Свети синод Грчке цркве издао је у среду летак у коме изражава снажно противљење кремацијској пракси као "супротну црквеним принципима, традицијама и обичајима".

Летак упућен „људима“ биће подијељен грчком православном стаду у свим црквама земље у наредним данима.

Напомиње се да, иако је грчка држава одговорна за доношење закона, одговорност је цркве да информише људе о својим вјеровањима по том питању.

„Црква као заједница ... никога не приморава да поштује њене традиције. Међутим, има право да кремирање сматра службом супротном својим принципима, традицијама и обичајима".

Летак користи јак језик у осуди праксе кремирања, напомињући да он „није много другачији од рециклирања“.

Није достојанствено да било која особа „буде спаљена у рерни“, а затим да њене кости буду „згњечене у миксеру“, пише у тексту.

Из тог разлога, понавља да „они који не желе да слиједе традицију Цркве имају право да се одлуче за кремацију“, али, упозорава, „неће имати користи од погребне службе Цркве“.

Грчка православна црква била је снажан противник кремације у земљи.

Упркос првом закону који је дозволио кремирање у Грчкој 2006. године, први је крематоријум отворен у земљи тек 2019. године.

Превод: вјеронаука.нет

 Поруке из ислама и хришћанства на једном мјесту

БИХАЋ - У просторијама Културног центра у Бихаћу у суботу је отворена занимљива изложба радова православне и исламске калиграфије.


Радови су настали у оквиру радионица калиграфије чији су полазници били млади различитих вјероисповијести с подручја Источног Сарајева, Зенице и Бихаћа, а представљено је укупно 25 радова на којима су исписане духовне поруке из светих књига ислама и хришћанства.

Бихаћки парох Далибор Ненић истакао је како се ради о веома значајном пројекту те да су учесници радионица били у прилици да се упознају с тајнама и смислом калиграфије, али и једни с другима.

"Јако је битно да се млади људи на овај начин повезују и дијеле заједничке и истинске духовне вриједности. Ово је прилика да сви ми учимо од њих и зближавамо се једни с другима", казао је Ненић. 

Директор Културног центра у Бихаћу Ален Зулић нагласио је како се ради о значајном друштвеном догађају којим се разбијају предрасуде.

"Чим је Православни центар Митрополије дабробосанске из Источног Сарајева предложио да се одржи један овакав догађај, ми смо то објеручке прихватили и надам се како ће оваквих примјера бити и више у будућности", истакао је Зулић.

Калиграфија је умјетност лијепог писања и дубоко је укоријењена у највећим свјетским религијама и цивилизацијама. У исламу и хришћанству њоме се већ вијековима исписују најзначајније духовне и религијске поруке и тако наглашава њихов значај.

​Извор: НЕЗАВИСНЕ НОВИНЕ

У цркви Рођења Христовог у Санкт Петербургу, у недељу,  благословљен је нови "Бус Милосрђа" за потребе мисије за бескућнике у граду.
Ново возило волонтерског министарства заједнички је пројекат клуба „Кинониа“ (Заједница) и „секуларног удружења „Добротворна болница“.
Обред благосиљања обавио је о. Алексеј Артјухов, директор Недјељне школе у ​​Цркви Рођења, извјештава прес служба митрополије Санкт Петербургшке Руске православне цркве. „Благословили смо аутомобил који су неки доброчинитељи дали нашој парохији“ рекао је о. Алексеј.
„Милосрђе је важна хришћанска врлина. Уз његову помоћ, не само да помажемо другима да буду ослобођени њихове туге и несреће, већ мијењамо и себе. Милост потиче од ... особе која је научила љубав и саосјећање. Наши радници и доброчинитељи помажу бескућницима већ неколико година. Овим опремљеним возилом наши волонтери ће бити у стању да помогну онима којима  је треба пре-медицинска њега и да их загреју зими ”, рекао је о. Алексеј.
Клуб „Кинониа“ бави се младима и социјалним службама у црквеном комплексу Рођења Христовог и Навјештења Пресвете Богородице, углавном усмјерених на помоћ бескућницима у околини. Фонд „Дјаконија“ („Служба“) први је покренуо „Аутобус Милосрђа“ 2012. године, а сљедеће године Фонд Светог Димитрија Солунског. „Аутобус Милосрђа“ је добротворни пројекат Руске православне цркве намијењен пружању медицинске и хитне помоћи, дистрибуцији топле хране, одјеће, лијекова, транспорту хуманитарне робе, као и пружању социјалне помоћи бескућницима и људима у тешким ситуацијама. 90 специјалних склоништа и 12 аутобуса у Руској православној цркви пружају помоћ бескућницима и особама у тешким ситуацијама. Први бјелоруски „Аутобус Милосрђа“ представљен је у Брегу, у августу. Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Москва, 21. новембра, Интерфакс - Јерусалимски патријарх Теофило III позвао је поглаваре православних хришћанских цркава широм свијета да се окупе у Аману и разговарају о проблему очувања православног јединства.

"Користимо ову прилику да објавимо да у Хашемитском Краљевству Јордана отварамо врата свог дома како бисмо сазвали  братски састанак како бисмо пред Црквом и светом сведочили јединству православне цркве и наше православне вере",рекао је патријарх Теофилос је на церемонији у Москви приликом прихватања награде Фондације Јединство православних народа у четвртак.

Изразио је "дубоку забринутост због тренутних тешкоћа које бацају сјенку на живот Цркве и пријетњи са којима се суочавамо због наших жаљених подјела".

Јерусалимски патријарх тренутно је један од главних савезника Московске патријаршије по питању Украјине. Теофило III одбија да призна илегални свештенички ентитет Православне цркве Украјине (ПЦУ) коју је Цариградска црква поставила крајем прошле године. Више пута је говорио у прилог канонске Украјинске православне цркве на челу са митрополитом Онуфријем. Било је и извештаја у којима се наводи да патријарх Теофило III не дозвољава приступ представницима ПЦУ светим мјестима и моштима Јерусалима.

​"Стојимо пред Богом и немамо другог пута него да уложимо све напоре да сачувамо своје јединство", рекао је патријарх.

Јерусалимски патријарх награђен је за јачање православног хришћанског јединства

Москва, 21. новембра, Интерфакс - Јерусалимски патријарх Теофило III  примио је од патријарха  Московског и цијеле Русије Кирила годишње међународно јавно признање за јачање јединства међу православним народима.

Свечаност је одржана у четвртак у Храму Христа Спаситеља у Москви.

"Глобална православна породица била је под великим притиском спољних снага", рекао је руски патријарх."Очување нашег црквеног јединства брига је свакога од нас, посебно локалних вођа православне цркве задужене за одржавање чистоће православне вјере, очувања јединства Цркве, јачања добрих односа између православних цркава и православних народа . "У тешком тренутку када елементи овог свијета покушавају да униште јединство Светог православља, Јерусалимска црква, као мајка свих Цркава, постаје посебно важна", рекао је патријарх Кирил. 

Примијетио је "непоколебљивост и поштовање канонског реда, пастирске мудрости и разума Теофила III, који је стекао искрено поштовање и постао ауторитет у цијелом православном свијету".

Теофил III изабран је за 141. Јерусалимског патријарха 2005. године. Тренутно је Јерусалимски патријарх један од главних савезника Московске патријаршије у вези са  украјинским питањем.

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Фонд Црквено-археолошког музеја Кијевске духовне академије обогаћен је, 20. новембра 2019. године, новим експонатом који има значајну црквено-историјску и културну вредност. Музеју је даривана стара штампана књига – Псалтир, који датира из 17. вијека.

Црквено-археолошки музеј Кијевске духовне академије основан је 1872. године, као прва прва музејска збирка такве врсте у Руском царству. Почетком 20. века, збирка Црквено-археолошког музеја обухватала је музејску грађу од 3. века пре Христа до 19. века. Након доласка совјетске власти скоро сви екпонати су изгубљени или однети у иностранство.

Музеј је обновљен 2009. године, по благослову митрополита кијевског и све Украјине г. Владимира, који је за музејску поставку даривао предмете из своје личне колекције.

Данас, као и у моменту оснивања, Фонд чине предмети које Музеју дарују епископи, свештенство, као и друге личности. Музеј се налази у здању Кијевске духовне академије и семинарије на територији Светоуспенске Кијево-Печерске Лавре.

