По 29. пут, веријска Митрополија организовала је Међународни научни скуп "Павлија", који носи назив по оснивачу древне хришћанске заједнице у Верији, Светом Апостолу Павлу. Скуп је отворен у понедељак, 26. јуна у поподневним часовима, а његов ток окончан је у подне у среду, 28. јуна 2023. године. 
Симпозијуму су присуствовали представници из више Помјесних Цркава. Као представник Српске Православне Цркве скупу је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније. Водећа тема овогодишњег скупа била је "Апостол Павле и наслеђе хеленистичког света". Начелна идеја била је приказати значај ширења јелинистичке културе, започетог владавином и освајањима Александра Великог, и њеног утицаја на потоњу проповед Светог Апостола Павла.
На самом почетку своје владавине, Александар је прекинуо сукобе међу браћом у вечито завађеним грчким полисима, и тако уједињене их повео у освајање великог дела тада познатог света. Ширење државе до Далеког Истока утицало је на ширење утицаја грчког језика и културе чак до индијских земаља. Ово је вековима касније, у великој мери, помогло проповеди Светих Апостола, с обзиром на то да је културно и језички била повезана огромна територија тадашње Римске империје, нарочито њен источни део. У уторак, 27. јуна, одржана је и свечаност посвећена Светом Герасиму Химнографу, новопројављеном светитељу Божијем. У четвртак, 29. јуна 2023. године, 29. међународни научни скуп "Павлија" свечано је окончан вечерњим богослужењем код чувеног споменика, подигнутог на мхесту са којег је Апостол народа проповиједао становницима Верије. Овоме је претходила величанствена свенародна литија, која је, кренувши од митрополијског храма Првоврховних Апостола Петра и Павла, прошла главним веријским улицама, стигавши на крају до свог циља, древног места проповеди Светог Апостола Павла. Вечерњом службом је началствовао Његово Високо Преосвештенство Митрополит веријски, науски и кампанијски г. Пантелејмон, уз саслужење великог броја Архијереја, свештеномонаха, свештеника и ђакона, а у присуству великог броја верног народа. Као представник Српске Православне Цркве у овој свештеној прослави учествовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније.
На крају вечерње, Високопреосвећени Митрополит се искрено захвалио свима који су се одазвали позиву веријске Митрополије, и који су својим присуством и учешћем дали свој допринос у овим свечаним данима. У име присутне господе Архијереја, Високопреосвећеном Митрополиту Пантелејмону обратио се Преосвећени Владика Арсеније, изразивши благодарност на позиву и на указаном гостопримству. Извор: епархија нишка

У четвртак, 29. јуна 2023. године, на дан када православни Јелини прослављају празник Светих Апостола Петра и Павла, у старом митрополијском храму у Верији, посвећеном Првоврховним Апостолима, служена је свечана Света Архијерејска Литургија. Свештеним евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Високо Преосвештенство Митрополит смирнски г. Вартоломеј, изасланик Цариградске Патријаршије, а међу многим Архијерејима из више Помесних Цркава који су саслуживали био је и Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, као представник Српске Православне Цркве.Пре почетка Свете Литургије, прочитан је акт о канонизацији новопројављеног светитеља Божијег, Светог Герасима Химнографа. Њему је било посвећено доста простора током овогодишњег научног симпозијума "Павлија", који се у Верији традиционално одржао по 29. пут. Свети Герасим је, између осталог, био и духовник садашњег веријског Митрополита, Високо Преосвештеног г. Пантелејмона.По окончању Свете Евхаристије, у двору веријске Митрополије одржан је пријем, на коме се Високопреосвећени Митрополит Пантелејмон искрено захвалио свима који су учествовали у овом великом догађају. Извор: Званични сајт веријске Митрополије

