ... преварио је: у својој домовини је заиста имао жену, а Еуфемија је постала њена робиња. Кад јој се дијете родило, љубоморна газдарица га је отровала. А када је умрла његова законита жена он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима, да је спасу. И они јој се јавише у гробу, узеше је и тренутно пренијеше из Готске земље у Едесу, у своју цркву. Сутрадан, када цркву отворише, нађоше дјевојку крај гроба светитеља Божјих, и сазнаше о чудесном избављењу њеном.
Не знајући да је она ту, послије извјесног времена Гот се поново појавио у Едеси, дошао у Софијину кућу и дуго јој причао о срећном породичном животу са њеном кћерком, све док се пред њим није појавила лично Евтимија. За Гота се ова прича завршила тужно - градске власти су га осудиле на смрт. А мученици Гурија, Самон и Авив почели су да се сматрају небеским заштитницима хришћанског брака. Аутор: вјеронаука.нет

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије поручио је данас, 28. новембра, пожељевши свима благословени почетак Божићњег поста, да започињући пост, кроз подвиг поста и молитве, припремамо своје душе и срца да се радујемо рођењу Христовоме и да Богамладенца Христа смјестимо у своје срце.
У свом архипастирском слову изговореном на Светој архијерејској литургији, коју је служио у 23. недељу по Духовима у Храму Св. Николаја Чудотворца у Котору, уз саслужење свештенства которско-тиватског и херцегновског намјесништва, Високопреосвећени Митрополит је објаснио да се постом очишћује тијело, а молитвом душа.
“Циљ поста је да се ослободи наше тијело од свих сувишних прохтјева и тек тада настаје духовни пост, и он је смисао. Треба да научи и душа да пости, да се ослобађа од мржње, од злопамћења, од сувишне увредљивости, од сваке пакости, од сваке ситнодушности и да умјесто свих тих мана насади у себи врлине: доброту, честитост, трпељивост, храброст, пожртвованост, а као свеза свих врлина је љубав”, бесједио је владика додавши да је управо то прави живот, када имамо љубави Божије у својој души.
Појаснио је да се љубав најприје манифестује према најближима па се онда шири према ближњима и даљнима, а када човјек има љубави то значи да је то препорођена душа.
“Није љубав све што се показује да је љубав, јер љубав права, истинска, она је спремна на жртву. Она се жртвује за ближње, она се одриче себе, одриче се сваке саможивости, сваког интереса и гледа шта је потребно да учини своме ближњем. То су велике врлине, то су крила. Такав човјек је слободан човјек, а биће човјеково чезне за слободом. Прије свега да се ослободимо од ропства гријеху, јер сваки гријех поробљава душу, и та нам слобода прије свега треба”, рекао је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Указујући на то да је такву слободу много теже задобити него ону на коју ми обично мислимо, која се задобија ратом или неким другим процесима, упозорио је да је гријех најстрашнији окупатор. Као једну од великих пошасти данашњице, која је страшнија од ове епидемије корона вируса, навео је робовање наркотицима од којег многе породице страдају:
“Ђе се то зло увуче, то је робија најстрашнија и ту треба помоћи, а тешко је помоћи. Колико је домова тако разорено, колико се тога зла шири свакодневно. Колико је несрећних људи који зарађују, богате се и куће граде, дајући тај отров дјеци. Каква пошаст! Каква погибија и туга!”
По његовом мишљењу на све то немамо добар одговор јер да смо организована заједница имали бисмо прихватилишта, организоване установе, да спашавају породице, дјецу. Наглашавајући да је то робовање наркотицима само једна од пошасти која нас поробљава у овом времену, навео је све веће присуство робовања информацијама, мобилним телефонима, гледању телевизије… што се одражава и на здравље (ментално) човјека.
Осврнувши се на постојећу епидемију корона вируса који хара, истакао је да треба водити рачуна како се односимо према свему томе, јер та болест, зараза, пандемија… то је искушење.
“Али би били много јачи да се мало обратимо Цркви, духовности, посту и молитви, дисциплини духовној. Били бисмо много јачи, много спремнији да помогнемо онима које захвата овај вирус. Наравно, треба да се чувамо, не поричамо ништа од онога што медицина прописује, једино смо опрезни, јер кроз сваку прилику хоће да се увуче политика или неки интерес, или ко зна шта. Морамо бити трезвени у сваком погледу. Болест хара, односи многе животе, треба да се чувамо, треба да имамо дисциплине, макар основне, да се не уносимо једни другима у лице. Па то није пристојно ни у оним временима кад нема никакве заразе…”, опоменуо је Митрополит црногорско-приморски.
Додао је да се треба чувати од ове болести, али да се треба духовно снажити да бисмо и ову неприлику прегрмјели, побиједили, јер све је то искушење и свуда је на испиту наша вјера. У овим данима се много прича о вирусу, који је присутан, али осим те заразе умире се и умираће се и од других болести, Божија је воља:
“Дајте да не клонемо духом! Ево одличне прилике, спремамо се постом и молитвом за највећи празник Рођења Христовога да се ослободимо. Да се ослободи и наше тијело, да се тако оснажи, и да се ослободи и наша душа од свега онога што је поробљује, да окрилати духовно, да се узнесе и почне да живи правим животом”, истакао је и поучио да правим животом живимо када смо измирени са својом савешћу и са својим ближњима — у породици, пријатељима , рођацима, у манастирима, на послу… — и да гдје год треба покажемо љубав.
Објашњавјући да је сваки човјек наш ближњи, слика и прилика Божија, слика Христова, Високопреосвећени Митрополит је казао да ако једноме од наших ближњих учинимо, коме треба помоћи, онда смо учинили самоме Господу. Подсјетивши на обичај да се прије Божића измиримо са свима, Митрополит је поручио да треба да се оснажујемо Божијом љубављу и да је даље ширимо, да оно што добијамо у храму, љепоту, радост, доброту, којом нас Бог обдарује и осјењује, да то ширимо и остварујемо у нашем животу, јер тек ћемо тада бити прави хришћани.
Када год започињемо пост пред неки празник, гледајући на радост празника који ће доћи, гледајући на љепоту тог подвига који чинимо у славу Божију, ми се, како је казао, охрабрујемо, наша душа се окрилати јер можемо увијек да мијењамо свој живот на боље.
“Призвани смо да чинимо добро, прије свега да се измиримо са својим ближњима и да љубав своју покажемо на дјелу. Да помогнемо ближњем, да покажемо љубав. Кад кажемо лијепу ријеч, саслушамо ближњега искрено, узмемо мало од терета који носи, њему је већ много лакше и много је радоснији и сам може да настави да носи свој крст и иде напријед са радошћу. Имамо тешкоћа, имамо искушења, али кад имамо вјере онда све тешкоће и искушења се нама обраћају у славу, јер се показује све више слава и сила Свете вјере православне. Свима нека буде на здравље овај часни пост и празници који долазе, нарочито празник Рождества Христовога”,  казао је свом архипастирском обраћању Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Литургијском благољепију у Цркви Св. Николаја Чудотворца у Котору допринијело је и појање Српског пјевачког друштва “Јединство”.
Извор: митрополија.цом/Весна Девић /Фото: Жељко Драшковић

