Православна Црква 28. јуна слави св. Блаженог Августина, Епископа ипонског (+ 430). Име Аурелија Августина познато је сваком, чак и површном студенту историје философије.

За Католичку цркву, Блажени Августин је стуб на који се њена теологија ослањала вијековима. И Православна црква га поштује као једног од светих отаца. У чувеној књизи „Исповијест“ светитељ је са невјероватном искреношћу и истинитошћу говорио о свом путу ка Богу.
Августинова мајка Моника била је хришћанка, а њен отац паганин, и упркос чињеници да је покушала да васпита сина у хришћанској традицији, Августин је био предодређен да крене својим, самосталним и јединственим путем ка Христу. 
Августина је прогањало питање разлога постојања зла: ако је Бог Творац свега, ако је Он љубав, одакле је онда дошло зло у свијету. Трагање за одговором трајало му је деценију и по. И иако је Августин био одличан философ, одговор на питање зла дошао му је из сопственог искуства духовног живота: Бог није створио зло, онтолошки оно уопште не постоји, то је само одступање од добра, нешто као паразит или болест људског срца које не чује Бога. Прошло је хиљаду и по година, али питање које је Августин толико дуго патио је актуелно за многе људе данас. Тридесет пет година је прослављао Господа као епископ ипонски, и свега на земљи поживио је седамдесет шест година (354-430).

На празник Светог мученика Лазара и Светих српских мученика - Видовдан, 28. јуна у световаведењској обитељи манастира Гомионице служена је Света архијерејска литургија којом је началствовао епископ бањалучки г. Јефрем уз саслужење епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, те више свештеника и ђакона наше Свете Цркве. Повод евхаријстијском сабрању била је прослава крсне славе Војске Републике Српске, чији традицију данас баштини Трећи пјешадијски пук при Оружаним снагама БиХ. Након благосиљања славског колача и жита вјерном народу се обратио војни епископ - владика Сергије који је истакнуо величину подвига Светог кнеза Лазара и свих потоњих мученика који су пострадали за своју Отаџбину, али и додао да је њихова земаљска смрт била улазак у вјечни Живот и у заједницу са Васкрслим Господом. Послије Свете архијерејске литургије уприличена је славска трпеза и послужење за све присутне.

У Светом писму Старог завјета, пророк Амос -име можда скраћено од Амасија- (јеврејски: עמוס - ʿАмос= Јахве је носио) био је један од дванаест малих пророка. Његово име врло ријетко налазимо у Старом завјету. Рођен је у Јудеји у граду Текуји, недалеко од Витлејема (9 километара од Витлејема, а 18 км од Јерусалима). Живио у VIII вијеку п. н. е. Не знамо кад је тачно рођен, ни у којој години је постао пророк, нити када је тачно умро. Био је први пророк "писац" јер  је своје говоре записивао. Прије него што је постао пророк, Амос је био  пастир и узгајивач дивљих смокава. Његова тврдња „Ја нисам пророк ни син пророка“ (7, 14) указују да Амос није био из пророчке школе, за шта Амос тврди да га чини истинским пророком. Као старији савременик пророка Осије и Исаије, Амос је био активан 760–755.год п.н е. за вријеме владавине царева Јеровоама II и Озије. Био је из јужног Царства Јудеје, али је проповиједао у Сјеверном Царству- Израиљу.
Иако је дошао из јужног царства - Јудеје, Амос је своју пророчку поруку усмјерио на Сјеверно царство-Израиљ, посебно градове Самарију и Ветиљ (гдје се назило највеће и напосјећеније светилиште у Сјев. царству). Ветиљски свештеник Амасје оптуживао га је код цара Јеровоама да подиже буну (7, 10-11). Амасја га је као јужњака упућивао у Јудеју да тамо пророкује: "У Ветиљу више не пророкуј, јер је светиња царева и дом царски“ (7, 12-13). Амо је отишао али је прије тога изговорио тешке ријечи осуде и казне Амасји, народу и цару које ће се ускоро обистинити.
Јеровоам II (око 781–741. п. н. е.), владар Сјеверног царства, брзо је освојио Сирију, Моав и Амон, и тиме проширио своју доминацију од извора Оронта на сјеверу до Мртвог мора на југу. Читаво Сјеверно царство уживало је дуг период мира и сигурности обиљежен оживљавањем умјетничког и комерцијалног развоја. Преовлађивала је социјална корупција и угњетавање сиромашних и немоћних. 
Амос је писао у вријеме релативног мира и напретка, али и занемаривања Божјих закона. Говорио је против повећаних разлика између врло богатих и врло сиромашних. Залагао се за једнакост међу људима и за исправан однос према Богу. Народ позива на искрено обраћање и повратак Богу. Његове главне теме правда, Божја свемоћ и божански суд постале су основни елементи пророштва.  Српска православна црква слави га 15. јуна по црквеном, а 28. јуна по грегоријанском календару. ​Према неким изворима, Св. Пророка Амоса је као крсну славу славио Свети кнез Лазар.

​Видовдан је празник којег наша црква слави 28. јуна (15. јуна по старом календару). Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389)-Поред светог пророка Амоса, од почетка XX вијека слави се на овај дан и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.
Лазар се родио око 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Због својих људских особина  би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. На двору цара српског Стефана Душана млади Лазар је био од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му цар Душан даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, кћерку великог кнеза Вратка, од лозе Немањића. Лазар се вјери са Милицом, по народном казивању, у манастиру Јошаници, и по женидби око 1353. године би убрзо узведен у достојанство кнеза ("ставилца"). Бог им подари пет кћерки: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који је умро веома млад). 
Највећа задужбина светог кнеза Лазара је манастир Раваница, основан 1381. године и посвећен Вазнесењу Господњем (Спасовдану). 
Кнез је одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству: "Ко не дош'о на бој на Косово, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бјела"... Но и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру, на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо бјеше кренула сјеверно од Скопља најприје на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић.
За то време војска султана Мурата, са синовима му Јакобом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном, и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. Дан прије битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве, где би отслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити чашу страдања Христових, "за крст часни и слободу златну". На дан боја на Видовдан, у уторак 15. јуна 1389. године, на Светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу бесједу својој војсци пре самог боја, што све лијепо описа потоњи патријарх српски Данило III.
Када затим отпоче крвави бој између између хришћана и мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић, успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже Троношки летописац, "имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена". Но промисао Божји беше кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе његове војводе. О томе овако пише Константин Философ, кога смо већ напред споменули: "Када кнез устаде и крете на Исмаилћане, сукоб би на пољу Косову. И у први мах одолеваху Лазареви људи и побеђиваху. Али већ не беше време за избављење. Стога син турскога цара (Бајазит) ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се овај велики Лазар и они који су са њим увенчају венцем мучеништва. И шта би после овога? Лазар достиже блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову. Ова битка би године 1389, месеца јуна 15. дан, када Лазар прими мученичку смрт".

На српским православним иконама свети великомученик Лазар представљен је у царском византијском орнату, без круне, са крстом у десној руци и својом одсеченом главом у левој, као симбол мученичке смрти.