У Скопљу, главном граду Сјеверне Македоније, 29. јуна 2023. године, одржан је велики протест против родних закона под мотом “Имамо дужност заштитити д‌јецу”, који је организовала Македонска православна црква – Охридска архиепископија. Протест је подржала и Исламска вјерска заједница, али није позвала чланове да се прикључе.
Укупно је, према процјенама медија, на догађају учествовало неколико хиљада људи. На платоу Саборне цркве "Свети Климент Охридски" у Скопљу окупили су се становници главног града и других градова земље. „Сачувајмо породицу“, „Заштитимо дјецу“, „Да – за маму и тату, не – за родитеље број 1 и 2“, „Вјера, традиција, породица“ само су неки од слогана којима су се огласили учесници акције.
„Окупили смо се да кажемо „Да“ животу и светости породице, као заједници мушкарца и жене, да кажемо да ћемо наше најближе – дјецу заштитити од неприхватљивих и увредљивих нових идеологија“, рекао је Његово Блаженство Архиепископ охридско-македонски Стефан. Он је позвао на прекид „сакаћења образовног система родном идеологијом и сексуализацијом“. Докле ће наша дјеца учити из уџбеника чији садржај диктирају стране земље и страни центри?“ – упитао је Предстојатељ МПЦ-ОА и додао да „секуларно друштво не значи безбожно друштво“.
Црква сматра да су закони о регистрацији грађана и родној равноправности озбиљна пријетња по друштво и породицу. Измјене Закона о матичним књигама избачене су из скупштинске процедуре у марту прошле године, а на консултацији је и приједлог закона о родној равноправности. МПЦ-ОА негодује због приједлога два закона о родној једнакост и матичној евиденцији, јер сматра да је начин на који су дифинисани пол, род и родни идентитет збуњујући. Црква тврди и да промовисање различитих родних идентитета и њихова флуидност могу проузроковати непоправљиву штету, посебно код тинејџера. Влада пак тврди да ови закони који се налазе у јавној расправи унапређују права жена, те омогућавају трансродним особама упис родног идентитета у документе. Протест је подржала и Исламска вјерска заједница, али није позвала чланове да се прикључе.
 сматра да су закони о регистрацији грађана и родној равноправности озбиљна пријетња по друштво и породицу. Измјене Закона о матичним књигама избачене су из скупштинске процедуре у марту прошле године, а на консултацији је и приједлог закона о родној равноправности. 
Подсетимо, раније су челници пет највећих вјерских заједница у Сјеверној Македонији тражили повлачење приједлога закона о регистрацији рођених и родној равноправности.

​Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је данас, 29. јуна 2023. године, на Газиместану помен пострадалим косовским јунацима и свим страдалницима српскога рода. У пратњи Његове Светости су преосвећена господа епископи рашко-призренски Теодосије, марчански Сава, јегарски Нектарије и топлички Петар, као и високопреподобни архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије, и протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве у Београду. Патријарх Порфирије боравио је претходно у Пећкој патријаршији гдје је јутрос служио Свету архијерејску литургију и разговарао са 24 ученика и студента које стипендира путем Задужбине Симе Игуманова и Фонда "Привредник".
Његова светост служио је јуче, на Видовдан, Свету архијерејску литургију у манастиру Грачаница, уз саслужење десетак епископа СПЦ, а потом у порти Манастира Грачаница и парастос косовским јунацима и свим мученицима од Косовског боја до данас. Српски патријарх борави на Косову и Метохији од уторка, 27. јуна.

​У  Светој царској српској лаври Хиландару свечано и молитвено је прослављен јубилеј – 825 година од оснивања манастира Хиландара.
Свечана прослава отпочела је свеноћним бденијем. Служба је била недјељна, заједно са службама Светом Сави и Светом Симеону, као оснивачима и ктиторима манастира. Посебни гости у Хиландару били су Високопреподобни архимандрит Јефрем, игуман манастира Ватопеда и Високопреподобни архимандрит Тихон, игуман манастира Студенице. На богослужењу на којем је началствовао архимандрит Јефрем, ватопедски монаси су појали за десном, а хиландарски за лијевом пјевницом. Прослави је присуствовало братство хиландарске келије Светог Николаја „Буразери“, као и монаси из других хиландарских келија.
По завршетку Литургије игуман Методије је рекао у беседи:
„Народ који не поштује своју историју показује да не брине о својој будућности, јер поштујући своју историју постављамо најбољи пут којим треба да идемо у будућности. У ова тешка времена, како за цео свет, а посебно за наш српски народ, желимо да се сетимо славних дела из прошлости, из наше историје, али не само ради сећања већ да би се подсетили Божијег пута којим су ишли наши славни Немањићи, да би се и ми потрудили да их пратимо на том путу.“
„Обично се сматра да је православном Светом Сави и Светом Симеону било лако јер су од почетка везани за Константинопољ, међутим историја показује да то није било баш тако. Њима то није било дато, они су се борили да тако буде. Због тога је значај одласка Св. Саве у Свету Гори много већи него што се нама чини“, додао је игуман Тихон. Беседећи након славске трпезе, Игуман Јефрем истакао је да је ово велики догађај и за српски народ и за Свету Гору:
„Дух Свети је Светог Саву узнео на трон поставивши га за првог архиепископа српске цркве. Свети Сава је учинио огромно добро и свом народу и својој српској цркви, али и самој Светој Гори. Када је оснивао овај манастир на Светој Гори, знао је да један монах који је просветљен и кога је сам Господ даровао духовним даровима, ако постане духовни руководитељ може много добрих ствари да донесе свом народу.“ Извор: Хиландар.орг