О историји поста и његовом значењу
Успостављање божићњег поста, као и других вишедневних постова, датира још из античког доба хришћанства. Већ од 4. вијека св. Рождествени пост у својим списима помињу Амвросије Медиолански, Филастрије, Свети Августин. У 5. вијеку Св. Лав Велики.
Првобитно је код неких хришћана Божићни пост трајао седам дана, док је код других трајао нешто дуже. На сабору 1166. године, који је био цариградског патријарха Луке и византијског цара Мануила, требало је да сви хришћани посте четрдесет дана пред велики празник Рођења Христовог.
Као што је писао антиохијски патријарх Валсамон, „Сам Његова Светост Патријарх је рекао да иако дани ових постова (Успеније и Рођење Господњег. - Ред. ) нису одређени правилом, ми смо ипак принуђени да слиједимо неписано црквено предање и дужни смо постити ... од 15. дана новембра”.
Божићни пост  је последњи вишедневни пост у години. Почиње 15. новембра (28. по новом) и траје до 25. децембра (7. јануара), траје четрдесет дана и зато се у Црквеном уставу (Типику), попут Великог поста, назива Четрдесетодневним. Св. Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља". Према св. Лав Велики, Крсни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. „Као што нас је Господ благословио плодовима земље“, пише светитељ, „тако и ми током овог поста треба да будемо великодушни према сиромашнима“.
По Симеону Солунском, „пост Божићне Четрдесетнице изображава Мојсијев пост, који је, после четрдесет дана и четрдесет ноћи поста, добио заповијести Божије на каменим плочама. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Ријеч од Дјеве, исписану не на камењу, него оваплоћену и рођену, и причешћујемо се Његовом Божанском плоти“.
Божићњи пост је установљен да бисмо се до дана Рођења Христовог очистили покајањем, молитвом и постом, да би чистим срцем, душом и тијелом са поштовањем дочекали Сина Божијег који се јавио у свијету. и тако да Му поред уобичајених дарова и жртава принесемо своје чисто срце.и жељу да слиједимо Његово учење.
Свети Фотије патријарх цариградски каже: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."
​
Ко је све постио?
Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.

* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.

* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби“.

* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.

* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.

* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.

* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“.

* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.

* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

​Његова светост Патријарх српски г. Порфирије пожелио је свима срећан и благословен почетак Божићног поста, уз подсјећање да пост није дијета, да се смисао поста не састоји само у уздржању од одређене врсте хране, већ да смисао и циљ поста јесте стицање љубави, стицање онога што нам је Христос својим рођењем донио. 
“А то је мир, мир са Богом, мир са другим људима, мир са природом, творевином Божијом и мир са самим собом. Да бисмо то постигли потребно је да улажемо телесне напоре, али потребно је да као темељ сваког нашег напора имамо молитву, јер молитва нас доводи пред лице Божије. Молитва је општење са Богом, и стојећи пред лицем Божијим у светлости Његовог присуства, ми у току поста, али и изван поста, имамо могућност да сагледамо себе, да видимо своју душу, да видимо своје недостатке, своје падове и своје промашаје, и да онда из те најниже тачке свога постојања упутимо топлу молитву Богу, да Он буде са нама и да Његовом снагом и силом, градимо врлину у себи, тако што ћемо све оно што смо добили као потенцијал и дар од Бога, уз помоћ Божију развијати како бисмо створили у себи оно на што нас апостол Павле подсећа меру раста висине Христове.
И овај пост нека буде благословен, као и сваки други пост, и нека Бог да да поред вежбања своје воље, у лишавању од одређене врсте хране, лишавамо себе сваке лоше помисли, сваке лоше речи, сваке зле жеље, како бисмо очистивши себе од свега онога што је у нама недостојно Бога, што нас прља, могли да деблокирамо сваку врсту препреке у развијању врлине и сваког добра, милосрђа, праштања, љубави и постизању мира којим ћемо се поздрављати на празник Рођења Христовог. Нека је срећан и благословен пост!”Извор: Радио Светигора​