Превод: епархија бачка / Извор:    https://pravlife.org

„Какав је то гризући црв душе - завидети некоме због његове врлине или среће; да претворимо туђе добро у сопствено зло; да будемо мучени напретком славних. Завидницима ниједна храна не доноси радост, ниједно пиће није весело. Увек уздишу, стењу и јадикују. А пошто завидан никад не остави своју завист по страни, срце поседнуто завишћу цепа се се дању и ноћу без престанка. Друга зла имају своје границе. Шта год да је погрешно учињено, оно се завршава учињеним злочином. Прељуба се завршава када је чин извршен. Убијање је завршено када је почињено убиство. Једном кад се изврши превара, преварант је готов. Али завист нема граница. Она иде све даље и даље, грех без краја. Што је успешнија особа којој завидимо, врелија је ватра завидности која гори у нама" (Свети Кипријан Картагински).
А ко не би желео да се опорави од тога?
А и иако је то тешко, ми то можемо. Прошле седмице завршио сам беседу цитирајући Светог апостола Павла: „Никога да не руже, да се не свађају, да буду благи, да показују сваку кротост према свима људима.  Јер и ми бијасмо некада неразумни, непокорни, заблудели, робујући разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоби и зависти, гнусни, мрзећи један другога“  (Тит 3,2-3). Да, Христос нам је дао наду, разлог да верујемо у Божју доброту и љубав и моћ и победу- не само због њих већ због нас и за мене и за све. Порука Христових учења и Крста и Васкрсења је ова: Упркос томе како нешто понекад изгледа, Бог је надлежан овде, и Он зна шта ради, а на Крају, пре или касније, на овај или на онај начин, „биће Његова воља и на земљи као и на небу“. Према томе, Његовом милошћу, ми се носимо са сопственим живљењем и превазилазимо сопствене грехове и падове, уместо тога да будемо озлојеђени због туђих врлина и успеха.
Како се спасти од тога да будемо завидни?
Ово су моји предлози. Неки од њих су пре много времена преузети из неких извора које сам сад заборавио. (Ако вршим плагијат, молим вас, јавите ми и ја ћу се извинити). Неки су само здрав разум. Неки би могли бити моје сопствене идеје- не могу да се сетим. Схватите их какогод мислите да су вредни.
1.   Упражњавањем захвалности
Мислим да је ово најважније, па ћемо се неко време задржати на томе. Сваке ноћи пре него што одете на спавање (или свако јутро кад се пробудите, или кадгод се најусрдније молите) захвалите Богу за дарове које вам је дао претходног дана. Свако јутро чим устанете из кревета, начините Крсно знамење и реците: „Хвала ти, Господе, што си ми дао да угледам још један дан.“ (у мојим годинама, сад се увек изненадим томе!). То може да промени ваш целокупан ментални склоп. Не заборавите да му захвалите за ствари које ми често узимамо здраво за готово: за љубав других људи према нама. А бомбе не експлодирају изван наших домова. За дар слуха: да вибрације могу донијети гласове оних које волимо директно у наше уши и у нашу душу. И да окретањем чворића или притиском на икону (световни тип!) имамо приступ музици коју су наши недавни преци могли да чују само одласком у концертну дворану - музиком која нас може довести до суза или смеха или радости.
За вид и за светлост, за лепоту коју виђамо око себе сваког дана. Када се последњи пут захвалио Богу на бојама? У ово доба године овде у Висконсину волим да се осврнем около (кладим се да се комшије питају зашто стално гледам кроз прозоре) и захвалим Богу на плавом небу, облацима и цвећу - и јутрос, док пишем, за кишу . Чак и за наизглед вечну белу висконшку зиму.
И за небески миомирис тамјана док улазим у цркву! И... овај списак могао би ићи у недоглед. То су дарови које сви ми имамо. Не узимајте их здраво за готово.
Изнад свега, захвалите Богу за дар живота, за ваше постојање. Могли сте да немате  ништа од ових ствари. Могли сте чак и да не постојите.
Уместо да завидите шта други имају или да се осећате бедно због ствари које немате, окрените се томе да будете захвални за ствари које имате.
На почетку текста смо цитирали Светог Кипријана. Хајде сад да покушамо са Ирвином Берлин. Да ли знате ову стару песму, коју је у једном филму педесетих година прошлог века отпевала Дорис Деј?
Моје старо лупање срца, на десној страни. (Опрости ми. Нисам могао одолети. Учинио бих себе грозним монахом.) Ако желите, чујте је како пева : https://www.youtube.com/watch?v=0KPhwmDKq9A . Онда се обавезно вратите на блог!

Сагледавам  оно што имам, и што немам
Шта налазим? Задовољиће ме ствари које имам.
Проверавам  шта имам а шта немам
Шта налазим? Избалансирану кредитну способност.
Немам дијаманата, немам бисера
Ипак мислим да сам срећна девојка.
Имам сунце ујутро и месец ноћу.
Немам палату, немам јахту
Ипак сам задовољна оним што имам.
Имам сунце ујутро и месец ноћу.
Сунце ми пружа прелеп дан.
Месечина ми даје Млечни пут.
Немам чекове, немам банке.
Ипак желим да изразим своју  захвалност.
Имам сунце ујутро и месец ноћу.
И са сунцем ујутро и месецом увече
Добро сам.

У реду, сложићемо се да је Свети Кипријан темељнији. Ова песма не помиње Бога, иако овде имамо само Једну Личност (заправо Три) којој се „ могу захвалити“. А било би лепо и имати мало хране, такође! Међутим, бити задовољан, захвалан, не бити љубоморан на друге је општи људски идеал, не ограничава се на православце или на хришћане. (Ирвин Берлин био је јеврејска избеглица. Његова породица дошла је у Америку 1905 да би избегла прогон од, па... православних Руса. Имао је доста томе бити захвалан).

А ако мислите о томе, Свети отац Пајсије (помињан прошле недеље) није имао ништа више од „сунца“ и „месеца“, а његово здравље било је грозно. Сведочанство монаштва је да људи могу добити веома мало па ипак бити веома срећни. Верујем да имате много више од тога, драги моји. Будите захвални. 
Коначно, да наведемо оно што је очигледно: Како ми хришћани изражавамо захвалност? На Богослужењу и примајући Свето причешће (Евхаристију). Верујем да знате да грчка реч ευχαριστία значи ,,захваљивање“.

2.   Преиспитајте своје претпоставке. 
Присетите се из прошле недеље како завист искривљује наша опажања. Знате ли за сигурно да ли су они којима ви завидите срећнији, бољи од вас? Не знате. Може бити сасвим супротно. На пример, завидите ли богатима? Узмите у обзир да богати људи никада не знају ко су им пријатељи. Никад нису сигурни да ли им људи пружају пажњу и да ли су добри према њима јер их воле или због њиховог новца новца. Да ли то заиста желите за себе? Сиромашна и средња класа знају барем да их не воле због свог новца!
Такође: Многи људи наизглед делују да немају проблеме, да имају срећан живот иако га немају. Кад сам био парохијски свештеник понекад бих погледао списак адреса својих парохијана да бих могао да откријем да ли се неко има велике проблеме. Обично ми то није успевало, а сигуран сам да су људи имали много више проблема него што сам ја знао али су их храбро, мирно подносили. Можда завидите неком, а можда кад бисте знали истину о његовом животу не бисте му завидели.

4.   Третирајте особу којој завидите као човека сабрата
Молите се за ту особу свакодневно као за некога коме је потребна Божја милост и љубав као што је и вама потребна- за некога ко, за кога знате, да би могао да буде љубоморан на вас и на људе вама сличним. Идите даље: Захвалите Богу за дарове које та особа има. Свети Таласије Либијски пише: „ Ако се тајно радујете због особе којој завидите, бићете ослобођени сопствене љубоморе; (слично) ако ћутите о особи којој завидите“ (Филокалија: Цео текст - том 2). Због тога Свети апостол Павле саветује: „Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу“ (Рим 12,15). То ће вам сигурно помоћи да преазиђете љубомору.

4.   Радите на вери у Бога
Да ли заиста верујете у оно што изговарамо у Символу вере, да је Бог Творац свега? Да ли верујемо у оно што чујемо сваке недеље на Литургији, да „сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца свјетлости“? Јак. 1,17. Да ли заиста верујете да је Он вас Отац који вас воли, који вам никада не даје лоше ствари онима који му траже добро? Лк. 11,13. Свети Јван Златоусти је написао: „Чему завидиш? Што ти је брат добио један... дар? А од кога га је добио, кажи ми; зар није од Бога? То значи да си ти у непријатељству са оним који му је даровао тај дар. Бог даје једну ствар једнима, а другу другима и за то има добре разлоге“. Завист је крајње неверовање: вера у то да Бог не зна шта ради или да му није стало.

5.   Побрините се сами за то
Ако вам нешто недостаје у животу што је заиста добро и неопходно (не милион долара или затезање лица или суседова жена), не трошите узалуд време тајно злобно гледајући на оне који то имају. Потражите то сами за себе.

То значи да ће вам овде бити потребне две ствари, овим редоследом:
Молите се за то. Молите Бога за то. Али будите опрезни. Брат Господњи је написао:,,Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите“ (Јак 4,2-3). Према томе, желите нешто добро, не само за сопствено задовољство већ нечим чим бисте служили Богу и другима, онда за то молите. Молите се пуно, као сирота удовица која виче за својим судијом, док вам он не одговори- а онда верујте. Бог је свемогући, Он је „добар и воли људе“.