​28. јуна 2022. године навршaва се 151 година од рођења протојереја Сергеја Булгакова (28. јун 1871 — Париз, 12. јул 1944). Рођен је у у граду Ливни. Одрастао је у великој породици сиромашног гробљанског свештеника, чији је живот био прожет „црквеном вјером, која није дозвољавала никакво питање и несумњивост, а истовремено ни слободе и попуштања“. Васпитаван је као узоран хришћанин, и у својим раним годинама искрено је вјеровао у Бога. Али са 14 година то му није било довољно и дуги низ година не само да је „раскинуо“ са православљем, већ је и са младалачким максимализмом похрлио да тражи истину у марксизму и револуцији. Након револуције 1905. године дефинитивно се разочарао у идеје марксизма и социјализма (релативну исправност социјализма, међутим, никада није порицао, сматрајући га извјесним социјално-политичким „минимумом“ хришћанске политике). 
Његов повратак Цркви, коју је, упркос свему, и сам осјећао као своју духовну отаџбину, прошао је кроз многа искушења. Као резултат тога, 1918. године манастиру Данилов, са благословом патријарха Тихона, примио је свештенички чин.... Отац Сергеј блиско сарађује са патријархом Тихоном и постепено почиње да игра прилично значајну улогу у Руској цркви, али рат је све промијенио. Предстојао је пут кроз фронтове Грађанског рата до Крима, а затим у изгнанству - до Прага (од маја 1923. године до љета 1925. године, Булгаков је био професор црквеног права и богословије на правном факултету Руског научног института у Прагу), а затим до Париза (гдје постаје професор богословије и декан Православног богословског факултета), гдје је отац Сергеј требало да створи познати богословски институт Светог Сергија, који је постао фокус руске теолошке мисли 20. вијека. А сам протојереј Сергеј Булгаков ушао је у историју руске теологије као симболична фигура, аутор не само класичних дјела о догматској теологији, већ и многих чланака у којима он као теолог и философ покушава да схвати најнужније данашња издања: „Апокалиптичност и социјализам“, „Рат и руска свијест“, „Хероизам и подвижништво“, „Интелигенција и револуција“, „Св. Петар и Јован“, „Неопалима купина“, „Апокалипса по Јовану“, „Православље“, трилогија: „Јагње Божије“, „Невеста јагњета“, „Утјешитељ“, и др. Међутим, чак и као богослов Булгаков је веома философичан, па чак и „социологичан“ о чему свједоче и његови чланци као што су „Душа социјализма“, „Нација и човјечанство“ , „Православље и социјализам“, брошура „Хришћанска социологија“.

Господо и пријатељи! Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би дана, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Сада је време да Европа Србији врати тај дуг. Беседа владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. године у Лондону

Патријарх српски Порфирије саопштио је да је веома разочаран информацијом да, како је навео, директори више основних и средњих школа у Србији свесно обесхрабрују, па чак и спречавају ученике и родитеље да се определе за верску наставу.

„Веома сам разочаран информацијом да директори више основних и средњих школа у Србији свесно обесхрабрују, чак бих рекао, спречавају ученике и родитеље да се определе за Верску наставу. Посаветоваћу се са браћом архијерејима и представницима других Цркава и верских заједница о томе да ли да јавно објавимо њихова имена и имена школа које на тај начин дискриминишу сопствене ученике. У сваком случају ћемо упутити званично реаговање и надлежним државним органима" написао је патријарх Порфирије на свом Инстаграм налогу. 

Српска православна црква слави Св.пророка Јелисеја 14. јуна по јулијанском, а 27. јуна по грегоријанском календару. Његово име значи „Бог је помогао/спасава“. 
Био је ученик и насљедник пророка Илије (IX вијек прије Христа-вјероватно од 850-800. године прије Христа), сина извјесног Сафата (јевр. Шофет – судија;име оца може указивати на висок положај породице у друштву)  из Рувимовог племена, из града Авелмаула (град у сјеверном дијелу долине Јордана).  Пророк Илија позвао је Јелисеја у службу док је орао биковима у пољу (наводи се да је посједовао 12 пари волова које је поклао, приредио гозбу и пошао за пророком Илијом 1 Цар 19, 19). Пророк Јелисеј наставља дјело пророка Илије. Наслиједио је његов огртач (плашт) који му помаже да чини чуда. Пророчки рад пророка Јелисеја везује се за  сљедећа мјеста: Јерихон, Гилгал,, Ветиљ, Самарија, Дотан и Кармил.
Напустивши родитеље, Јелисеј је пошао за Илијом, служећи му и схватајући познање тајни Божијих откривених пророцима. Илија и Јелисеј су били велика брана према 450 царевих пророка и 400 Ашериних пророка које је штитила царица Језавеља. Прије него што је Господ узео Илију к себи у огњеним колима, пророк је упитао свог ученика шта он, Илија, може учинити за Јелисеја. Исти је за себе тражио двоструко дух који је почивао на Илији и којим је прорицао и чинио чуда. Симбол овог духа био је огртач, део Илијине горње хаљине која је пала приликом пророковог огњеног успона на Небо. Свети Јелисеј је пророковао преко шездесет година, надживјевши шест израиљских царева (Климент Александријски каже да период службе пророка Јелисеја обухвата шездесет четири године). Он је неустрашиво говорио истину царевима, оптужујући их за злоћу и склоност идолопоклонству. Свети Јелисеј се одликовао снагом, чврстом вјером и дубоком проницљивошћу. Многа чудеса чинио је пророк Јелисеј у славу Божију и на опомену народа, који је под утицајем околних племена био склон идолопоклонству. И чак су се незнабошци обраћали светом Јелисеју са молбама за помоћ и молитву. Неки чак називају пророка Јелисеја највећим старозавјетним чудотворцем. Нека од чудеса пророка Јелисеја су: плаштом дијели воде Јордана, спасење жене  једног умрлог пророка (2 Цар 4, 1-7), чудо са 20 јечмених хљебова којима храни велику групу људи (2 Цар 4, 42-44), оздрављење Немана војводе цара сиријског великог јунака "који бјеше сав губав" (2 Цар 5, 20-27), низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослијепио цијелу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бјекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима.. Свети Јелисеј  се упокојио у дубокој старости од неке болести коју нам Свето писмо не наводи већ нам само каже: "А Јелисије разбоље се од болести, од које и умрије; и Јоас цар Израиљев дође к њему, и плачући пред њим говораше: оче мој, оче мој, кола Израиљева и коњици његови!" (2 Цар 13, 14). Годину дана након Јелисејеве смрти, однијели су неког покојника у град да га сахране. У то вријеме, Моавци су напали град. Људи који су носили мртваца уплашили су се и бацили га у најближу пећину, а у којој је је почивао пророк "и кад човјек паде и дотаче се костију Јелисијевих, оживје и уста на ноге своје" (2 Цар 13, 20-22). Ово је импресивно свједочанство Светог писма о чудесном дејству моштију светих угодника Божјих. Аутор: вјеронаука.нет

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 25. јуна 2022. године светом архијерејском Литургијом у Катедралном храму Успења Пресвете Богородице у Тузли. Том приликом, прослављена је и 140. годишњица од освећења тог светог храма. Саслуживали су преосвећена господа епископи бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, осечко пољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, изабрани шабачки Јеротеј, изабрани западноевропски Јустин и мохачки Дамаскин. 
Заједно са многобројним верним народом прослави јубилеја тузланског Саборног храма присуствовали су председавајући Савета министара Босне и Херцеговине г. Зоран Тегелтија, министар без портфеља у Влади Србије г. Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије г. Владимир Рогановић, предсједник Скупштине Тузланског кантона г. Жарко Вујовић, градоначелник Бања Луке г. Драшко Станивуковић, градоначелник Бијељине г. Љубиша Петровић, начелник општине Угљевик г. Василије Перић, начелник општине Лопаре г. Радо Савић као и други бројни гости. Извор

У манастиру Житомислић код Мостара данас су први пут прослављени Свети новомученици житомислићки и од наредне године празноваће се 26. јуна у свим православним храмовима.
​
Житомислићки мученици су братство манастира које је пострадало 1941. године од усташке руке, а њихови посмртни остаци након ексхумације 1991. године хрватске снаге су минирале годину касније, када је и манастир порушен до темеља.