Пост – односно потпуно или дјелимично уздржавање од употребе одређене хране. опште је познато, од давнина, постоји у свим религијама без изузетка. Зашто је он потребан? Постоји добра руска пословица: „"сытое брюхо к учению глухо" у значењу да је тешко учити или радити пуним стомаком.
Давно су људи примијетили да обилна храна и гастрономска задовољства ометају не само менталну, већ и духовну концентрацију, опуштају, чине човјека имуним на суптилне ствари. Месо почиње да доминира над духом, потискује га, животињска природа преовладава у људима. А онда је, да би се разбудио дух и обуздале плотске страсти, измишљен пост – свјесно ограничавање себе у храни, пићу и свакодневним задовољствима.
Један број црквених отаца говори о божанском поријеклу поста, позивајући се на чињеницу да су Адам и Ева већ у Рају примили од Бога само једну ограничавајућу заповијест – да не једу са дрвета познања добра и зла. „Пост је озакоњен у Рају, јер ријечи не једите од дрвета указују на уздржање и пост“, писао је Свети Василије Велики“ (Пост 2, ).
У Старом завјету пост је био веома строг, подразумијевао је потпуно одбијање хране и могао је да траје од неколико сати до неколико дана. Постови су претходили националним и вјерским празницима и незаборавним датумима повезаним са трагичним догађајима у израиљској историји- на примјер, разарањем Јерусалима од стране Вавилонаца. Пост би се могао увести и у неким посебним случајевима, ради духовне мобилизације народа послије офанзиве, или, обрнуто, ради спречавања непогода и недаћа. Дакле, пошто су чули пророка Јону како проповиједа о предстојећем уништењу Ниниве, њени становници „... повјероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у костријет од највећега до најмањега“ (Јона 3,5). Најзад, Библија описује појединачне постове – најпознатији је пост пророка Мојсија, који је држао четрдесет дана прије него што је добио од Бога Десет заповијести.
У свим овим причама, гастрономска ограничења нису била сама себи циљ, већ средство за духовно чишћење и преображење оних који посте. Сам Господ каже да тјелесни пост треба да нађе свој израз у духовном и моралном усавршавању човјека, кроз уста пророка Исаије: „ А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам?Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела?“ (Ис 58, 6-8).
Из Старог завјета, пост је прешао у новозавјетну епоху, гдје је његова духовна страна постала још значајнија. Већ на почетку своје земаљске службе, Господ Исус Христос је у „Бесједи на гори“ упозорио своје слушаоце на формално, спољашње уздржавање, које је у то вријеме већ било прилично уобичајено међу фарисејима, који су се одликовали разметљивом побожношћу. „А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј,Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 16-18). Господ наглашава да су физичко лишавање и ограничења поста бесмислени без духовног напора, молитве и покајања.
Однос према посту као средству духовног очишћења прожима сву хришћанску аскезу, која сматра да је пост неопходна духовна вјежба за хришћанина. Није случајно да се у православљу број посних дана у години креће од 174 до 212, а поред вишедневних постова постоје и једнодневни пост у сриједу и петак. Њихов циљ је да човјека учине бољим, иначе су једноставно бесмислени. О томе лијепо пише Свети Јован Златоусти: „Шта си, дакле, брате, задобио уз помоћ поста? Па и земљорадник сади да би жњео, и трговац путује у туђину како би стекао имање, и морнар плови многим морима како би брод накрцао товарима. Не говори ми „много сам дана постио, нисам јео ово ни оно, нисам пио вина, одолео сам нечистоти“, него ми покажи јеси ли постао кротак, пошто си био гневљив, и јеси ли постао човекољубив, пошто си дотле био прек, јер ако си опијен гневом, зашто мучиш своје тело? Ако су унутар тебе завист и користољубље, каква је корист од тога што само воду пијеш? Сада ме не интересује каква је трпеза, него је ли дошло до измене рђавог начина размишљања? Ако госпођа, тј душа, чини прељубу, зато бичујеш служавку, тј. стомак? Ако душа отупљује, због чега исцрпљујеш тело?"(Свети Јован Златоусти: Бесједа о посту и милостињи).
Када се говори о дисциплини поста у савременом свијету, треба узети у обзир промијењене услове живота и гастрономске склоности људи, посебно у просперитетним земљама. Ако су у скоријој прошлости увијек давали предност јелима од меса, данас све више људи одбија да једе месо, а веганство постаје модеран тренд. У овој ситуацији, особа, најбоље од свега, заједно са свештеником који га добро познаје, мора сама одлучити која ограничења ће преузети на себе и од каквих уобичајених наслада ће одбити. То може бити било шта, од обавезне јутарње шољице кафе до гледања омиљене ТВ серије. Важно је истовремено схватити да су уздржавање у храни, одбијање од забаве и разоноде потребни не да би исцрпили и тјерали човјека у муке, већ да би му помогли да се фокусира на главно: молитву, покајање, присуствовање богослужењима, читање духовних. књижевност, добра дјела.
Пост није потребан Богу. То нам је потребно да бисмо правилно одредили приоритете. Пост помаже да се научи да се жеље потчињавају разуму и вољи, а разум и воља – ријечи Божијој. За човјека пост није ништа друго до оруђе. Ограничавањем тјелесних страсти ослобађамо енергију за духовни живот. Ослабивши тијело уздржавањем од хране, чинимо своју душу пријемчивом за општење са Творцем. Аутор: Јевгениј Мурзин, свешеник/ извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет

​Грузијска православна црква поздравља планове владе да забрани онлајн казина у земљи. Држава има одговорност да помогне у васпитању „здраве генерације“, а „заштита младих људи млађих од 25 година од коцкања донијеће тренутне резултате“, написао је на Фејсбуку протојереј Андрија Џагмаидзе, шеф службе за односе са јавношћу Грузијске патријаршије 22. новембар. Премијер Иракли Гарибашвили најавио је раније тог дана планове за постепено ограничавање коцкања, почевши од подизања минималне старосне границе на 25 година. Гарибашвили је напоменуо да су огромна већина зависника од коцкања у Грузији незапослени и сиромашни људи. Премијер је нагласио да је као резултат рада онлајн казина Грузија већ изгубила 1,5 милијарди ларија (Лари је званична валута Грузије. Један лари се састоји из 100 тетрија), јер је већина ових компанија страна. 
Зарада надмашује чак и зараде банака. 
"Наши млади људи свакодневно играју у онлајн коцкарницама и губе новац, а овај износ је 1,5 милијарди. Разговарао сам са економским тимом о овом питању. У првој фази Министарство финансија ће представити законодавну иницијативу која ће повећати пореске наплате. за власнике онлајн. казина. Већина њих су данас стране компаније. И нажалост, новац наших грађана одлази у иностранство", рекао је Гарибашвили. Према ријечима о. Андрије, посљедњих година се смањује број радника од 20 до 25 година, док расте број зависних од коцкања. Зато су ограничења коцкања добродошла, пише он, уз наду да ће се у будућности користити и други механизми који имају за циљ заштиту породица и младих. Коцкање је данас једна од водећих индустрија у Грузији, са око 700.000 коцкара у земљи према незваничним подацима. Зарада овог сектора надмашује чак и зараду банака. 2018. године, становници грузијског села Сарпи протестовали су због изградње казина поред сеоске православне цркве која је већ била у току. "Одустани од овог безбожног подухвата!" инсистирали су православни вјерници.

Приказ Дједа Мраза као хомосексуалца на снимку норвешке поште изгледа не само као глупост, већ и као „нешто много одвратније“, с обзиром на то да је његов прототип Свети Николај Чудотворац, рекао је предсједник Синодалног одјељења за односе цркве са друштвом и медијима Владимир Легојда.
Како је Владимир Легојда написао на свом Телеграм каналу, недавно је „државна пошта Норвешке  објавила  рекламни видео у којем је Дједа Мраз представљен као хомосексуалац“. Према рекламној причи норвешке поште под називом "Кад је Хари срео Дједа Мраза" (When Harry met Santa), Хари је у поменутој реклами представљен као средовјечни мушкарац који има све: породицу, посао, лијеп живот, али му нешто ипак недостаје. У току породичне вечере, Хари покушава да ужива са најближима, али му поглед све вријеме лута, као да очекује неког. А онда, неколико ноћи касније, тик уз његов кревет појављује се Дјед Мраз, а овај сусрет промијениће живот обојици. Хари и Дјед Мраз свакодневно почињу да воде вишесатне разговоре, а када остану сами, туга на њиховим лицима је очигледна. Божић се полако приближава, а Хари доноси одлуку да Дједу Мразу пошаље писмо с посебном поруком: "Све што желим за Божић си ти". Као резултат тога, норвешка пошта преузима посао Дјед Мраза који доставља поклоне, док он проводи вријеме у Харијевом друштву “, рекао је представник Руске православне цркве о суштини видеа.
С тим у вези, Владимир Легојда је истакао да је „на први поглед ово само још једна глупост из категорије „њихових обичаја“. Али ово је само на први поглед."
„Чим се схвати да је прототип Дједа Мраза Свети Николај Мирлкијски чудотворац, ова „шала“ се претвара у нешто много одвратније“, нагласио је шеф Синодалног одјељења. Истовремено, додао је, и сами оглашивачи су схватили каква би могла бити реакција на овај видео, јер маркетиншки стручњак из норвешке поште је рекао: „Наравно да смо знали да ће бити негативне реакције на овогодишњи оглас. Али ми смо спремни за ово." С тим у вези, Владимир Легојда је изјавио да је у Норвешкој цркви (једна од цркава лутеранског правца, званична црква земље – прим. аут.), „коју предводи жена епископ, а чији је синод дозволио „вјенчање“ истополних парова  још 2016. године, таква реклама, вјероватно, неће изазвати никакво одбијање, а можда ће чак бити одобрена и препоручена за гледање ... "
Треба напоменути, да норвешка поштанска служба традиционално снима, благо речено, контроверзне божићне рекламе. Тако су прошле године из неког разлога предузели да пародирају Трампа – очигледно, чекали су његов пораз на изборима. Аутор: вјеронаука.нет

​Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, игуман манастира Житомислић Данило Павловић и мостарски парох Радивоје Круљ освештали су данас просторије "Просвјетине школе" у Мостару, која се налази у комплексу Саборне цркве Свете Тројице.
Настава у "Просвјетиној школи" одвија се као допунска настава викендом коју похађају српска дјеца, јер немају могућност образовања на српском језику у оквиру редовног наставног програма у Херцеговачко-неретванском кантону.
У школи се одржавају и едукације страних језика и многе друге културне и образовне активности.
-Поклањамо вам школу у којој ћете учити да је свијет створен од Бога и да је зато логичан. Ако вам неко буде причао да је образовање у супротности са вјером, немојте му вјеровати већ да знате да је и нашем разуму потребна храна коју ћете у школи учити, а души молитва и благослов Божији - рекао је владика и додао да ће тако постати цјеловити људи.
Епископ је изразио захвалност свима који помажу у обнови "Просвјетине школе" и обнови Саборне цркве Свете тројице у Мостару, институцијама Србије, Републике Српске, Федерације БиХ, Републике Мађарске. -Све се то улаже у једну исту идеју, један исти је то благослов, и црква и школа. Све нам то помаже да будемо добри људи. Хвала добротворима и свима вама који се уграђујете у овај храм и ову школу - рекао је владика Димитрије. Владика је подсјетио на ријечи да се зрелост, моралност и доброта једнога друштва види по томе какав свијет остављамо својој дјеци. -Свима вама хвала што ћемо овом школом оставити нашој дјеци мало бољи свијет, јер ће имати мјесто да се окупљају и уче и наукама и ријечи Божијој - поручио је епископ захумско-херцеговачки.Након чина освештања, свечаност је увеличао хор "Просвјетине школе".
На освештању је био присутан и државни секретар за вјерска и национална питања из Кабинета премијера Мађарске Миклош Шолтес, директор Секретаријата за вјере Републике Српске Драган Давидовић, потпредсједник Градског вијећа Мостара Велибор Миливојевић, вијећници Наташа Јекић и Владимир Чабрило, предсједник СПКД "Просвјета" Градски одбор Мостар Сања Бјелица Шаговновић, чланови Управног одбора мостарске "Просвјете", те ученици школе. Стара српска школа у Мостару основана је почетком 19. вијека, а од 1856. године постала је и прва грађанска школа у БиХ. Темељи за ову школу постављени су 3. маја 1855. године, а изградња је завршена 15. априла 1856. године. У овој згради 25. јуна 1856. године почиње са радом "Православна српска народна школа мостарска", а похађају је мушка и женска дјеца. У њој је 1870. године основана библиотека од књига Серафима Шолаје, Јоаникија Памучине и Прокопија Чокорила. Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво основано је у овој згради 1888. године, а 1. септембра 1902. године у њој је основан Пододбор СПКД "Просвјета" у Мостару, а ту је био и Просвјетин дом. Ову школу завршиле су многе генерације Мостараца међу којима су најпознатији Алекса Шантић, Атанасије и Војислав Шола, Светозар и Владимир Ћоровић, Бранко, Ристо, Милан и Јован Радуловић и многи други. У овој школи је својевремено и Јован Дучић био учитељ. Традицију ове школе наставиле су Школа на Луци, Друга основна школа и Основна школа "Светозар Ћоровић", која данас носи име Основна школа "МустаФа Ејубовић-Шех Јујо". Зграда је страдала у протеклом рату, 15. јуна 1992. године, када је страдала и богата архива Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Црквене општине Мостар. Зграда је дјелимично обновљена у децембру 2020. године, када је завршена обнова приземља гдје је смјештена "Просвјетина школа српског језика, историје и културе", средствима Републике Српске, Федерације БиХ, Србије, Херцеговачко-неретванског кантона и "Електропривреде Републике Српске". Извор: ​Срна

Тестове на корона вирус за невакцинисана од сада плаћа црква у Гизију (Атина) како би у њу могли да уђу током богослужења, јер мјере које су на снази подразумијевају негативан тест на корона вирус за вјернике који нису вакцинисани ради уласка у свете храмове. ПЦР тестови на корона вирус се раде тако да парохијани немају разлога да кажу да су избачени из цркве, рекао је настојатељ атинског храма.
У Атини (Грчка), вјерници који на молитву долазе у храм Св.Стилијана у  Гизи (Атина) почели су од 21. новембра да раде ПЦР тестове на корона вирус о трошку парохије, наводи се на сајту агенције Ромфеа.
Бесплатну процедуру могуће је проћи у петак и недјељу у оближњој апотеци. Иницијатор брзог тестирања на КОВИД-19 био је старјешина храма. Према његовим ријечима, на овај начин парохијани неће имати разлога да образлажу изостанак са богослужења чињеницом да су избачени из храма због непостојања ПЦР теста. „Доћи ћете да се молите, али поштујући мјере“, рекао је настојатељ. Он је рекао да сада, на улазу у храм, овлашћена лица парохије провјеравају негативне тестове на корона вирус, како то захтијевају грчке власти . Такође међу парохијанима дијеле се леци са апелом да се одговорно предузму мјере карантина. 

Митрополит кифирски Серафим рекао је да је провјера ковид тестова за улазак у цркве у супротности са традицијом живота православне цркве.

21. новембра 2021. године, Митрополит китирски и антикитирски Серафим (Грчка православна црква), коментаришући тестирања у близини цркава, рекао је да „то није био случај чак ни у тоталитарним режимима“.
Према наводима новинара, митрополит кифирски и антикитирски Серафим заузео је оштар став против захтјева државе да се проводе брзи тестови или провјеравају потврде о вакцинацији за вјернике да који улазе у свете храмове.

Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније је отворио скуп, након чега су уследила поздравна слова протојереја проф. др Зорана Ранковића, декана Православног богословског факултета у Београду, и протојереја-ставрофора проф. др Владимира Вукашиновића, редовног професора ПБФ у Београду при катедри за Литургику и носиоца пројекта Матице српске "Богословље и духовни живот СПЦ: Историја и идентитет". Након тога, реч је преузео протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић, бивши декан ПБФ, на коме је више деценија предавао историју Српске Православне Цркве. Професор Пузовић је овом приликом одржао предавање на тему Преподобна Анастасија - Ана, изневши многе занимљивости везане за ову велику личност наше историје, као и време и околности у којима је живела.
По завршетку пленарног предавања, уследила је вечера, припремљена од стране домаћина из АД "Планинка". Извор: ​Епархија нишка