Делајте. Православље нас не учи да треба мирно седети и чекати да нам Бог да шта желимо. Наша доктрина је синергија, сарадња са Богом и свим стварима, чак и са нашим вечним спасењем. Ако неко има плодну башту и ви желите такву, на посао и засадите је сами! Користите Богом дат ум, имајте план, научите Божји систем како се узгајају ствари. Онда сарађујте са Њим: засадите семе у право време, залијте га, чекајте стрпљиво, почупајте коров. Тако ћете добити башту и жетву. Свети Максим Исповедник писао је нарочито о зависти на оне који су бољи од нас: „Особа која из љубоморе завиди онима који раде на врлинама је више него у заблуди, јер избор веровања и делања и примања милости према мери њене вере јасно зависи од ње а не од неког другог“ Трећи век разних текстова.35

А на крају, након што сте се усрдно молили, делали и покушавали- ако вам Бог не даје оно што желите, онда: Слава Богу за све! Мора да Он има нешто боље за вас, чак иако ви још не разумете Његове циљеве.

Према томе унапред захвалите Богу!
Заиста верујем у то! Да вам кажем једну причу из сопственог живота. Пре много година био сам епископски свештеник, имао сам добру парохију  али сам скоро увек био незадовољан, несређен, узнемирен. (Сад знам због чега сам био узнемирен: Света Православна Црква). Неко време бих помислио да би  „већа и боља“ парохија била решење. Одједном та велика, заиста добра парохија у другој држави позвала ме на разговор. (Тако свештеници добијају нове цркве у Епископској цркви). Дакле добио сам парохију, и волео сам и цркву и народ, и изгледало је да је то савршено место за мене.  Тако да сам се молио и молио и још више молио, најјаче што бих могао, ујутру, у подне и увече. А онда ми је стигло писмо: Изабрали су неког другог. Моја реакција? Да ли сам био утучен? Да ли сам завидео тој особи? На моје запрепашћење уопште се лоше нисам осећао. Како сам се молио најјаче што сам могао, осећао сам да Бог има на уму нешто боље за мене. И имао је: Не дуго после тога открио сам Свето Православље и сад сам православац већ тридесет година и у потпуности сам срећан. То је оно што је Бог чувао за мене, премда ја то нисам знао. Оно што сам желео за себе било би скретање са пута, можда ћорсокак. Ако верујете да вас Бог истински воли и да истински услишава молитве, бићете способни да оставите по страни незадовољство и завист- и једнога дана, у овом или у будућем животу, разумећете.

Знате овај пасус од Светог апостола Павла: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи... Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат“ (1 Кор 13,4-7,11-12). аутор о. Бил Олнхаусен 
За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ

,, Сјећајте се својих старјешина, који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову “(Јев 13,7).

Дана 19.11.2019. тачно на десетогодишњицу сахране омиљеног нам патријарха Господина Павла, који се упокојио у Господу 15.11.2009.год., вероучитељица Тијана Васић и наставница енглеског језика Сања Симић де Граф одржале су предавање ученицима седмог и осмог разреда посвећено блаженопочившем Патријарху. Часу присуствују директорка школе Анета Ракић, педагог Јелица Павловић, наставница историје Милосава Савић и помоћни радник Славко Тешмановић. Учитељица Жељка Дејановић урадила је са својим ученицима четвротог разреда пано који је постављен у холу школе.

Ово интерактивно предавање чији циљ нам није био само приказивање житија Патријарха Павла, него много више од тога, више као опомена да је Божји промисао изнад људског расуђивања- нама, просветним радницима да имамо довољно љубави да не отписујемо унапред неког слабашног Гојка за кога баш, можда, Господ има диван план а деци да се не жале на свој живот, своје родитеље и неке лоше животне услове јер из једне скромне десеточлане породици у којој је Гојко растао изађе неколико доктора наука и један паријарх. И то какав патријарх- човек, домаћин, пастир добри, молитвеник пред Господом за страдални српски род који саслужује у Небеској Литургији заједно са Светим Савом, светим Василијем Острошким, светом Петком Параскевом, светим Николајем Жичким, а питање је где бисмо ми као народ били да немамо такве молитвенике! 

Сам Патријарх Павле је рекао: “Пре него што почнеш судити о мени и мом животу, обуј моје ципеле и иди мојим путем! Прођи улице, брда и долине! Осети бол и срећу! Прођи године кроз које ја пролазим, падни преко сваког камена који се мени нашао на путу! Устани увек поново и иди истим путем, као што и ја радим! И тек ми онда можеш судити.” Само читањем Патријарховог житија, немогуће је не заплакати и не осетити жуљ оних старих женских чизама које је преправио, у којима је препешачио и стизао да свима помогне. А тек колико камења је наилазио на путу! Захваљујући трпљењу и вери у Бога, смирењем и љубављу, то камење се пред њим претварало у прах. Колико нас би одустало само на првој препреци! Тешко је разумети Божју вољу, није је ни он на почетку разумевао али је непрестаним молитвама и животом достојним свеца успео у томе.
​
Вероучитељица Тијана Васић додатно је обогатила ову презентацију фотографијама из живота патријарха од ране младости до патријаршког трона. Невероватан живот овог човека кога су људи држали за светца још у животу, вероучитељица је дочаравала неким мање познатим детаљима који су обогатили ово предавање.

Наставница енглеског језика Сања Симић де Граф додала је неке важне податке до којих је дошла у разговору са протођаконом Радомиром Ракићем, главним и одговорним уредником Инфо службе Патријаршије и професором у пензији Православног Богословског факултета из Београда, а то је да да је патријарх Павле био изузетан литургичар и да су његови радови о историји богослужења познати не само у нашој цркви већ и шире.Такође, залагањем патријарха Павла, добили смо нови превод Новог завета, такозвани синодски. Отац Радомир Ракић је нагласио– да је 44. поглавар СПЦ био велики научник, библиста, преводилац, догматски и етички писац са великим стваралачким опусом, а радио је и на црквеном песништву. Овом приликом захваљујемо се оцу Радомиру Ракићу што смо сазнали још доста тога о Патријарху Павлу.

На крају смо извршили евалуацију питањима из житија Патријарха Павла са отварањем поља иза којих је био манастир Раковица, место на којем је на данашњи дан сахрањен Патријарх и где постоје сведочанства да се преко двадесет чудесних исцељења десило на овом месту.
Владика Лаврентије је једном приликом рекао:„Да нас он није заклањао својим молитвама пред живим Небесима… Бог зна шта би од нас било“. Он је „као громобран молитвено заклањао своју паству и свој народ од црних и оловних претећих облака, и свих паклених сила наднетих над нашу отаџбину, против деце Светог Саве.“
„У најгорим временима, добили смо најбољег патријарха, каквог Срби неће имати задуго“, рекао је његов дугогодишњи познаник академик Владета Јеротић. 
А Матија Бећковић можда на најбољи начин описује какав је био Патријарх Павле:
“Нико није тише говорио а да се даље чуо; нико с мање речи није рекао више, нико није лакше ходио земљом а да је остављао дубље трагове; нико није био мањег раста а да се видео с веће даљине! Отуда, ни више људи ни веће тишине него на његовом погребу!”
    Сања Симић де Граф

"ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ"-POWERPOINT ПРЕЗЕНТАЦИЈА ВЕРОУЧИТЕЉИЦЕ ТИЈАНЕ ВАСИЋ​

"ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ-СВЕТАЦ КОЈИ ЈЕ ХОДИО ЗЕМЉОМ" ППТ ПРЕЗЕНТАЦИЈУ УРАДИЛА САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ​

У својству члана Светог архијерејског синода и одлуком истог Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, митрополит дабробосански, службено је посјетио Рeпублику Азербајџан, односно главни град ове источнокавкаске државе Баку у периоду од 13. до 16. новембра 2019. године, а поводом одржавања Друге  Бакинске конференције религиозних лидера свијета. У пратњи Високопреосвећеног Господина Митрополита био је јереј Дејан Ђуричић, парох кравички.

На односној Конференцији учешће су узели многобројни  религијски лидери или њихови преставници. Од православних Цркава учествовали су представници следећих православних аутокефалних цркава: руске, српске, грузијске, антиохијске. Руску делегацију лично је предводио Његова Светост патријарх московски и цијеле Русије г. Кирило.

На крају посјете и на путу за одлазак на аеродром Високопреосвећени је посјетио руски православни храм св. арх. Михаила у Баку-у и поклонио се светињи храма и помолио се за све благочестиве православне хришћане Азербајџана.  У истом објекту су двије црква и то св.арх. Михаила (горња) и св.ап. Вартоломеја.

Стари назив за град Баку је Албанополис и био је средиште древне Кавкаске Албаније из које поријекло воде и балкански Албанци доведени од Александра Македонског на Проклетије које су по суровости климе најсличније Кавказу.
                                                               извор: митрополија дабробосанска.орг/ Љетописац РаНиКо

Шта значи љуби ближњег свога као самог себе? Да ли имамо љубави према себи и каква она треба да буде? Хајде да то схватимо.

Човек је првобитно створен по лику и обличју Бога, врховном слободном бићу са огромним духовним могућностима, и он је требало да се вежба у љубави према Богу и свој Његовој творевини. Међутим, наши преци су презрели тај божански дар и за последицу осудили су себе и своје потомке на тугу, патњу и смрт због зла које се јавило кроз људске страсти и пороке.