Данашњу свету литургију служили су епископи херцеговачки и приморски Димитрије, нишки Арсеније и далматински Никодим уз саслужење свештенства Епархије и присуство вјерника из цијеле Херцеговине.
​Након ломљења славског колача, одржана је и свечана академија поводом 30 година од рушења и 20 година од обнове и васкрса манастира Житомислић. Изв​ор: РТРС

​Господ је позвао Петра и Андреја и они су одмах, оставивши све, пошли за Њим. Позвао је Он и Јакова и Јована, и они су, такође, оставили све и пошли за Њим (Мт.4,18-24). Због чега су они тако брзо и радо пошли? Због тога што су увидели оно што је боље. Такав је закон у нашој души: сазнавши и окусивши боље, она се одвраћа од лошијег и напушта га. Ту се догађа оно што је касније Господ показао у причама о благу сакривеном у њиви, и о многоценом бисеру. Благо и бисер су вера у Господа и општење са Њим по сили вере. Ми га стичемо још у време крштења. Међутим, због чега ми тако мало ценимо то благо, и зашто га мењамо за ништавности? Због тога што за време васпитања у нас не уносе укус тог блага те оно остаје страно нашем срцу. Срце наше не зна за оно што је боље. Оно зна само за оно што је мање зло или више зло, и на томе заснива свој поглед. То је узрок због кога се неки одазивају и иду кад их Господ зове, док ми, иако звани, бежимо од Њега.

Рибари постали ловци људи. Данашње Свето Еванђеље, браћо и сестре, јесте Еванђеље Светих Апостола. Казује нам њихову тајну, шта је то Господ начинио од тих простих рибара галилејских. Чули сте како их Он позива: "Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи" (Мт. 4:18). Ловцима људи, на каквом мору, Господе? Где се то људи налазе? Ми смо обични рибари галилејски, ми ловимо рибе, ево свих мрежа наших, а Ти нас позиваш да будемо ловци људи. Како? На који начин? Где се то, у каквом мору даве људи? У мору смрти. Овај свет, земља сва, то је острво потонуло у море смрти, и ви, ви рибари галилејски пођите за Мном да људе спасавате из тог мора смрти, да им дајете бесмртност и Живот Вечни. Ми, Господе? Да ви, прости рибари галилејски.
И заиста, чуло се и збило се то одмах. Ето, ти прости људи, ти прости Галилејци, како вели Свето Еванђеље, одмах оставише мреже своје, Петар и Андреј, два брата и одоше за Њим. То учинише исто, истога дана, такорећи после неколико тренутака, и два брата, Јован и Јаков, синови Заведеја. И они оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим. За ким идете? Гле, тај Исус из Назарета за којим сте ви пошли још није учинио никакво чудо. То је био тек почетак Његовог рада у овоме свету, а ви идете за Њим, остављате занат свој, мреже, земљу, породице своје. За ким идете? Сада не знамо, идемо, али имамо у срцу неко осећање, неку силу да идемо за Њим, да Га послушамо, нека буде оно што Он хоће од нас. То је оно што нас води, предати се сав Господу Христу, Њему на послушање, себе не слушати, себе згазити, све своје оставити и за Њим поћи.
И заиста, три и по године ишли су они за Њим, гледали шта Он ради, испитивали, проверавали: ко је Он, шта је Он, шта то Он даје људима? Они су ишли за Њим, а Он је, како се вели у данашњем Еванђељу, проходио Галилеју и остале крајеве, проповедајући Еванђеље о Царству Небеском и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима. Сваку немоћ и сваку болест по људима (Мт. 4:23). То је Господ! И када су они сами почели силом Његовом, именом Његовим, кад их је Он послао на проповед, да васкрсавају мртве, да исцељују од свих болести, они су онда почели да се убеђују да је Он заиста необичан човек, не неки велики самоучитељ или пророк, већ нешто веше од тога – Господ, Месија, Спаситељ света!

И кад се сва Јудеја и Галилеја узбунила, и пита се: Ко је то, ко је тај Исус? Ко си ти, што си дошао, зашто мучиш душе наше, шта нам носиш? Он Сам, Господ, пита ученике Своје: "А шта ви мислите ко сам ја"? Тада Петар иступи и рече: "Ти си Христос, Син Бога Живога", (Мт. 16:15-16) тј. Ти си Спаситељ, Месија, Син Бога Живога. Тиме је откривена сва тајна Господа Христа, сва сила Његова, али у исто време је откривена и сила Светих Апостола. Но и то је било све мало: васкрсавати мртве, исцељивати сваку болест и немоћ по људима, то јесте нешто, али није све.

