 Неки људи мисле да је својствена разлика између Православне цркве и са друге стране Католичке и Протестантске у томе што у Православној цркви нема столица за седење.
Заправо, сва древна упутства за служење у цркви претпостављала су да у цркви има места за седење јер је умесно седети у току неких делова службе. Нарочито псалми и читања из Старог завета и Посланица слушали су се седећи. Тако је било и са читањем Светих отаца и такође одређених црквених химни, као што су катизма химне, чије само име каже да су се слушале седећи. Стајање се сматрало неопходним само на најважнијим деловима божанске службе, као што је читање Јеванђеља и еврахистијског канона. Одређени литургијски узвици који су задржали до данас као што су „Премудро, стојмо!“ или „Стојмо смерно, стојмо са страхом!“ првобитно су били ђаконов позив верницима, позивајући их да устану због читања одређених молитава, јер су они пре тога седели. Недостатак места за седење у цркви је обичај Руске цркве али то никако се не односи на Грчке цркве у којима се, по правилу, обезбеђују клупе за све који учествују у божанским службама. Недостатак места за седење у Руским црквама изненадио је Грке који су били у посети Русима чак у седамнаестом веку. Павле Алепски био је ђакон и један од ходочасника који је био у пратњи Патријарха Макарија Антиохијског у његовом путовању по Русији. После учешћа у дугој Руској служби, он је поделио своје искуство: „ У суботу смо слушали њихову литургију, са које се нисмо удаљили све док нам ноге нису постале бескорисне од толиког дугог стајања, јер у цркви нема места за седење... Читаоче, онда можеш замислити то стајање у цркви без померања, попут камена. Били смо преуморни, а душа нам је била растргнута од умора и чекања... Бивајући тамо међу њима, били смо запањени. Напустили смо цркву једва осећајући ноге од умора и непрекидног стајања... Неки зналци нам рекоше да ако неко жели да скрати свој живот петнаест година, нека само оде у Мусковитску земљу и живи међу њима као испосник“. Ова осећања су нарочито позната људима који се данас често жале на одсуство клупа. А неке Руске цркве имају место за седење са стране у цркви, Ова места су намењена за слабије и старије парохијане. Међутим, обичај седења током читања и стајања током најважнијих делова службе није карактеристичан у већини руских православних цркава. То се очувало само у манастирима постоје где стасиде (високе дрвене столице са расклопивим седиштима и високим местима за лактове где се леђа нагињу уз зид). Не би било ништа лоше у томе уколико би се стасиде или неки други тип столица поставиле у парохијске цркве. То би учинило православне службе не само „хуманијим“ за верујуће, већ би такође значило поновно рођење једног елемента древне церемоније. За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор
0 Comments
|