Свакако, наше страсти не могу бити изговор за мржњу себе и других. Ми морамо мрзети зло, не онога ко га чини. Сасвим супротно томе, ми треба да волимо себе као Божја створења и да пренесемо ову љубав на друге. Бог нас не воли због неких пријатних квалитета које ми мислимо да поседујемо, већ једноставно због тога што постојимо и што смо жива и осећајна створења.

Кад је Бог дошао у овај свет, човечанству је дата реална шанса да се приближи разумевању божанске љубави првенствено кроз изгоњење греха из сопствене природе. То је оно у чему се састоји наше спасење.

Због Божјег Оваплоћења, Господ није само близу нас: Он је у нама. То је сврха примања Светог причешћа. Учествовањем у Евхаристији, ми примамо самога Бога, Господа нашега Исуса Христа. Кад ми узимамо Тело и Крв Христову, Бог нам даје милост, натприродну моћ, која нам помаже да се боримо против сопствених грехова и да спроведемо Божји план за себе.
​
Међутим, грех мора бити видљив пре него буде побеђен и према томе први чин божанске милости који отклања духовни вео који нас заслепљује са наших очију и спречава нас да видимо своју грешност.

Човеково спасење је синергија, сарадња Бога и човека, у којој, према Светим Оцима, и Бог и човек треба да узму свој удео. Духовно преобраћање и просветљење се стичу само кроз напоран рад. Пре виђења преображеног Господа, Христови апостоли су начинили дуг и тежак успон ка планини. Према томе, ако се напори траже за пењање планином у физичком смислу, они ништа нису мање неопходни кад се пење до висина духовног савршенства.
Не одустајмо кад видимо своје несавршености и недостатке других, већ победимо сопствене грехе, ослобађајући своја срца за божанско светло које може да загреје цео проблематичан свет. 
„У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет“ (Јн 16,33).

                                                                    аутор:Митрополит Антоније (Паканич)

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

„И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и ондје намјести човјека, којега створи. И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за гледање и добра за јело, и дрво од *живота усред врта и Дрво Познања добра и зла... И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува. И запријети Господ Бог човјеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш“ (1 Мој 2,8-9; 15-17).

Бог је створио Дрво Познања добра и зла и онда заповедио да од свог дрвећа у Рајском врту Адам и Ева не једу од тог дрвета, јер да би човек узрастао и сазрео, требало је да они вежбају своју слободну вољу.

 Свети Григорије богослов каже: „Он је човеку дао Закон, као опипљив предмет да поступа по њему. Овај Закон била је заповест као на пример којим се биљкама послужити, а које не треба дирати. Ова последња је Дрво од знања добра и зла; заправо, не због тога што је она била зло од самог почетка кад је посађена; нити је била забрањена због неке Божје кивности према човеку- не дозволите непријатељима Божјим да машу својим језицима у том правцу нити опонашајте змију“. Заправо, Свети Григорије каже да су се Адам и Ева повиновали тој заповести, њима би било дозвољено да једу са тог дрвета и онда би то воће „ било добро ако би се њим послужили у право време“ (Други говор на Васкрс 8).
​
Свети Јефрем Сирин написао је да Бог није створио човека ни смртног ни бесмртног. Он је створио човека с могућношћу за обоје. „Чак иако им је  Бог, у Својој доброти, дао све друго, Он је желео, у Својој праведности, да им да бесмртан живот који би им био додељен једењем са Дрвета живота. Према томе, Бог им је успоставио заповест. То није била велика заповест с обзиром на награду коју је Он припремио за њих; Он је држао подаље од њих једно дрво, које би било довољно за њих само да одрже једну заповест. Бог им је дао цео Рај, тако да они нису имали никакво ограничење да прекрше закон... Да је (Ева) победила у тренутној бици, у том кратком надметању (кушању змије да једе са тог дрвета), змија и онај ко је био у змији би (још увек) били под казном коју су примили, док би она, заједно са својим мужем, јела са Дрвета живота и живела вечно. Уз овај обећани живот који би (Адам и Ева) стекли, њима би о Божјој правди било дато све оно што им је претходно дато Његовом Милошћу“ (Тумачење Постања 17,5; 18,4 Свети Оци: Свети Јефрем Сиријски, Одабрана дела, прев. Едвард Г. Метјус, Млађи и Џозеф П. Амар (Вашингтон: Католички универзитет Америчке штампе, 1994) стр 109).

На сличан начин, Свети Јован Дамаскин објашњава:
„Кад је, дакле, Бог људску природу оденуо слободном вољом, Он јој је наметнуо јој је закон, да не проба дрво знања. Што се тиче овог Дрвета, о њему смо смо рекли онолико колико је потребно у поглављу о Рају, бар онолико колико је било у нашој моћи да кажемо. А овом заповешћу Он је дао обећање да ће, ако човек сачува достојанство душе тако што ће победити разумом и признајући свог Створитеља и поштујући његову заповест, делити вечито благослов и живети читаву вечност, доказујући се моћнијом од смрти : али ако се опусти, душу подреди телу и  телесним задовољствима, упоређујући себе у незнању свог истинског достојанства са безумним зверима, отресајући јарам свог Створитеља и занемарујући Његову Божанску наредбу, он ће бити подложан смрти и покварености и биће приморан да мукотрпно ради током свог бедног живота. Јер, човеку није било од користи да стекне непропадљивост док је још некушан и недоказан, да не би пао у понос и под ђавољи суд. Јер, кроз његову непропадљивост, ђаво, када је пао као резултат сопственог слободног избора, чврсто је успостављен у злу, тако да није било места за покајање и наду за промену: баш као што су и анђели, када су начинили  слободни избор у врлинама постали милошћу трајно укоријењени у доброти “ (О предзнању и предодређењу (Књига 2, Глава 30 , Тачно изложење Православне вере).

                                                                                                     аутор: о. Џон Вајтфорд

​За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

       У књизи пророка Малахије стоји: „Јер од истока сунчанога до запада велико ће бити име моје међу народима, и на сваком ће се мјесту приносити кад имену мојему и чист дар; јер ће име моје бити велико међу народима, вели Господ над војскама“ (Мал 1,11). Да ли се ово пророштво односи и на куће обичних верника или на цркву? Да ли лаици могу сами да каде?

Зашто би неко желео да кади иконе или да покаже неке знакове страхопоштовања и поштовања, као што су паљење свећа и лампи које горе поред иконе.? Према доктрини Православне Цркве, израженој у догматској декларацији 7. Васељенског сабора, дубоко поштовање које ми указујемо слици Божјој се преноси на оригинал, па према томе кад ми указујемо част икони Христовој насликаној бојама или нечим другим, то није рад људских руку којем се дивимо већ се дивимо Оном ко је приказан на икони. Васељенски сабор нам налаже да имамо иконе Христа, Мајке Божје, анђела и светаца свуда, као и да указујемо част овим светим предметима с богопоштовањем, целивајући их, палећи свеће и тамјан. Док у цркви свештеници каде, стари хришћани су имали обичај у својим домовима да самии приносе пријатан мирис Богу, што ће нам посведочити списи Светих Отаца, животи многобројних светаца и канонске књиге неких манастира. Посебно, Свети Фотије митрополит Московски каже у својој посланици да богобојажљиви лаици, и мушкарци и жене, треба да каде своје иконе, као и да науче своју децу да то исто тако чине, без обзира на то колико су млади јер је то православни обичај.

Још од древних времена, лаици у Русији каде свете иконе у својим домовима. Кад се окупи цела породица, част паљења тамјана припада обично најстаријем у породици, иако било који члан породице, без обзира на пол и године старости, може да запали тамјан пред иконом у току својих личних молитава (према Посланици Светог Фотија Московског). Монаси такође практикују паљење тамјана у својим келијама током монашког молитвеног правила. Према устаљеном обичају, лаици, укључујући монахе, не би требало да користе велику кадионицу са ланцима (ака кадионицу), која припада свештеничкој или ђаконској служби, већ ми користимо малу ручну кадионицу са малом дршком (види Повеље Соловског манастира и Нил Сорски Пустињски). Такође, они користе обичне металне и керамичке кадионице.

Не постоје посебна строга правила која говоре како лаици могу да каде код куће, али кађење се обично изводи на три начина. 1) Кадионица или неки посебни инструмент, који је уобичајеном говору познат као паук и који је причвршћен изнад лампе која гори поред иконе,  једноставно се поставља на полицу за иконе или на равну површину и соба се пуни миомирисом током молитве. 2) У ручну кадионицу се ставља тамјан и доноси се испред иконе на почетку молитве, а може се носити  у соби или по целој кући. Молитве Царе Небески, Трисвето, Оченаш, Верујем, Псалам 51 и 91 и тропар празника обично се читају са великим поштовањем и понизношћу док ходамо по кући кадећи. 3) Док држите кадионицу у својој десној руци, кад се крстите пред неким светим предметом, ставите кадионицу у леву руку, прекрстите се и учините мали наклон. Према познатом литургичару М.Н. Скабалановичу, тако се ручна кадионица користила у древна времена. Трагови такве праксе такође су остали у божанској служби, на пример, код крстообразног кађења Светог Стола при узвику Слава Светој Тројици. Крстасти знак вероватно је начињен ручном кадионицом.