Када је Господ распет, те ноћи побегли су сви ученици од Њега. Сви ти рибари галилејски, који су Именом Његовим васкрсавали мртве, побегли од Њега! Шта сад? Изгубљена је свака нада, они су требали да буду ловци васељене, а гле! Та смрт побеђује Њега, њиховог Учитеља, ено Га на крсту... Издише, умире... али васкрсава и силази међу њих. Они се тада сећају Његовог позива: "Хајде за мном," када су чули и пошли за Господом Христом, и од грешника постали проповедници. Гле, колико је међу светитељима разбојника, бивших разбојника који су се покајали, пошли за Господом Христом кроз веру и љубав и све свете врлине, ишли за Њим и себе изградили као Света божанска небеска бића, небеске људе. Колико је простих људи, колико занатлија, колико земљорадника, колико научењака, колико философа, колико научника чувши позив: "Хајде за мном", пошло за Господом Христом, за крстом, у лађу бесмртности, у Цркву Христову, и искрцали се у Небеске обале, и постали Христови, постали вечни, постали бесмртни.
Свима њима Господ даје – шта? Даје Вечни Живот. Даје Вечни Живот кроз Вечну Истину, кроз Вечну Правду, кроз Вечну Љубав, кроз Вечна Божанска Добра којих је пуно Свето Еванђеље, да бисмо се ми научили чинити та дела, те врлине. Ми? Зашто? Када чујемо тај позив: "Хајде за мном", а често се препустимо својим страстима, својим ситним жељама, својим прљавим гресима, а не знамо за Њега. Не реци: та, за мене многогрешног нема Вечне Истине, нисам ја достојан да ми Господ да Вечну Правду, Вечну Истину, Вечни Живот. Коме ти то говориш? Њему, Господу Човекољупцу, Једином Човекољупцу Господу Христу, Њему Који је велике грешнике миловао, Њему Који је великог грешника Закхеја Апостолом начинио, Њему Који је од разбојника Мојсија начинио Светог Мојсија Мурина, Њему Који је од Магдалене – која је била пуна ђавола и бесова, начинио светитељку равноапостолну, коме ти то говориш да Он за тебе нема љубави и да ти неће дати Вечну Истину, Вечни Живот?
Хајде за мном! Реши се, пођи за Њим. Видећеш, то је, то је пут радости, и жртва коју ти чиниш, пут монашки, духовног миља, умиљења душе. Све тешкоће које ти доживиш у овоме свету ради Господа Христа, то су тешкоће које те искрцавају на ону обалу, које те кроз калварију и Голготу воде у Васкрсење, у победу над смрћу. Не сумњај! Оставио си мало за Господа Христа. Неки грех свој мали или велики грех, страст своју малу или велику страст, оставио си ма шта, оставио си за Господа Христа и пођеш ли за Њим – ти спасаваш себе! Не њега, Он је Спаситељ! Идући за Њим, идеш за самога себе и тиме чиниш себи вечну корист, вечну правду. Ми себи помажемо, себе чинимо победницима, а Он нам због те велике силе Своје даје ту силу, ту Вечну Љубав и Вечну Правду. Само од тебе и мене зависи да живимо по Његовој великој љубави у овоме сету, да живимо по Његовим еванђељским заповестима у овоме свету, а ви знате те заповести чудне, од оне најмање до оне највеће. Све је то Божански узвишено и свето: не само љубити ближњег свог (Лк. 10:27), не само та заповест испуњава душу миљем, него љуби и непријатеље своје, љубите оне који вас куну, молите се Богу за оне који вас гоне (Мт. 5:44). Гле, ти си хришћанин, ти онда иди за Господом Христом, приљежно. Вели Свето Еванђеље: "Љубав не завиди" (1. Кор. 13:4). Завидиш ли, ти тонеш у дно смрти. Завист – велико море смрти око тебе, душа се дави, спасавај себе из тог мора. Љубав се не надима, не горди, не мисли зло, пише у Светом Еванђељу. Неда ти да у твом уму царује нека мисао зла. Или не трпиш, или чиниш још неко зло дело. О каква страхота! Ти, ти онда ниси са Господом Христом, не чујеш Његов глас дивни и божански: Хајде за мном! Он ти даје силе и моћи да ти заиста избациш из себе сваку злу жељу, сваку злу мисао, да никоме зло не мислиш, а камоли зло да кажеш, да не говорим о псовци. Ти, ти си онда Христов, ти идеш за Њим: Хајде за мном! Не реци: ја сам недостојан. Не, од тебе зависи, све од тебе зависи – да се отресеш свога греха, своје страсти, своје смрти, свога ђавола. Он (Христос) те позива: Хајде за мном. Не мораш поћи за Њим. Гле, све је смртно код тебе! Све је смртно код тебе, све, али Он, Он ће те искрцати на обалу бесмртности. Ти само помисли: Господ је сишао у овај свет ради нас, да би се ми могли спасити са обале смрти. Господ ће ради вере твоје и моје, све Божанско да да теби и мени, да себе спасавамо идући за Њим, од сваке смрти да спасавамо себе, од свакога греха, од свакога ђавола, од свакога зла. То можеш и ти, могу и ја. Не реци: слаб сам. Не, Апостол Павле је имао исту прилику, као и ја и ти. Свети Сава отишао је за Господом Христом, свега се одрекао. Сетите се: царевић, краљевић, сав у сјају, престо га чека, све оставио кад је чуо позив Господа Христа: Хајде за мном! Пош'о за Њим, бацио све! После је он живео осамнаест година у Светој Гори, дан и ноћ проводио у молитви и посту, и гле, шта је постало од Растка краљевића, шта?! Свети Сава, највећи Србин, најбесмртнији Србин, највећи човек Српски, највећи учитељ и просветитељ, највећи војсковођа духовни српски, највећи бесмртни Патријарх Српски – ето ко је постао младић Растко, који је у седамнаестој години напустио све и пошао за Господом Христом. Тај пут тражи, пут тај даје ти – шта? Царство Небеско! Какав богаташ постајеш идући за Господом Христом, и ти и ја и сваки хришћанин! Нема греха који ти Он неће опростити ако пођеш за Њим. Јер пошавши за Њим, ти си пошао у борбу против сваког ђавола, у борбу против сваког греха, прво греха у твојој души, прво страсти у твојој души, прво зла у твојој души. Устани на њега, то је главни непријатељ твој, не спољни непријатељ. Ми обично измишљамо непријатеље око себе, те онај ми је крив, те онај ми не да да постим, те онај ми завиди, те не могу због њега да идем Христу. Не, не варај себе, лажеш себе! Главно је зло у теби, у твоме греху, у твоме среброљубљу. Нећеш да се смириш пред Господом Христом. Погледај, не пођеш ли за Њим, ти си стварно дављеник у мору смрти, ти стално умиреш и иструлићеш сав. Пођеш ли за Њим, ти ћеш се искрцати на обалу бесмртности и стећи Живот Вечни.

Све у Цркви Христовој води васкрсењу мртвих. Ево, Свето Причешће које се прима данас, и за време поста, и увек, шта је то? То је васкрсење из свих смрти. Примаш Господа Христа Победитеља смрти – о каква радост! Где си смрти? Где је твоја победа, пакле, ђаволе, где је твоја сила?! Све је ишчезло, свега нестаје. Ти причешћујући се идеш сав у Небеско Царство, само живи достојно Господа Христа, немој да Свето Причешће скрнавиш, враћаш се на старе грехе, на стара зла. Истина, слаби смо људи па се враћамо на старе грехе, али ту је покајање, ту је свемоћни еванђељски васкрситељ, који те може васкрснути свакога дана и сваке ноћи. Пао си у грех, страшан грех и поново пао, стоти си пут пао, устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос (Еф. 5:14). То је позив Светог Апостола Савла или Павла. Да, Васкрслог Савла у Апостола Павла.

И ти, ти васкрсни себе из мртвих покајањем. Нема греха, нема страсти, нема смрти која тебе хришћанина може победити. Крштен си, причешћујеш се, ту ти је покајање, ту вера, ту милосрђе. Прихвати ма коју од тих светих врлина и она ће те васкрснути из твојих смрти, победити грехе у теби.