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом вечерас је у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву отворио Трећи хорски фестивал Дани Слоге.
Митрополит Хризостом је у обраћању рекао да му је посебно драго да Српско пјевачко друштво Слога има снагу и могућност да окупи људе и да се Сарајево представи на најбољи могући начин, кроз пјесму, духовност, молитву и благослов Божији.
- Пјевање је благослов Божији, а нешто најљепше што човјек може дати и принијети Богу је глас. Кроз глас славимо Бога, величамо га и славимо све најљепше што постоји. Затом се радујемо да је наша Слога постала инспирација за окупљање - нагласио је владика Хризостом.
Концерту хорова у Саборном храму присуствовао је и амбасадор Русије у БиХ Игор Калабухов, који је истакао да је човјек изумио бројне музичке инструменте, али да се на крају показало да је људски глас најбољи.Калабухов је рекао да је публика вечерас добила једну духовну вакцину, пошто, како је навео, тијело понекад изда, али се душа никада не предаје. - Ми смо вечерас у Сарајеву, у српском храму, али у неком смислу и руском, а ова кохезија, јединство има такву снагу да наша душа постаје чишћа, срце куца јаче, а разум ради разумније - указао је амбасадор Калабухов. Предсједник Слоге свештеник Немања Ђуреиновић рекао је да се Фестивала хорова Дани Слоге, који је јединствена културна манифестација у Сарајеву, одржава како би се сачувао дух слоге, јединства и заједнице.
- Слога као једно од најстаријих друштава у БиХ знак је присутности, духовности и културе српског народа на овим просторима. Наша Слога на најбољи начин више од 130 година показује шта то значи живјети духовним животом и шта значи учетсвовати у културном животу града Сарајева - навео је Ђуреиновић.
Диригент Слоге Стефан Мојсиловић рекао новинарима је да су вечерас имали част да уруче захвалнице пјевачима који су пјевали десет и више година у овом хору, јер како навео, Дани Слоге постоје управо због пјевача чија се имена не спомињу често, а веома много значе за Хор и овај град. Мојсиловић је изразио задовољство што су, осим бројне публике, вечерашњи концерт увечичали митрополит Хризостом, којем је вечерас уручена грамата почасног члана Слоге, као и амбасадор Калабухов. Осим домаћина Слоге, вечерас су наступили хорови Света Јелена Анжујска из Гацка, Побратимство из Фоче, као и Хор фочанске Богословије Свети Петар Дабробосански.
Руководилац Хора Света Јелена Анжујска из Гацка Милица Ковач изразила је задовољство што су имали прилику и част да се представе публици у Сарајеву и да пјевају под сводовима Саборне цркве. Сутра, другог дана фестивала, у 18.00 часова на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву биће промовисана књига Иване Куљанин "Стево Калуђерчић – просвјетни, културни и политички радник /1864 – 1948/". Потом ће услиједити концерт на којем ће наступити хорови Сомборског пјевачког друштва Сомбор, Свети цар Константин и царица Јелена из Сомбора, Свети Роман Мелод из Суботице и Свети Георгије из Бечеја. Трећег дана фестивала, 28. новембра, у 9.30 часова биће служена Света лигургија у Саборној цркви у Сарајеву. Фестивал организују Српско пјевачко друштво Слога, Музичка академија Универзитета у Источном Сарајеву и Матична библиотека Источно Сарајево, а благослов је дао Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом. Извор: СРНА

23. новембар 2021.године -Обред канонизације светог мученика Михаила Поделског, презвитера зазимског, предводио је данас током Литургије у Светопокровском саборном храму Бориспоља Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, предстојатељ Украјинске православне цркве. Предстојању је саслуживало више од 30 епископа УПЦ и свештенство Бориспољске епархије. Одлуку Св. Синода о успостављању поштовања светог мученика као локално поштованог светитеља Бориспољске епархије прочитао је митрополит Бориспољски и Броварски Антоније. Након тога је његово житије прочитао митрополит овручки и коростенски Висарион.
Свештеномученик Михаил Поделски рођен је 1878. године у граду Нижину у Черниговској области у ђаконској породици. Послије завршена три разреда Богословије служио је као ђакон. Године 1925. постао је свештеник прилучког црквеног округа. 1930. је ухапшен, па пуштен. Исте године отац Михаил је премјештен у с. Зазимје у Кијевској области. И поред упозорења локалних власти, обављао је свештеничку службу. 1935. године, на иницијативу чланова сеоског вијећа и наставника мјесне школе, храм је затворен. Парохија је почела да се бори за своју цркву. Да би „неутралисао” парохију, сеоско вијеће одлучује да вјерницима одузме свештеника. 19. новембра 1937. године, ухапсили су га запослени у НКВД-у, ослањајући се на оптужбе које су говориле о контрареволуционарним активностима које је наводно спроводио отац Михаил. Тројка УНКВД у Кијевској области 20. новембра осудила је оца Михаила на смрт. Пресуда је извршена 27. новембра 1937. Тијело оца Михаила је сахрањено у Биковњанској шуми. Украјинска Православна Црква  прослављаће Светог Михаила сваке године на дан његове мученичке кончине - 27. новембра.  Аутор: вјеронаука на основу писања извора  фома.ин.уа

Светог апостола Филипа (+ I вијек), једног од дванаесторице ученика Господа Исуса Христа , Православна Црква празнује данас у суботу 27. новембра 2021. године.
Познато је да је свети Филип рођен у Галилеји, у граду Витсаиди. Он је добро познавао Свето Писмо, посебно пророчка предсказања, и зато је искрено очекивао долазак Спаситеља.
На позив Самог Христа, пошао је за Њим, о чему говори Јеванђеље по Јовану (Јн 1, 43). У Новом Завјету свети Филип се помиње више пута: привео је Христу апостола Натанаила (Јн 1,46); Господ га је упитао колико је новца потребно да се купи хљеб за 5 хиљада људи (Јн 6, 7); довео је Грке који су жељели да виде Христа (Јн 12, 21-22); током Тајне вечере, Филип је био тај који је питао Христа о Богу Оцу (Јн 14,8).
Послије Вазнесења Господњег, свети апостол Филип је проповиједао Јеванђеље најприје у својој родној Галилеји, након чега је посјетио Грчку, као и градове Парфу, Азот и Јерапољ. Проповиједао је и у Сирији, Малој Азији, Лидији, Мизији и у Јерапољу Фригијском.У посљедњем граду, светог апостола су локални незнабошци разапели на крсту 86. год. у вријеме цара Дометијана. Његово тијело је сахранила његова сестра Маријамна. Проповијед Јеванђеља светог Филипа на многим мјестима била је праћена бројним чудесима. Мошти св. Филипа пренесене су доцније у Рим. 