У данашње време, у неким удаљеним православним парохијама, где свештеници долазе само повремено да би прославили Евхаристију, сама заједница, која се састоји од најискуснијих и духовно напредних појединаца, који имају добро знање литургијске традиције, дневно изводи и друга богослужења, а такође и кађење у цркви помоћу мале ручне кадионице (нарочито, у РОКОР-у). У таквим ситуацијама, кађење се изводи у одређеним тренуцима, као што су Господе, вичем теби на Вечерњој, Величај душо моја Господа на крају Јутрења, и .тако даље. Кађење се изводи према строгом правилу, онако како је то прикладно у храму. Прво, Крст и Јеванђеље на аналогиону се каде, онда Царске Двери, иконе и иконостас с десне стране па онда са леве, и све друге иконе по утврђеној процедури. У одсуству свештеника, Царске Двери и олтарска завеса остају затворени и строго је забрањено кадити у олтару. Пракса лаика како каде у цркви забележена је у Светогорском Типику, где се до данашњих данаизводи кађење ручном кадионицом од стране нерукоположених олтарских саслужитеља у одређеним деловима службе ( види Православну Енциклопедију).

Дакле, лаици могу кадити код куће и, уз благослов црквених старешина, искусни парохијани могу такође кадити у капелама и црквама током лаичке службе уколико нема сталног свештеника у парохији. Користи од кађења домова могу бити значајне: миомирис тамјана ствара црквену атмосферу која је погоднија за молитву, освећује се кућа, указује се част Јеванђељу, Крсту и светим иконама, што је директно прописано Другим Никејским Сабором (Седмим Васељенским Сабором). Хришћанин се учи да проведе време у дому на молитвени начин. Наравно, кађење није услов без којег се не може код мољења код куће. Никако то не сме да се претвори у неку врсту забаве, где се нагласак помера са молитве и приношења миомириса Богу на неки спољни церемонијални аспект молитве, што очигледно не само да не би било од помоћи већ би било и на духовну штету. Према томе, савет је да се упознамо са молитвом и црквеним животом пре него обогатимо молитву Господу користећи тамјан. С тим у вези, паљење тамјана пред иконама, посебно у дане великих црквених празника, древни је побожни обичај записан у светој традицији, историји цркве и животу светаца; ако вам то повраћа поверење, чини вас срећним у Господу и помогне вам да се осећате свечано, ако то подстиче вашу љубав према црквеном богослужењу, вреди се захвалити Богу и донети чисти принос тамјана у Његово име.   
                      аутор: Јован Ничипорук

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Поводом осам вијекова СПЦ ученици Медицинске школе у Добоју приредили су изложбу калиграфских радова
Поводом 800. година аутокефалности Српске Православне Цркве ученици Медицинске школе у Добоју приредили су изложбу својих калиграфских и ликовних радова у част овом великом јубилеју.
Ученици који су чланови калиграфске и историјске секције која дјелује у овој школи на челу са професором историје Самојком Цвијановићем неуморно дјелају и приређују изврсне резултате са својим радовима. Различитим ликовним техникама те својим несебичним трудом и залагањем ови ученици нам  показују оно што смо били, оно што јесмо и оно што бисмо требали да будемо у заједници са Светим Савом првим српским Архиепископом и свеистинитим Господом Христом који је Пут, Истина и Живот.
 вјероучитељ  ђакон Владо Мојевић

БЕОГРАД, 14. НОВЕМБРА /СРНА/ - Његова светост патријарх српски Иринеј у суботу, 16. новембра, освештаће обновљени храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном мјесту покојног патријарха Павла, потврђено је Срни у Епархији пакрачко-славонској.

Након освештања храма, које је планирано у 8.00 часова, патријарх Иринеј са више архијереја Српске православне цркве /СПЦ/ и других помјесних цркава служиће Свету архијерејску литургију.

У овој епархији Срни је речено да ће патријарх Иринеј допутовати у петак увече, а да ће у суботу освештати храм и служити литургију у оквиру прославе осам вијекова аутокефалности СПЦ.

На сајту СПЦ објављено је да ће у петак и суботу у Епархији пакрачко-славонској бити обиљежено 800 година аутокефалности СПЦ, као и и 270 година храма Светих апостола Петра и Павла.

У петак у 9.00 часова биће служена Света архијерејска литургија у спомен на десет година од упокојења Његове светости патријарха српског Павла, у 18.00 часова у Слатини планирано је вечерње богослужење, а у 20.00 часова свечана академија.

У понедељак, 11.11.2019. године, у кабинету православне вјеронауке ''Пољопривредне и медицинске школе Брчко'', одржан је свечани час Четири године вјеронауке у средњим школама Брчко Дистрикта. Идеја за реализацију овог часа, који промовише позитивне домете вјерске наставе у средњошколском систему, потекла је од самих ученика ове угледне брчанске школе. Организатори овог часа, на коме су предавачи били сами ученици, полазници све три конфесионалне вјеронауке, и њихови вјерски поглавари, били су Вијеће ученика ''Пољопривредне и медицинске школе'', на челу са предсједницом госпођицом Хеленом Радић, и Секција за афирмацију истинских вриједности ''Пољопривредне и медицинске школе'', чији су координатори вјероучитељи у овој школи: Бехија Хоџић, вјероучитељица исламске вјеронауке, Иван Шарчевић, вјероучитељ католичког вјеронаука и Бошко Максимовић, вјероучитељ православне вјеронауке. Овај свечани час својим присуством увеличали су и истакнути чланови вјерских заједница и цркава Брчко Дистрикта: јереј Драган Поповић, предсједник Актива наставника православне вјеронауке, протојереј ставрофор Небојша Драшкић, старјешина Саборног храма Успења Пресвете Богородице, мр Мустафа ефендија Гобељић, главни имам Меџлиса исламске заједнице и Пречасни господин Дамир Ивановић, декан брчанског деканата. Посебну ноту овом сабрању ученика, наставника, клира и градских управитеља дале су мајке из све три вјерске заједнице које су за све присутне приредиле пригодну закуску.​ Овим часом оправдано је постојање вјерске наставе, посебно у једној мултиконфесионалној средини каква је Брчко, јер како је истакнуто на самом часу, вјеронаука нас подстиче на љубав, на човјекољубље и афирмише сваку добру особину у осетљивим годинама ученика средњошколске доби.  Бошко Максимовић, професор Православне вјеронауке у Пољопривредној и Медицинској школи Брчко

Некрштена особа је изван Цркве. Зашто јој није допуштено да уђе? Да ли јој нешто недостаје? Да ли је она духовно осакаћена или просто не жели да дође у цркву, да разуме и схвати Хришћанску веру?
Ситуација је још компликованија уколико некрштена родбина умре. Да ли можемо имати црквену сахрану за некрштену особу? Можемо ли запалити свећу у њено име? Како се можемо помолити за њу? Најважније од свега, ако је Црква ту да све воли, зашто је она тако немилосрдна према некрштенима? Ево одговора на нека од ових питања на која су нам одговорили свештеници из различитих делова Русије.

Да ли могу да запалим свећу у име некрштене особе?
Пречасни Филип Иљашенко, проректор Факултета хуманистичких наука Свети Тихон, Москва

Да бисмо могли да одговоримо на ово питање, морамо прво дефинисати шта подразумевамо под „паљењем свеће у нечије име“, јер сумњам да је основна идеја помало нетачна.
Свећа буквално значи наш дар Богу. То је јасно јер свеће коштају око десет центи за једно туце. Кад их купимо за један долар или више, то је дословно донација. Због тога ја верујем да није у реду говорити о „свећи у нечије име“. Ви можете дониати у нечије име, то је сигурно. Свети Оци препоручују донације илидавање прилога као помоћ некрштеној особи до које вам је стало.
Црква није попут Будистичког храма где се окрећу точкови среће са текстовима молитава на њима. Они окрену точак среће и мисле да им се то рачуна као молитва. Ми имамо другачије стајалиште: ми изговарамо молитву, говоримо је гласно ако можемо и разумемо је. Исто је и са свећом: ми је не можемо запалити без молитве. Свећа није точак среће који се окреће. Она сама по себи не значи ништа.

Да ли може некрштена особа да начини крсни знак?
Пречасни Александар Савин, Црква Светог правоверног принца Димитрија, Москва
Да, некрштена особа може да се прекрсти. То није забрањено. Ако се неко прекрсти са вером и страхопоштовањем, мислим да је то у реду.
То се нарочито односи на особу која верује у Бога и жели да се крсти. Она може да се прекрсти због тога што она већ верује у Исуса и жели да буде са Њим. Постоје оглашени у Цркви: то су људи који се припремају да се крсте. Та припрема захтева мало времена данас али у древна времена она је трајала неколико година.
Желео бих да упозорим оне који су одлучили да се припремају за крштење: треба да будете посвећени и сврсисходни и да не одлажете намеравано крштење. Заправо, зле силе не желе да вас пусте. Наићете на сметње и препреке, које ми зовемо „искушења“. Људи који не иду у цркву сматрају ове препреке као знаком одозго и дају им прекомерну важност. Не треба тако да мислите. Само будите одлучни на свом путу ка Исусу.