У Конаку кнегиње Љубице у Београду данас је, поводом великог српског празника Видовдана, изложена чувена слика "Косовка девојка" Уроша Предића, коју је министар културе Србије Маја Гојковић упоредила са славном "Мона Лизом".
"Слика Косовке девојке је приказ Косовског боја и приказује сав понос српског народа, љубав према отаџбини, али и сву бол српског народа, који смо доживели након Косовског боја", рекла је Гојковићева, која је обишла изложбу слике.
Она је напоменула да је Предићу узор за ову слику била једна Београђанка која се звала Лепосава Станковић, која је до 1995. године живјела у Београду, до своје смрти.
"То су те дивне ствари којима морамо да се бавимо. Наша мисија је да се бавимо културом сећања, да чувамо од заборава оваква дивна уметничка дела као што је Косовка девојка, да приказујемо нашим грађанима и да привучемо младе да дођу да виде", истакла је она. Гојковићева је подсјетила за ТВ Пинк да је ова Предићева слика постала чак и поп-икона, с обзиром на то да је била на омоту једног од албума групе "Бијело дугме". Директор Музеја града Београда Јелена Медаковић рекла је да ову слика, према свим истраживањима, цијели српски народ препознаје као симбол Видовдана, те да је Косовка девојка и много шири симбол женског стадања и женске пожртвованости, али и једна од најљепших слика чувеног Уроша Предића и периода у којем је настала. Београђани и гости Београда слику "Косовка девојка" могу да погледају данас од 10.00 до 18.00 часова у Конаку кнегиње Љубице /Кнеза Симе Марковића 8/. Једну од најпознатијих слика у историји српске умјетности и културе "Косовку девојку", која се чува у Музеју Града Београда, насликао је Урош Предић /1857–1953/, поријеком из Орловата код Зрењанина, а школовао се на Ликовној академији у Бечу.
Слику "Косовка девојка" поручило је Коло српских сестара, женско друштво основано 1903. године у Београду, које се бавило хуманитарним радом, за своје хуманитарне разгледнице.Слика је настала на основу цртежа из 1914. године, а као инспирација за ову слику, Предићу је послужила народна пјесма "Косовка девојка", коју је сматрао једном од најљепших у историји српске књижевности. Предић је насликао идеализовани приказ епске јунакиње, "Косовке дјевојке", која "вида ране смртно погођеном Орловићу Павлу". Она је млада дјевојка која послије боја на Косову лута по бојном пољу, поји и вида ране рањеним ратницима, тражећи вјереника, кума и дјевера – Топлицу Милана, Милоша Обилића и Косанчић Ивана.
Косовка дјевојка је постала ожалошћена вјереница, која након битке, лута бојним пољем у потрази за вјереником, његује и окрепљује преживјеле.
Она наилази на тешко рањеног ратника, по народној пјесми витеза Павла Орловића, и док њему помаже, он јој открива да су сва тројица јунака које тражи, погинула у бици. Након исповијести, и Павле умире на њеним рукама.Слика "Косовска девојка" може се тумачити као универзална сцена страдања у ратно вријеме, а Косовка девојка као прва болничарка, с обзиром да је настала у вријеме Првог свјетског рата. Предић је насликао општељудску трагедију која прати све велике ратне сукобе, а у ликовима Косовке дјевојке и Орловића Павла приказао је српски народ и његове патње у рату. Слика је убрзо након настанка стекла велику популарност и била штампана на разгледницама које су продаване у хуманитарне сврхе.
Откупљена је од књижарског предузећа "Полет" 1940. године и од тада се чува у Музеју Града Београда.