Вече љубави у Богословији Светог Саве - после 25. година Божићни пост заједно дочекали студенти Православног богословског Факултета и ученици Богословије Светог Саве са својим професорима. Након вечерњег богослужења у параклису Светог Апостола и Јеванђелиста Јована Богослова, на којем је молитвено присуствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, професори Православног богословског Факултета и Богословије, заједно са студентима и ученицима Богословије, сабрали су се у трпезарији београдске Богословије како би према устаљеном обичају и пракси, вечером љубави дочекали почетак Божићног поста или мале четрдесетнице. Међу сабранима на трпези љубави налазила са и Мира Лолић Мочевић, В.Д. уредника Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. 
Сабранима се обратио домаћин - ректор Богословије Светог Саве ђакон Радомир Врућинић, који је изразио радост сабрања под сводовима овог дома науке и дома молитве, под сводовима у којима се припремају будући свештеници и вероучитељи за дело на које их је Господ призвао. Мост између два стуба наше помесне Цркве је давно изграђен, последња два декана Православног богословског Факултета су ученици и професори наше Богословије, истакао је ђакон Радомир Врућинић, ректор најстарије школе у Београду. ​ ​У име Православног богословског факултета Универзитета у Београду, говорио је презвитер проф. др Србољуб Убипариповић, продекан за науку на Богословском факултету. Дочекали смо и овај дан, да бивајући возглављени у личности Патријарха српског г. Порфирија, и бивајући окупљени најпре под сводовима молитвеног дома нашег факултета гостећи се на трпези речи вечнога живота, и потом долазећи овде да наставимо удеоничарење у љубави Божијој, и да поделимо оно што нам је Господ подарио како бисмо започели свештено путовање и припрему ка прослави највећег и најрадоснијег празника Рождества Христова. Не може човек остати хладнога срца и не изрећи да славословимо Тројичнога Бога за један овакав дар, да двоједна школа наше помесне Цркве на овај начин покаже и пројави саборност, рекао је презвитер др Србољуб Убипариповић. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обратио се сабранима и очинским речима их поучио, између осталог рекавши: У богословским школама стичемо знања која нам помажу да упознамо Бога, то је нешто чему теже и сви хришћани. Пост је период када требамо на ту истину да се подсетимо и да практично унесемо то у свој живот, истакао је Патријарх српски на почетку свог слова. 

Поучавајући о значају Божићног поста, предстојатељ Српске Цркве је указао да пост подразумева узрастање живота у Христу, јер су пост и молитва оруђа и механизми уз помоћ којих одагнавамо сваку сенку зла и сваку демонску силу. ​Овим сабрањем у параклису Богословског факултета и трпезарији Богословије Светог Саве, пројављена је делатна љубав, али пре свега саборност која би требала да нас прати у данима Божићног поста. Пост није индивидуално дело, пост је саборно дело љубави и саборно путовање у сусрет Богомладенцу Христу, подвижничко-молитвено путовање које нас припрема да чистим срцем дочекамо празник Рождества Христова, била би порука овог свештеног и радосног сабрања у навечерје мале четрдесетнице. ​ИЗВОР: ТВ ХРАМ

У селу Себино (Епифански округ, Тулска губернија) гдје је рођена Блажена Матрона Московска, изграђен је извор за ходочаснике. Уређење извора било је темпирано да се поклопи са 140-годишњицом рођења Блажене Матроне коју су вејрници прославили 22. новембра 2021. године. Блажена Матрона је рођена 22. новембра 1885. године у Тулској губернији. Од рођења уопште није имала очи, али је посједовала дар духовног вида.

По свом животу, од малена је познавала не само људске гријехе, већ и мисли. Њеним молитвама људи су добијали исцјељење од болести и утјеху у тузи. Године 1925. Матрона се преселила у Москву, гдје је живјела до краја свог живота. 2. маја 1952. године када се блажена упокојила у Господу. Блажена Матрона је 2. маја 1999. године канонизована као локално поштована светитељка Московске епархије. У октобру 2004. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве, је Матрону Московску уврстио у општецрквеном прослављање. У Недјељу православља, 8. марта 1998. године, с благословом Патријарха Московског и цијеле Русије Алексија II, извршено је обретеније моштију велике подвижнице XX вијека Блажене матушке Матроне. Мошти Свете Матроне пренесене су у Покровски женски манастир у Москви. Хиљаде вјерника свакодневно долази да се поклони моштима Блажене Матроне у Покровском манастиру. Аутор вјеронаука.нет на основу писања  извора фома.ру

Јуче је био посебан дан за Патријарха александријског и све Африке Теодора II, који је прославио свој 67. рођендан. Био је 25. новембар 1954. године када је свјетлост дана на Криту угледао Николас Хорефтакис, касније предстојатељ Александријске цркве Теодор II. Патријарх љубави, отац мисионар цијелог афричког континента, црквени поглавар са визијом и надом у срцу,  напунио је шездесет и седам година, на празник Свете Катарине Александријске. Избор Теодора II за предстојатеља Александријске православне цркве догодио се 9. октобра 2004.године, а устоличење је извршено 24. октобра исте године.