Да ли може некрштена особа да иде у цркву?
Високопреподобни Димитрије Струев, Тражилац Изгубљене Цркве, Липетск
Да, може и треба. Ипак, она треба да изађе из цркве кад ђакон или свештеник кажу, Оглашени, изиђите! Оглашени су они који се припремају за крштење. Пре тога, она може да учествује у свим службама, да се моли, да се прекрсти. Мислим да није грех уколико некрштена особа запали свећу. Морам да нагласим да одлазак у цркву и учење да се моли мора бити одвојено од припреме те особе за крштење, тако да она не би помислила да има покриће за све. „Просто идем у цркву и молим се, осећам се сјајно. Шта још желите од мене?“ Било би сјајно ако се она навикне на богослужење и схвати његово значење пре свог крштења да би била спремна да учествује у црквеном богослужењу чим се крсти.

Да ли може некрштена осова да носи крст?
Високопреподобни Сергеј Васин, Црква Рођења Пресвете Богородице, Бобјаково, Воронеж Област

Да, може али зашто би? Ако носи крст као модни детаљ, онда он нема никакво друго значење до позива за богохуљење. Крст није модни детаљ: то је знач вере, што значи да смо ми Хришћани и да следимо распетога Христа.
Творац је обдарио човека слободном вољом. Ако неко жели нешто, не постоји нико ко га може спречити у томе. Свако може да чини оно што жели, укључујући и ношење крста, али зашто и због чега?
Ако неко није још крштен, а планира да се крсти, што значи да је оглашени, наравно да је тој особи дозвољено ношење крста. Тај период је могао трајати годину дана или више у раној Цркви али данас је значајно краћи. Чак се често дешава да се особа прво крсти и да тек онда крене са одласком у цркву. Свакако, док особа није крштена, може радити доста ствари, на пример, посећивати цркву, молити се, помазивати се светим јелејем. Једина ствар коју не може некрштена особа је учествовање у Светим тајнама. Ако је особа оглашена, цела Црква се моли за њу: постоји наменска молитва за оглашене.

Да ли можемо да се молимо за некрштене који су живи?
Пречасни Јован Захаров, Црква Покрова Пресвете Богородице, Москва

Да, можемо. Али прво морамо да сазнамо шта та особа мисли о Цркви, да ли је она без предрасуда или слично. Ми се молимо за оглашене на свакој Литургији. Оглашени су они који су већ чули за Реч Божју и спремају се за крштење. Ми се молимо заједно за те људе сваки дан. Ако неко не жели да се молите за њега, било би чудно да се за њега молите. Тиме желим речи, да постоје разне ситуације у животу. Понекад, родитељи који су добри Хришћани имају лошу децу. Да ли нам је забрањено да се молимо за њих? 
Ако таква особа жели да се молите за њу, онда то можете.

Да ли можемо да се молимо за преминулу некрштену особу?
Пречасни Фјодор Лукјанов, Црква Свих Светих, Москва
​
Наравно, можете и треба да се молите за особу која је умрла некрштена јер смо сви ми Божја деца. Ако желимо да олакшамо усуд те особе, можемо се молити Богу Оцу. Он нас све воли: чак и оне који га нису прихватали док су били у животу.
Можете се молити код куће или индивидуално у цркви.
Међутим, ми се не молимо за некрштене на Литургији јер они нису били чланови Христове Цркве, Христовог Тела. Према томе, не можете тражити молитву за некрштену особу да се помене у Цркви у току Божанске Литургије.

За сајт вјеронаука.нет, са енглеског језика, превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ

У данашње време, нажалост, има пуно људи који стављају црвени конац око руке да би се заштитили од пакости, злобних очију, зависти, мржње итд. Употреба црвеног вуненог конца око руке је јерејски кабалски обичај. Реч „кабала“ на јеврејском значи „примање, прихватање и обичај“. Суштина кабалске доктрине је да постоји неко тајанствено знање у Тори (Петокњижју светог пророка Мојсија односно Петокњижју првих пет књига Старог завета) и у другим јеврејским текстовима, који су разумљиви само неколицини изабраних. Кабалистичко учење се често повезује са додељивањем неког „мстичног“, „тајанственог“ значења јеврејским словима. То је остало од учења Питагорејаца,  јер су они у одређеној мери давали „мистичну моћ бројевима“. У суштини, кабалистичка традиција заправо је одбацивање класичног јудаизма. То је магија маскирана у јудаизам. Наравно, магија се суштински повезује са гордошћу. То је због тога што, као што смо горе поменули, само изабрани могу разумети науку Кабале, Већ овде имамо неко истицање. Постоје изабрани и остали који то нису. Та смеса је наравно начињена из гордости. Кабала је извор људске гордости: „Поседујем тајно знање које други не поседују“. Популарни црвени конац такође потиче из кабалске традиције која је настала у Израелу. Поседовање и ношење црвеног конца је магијски ритуал. Нећемо се задржавати на њему јер је он бесмислен, бескористан и незграпан као и све остало у магији, са својим прецизним прописивањем бројних смешних и нашироко апсурдним ритуалима, нагомиланим једни на друге. 
Хајде да истражимо проблем Божје помоћи. Савремени Јеврејин је особа чија религија каже да Месија није још дошао на земљу. За Јеврејина Христос је лажни месија. Јеврејин чека свог правог „месију“. Према томе, тужно је кад један православац, који има свог Месију, Господа Исуса и Спаса нашега Исуса Христа, одбацује Њега  носећи црвени конац и прелази у јеврејски логор. Сетимо се речи Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова: „Знам дјела твоја, и невољу и сиромаштво – али си *богат – и хулу оних који говоре да су Јудејци а нису, † него синагога сатанина“ (Отк 2,9) Кротки и милосрдни апостол љубави зове Јевреје синагогом сатанином. Према томе, просуђујући логиком Светог Писма, сви они који се преобрате у јудаизам, чак иако само ношењем црвеног конца (који је везан у складу са Кабалистичким правилом и одређеним јеврејским молитвама), присаједињују се са Сатаном, односно обраћају се у ђавола. Према томе, православац не сме да носи црвени конац. Уколико се то деси, то је грех који треба да исповеди свештенику. Наравно да не мисим да су сви људи који носе црвени конац уверени и свесни поклоници јеврејске религије. Вјероватно они имају полу-паганистички поглед на свет и вјеру. Они траже да свим расположивим средствима се заштите од злих очију, злих духова, и других ствари. Они иду у цркву да упале свећу, онда ставе Кабалистички конац, позову свештеника да им благослови дом, оду код гатаре, читају Молитву Господњу, поставе икону са седам стрела изнад врата, па додају и 'потковицу и турску хамсу поред ње чисто да би се осигурали да буду безбедни. Али у Божијим очима, бити млак је смртоносни грех. Књига откровења нас подсећа на то: „Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! 
Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Отк 3,15-16). Ово су страшне речи и страшна је казна намењена онима који су млаки! Ко су они? Какви су то људи? Људи чија је наискренија наклоњеност материјалном свету, који имају жељу да живе и чине грехе, и који не маре ни за шта друго. Људи који, попут фарисеја, желе да ставе религију у своју службу да би удовољили себи гордошћу или славом, или љубављу према новцу или другим гресима. Људи који одбацују Бога и постављају себе као нове идоле на трон сопственог срца. Такв људи су спремни да оду у цркву, код врачара, да ставе црвени конац, да упале сандалов штапич ред статуом слона у хиндуистичком храму- све то у исто време. Они истински не маре које су религије све док имају оно што желе. Драга браћо и сестре, хајде да одбацимо то незнање, да се удаљимо од греха и да свој ум усредсредимо на Христа. Он је наша заштита. Пут ка Њему је циљ живота. Док следимо овај пут, ми стичемо благо којим ће остатак света избледети. Ми улазимо у заједништво са Богом, јединим Дародавцем свих ствари, јединим Извором живота и добробити за нас и за цео свет.  За ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  / извор

Митрополит Иларион: Филипинци позитивно реагују на православно проповиједање

Мисија Руске православне цркве у југоисточној Азији развија се веома успјешно

МОСКВА. Мисија Руске православне цркве у југоисточној Азији развија се веома успјешно, изјавио је предсједавајући ДЕЦР-а Волоколамски митрополит Иларион. На захтјев домаћина телевизијског програма "Црква и мир", он је прокоментарисао изјаву филипинског предсједника Родрига Дуертеа, који је позвао Руску православну цркву да пошаље мисионаре у његову земљу. По мишљењу предсједника филипинске државе, православна вјера могла би спријечити ширење идеологије терориста.

Као што је митрополит Иларион напоменуо, Руска православна црква већ је послала мисионаре на Филипине, а сада постоји више од тридесет парохија у овој држави.