У Светом писму Старог завјета, пророк Амос -име можда скраћено од Амасија- (јеврејски: עמוס - ʿАмос= Јахве је носио) био је један од дванаест малих пророка. Његово име врло ријетко налазимо у Старом завјету. Рођен је у Јудеји у граду Текуји, недалеко од Витлејема (9 километара од Витлејема, а 18 км од Јерусалима). Живио у VIII вијеку п. н. е. Не знамо кад је тачно рођен, ни у којој години је постао пророк, нити када је тачно умро. Био је први пророк "писац" јер  је своје говоре записивао. Прије него што је постао пророк, Амос је био  пастир и узгајивач дивљих смокава. Његова тврдња „Ја нисам пророк ни син пророка“ (7, 14) указују да Амос није био из пророчке школе, за шта Амос тврди да га чини истинским пророком. Као старији савременик пророка Осије и Исаије, Амос је био активан 760–755.год п.н е. за вријеме владавине царева Јеровоама II и Озије. Био је из јужног Царства Јудеје, али је проповиједао у Сјеверном Царству- Израиљу.
Иако је дошао из јужног царства - Јудеје, Амос је своју пророчку поруку усмјерио на Сјеверно царство-Израиљ, посебно градове Самарију и Ветиљ (гдје се назило највеће и напосјећеније светилиште у Сјев. царству). Ветиљски свештеник Амасје оптуживао га је код цара Јеровоама да подиже буну (7, 10-11). Амасја га је као јужњака упућивао у Јудеју да тамо пророкује: "У Ветиљу више не пророкуј, јер је светиња царева и дом царски“ (7, 12-13). Амо је отишао али је прије тога изговорио тешке ријечи осуде и казне Амасји, народу и цару које ће се ускоро обистинити.
Јеровоам II (око 781–741. п. н. е.), владар Сјеверног царства, брзо је освојио Сирију, Моав и Амон, и тиме проширио своју доминацију од извора Оронта на сјеверу до Мртвог мора на југу. Читаво Сјеверно царство уживало је дуг период мира и сигурности обиљежен оживљавањем умјетничког и комерцијалног развоја. Преовлађивала је социјална корупција и угњетавање сиромашних и немоћних. 
Амос је писао у вријеме релативног мира и напретка, али и занемаривања Божјих закона. Говорио је против повећаних разлика између врло богатих и врло сиромашних. Залагао се за једнакост међу људима и за исправан однос према Богу. Народ позива на искрено обраћање и повратак Богу. Његове главне теме правда, Божја свемоћ и божански суд постале су основни елементи пророштва.  Српска православна црква слави га 15. јуна по црквеном, а 28. јуна по грегоријанском календару. ​Према неким изворима, Св. Пророка Амоса је као крсну славу славио Свети кнез Лазар.