Господе! Нека свако уво, нека свако људско уво чује твој позив: "Хајде за мном"! Нека све пође за Тобом, да би се све искрцало на лађу Цркве Твоје, у Небеске Светове Твоје, у Царство Небеско. Амин.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да, у суботу 25. јуна, на братски позив Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија учини званичну канонску посету Епархији зворничко-тузланској.
У пратњи Патријарха Порфирија су Преосвећена господа Епископи топлички и изабрани шабачки Јеротеј и хвостански и изабрани западноевропски Јустин, викари Његове Светости.
Патријарха Порфирија у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Тузли дочекао је Преосвећени Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, монаштво, свештенство и многобројни верни народ ове Богом чуване Епархије. Свечаном дочеку присуствовали су и  Преосвећена Господа Епископи: бачки Иринеј, горњокарловачки Герасим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије и мохачки Дамаскин. Након свечаног дочека у катедралном храму Успења Пресвете Богородице, поводом посете Патријарха Порфирија служен је свечани чин доксологије. 
Након чина доксологије, у име свештенства, монаштва и верног народа, Првојерарха Српске Православне Цркве поздравио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и рекао да народ у Тузли дочекује Патријарха радо, дочекује га као свог духовног оца, пастира, који седи на трону Светога Саве. У својој архипастирској беседи, Патријарх Порфирије је рекао да будући да овде живе људи који верују у Бога, да је потпуно јасан и дефинисан систем вредности који проистиче из те вере, а у односу на који се изграђује наш живот. Када кажемо наш живот мислимо на наш однос према свему што је око нас и у нама. Тај наш систем вредности, нама православним хришћанима, то је Јеванђеље. Данас има мноштво система вредности. Највећи број система вредности је нешто што се супротставља оним вредностима који произилазе из наше вере у Бога и могли бисмо рећи да практично постоје вредности које су резултат вере у Бога и са друге стране бројни системи вредности који немају у свом корену веру у Бога. Ту постоји разлика, због тога ми имамо одговорност за оне који не верују у Бога, имамо одговорност да им посведочимо собом, својим животом да смо ми верници, да верујемо у Бога, да верујемо у Христа и да је Христос тај који одређује наш живот, Његова реч и Његове заповести, истакао је Патријарх Порфирије. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је заједно са отачаственим архијерејима присуствовао Свечаној академији поводом 140 година освећења Саборног храма Успења Пресвете Богородице, у Народном позоришту у Тузли.
* * *
У недељу, 26. јуна, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, служиће свету архијерејску Литургију поводом 140 година од освећења Саборног храма у Тузли  уз саслужење више архијереја, свештенства и монаштва у Саборном храму Успења Пресвете Богородице. Извор: Тв Храм

У Великој дворани Коларчеве задужбине, у петак 24. јуна 2022. године,  промовисана је књига „Небеска дворишта“ епископа диселдорфског и цијеле Њемачке Григорија.
О књизи су надахнуто говорили уредник издања Дејан Михаиловић, лексикограф и писац Влахо Богишић, који је истакао да није ријеч о аутобиографији него о роману, а одломке је читала глумица Наташа Нинковић.
Владика Григорије, након књиге „Преко прага“ за коју је награђен „Кочићевим пером“, у свом новом дјелу пише о животу, љепоти и страдању мале али храбре заједнице која брани своје вјековно огњиште. О завичају и успоменама. То је ода Планиници, која се нашла у вихору рата и човјековој спремности на велике одлуке и дјела. Роман почиње првим данима рата 1992. године.
– Разлике су добре, али подјеле не ваљају. Не ваља када се дијелимо, а када имате разлике то ме је чинило срећним и у најнесрећнија времена. Нисам могао да не волим некога зато што муслиман или Хрват. Страшно се плашим тога да будемо сви исти, униформисани. У војсци нисам носио капу и кажњаван сам због тога сваки пут са по 20 склекова и то ми је било супер. Треба да будемо слободни у томе да волимо другог у његовој различитости, наводи “Нова.рс”.
А не да он буде исти као ми, нити ми треба да будемо као он, и у томе јесте наше богатство. У језику, ми смо од Вардара па до Триглава једно. У духу, у традицији смо у много чему једнаки, али опет смо сви различити и то је требало уважавати а због тога се није требало клати – истакао је владика Григорије који се 17. јуна прије три деценије замонашио а на исти дан ове године објављен је овај роман. Додао је да је Босна тајанствена и зато је моћна. И да не треба бјежати од мита јер он више открива него што покрива.
– Косово и Метохија је за многе Србе који тамо никада нису били завичај, и нико не може да објасни како. А то је зато што у себи носимо тај мит. 
Уз много мудрих и духовитих прича, писац и свештеник је, између осталог рекао, да је јако важно то што учимо. – Не схватају људи да је наша моћ у нашој немоћи. Најмоћнији човјек у посљедњих 30 година у нашој средини је патријарх Павле – што је изазвало одушевљење публике и буран аплауз. Истакао је да би волио да ова његова књига неког младог човјека научи да донесе одлуку у животу. 
Овом догађају су присуствовали патријарх Порфирије, епископи Игњатије, Методије, Иларион, Сава Бундало, проф. Миодраг Зец, принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић, Санда Рашковић Ивић, Дејан Бодирога са сином, Драган Великић, Саво Манојловић, Жељко Бодрожић, Весна Чипчић…

​Преподобни Петар атонски по поријеклу је био Грк и војник по занимању. Ратујући једном против Арапа, заробљен је, окован у вериге (ланце) и бачен у тамницу. Тамновао је Петар дуго у граду Амари на реци Еуфрату, и молио Бога да га ослободи тамнице и одведе у неку пустињу, где би се сав посветио молитвеном подвигу. У хришћанској традицији помиње се да му се јавио Свети Симеон Богопримац са светим Николом у тамници, додирнуо му жезлом окове, и окови су се истопили као восак, а Петар се наједанпут створио у пољу ван града. Одмах је кренуо на пут за Рим, где је на гробу апостола Петра од самог папе пострижен за монаха. Затим је кренуо лађом опет за Исток. У хришћанској традицији помиње се да ми се у сну јавила Богородица са светим Николом; и и рекла да је одредила Петру Гору атонску за подвизавање. Петар дотле није ни чуо за Гору атонску. Искрцавши се, дакле, у Свету гору Петар се уселио у једну пећину, где је провео педесет три године у тешким подвизима, у борби са глађу и жеђу, са жегом и мразом. Хришћани верују да му је, пошто је издржао прва искушења и положио добро прве тешке испите пред Богом, анђео Божји почео доносити хлеб сваких четрдесет дана, а да му се неколико пута јављао ђаво у виду анђела, али да га је Петар одагнао крсним знаком и именом Пресвете Богородице. На годину дана пред смрт пронашао га је неки ловац, који је ловио јелене по Атону, и из уста светитељевих чуо његово житије. Преподобни Петар Атонски је преминуо 374. године. Мошти су му пренете у Македонију. ​Српска православна црква слави га 12. јуна по црквеном, а 25. јуна по грегоријанском календару.

Чудотворна икона Мајке Божије "Достојно јест" (Милујућа -грч. Ἄξιον Ἐστί) прославља се 24. јуна по новом, односно 11. јуна по старом календару. Пред иконом Пресвете Богородице „Достојно јест“ вјерници се моле за исцјељење од душевних и физичких болести, на крају било ког посла, током епидемија, за срећу у браку, у случају несреће. Ова чудотворна икона  се од 982. године чува у Успенскоом храму административног центра Свете Горе Атонске  - Кареји. Икона је напустила Атос само четири пута како би утјешила, подржала и опоменула оне православне хришћане који немају прилику да сами дођу на њу. 