Архипастир је подијелио своја сјећања на посјетe вjерниcimа у овој земљи: „Позван сам да водим службу у храму у граду Тагаитаи, у близини главног града Филипина Маниле. Парохију је основао Американац, бивши војник, човјек који је православац. Дуги низ година био је лаик и основао је хуманитарну мисију, а затим је постао свештеник, а сада је свештеник Руске православне цркве“.

Као што је митрополит Иларион напоменуо, у овој земљи тренутно служе четири свештеника Руске цркве, аутохтони Филипинци. Још осам Филипинаца студира у теолошким школама Московске патријаршије и надају се да ће у скорој будућности постати свештеници.

„Тако се наша мисија на Филипинима и у цијелом региону развија веома успјешно“, рекао је предсједавајући ДЕЦР-а, чије речи цитира Синодално одјељење за црквене односе са друштвом и медијима.

Архипастир је рекао да је почетком 2019. године у Руској цркви створена Патријаршијска егзархија југоисточне Азије која обједињује једанаест земаља региона. Према његовим ријечима, егзархат показује највеће успјехе на Филипинима и на Тајланду, гдје дјелује двадесетак парохија и мисија се развија веома активно.

Штавише, многе парохије Московске патријаршије у југоисточној Азији веома су активне у добротворном раду. „Дакле, једна од наших парохија на Филипинима храни више од 20 хиљада породица сваког мјесеца“, рекао је митрополит Хиларион. Такође је говорио о плановима за изградњу храма и духовног и културног центра Руске православне цркве у Давалу. Овај пројекат добио је подршку од кћерке предсједника Дуертеа, која је градоначелница овог града, у којој живи велики број хришћана, али и многи муслимани.

„Филипини су претежно хришћанска земља и наша Црква се тамо активно развија, укључујући зато што су Филипинци веома вољни и, чак бих рекао, топло реаговање на нашу проповијед“, закључио је архипастир.

​Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Обиљежена десетогодишњица освећења Храма у насељу Слатина

Служењем архијерејске литургије, подјелом водице и нафоре вјерницима данас је у храму Светог Саве у прњаворском насељу Слатина обиљежена десета годишњица од освећења ове православне светиње.

Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем који је предводио литургију рекао је да година која је у знаку великог јубилеја 800 година самосталности српске православне цркве окупља вјерујући народ, духовно оснажује, обавезује да се и даље чува самостално постојање православне  цркве и народа на овим просторима.

„Славећи велике јубилеје не заборављамо ни оне мање. Ове године на простору наше епархије прослављамо више десетогодишњих јубилеја, а међу њима је и храм у Слатини, посвећен Светом Сави“ , рекао је епископ Јефрем, који је окупљеним вјерницима одржао и бесједу о животу првог српског архиепископа  и доприносу који је дао својој цркви и народу.

„И ми у овом времену смо се усудили да у Прњавору,  у насељу Слатина подигнемо овај храм у част и спомен Светом Сави. Храм већ десет година испуњава своју мисију, окупља наш народ, ствара духовну заједницу оних који долазе да се помоле, крштавају, вјенчавају. То је управо оно што је Свети Сава тражио од нас, задао нам је да будемо дјелатни, људи који стварају,  који имају снаге и воље да нешто раде“ , каже бањалучки епископ.

Он је поручио да све док се буду слушале поуке Светог Саве, угледало на његово дјело, радило као што је он радио Срби ће моћи превазићи и савладати све потешкоће.

Епископ Јефрем је у свом обраћању вјерницима указао и на два велика проблема са којима се данас суочава српски народ.

Први од тих проблема је што у овом времену има више гробова него колијевки.

„ Други проблем је што као никад раније Срби олако одлазе са својих простора у иностранство. Одлазило се и раније, али су се враћали својим кућама. Наша дјеца уче стране језике у туђинским школама, попримају туђи менталитет, уче се туђем начину живота, туђим вриједностима, што није добро и то не смијемо дозволити“ , рекао је епископ Јефрем.

Предсједник Црквене општине Слатина Мирослав Војводић каже да једино вјера може спасити православни народ у турбулентним временима.

„Ако не будемо слушали Светог Саву  да се удружимо, да живимо у миру и заједништву нестаћемо са ових простора“ , нагласио је Војводић.

Он је позвао вјернике  да оставе иза себе међусобне размирице и свађе и да дају свој допринос мирном и сложном заједничком животу на овим просторима.

Свештеници храма Светог Саве у Слатини захвалили су донаторима за помоћ у изградњи помоћних објеката, који су данас и освештани.

извор: СРНА, ТВ К3

Неки људи мисле да је својствена разлика између Православне цркве и са друге стране Католичке и Протестантске у томе што у Православној цркви нема столица за седење.

​ Заправо, сва древна упутства за служење у цркви претпостављала су да у цркви има места за седење јер је умесно седети у току неких делова службе. Нарочито псалми и читања из Старог завета и Посланица слушали су се седећи. Тако је било и са читањем Светих отаца и такође одређених црквених химни, као што су катизма химне, чије само име каже да су се слушале седећи. Стајање се сматрало неопходним само на најважнијим деловима божанске службе, као што је читање Јеванђеља и еврахистијског канона. Одређени литургијски узвици који су задржали до данас као што су „Премудро, стојмо!“ или „Стојмо смерно, стојмо са страхом!“ првобитно су били ђаконов позив верницима, позивајући их да устану због читања одређених молитава, јер су они пре тога седели.

Недостатак места за седење у цркви је обичај Руске цркве али то никако се не односи на Грчке цркве у којима се, по правилу, обезбеђују клупе за све који учествују у божанским службама. Недостатак места за седење у Руским црквама изненадио је Грке који су били у посети Русима чак у седамнаестом веку.

Павле Алепски био је ђакон и један од ходочасника који је био у пратњи Патријарха Макарија Антиохијског у његовом путовању по Русији. После учешћа у дугој Руској служби, он је поделио своје искуство:
„ У суботу смо слушали њихову литургију, са које се нисмо удаљили све док нам ноге нису постале бескорисне од толиког дугог стајања, јер у цркви нема места за седење... Читаоче, онда можеш замислити то стајање у цркви без померања, попут камена. Били смо преуморни, а душа нам је била растргнута од умора и чекања...  Бивајући тамо међу њима, били смо запањени. Напустили смо цркву једва осећајући ноге од умора и непрекидног стајања... Неки зналци нам рекоше да ако неко жели да скрати свој живот петнаест година, нека само оде у Мусковитску земљу и живи међу њима као испосник“.
​
Ова осећања су нарочито позната људима који се данас често жале на одсуство клупа. А неке Руске цркве имају место за седење са стране у цркви, Ова места су намењена за слабије и старије парохијане. Међутим, обичај седења током читања и стајања током најважнијих делова службе није карактеристичан у већини руских православних цркава. То се очувало само у манастирима постоје где стасиде (високе дрвене столице са расклопивим седиштима и високим местима за лактове где се леђа нагињу уз зид). Не би било ништа лоше у томе уколико би се стасиде или неки други тип столица поставиле у парохијске цркве. То би учинило православне службе не само „хуманијим“  за верујуће, већ би такође значило поновно рођење једног елемента древне церемоније.

​За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Данас је, 5. новембра 2019. године, одржан једнодневни семинар свештенства митрополије Дабро-босанске. Семинар је одржан у Фочи, тачније у амфитеатру  зграде Богословије у Фочи, односно у Велечеву. По благослову  Високопреосвећеног Господина Хризостома, митрополита дабробосанског, основна тема данашњег семинара била је: Теологија и свештеничко-пастирска служба. Након отпјеваног тропара: Благословен јеси Христе Боже наш,....... и поздравне ријечи Високопреосвећеног Господина Митрополита  семинар је отворен.
Прво  је архијерејски замјеник високопречани протојереј-ставрофор  проф. др Владислав Топаловић поздравио почетак рада семинара и све његове учеснике. У наставку по прецизно дефинисаном програму предавања су одржали:
1) протојереј-ставрофор проф.др. Дарко Ђого на тему ''Теологија у општој служби Цркве'';
2) протојереј-ставрофор проф. др. Ненад Тупеша на тему '' Пастирска служба некад и сад'';
3) протонамјесник Младен Дробњак на тему  ''Могућности и облици активације пастирске службе'';
4) протојереј Марко Билинац на тему  ''Активирање младих у животу Цркве'';
5) протојереј-ставрофор Душан Спасојевић на тему  ''Пастирска служба и народни обичаји'';
6) архимандрит Калистрат Бобушић на тему '' Улога и значај манастира у духовном препороду нашег народа''. Након бриљантно одржаних излагања поменутих предавача развила се исто тако плодотворна  дискусија. На крају може се закључити да је ово био изузетно добар и користан семинар. извор: сајт дабробосанске митрполије    /  Љетописац РаНиКо