О Његовом Блаженству Папи и Патријарху александријском и све Африке г. Теодору II
Завршио је славну Ризаријеву богословију у Атини, као и Теолошки факултет Аристотеловог Универзитета у Солуну. Студирао је и историју уметности, књижевност и философију у Одеси. У манастиру Успења Пресвете Богородице у Ираклиону, на Криту, примио је монашки постриг 1973. године, а од 1975. до 1985. године служио је као архиђакон и секретар Митрополије лампијске и сфакијске, где је показао велики труд и успех у проповедању и у парохијској и филантропској служби. Патријарх александријски Никола VI именовао га је 1985. године за Егзарха патријарашког трона у Русији, са седиштем у Одеси. Током боравка у Одеси, најпре као студент историје уметности и философије, а касније као егзарх Александријске Патријаршије, више пута је посетио Србију и упознао српски народ и многе српске архијереје, који су у њему стекли искреног и драгоценог пријатеља. У Одеси, где је основао Институт за хеленску културу и Музеј „Филики Етерија”, борави до 1990. године, када је рукоположен у чин архијереја, поставши епископ кирински. Био је представник патријарха Партенија III у Атини и његов стални пратилац током мисионарских путовања по Африци, приликом посета сестринским помесним Црквама, током богословских конференција...
Патријарх александријски Петар VII именује га 1997. године за свог викарног епископа за град Александрију, а не дуго затим изабран је за митрополита Камеруна и Централне Африке. У том периоду, на корист Цркви и народу Камеруна, почиње да се исказује његов изванредан дар за организацију и мисију: гради храмове, школе и болнице, пружајући несебичну помоћ многобројним сиромашним и потребитим житељима Централне Африке.  Митрополит Зимбабвеа постаје 2002. године, када покреће својеврсну духовну обнову тако што оснива мисионарске и културне центре у Харареу и другим градовима, мобилне клинике здравствене заштите, техничке и медицинске школе. Такође, подиже нове храмове и помаже при оснивању нових парохија и грчких заједница у Боцвани и Анголи. 
После велике трагедије, када је у паду хеликоптера близу Свете Горе Атонске погинуо патријарх Петар, изабран је 9. октобра 2004. године за Патријарха александријског и све Африке. Устоличен је у древни трон патријараха александријских 24. октобра 2004. године у Благовештењском храму у Александрији, у присуству многих поглавара и представника Цркава, највиших државних представника Египта и Грчке, као и десетинâ хиљадâ православних хришћана.

На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења.  
Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог.
Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења.
Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао.
Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог.
Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом.
Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије.
Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама.
Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење.
Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела.
Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. 
​Аутор:Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)  /Са руског Ива Бендеља / 27 новембра 2017 године /извор

Великог подвижника Божијег, учитеља Цркве и аутора Божанствене Литургије, која се служи у свим храмовима сваке недјеље и празника – Светог Јована Златоуста, Архиепископа цариградског (+ 407), православни вјерници прослављају данас, у петак, 26. новембра 2021. године. Један од тројице васељенских јерарха (уз Василија Великог и Григорија Богослова) рођен је око 347. године у Антиохији. Крстио га је  Мелетије патријарх Антиохијски, а потом и његови родитељи примише крштење. Његов отац војвода Секунд, умро је убрзо након рођења сина, а његова мајка, Антуса, остала је удовица у доби од 20 година, није се више удавала, посветивши свој живот подизању Јована у хришћанској вјери. Током година одрастања, будући светац је добио одлично образовање, и световно и вјерско. Када му је умрла мајка, примио је монаштво које је назвао „правом философијом“. Већ тих година Свети Јован је написао своја прва дјела, међу којима су „О свештенству“ и „Против непријатеља монашког живота“.
Свети Јован је 386. године рукоположен за презвитера од епископа антиохијског Флавијана. Ово служење је укључивало и проповедање, што је убрзо показало његов блистави таленат. Он је 12 година неуморно проповиједао у храму двапут недјељно, а понекад и свакодневно уз велика окупљања људи. Истовремено, Свети Јован се бавио писањем вјерских дела и тумачењем Светог писма.
Године 397. позван је из родне Антиохије да буде рукоположен на Цариградску столицу у вези са смрћу претходног архипастира - архиепископа Нектарија, насљедника Светог Григорија Богослова. У престоници Византије свети Јован је мање проповијиедао, пошто је имао архипастирске бриге, а прје свега се бавио духовним усавршавањем свештеника и организацијом богослужења. Поред тога, светитељ се бавио пословима милосрђа - својим средствима одржавао је неколико болница и два хотела за ходочаснике. Сам архипастир се задовољио оскудном храном и одбијао је позиве на вечере.
Супротстављајући се распусности престоничког морала, Свети Јован је дошао у сукоб са царицом Евдоксијом. Оклеветан, подвргнут је неправедном црквеном суђењу, свргнут, па чак и осуђен на стријељање, које је, међутим, цар замијјенио изгнанством. Верници су жељели да заштите свог архипастира, али да би избјегао немире, он се добровољно повиновао свим одлукама. јКада је светитељ био протеран из града, у њему се догодио земљотрес. Уплашена Евдоксија је тражила да врате архипастира Јована и чак му је послала писмо, молећи га да се врати. Међутим, два мјјесеца по повратку, светитељ је поново неправедно пријављен. У марту 404. поново је протеран из града. Убрзо након тога, црква Аја Софија и Сенат су изгорели у пожару. Посљедње године свог живота Свети Јован је провео у изгнанству, док је водио обимну преписку, тјешећи страдалнике, поучавајући и подржавајући своје присталице. Дана 14. септембра 407. године, у Коману, свети Јован, већ веома болестан и исцрпљен, отиде ка Господу приликом свог преласка из Јерменије у Абхазију. Године 438. његове мошти су пренесене у Цариград.
Због својих бројних писаних дјјела, као и изузетних беседа, Свети Јован је добио надимак Златоусти.
-препоручујемо и овај текст СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ И ЊЕГОВА ЛИТУРГИЈА