Храм Светог Василија Великог на Јахорини ускоро под кровом. Иако споро, због познатих неприлика и околности са ковидом-19 и других фактора, градња овог јединственог храма ове 2022. године иде задовољавајућим темпом. Данас је, у четвртак 23. јуна 2022. године, овај храм у изградњи обишао Високопреосвећени митрополит дабробосански Господин Хризостом. У склопу његове посјете састао се са извођачем радова, надзорним органом и протојерејом Зораном Калајџићем из Пала, који је тренутно надлежан за овај храм и његову градњу. Током састанка дефинисане су одређене ставке, боље рећи разјашњене су неке нејасноће око изгадње и коначног рјешења овог храма. Извор: митрополија дабробосанска

Свети апостол Вартоломеј (Натанаило) био је један од дванаесторице апостола Христових поријеклом из Кане Галилејске. Име „Вартоломеј“ вјероватно је арамејско патронимично име (патроним)  и значи син Толомејев.  Очигледно је био сродник или близак пријатељ апостола Филипа, будући да је управо Филип довео Вартоломеја к Исусу, а они се упоредо помињу у списковима апостола. Филип је рекао Натанаилу: „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина. И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: Дођи и види! Христос угледавши Натанаила да долази к њему је рекао за њега: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“ . 
Након силаска Светог Духа на апостоле на празник Педесетнице, он и апостол Филип проповиједали су Јеванђеље у Сирији и Малој Азији. Проповиједајући јеванђеље, разишли су се по различитим градовима, а затим се поново састали. Светог апостола Филипа пратила је његова сестра, дјевица Маријамна. Пролазећи градове Сирије и Мизије, претрпјели су многе туге и недаће, каменовање и затворање. У једном од села срели су се са апостолом Јованом Богословом и заједно отишли у Фригију. У граду Јерапољу снагом својих молитви уништили су огромну змију, коју су незнабошци обожавали као божанство.
У Јеерапољу је живио човјек по имену Стахије који је био слијеп 40 година. Када је био излијечен, повјеровао је у Христа и крстио се. Вијест о томе проширила се градом и многи људи су се слили у кућу у којој су живјели апостоли. Болесни и опсједнути ослобођени су својих болести, многи су крштени. Гувернер града наредио је да се похватају проповједници и баце у затвор, а Стахијеву кућу спале. На суђењу су се пагански свештеници жалили да странци одбијају народ од обожавања њихових родних богова. С обзиром на то да магична снага лежи у одјећи апостола, владар је наредио да је стргну. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осјетивши то као казну Божију, многи притрче да скину Апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј бјеше још у животу. Учинивши Стахија епископом јеерапољским, апостол Вартоломеј и блажена Маријамна напустише овај град.
Проповиједајући Ријеч Божју, Маријамна је отишла у Ликаонију, гдје је мирно умрла. Апостол Вартоломеј је отишао у Индију, тамо је превео Јеванђеље по Матеју са јеврејског на локални језик и многе пагане преобратио у Христа. Посјетио је и Велику Јерменију (земљу између ријеке Куре и врхова ријека Тигрис и Еуфрат), гдје је учинио многа чуда и излијечио кћерку цара Полимија опсједнуту демонима. У знак захвалности цар је послао поклоне апостолу, али је он одбио да их прими, рекавши да тражи само спас људских душа. Тада су крштени Полимије са царицом, излијечена принцеза и многи од његових ближњих. Становници десет градова Велике Јерменије слиједили су њихов примјер. На сплетке незнабожачких свештеника, завидљиви брат царев Астијаг ухватио је апостола у граду Албану (данас град Баку) и разапео га наопако. Али ни са крста није престајао да објављује људима добру вијест о Христу Спаситељу. Тада су, по наредби Астијага, апостолу откинули кожу и одсјекли главу. Вјерници су његове остатке ставили у лимену светињу и сахранили га. Око 508. свете мошти апостола Вартоломеја пренесене су у Месопотамију. Када су Персијци 574. године заузели град, хришћани су узели мошти апостола и повукли се на обале Црног мора. Али пошто су их непријатељи сустигли, били су приморани спустити ковчег у море. Снагом Божијом ковчег је чудесно допловио до острва Липарских. У 9. вијеку, након заузимања острва од Арапа, Свети апостол Вартоломеј се помиње у житију Јосифа Пјесмописца. Примивши од једне особе дио моштију апостола Вартоломеја, преподобни Јосиф их је донио у свој манастир у близини Цариграда и саградио цркву у име Апостола, у коју је положио дио његових моштију. Преподобни Јосиф је изгарао у жељи да састави хвалоспеве у част светитеља и усрдно се молио Богу да му подари способност да их састави. На празник апостола Вартоломеја, преп. Јосиф га је видео пред олтаром. Позвао је Јосифа, узео са престола свето Јеванђеље и положио га на своја прса ријечима: "Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!" Од тог времена преп. Јосиф је почео да пише химне и каноне и украшавао њима не само празник апостола, већ и дане помена многих других светаца, чинећи око 300 канона. 

Апостол Варнава (Варнава =син утјехе) рођен је на Кипру од богатих родитеља Јевреја, из Левитског племена. Школовао се у Јерусалиму. Господ га је изабрао међу 70 својих ученика. Прије апостолства звао се Јосија: "А Јосија, прозвани од апостола Варнава..." (види Дјела ап. 4, 36) а потом је назван Варнава. Имао је њиву, и продавши је донесе новце и положи пред ноге апостолима. Црквени аутори (Климент Александријски, свети Епифаније) пишу да су Варнаву родитељи у младости послали у Јерусалим да учи код чувеног јеврејског учењака Гамалила.  Сматран је рођаком или ујаком јеванђелисте Марка. Заједно са св. апостолом Павлом дуго је проповиједао јеванђеље у Малој Азији, затим на острву Кипар, а први од апостола отишао је да проповиједа у Италију, био је у Риму и основао епископски престо у Медиолани.  Учествовао је на Апостолском сабору 51.године у Јерусалиму. По повратку на Кипар, апостол Варнава је наставио да проповиједа о Христу Спаситељу и тиме је подигао Јевреје против себе, који су га каменовали. Апостол Варнава је умро око 62 године, у 76. години. 
448. године апостол Варнава се трипут у сну појавио архиепископу Кипра Антиму и показао мјесто сахране својих моштију. На назначеном мјесту хришћани су пронашли нетрулежно тијело апостола и од тог времена је кипарска црква почела да се назива апостолском и добила је право да самостално бира своје предстојатеље.

Током четири мјесеца рата између Русије и Украјине, дјелимично или потпуно су уништена 152 културна објекта, од којих су скоро половина били храмови УПЦ. 
УНЕСКО је, 23. јуна 2022. године, објавио ажурирање о штети нанесеној културној баштини у Украјини . Као резултат непријатељстава, уништена су 152 културна објекта (од тога је: 70 вјерских објеката, 30 историјских објеката, 18 културних центара, 15 споменика, 12 музеја и седам библиотека) наводи се на званичном сајту Унеска. Три четвртине оштећених објеката налазе се у три региона: у Доњецкој области – 45 оштећених културних објеката, у Харковској – 40, у Кијевској – 26. Од укупног броја погођених објеката од културног значаја, 70 објеката су богомоље. Имајте у виду да су већина њих храмови Украјинске православне цркве. 
„Културно наслијеђе у свим облицима никада не смије бити нападнуто. Понављам свој позив на поштовање међународног хуманитарног права, посебно Хашке конвенције о заштити културних добара“, рекла је у свом коментару генерална директорка УНЕСКА Одри Азуле (Audrey Azoulay). Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог извора.