Александријска патријаршија је, изгледа, постала друга православна црква која је званично признала аутокефалну цркву Украјине и то само неколико дана након што ју је признала Грчка црква, преноси црквена новинска агенција Ромфеа. Према црквеним новинским агенцијама Ромфеа.гр, Његово Блаженство патријарх александријски и цијеле Африке Теодор II данас, у петак, 8. новембра, током Божанске литургије у цркви Св. Архангела у Дахеру (Каиро, Египат), први је пут признао неканонску вјерску структуру Украјине поменувши Епифанија на Св. литургији. Више информација ће се појавити ускоро, заједно са службеним саопштењем Александријске патријаршије. Александријски патријарх је „други по части“ након Цариграда међу патријарсима локалних православних цркава у свијету. У младости је студирао на Одеском универзитету, а касније, од 1985. до 1990.године, био је ректор Александријског комплекса у Одеси. До сада је патријарх Теодор био познат као један од главних бранилаца канонског православља у Украјини. 
Прије годину дана, убрзо након што је Цариградски патријарх признао украјински раскол, Теодор II је посјетио Одесу како би изразио солидарност са канонском црквом у овој земљи и обећао јој подршку на међународном нивоу.
Подсјетимо, раније је тзв. Православну црквуУкрајине признала Грчка православна црква. Чињеница признања забиљежена је у писму у којем је примат Грчке православне цркве честитао поглавару православне цркве и зажелио помоћ Пресвете Тројице у обављању дужности „примата“.
17. октобра 2019. године, Свети Синод Руске православне цркве одлучио је прекинути евхаристијско заједништво са представницима Грчке православне цркве, који ће служити расколима из ПЦУ-а или споменути име поглавара ове организације, Епифанија Думенка, током богослужења. Након признања ПЦУ-е од стране Александријске цркве, требало би очекивати сличну акцију и од Руске православне цркве у односу на Александријску патријаршију. 
Тренутна ситуација
Канонска територија Александријске цркве су државе Сјеверне, Централне и Јужне Африке. Тренутно Александријска патријаршија има 27 митрополија и 4 владике.  Од 24. октобра 2004. Цркву води Теодор II, 116. папа и патријарх великог града Александрије, Либије, Пентапоља, Етиопије, цијелог Египта и цијеле Африке. Наслов примата: "Његово блаженство папа и патријарх Великог града Александрије, Либије, Пентаполиса, Етиопије, цијелог Египта и цијеле Африке. Отац отаца, пастир пастира, владика епископа, тринаести апостол и судија универзума". Патријарпшијска резиденција налази се у Александрији. Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Руска православна црква је с дубоком тугом примила вест о одлуци патријарха александријског Теодора да призна руководиоца расколничке „православне цркве Украјине“ Епифанија Думенка, рекао је представник Московске патријаршије, протојереј Николај Балашов.

„Одлука патријарха александријског Теодора да призна руководиоца расколничке ’православне цркве Украјине‘ Епифанија Думенка и одлука да његово име унесу у диптихе Александријске цркве чини немогућим спомињање Теодора током богослужења у Руској православној цркви“, рекао је протојереј Николај Балашов.

„Руска православна црква је с дубоком тугом примила вест о одлуци патријарха александријског Теодора Другог да призна руководиоца расколничке ’православне цркве Украјине‘ и да унесе његово име у свете диптихе Александријске цркве. Та одлука чини немогућим даље помињање имена патријарха александријског приликом патријархалних богослужења у Руској православној цркви“, рекао је Балашов.

Он је додао да ће Свети синод Московске патријаршије донети закључак у вези с тим питањем.

Молитвено спомињање поглавара православних цркава у складу с њиховим местом у диптиху (списак цркава) — знак је признавања помесне цркве и јединства православља.

„Александријска православна црква унела је расколника Епифанија Думенка у диптих као поглавара православне цркве Украјине“, саопштио је раније патријарх александријски и целе Африке Теодор Други. Сам патријарх је споменуо Епифанија током данашње литургије. Од данас, према његовим речима, то спомињање ће се усталити у свим црквама Александријске патријаршије.

Извор: Спутњик

​АРХИЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ ОЦИЈЕНИО СТАВ РУСКОГ ПАТРИЈАРХА ПРЕМА ГРЧКОЈ ЦРКВИ „НЕПРИХВАТЉИВИМ“

Потез Московског патријарха да током божанске литургије, у недјељу, не помене име архиепископа Атинског и читаве Грчке Јеронима II, неприхватљив је, изјавио је у недјељу кипарски архиепископ Хризостом.

Потез патријарха Кирила услиједио је након што је Атина признала аутокефалност Украјинске православне цркве и послала честитку њеном примату Епифанију.

Године 2018. Руска православна црква саопштила је да је одлучила прекинути све односе са Константинопољском Васељенском патријаршијом - сједиштем глобалног духовног вође око 300 милиона православних хришћана - у знак протеста због одобрења захтјева Украјине за "аутокефалношћу", или независном црквом. Тај потез, према Кијеву, био је витални корак уплитања Русије у његове послове, али руско свештенство ово види као највећи раскол у хришћанству током хиљаду година.

Према извјештајима руских медија, у недјељу, Руска православна црква прекинула је евхаристијско заједништво са архиепископом Јеронимом II , али одлука се не односи на цијелу грчку цркву, наводи се у извјештајима. 

Кипарска црква се налази у незавидној позицији од прошле године када је руска амбасада упозорила архиепископа да ће, ако Кипар подржи Цариград, то утицати на односе Москве и Никозије.

Али у недјељу, пратећи посљедња дешавања, Хризостом је изјавио: "Став московског патријарха сматрам неприхватљивим".

„Не искључујемоо сјећање на другу Цркву, јер се не слажемо са нечијим ставом. Једино ако неко постане јеретик, раскидамо са њим, а оно што ја знам је да ни Васељенски патријарх, ни Атињани нису јеретици “, рекао је, али је изјаву условио рекавши да то не значи да се с њима слаже.

Рекао је да је кипарска црква покушала да посредује да се пронађе рјешење иако им се није свидјело да то раде.

„Али ни Васељенски патријарх не жели да се састане са Москвом, нити се Москва жели састати са Васељенским патријархом“, рекао је.

„Зато ми као Кипарска црква такође држимо неутралан став, јер се не слажемо са ставом ниједног од њих“.

​Превод: Вјеронаука.нет   / извор

Натписи на иконама су символи и акроними признати у предању руског православног иконописања.

Натписи могу бити и на црквенословенском и на грчком језику. Код ових натписа, контрактуре су у широкој употреби (од латинског „скраћивање), што подразумева скраћен облик неке речи помоћу њених првих или последњих слова. Изнад таквих речи исписан је символ који се зове титло ( ҃ ). Скраћен облик од имена Исус Христос, састоји се од пара речи ИС ХС. Крсни ореол подсећа нас на спаситељеву смрт на крсту, одкупљеничко дејство којим је покривен цео свет- „ у облику је крста, јер Крстом Он спасе свет“. Број „четири“ је символ космичке пуноће. Четири „краја“, која чине крст, повезују четири основне тачке.
На три видљиве стране крста у ореолу, написана је грчка реч O Ѡ N, што значи „ ЈА САМ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСАМ“. То се појавило и 11. веку. Овај натпис истиче Божанску природу Исуса Христа у складу са открићем који је Мојсеј добио из купине „Ја сам онај који јест“ (2 Мој 3,14).

У руској традицији иконописања, грчко слово Ѡ (омега) замењено је словом Ѿ (oт).
На грчким и бугарским иконама, слово О (омикрон) постављено је с леве стране,  Ѡ (омега) – на врху, N (ну)- с десне стране. Цео натпис се чита укруг с лева на десно.
Код руских икона уобичајен је другачији распоред: Ѡ (o) или Ѿ (oт) је лево, Ѻ (oн) је на врху, Н (наш) је на десној страни. Натпис се чита редовима који почињу од врха ка доле а онда с лева на десно у другом реду.

Мора се обратити пажња да није било само библијско објашњење ових речи у древној Русији. Из старо-обредне литературе, можемо доћи до закључка да је постојало друго објашњење. Можда је то у неку руку било наивно, али није кршило било какво догматско правило Цркве. Према томе, три слова изражавају, прво, три Божје ипостаси. Друго, Божанску природу Исуса Христа: Ѿ (oт) – “очинска”. Ѻ (oн) – “мајчинска”, Н (наш) – “непојмљив Син”. Треће  оваплоћење Сина Божјег и Његова страдања: Ѿ (oт) – “са Небеса он сиђе”, Ѻ (oн) – “они који ме не појме”, Н (наш) – “распет на Крсту”.
​
Као што се може видети из ових објашњења, ред читања ових символа није јединствен и може се мењати, раскидајући било какву везу са грчким предањем и мењајући речи „ЈА ЈЕСАМ“ речју Ѿ Ѻ Н .
 
 
Натписи на иконама

Натписи на древним иконама били су прилично једноставни. Неке речи из шире употребе биле су скраћиване. Осим Ιησους Χρηστος, то су још речи попут Αρχαγγελος, ο Δικαιος, ο Προφητης, ο Αγιος и η Αγια које су се такође могле написати својим скраћеним обликом.
Њихова имена би требало да буду читљива. Међутим, ако говоримо о Св. Јовану (Претечи, Златоустом) морамо нагласити да су се и њихово име и титула скраћивали (ο Προδρομος, ο Χρυσοστομος).

Примери и врсте натписа