У слaву Свeтих свeштeнoмучeникa житoмислићких гoдинaмa сe пjeвa у Хeрцeгoвини, a ускoрo ћe и у циjeлoм српскoм прaвoслaвнoм свиjeту. Свeти aрхиjeрejски сaбoр Српскe прaвoслaвнe црквe oдрeдиo je дaтум прaзнoвaњa Свeтих свeштeнoмучeникa житoмислићких и тo ћe oд oвe гoдинe и свих нaрeдних гoдинa бити 26. jун. Свeштeнoмучeници житoмислићки у хeрцeгoвaчкoм крajу, пoсeбнo у Maнaстиру Житoмислић спoмињу сe и мoлe нa свaкoj мoлитви, a oд нaрeднe гoдинe нaћи ћe сe и у прaвoслaвним кaлeндaримa дa их прaзнуje и слaви циjeли прaвoслaвни свиjeт нa дaн кaдa нeвини пoстрaдaшe.
Игумaн Maнaстирa Житoмислић Дaнилo Пaвлoвић и мoнaштвo oвoгa мaнaстирa у нeдjeљу 26. jунa пoзвaли су свe хeрцeгoвaчкe вjeрникe дa дoђу у мaнaстир дa би зajeднo у мoлитви и сjeћaњу oбиљeжили oвaj вaжaн дaн и зajeднo зaпoчeли трaдициjу слaвљeњa Свeтих свeштeнoмучeникa житoмислићких.
Игумaн Дaнилo нaглaшaвa дa сe пo први пут у нeдjeљу слaви дaн Свeтих свeштeнoмучeникa житoмислићких кojи су кaнoнизoвaни 2005. кaдa je oсвeћeн мaнaстир Житoмислић. 
„Taдa су свeчaнo унeсeни у списaк свeтих aли ниje oдрeђeн дaтум њихoвoг прaзнoвaњa. Oвe гoдинe нa aрхиjeрejскoм сaбoру дoнeсeн je дaтум прaзнoвaњa и oд нaрeднe гoдинe ћe бити унeсeн у кaлeндaр Српскe прaвoслaвнe црквe“, нaвoди игумaн Дaнилo.
Прaзнoвaњe ћe зaпoчeти у субoту 25. jунa сa прaзничним вeчeрњим служeњeм у 18 чaсoвa и излoжбoм „Вaскрсeњe мaнaстирa Житoмислић“ кoja ћe пoчeти у 19 чaсoвa. "To су фoтoгрaфиje мaнaстирa кoje имaмo oд oних приje рaтa, II Свjeтскoг рaтa, сликe мучeникa житoмислићких, фoтoгрaфиje мaнaстирa приje рушeњa, дoк je биo пoрушeн, у тoку oбнoвe и дaнaс. Имaмo jeдну рeтрoспeктиву мaнaстирa и oнoгa штo je прeживиo у нoвиjoj истoриjи“, нaвoди игумaн Дaнилo.
У нeдjeљу 26. jунa jутрeњe je у 8 чaсoвa, a Свeтa aрхиjeрejскa литургиja у 9 чaсoвa. Свeту aрхиjeрejску литургиjу служићe eпискoп нишки Aрсeниje, eпискoм дaлмaтински Никoдим и eпискoп зaхумскo-хeрцeгoвaчки и примoсрки Димитриje.
„Нaкoн литургиje у 11 и 30 чaсoвa бићe oдржaнa Свeчaнa aкaдeмиja гдje ћe сe пoдсjeтити знaчaja сaмих мучeникa и истoриje мaнaстирa jeр сe oвe гoдинe oбиљeжaвa и 30 гoдинa oд кaдa je мaнaстир пoрушeн и 20 гoдинa oд кaкo je пoчeлa њeгoвa oбнoвa“, рeкao je игумaн Дaнилo дoдajући дa ћe сe крoз циjeлу гoдину нaстaвити oбиљeжaвaти вaжнa гoдишњицa рушeњa и oбнoвe мaнaстирa. Више на: topportal.info 

Градња храма Светог Саве у Фочи, могло би се рећи, давно је почела. Већ више од десет година градња траје и траје, рекло би се према могућностима. Томе доприносе и то диктирају прилике и околности у којима јесмо. Али, битно је да се никада не стаје, већ увијек ради и труди. Постојала је велика амбиција да храм буде савршен и освештан 2019. године, а поводом 800 година од Аутокефалности наше Цркве (1219-2019), али није се у томе успјело. Познате околности са вирусом ковид-19 и проглашена пандемија увелико су омели радове. Ове, пак, 2022. године Благости Господње отпочели су врло важни и велики радови на комплетном и коначном уређењу екстеријера око светог грама, екстеријера који ће тек дати пуну љепоту и грандиозност овог ЗАВЕТНОГ ХРАМА Српског народа. Српски народ Фоче и Горњег Подриња има посебан однос према Светитељу Сави, Немањићима и српству генерално. Тим вођен и руковођен блажене успомене митрополита Николаја почео је да гради ЗАВЕТНИ ХРАМ Светитељу Сави, који је њихов понос и дика. У четвртак, 16. јуна 2022. године, Фочу је посјетио и обишао радове око храма Светог Саве Његово Високопреосвештенство митрополит дабробосански Господин Хризостом, који је са извођачем радова и Надзорним органом разговарао о детаљима радова. Извор:Митрополија дабробосанска/ Љетописац РаНиКо

Организација "Care Philadelphia" објавила је, у Холандији, Библију за људе са когнитивним оштећењима. Организација је примијетила да такви људи често користе Библију за дјецу, али би требало да имају своју посебну верзију Светог писма.
Ово издање Библије садржи текстове, које особе са менталним инвалидитетом, могу саме да читају. Осим тога, према ријечима издавача, приче су погодне за заједничко читање. 
​
Напомиње се да су илустрације за посебно издање Библије урадили запослени у вртићу. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог извора.

Ако сте љубитељ вина и домаћих производа, онда морате да пробате оно што производи свештеник Љубомир Воларевић из Сремске Митровице. Његово вино је посебно, а како је међу суграђанима познат као Поп-Љуба и сви његови брендови носе баш то име. Његово Поп-Љубино вино је све више препознате, како у Сремској Митровици, тако и околини, а прави се од посебних сорти грожђа, али и од ароније, трњине, купине и малине. Винарство у Срему доживљава свој поновни процват, а богатство фрушкогорских падина се спушта и у ниже сремске крајеве. Све су чешће мале породичне винарије, које оживљавају стару традицију својих подрума. Једна од њих јесте и винарија свештеника Љубомира Воларевића. Наследивши породични виноград, отац Љуба је смислио како да му да нови замах, па је почео да производи Поп-Љубино вино. Посебне слаткоће и укуса, осим што се производи како од посебних сорти грожђа тако и од других бобичастих плодова, што даје посебан укус.
“Вино је укорењено у нашој традицији, оно се користи и за причешће. Наша Партијаршија има своје винограде, наши манастири такође. Ту је и лепота стварања. Осим вина ми правимо још неке лепе Поп-Љубине брендове. То су ракије, туршије, слатко, џемови, све што може да се нађе у винограду и воћњаку. Ми се трудимо да то буде створимо бренд, али и да све буде природно, без хемијских додатака. Чак смо једини који кажемо да ће се наше вино покварити, ако га не попијете. Зато је наше вино завоскирано, нема сулфата, само се трудили да исцедимо вино из плода”, каже отац Љубомир Воларевић за Сремска Митровица живи. 
Његови производи се редовно могу наћи на гастрономским манифестацијама и сајмовима, али како каже све је то у оквиру породице, док је суштина у очувању квалитета. Квалитет је и препознат, па је Поп Љубино вино понело и медаљу Food маркета: “Поново смо научили да пијемо вино, да препознајемо квалитет и да бирамо укусе који нам одговарају. Још је важније што ценимо прави домаћи производ. Не тако давно, сваки домаћин је правио или вино или ракију за своје потребе. За то је потребно много времена. Да би настало све ово што ми правимо, мнго је труда и рада уложено, али важно је да сачувамо и да остане нешто иза нас”, закључује свештеник Љуба за Сремска Митровица живи. Извор

Св. Кирило, патријарх александријски (око 376 — 444). Рођен је у Александрији у другој половини 4. вијека за вријеме владавине римског цара Теодосија Млађег. Изучавао је световне науке, укључујући философију, али највише од свега трудио се да стекне знање о Светом Писму и истинама хришћанске вјере.  У младости је свети Кирил ушао у скит светог Макарија у нитријским планинама, гдје је боравио шест година под вођством мудрог и побожног старца Серапиона. Његов ујак Теофил, архиепископ Александријски, позвао га је к себи и поставио за ђакона. Кирило је убрзо постао познати проповједник и својим врлим животом стекао је широко поштовање. Послије смрти патријарха Теофила 412. године (385 – 412) свети Кирил је једногласно изабран за патријаршијски престо Александријске цркве и повео је борбу против јереси Новацијана, која се раширила у Александрији.
Св. Кирило је почео са највећом ревношћу да испуњава дужности које су му додијељене и чврсто је бранио  истине хришћанске вјере. У то вријеме било је много немира и неслагања, понекад од сљедбеника лажних учења, понекад од Јевреја, који су из мржње према хришћанима настојали да изазову нереде у граду.
​Водио три љуте борбе за свога живота: с јеретицима Новацијанима, с јеретиком Несторијем (презвитер антиохијске цркве, изабран за Константинопољску катедру 428. године) и са Јеврејима у Александрији. Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по Новацијану презвитеру, јересоначалнику. Они су се гордили својом врлином, ходили су обучени у бело одело, забрањивали су други брак и држали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех, нити примати натраг у цркву оне који једанпут отпадну од цркве, па ма се они горко кајали. Кирил њих победи и истера из Александрије заједно са њиховим епископом. С Јеврејима била је борба много тежа и крвавија. Јевреји су се били осилили у Александрији још од почетка, како је Александар Велики засновао тај град. Њихова мржња према хришћанима била је бесна и смушена. Они су убијали хришћане мучки, тровали, на крст распињали. После дуге и тешке борбе Кирило је успео код цара Теодосија Млађег, да се Јевреји протерају из Александрије. Његову борбу пак против Несторија, патријарха цариградског, решио је Трећи васељенски сабор у Ефесу 431. године. Том Сабору предсједавао је сам Кирило, заступајући у исто вријеме и папу римског Целестина, по молби овога, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије буде осуђен, анатемисан, и од цара прогнан на источну границу царства, гдје је и умро смрћу ужасном (јер му црви разједу језик, којим је хулио Пресвету Богородицу називајући је Христородицом). После свршене борбе Кирил је у миру проживео и ревносно пасао стадо Христово. Представио се Господу 444. године. За њега се каже да је саставио „Богородице Дјево радујсја!“
Свети Кирило је управљао Александријском црквом 32 године, а до краја његовог плодног дјеловања стадо је очишћено од јеретика. Свети Кирило је благо и пажљиво прилазио онима који су својом једноставношћу и незнањем запали у лажну мудрост. Једног старцу, подвижника високог живота, који је погрешно сматрао старозавјетног праведног Мелхиседека (Мелхиседек – цар Салимски, свештеник Бога вишњега, помиње се у Књизи Постања, гл. 14, ст. 18) сином Божјим, светац је замолио да се моли Господу како би открио како правилно размишљати о овом праведнику. Три дана касније, старац је дошао код Светог Кирила и рекао да му је Господ открио да је Мелхиседек епископ и обичан човјек.

Патријарх српски Порфирије посетио је цркву Светог Климента и Светог Пантелејмона у селу Плаошник на обали Охридског језера. Поручио је да је црква увек савремена, као и да она не припада само прошлости, чак ни садашњости, па ни само будућности, већ да припада вечности.
Заједно са архиеписком охридским и македонским Стефаном, патријарх српски Порфирије поклонио се светињама храма, објављено је на сајту Српске православне цркве.
"Данас смо имали прилику да видимо шта су православни хришћани пре много векова сматрали најважнијим у свом животу. Гледајући ове светиње, разумели смо да им је важније од свега било да чувају своју хришћанску православну, веру, али не само да чувају него да и живе православном вером, а то значи по јеванђељу. Ништа друго да немамо, него само искуство када обилазимо овакве светиње, имамо јасну поруку за нас данас који смо изложени разним изазовима који нуде неке нове вредности и нове погледе на свет", поручио је патријарх Порфирије.
Указао је да је црква увек савремена, као и да она не припада само прошлости, чак ни садашњости, па ни само будућности, већ да припада вечности.
"У том смислу, она је свевремена и труди се да буде увек актуелна, да дели све проблеме, сва искушења, све невоље, али и све радости са којима се суочава сваки човек живећи у овом времену. Поред тога, управо зато што је свевремена и надвремена, црква није ни старомодна ни модерна. Црква нуди вертикалу, нуди смисао постојања сваком човеку у сваком времену и сваком простору. Црква даје могућност да разумемо да смо створени за вечност и да је љубав темељ нашег постојања и то баш онако како говори јеванђеље читавим својим бићем према Богу, а кроз ту љубав према Богу и љубав према ближњем, а то значи према сваком човеку. Када јеванђеље говори о односу према ближњем не подразумева само онога који је поред нас, подразумева наравно и њега и пре свега њега, али подразумева и све остале људе", истакао је патријарх Порфирије.
Поручио је и да клањајући се светињама и долазећи на место светиња имамо најбољу могућу шансу и прилику да се загледамо у себе, да се дивимо ономе што су они пре нас живећи православном вером оставили као предање и духовну културу. "Тако имамо и могућност да будемо укорењени у предању и да се наоружамо и да живимо у свом времену као савременици свих људи. Радост и благослов су велики да можемо да се поклонимо светињама, да упалимо свећу, да се помолимо Богу за спасење читавог света, за мир у свету, за мир међу људима, за међусобно разумевање и спремност да свако нађе своје место под сунцем. Нека сте сви благословени и хвала вам на љубави", нагласио је патријарх Порфирије. Извор

​Бугарска православна црква придружује се одлуци Васељенске патријаршије да призна канонски статус МПЦ-ОА, иако је званично назива Православном црквом у Сjеверној Македонији.
-Свети синод је данас на пуном засједању размотрио писма васељенског патријарха Вартоломеја и српског патријарха Порфирија у вези са канонским статусом Православне цркве Сјеверне Македоније и након гласања одлучио: Бугарска православна црква са духовном радошћу прихвата рјешења за исцјељење раскола и ступа у канонско и евхаристијско општење са Православном Црквом Сјеверне Македоније. Питање назива Православне цркве Сјеверне Македоније требало би даље да се размотри, наводи се у саопштењу БПЦ.
Тиме је Бугарска црква практично постала четврта црква у православном свијету, која је донијела одлуку да  призна МПЦ-ОА, након Васељенске патријаршије, Српске прав. цркве и Грчке прав. цркве. За сада нема најаве, када би могло бити одржано прво званично саслужење између МПЦ-ОА и БПЦ. Аутор вјеронаука.нет на основу писања ​религија.мк