​Видовдан је празник којег наша црква слави 28. јуна (15. јуна по старом календару). Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389)-Поред светог пророка Амоса, од почетка XX вијека слави се на овај дан и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.
Лазар се родио око 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Због својих људских особина  би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. На двору цара српског Стефана Душана млади Лазар је био од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му цар Душан даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, кћерку великог кнеза Вратка, од лозе Немањића. Лазар се вјери са Милицом, по народном казивању, у манастиру Јошаници, и по женидби око 1353. године би убрзо узведен у достојанство кнеза ("ставилца"). Бог им подари пет кћерки: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који је умро веома млад). 
Највећа задужбина светог кнеза Лазара је манастир Раваница, основан 1381. године и посвећен Вазнесењу Господњем (Спасовдану). 
Кнез је одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству: "Ко не дош'о на бој на Косово, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бјела"... Но и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру, на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо бјеше кренула сјеверно од Скопља најприје на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић.
За то време војска султана Мурата, са синовима му Јакобом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном, и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. Дан прије битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве, где би одслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити чашу страдања Христових, "за крст часни и слободу златну". На дан боја на Видовдан, у уторак 15. јуна 1389. године, на Светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу бесједу својој војсци пре самог боја, што све лијепо описа потоњи патријарх српски Данило III.
Када затим отпоче крвави бој између између хришћана и мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић, успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже Троношки летописац, "имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена". Но промисао Божји беше кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе његове војводе. О томе овако пише Константин Философ, кога смо већ напред споменули: "Када кнез устаде и крете на Исмаилћане, сукоб би на пољу Косову. И у први мах одолеваху Лазареви људи и побеђиваху. Али већ не беше време за избављење. Стога син турскога цара (Бајазит) ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се овај велики Лазар и они који су са њим увенчају венцем мучеништва. И шта би после овога? Лазар достиже блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову. Ова битка би године 1389, месеца јуна 15. дан, када Лазар прими мученичку смрт".
На српским православним иконама свети великомученик Лазар представљен је у царском византијском орнату, без круне, са крстом у десној руци и својом одсеченом главом у левој, као симбол мученичке смрти.

Православна Црква 28. јуна слави Блаженог Августина, eпископа ипонског (+ 430). Име Аурелија Августина познато је сваком, чак и површном студенту историје философије. За Католичку цркву, Блажени Августин је стуб на који се њена теологија ослањала вијековима. И Православна црква га поштује као једног од светих отаца (уз извјесне ограде које се односе на поједине Августинове теолошке ставове који су се показали као спорни са становишта хришћанског правоверја). Блажени Августин је рођен 13. новембра 354. године у Тагасти у Нумидији (данашњи Алжир). Августинова мајка Моника била је хришћанка, а њен отац паганин, и упркос чињеници да је покушала да васпита сина у хришћанској традицији, Августин је крененуо својим, самосталним и јединственим путем ка Христу.  У 33. години живота, пошто је, по сопственим речима, провео живот као »грешник, незнабожац и развратник«, прелази у хришћанство, добрим дијелом под утицајем своје мајке Монике. У чувеној књизи „Исповијести“(Confessiones) светитељ је са невјероватном искреношћу и истинитошћу говорио о свом путу ка Богу. Иако је у младости био манихејац, касније се као хришћански епископ борио се против манихејаца, донатиста и пелагијанаца. 
Августина је прогањало питање разлога постојања зла: ако је Бог Творац свега, ако је Он љубав, одакле је онда дошло зло у свијету. Трагање за одговором трајало му је деценију и по. И иако је Августин био одличан философ, одговор на питање зла дошао му је из сопственог искуства духовног живота: Бог није створио зло, онтолошки оно уопште не постоји, то је само одступање од добра, нешто као паразит или болест људског срца које не чује Бога. Прошло је хиљаду и по година, али питање које је Августин толико дуго патио је актуелно за многе људе данас. Тридесет пет година је прослављао Господа као епископ града Хипона у римској Африци, и свега на земљи поживио је седамдесет шест година (354-430).

Господо и пријатељи! Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би дана, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Сада је време да Европа Србији врати тај дуг. Беседа владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. године у Лондону

У Украјини је повећан број случајева насиља над вјерницима Украјинске православне цркве, а кумулативни ефекат дјеловања власти усмјерених против Украјинске православне цркве може се сматрати дискриминаторским. Ово се наводи у документу „Преглед стања људских права у Украјини (1. фебруар – 30. април 2023.године)“, који је објавила Канцеларија високог комесара Уједињених нација за људска права на основу резултата рада Уједињених нација.
„Током извештајног периода повећан је број случајева насиља над припадницима и присталицама Украјинске православне цркве (УПЦ). Осим тога, неколико обласних савета забранило је дјеловање УПЦ“, наводи се у резимеу прегледа.
Параграф „Ситуација око Украјинске православне цркве“ садржи сљедеће информације:
„Влада и локалне власти су током периода у којем је биљежен извјештај (1. фебруар – 30. април 2023. године) периода предузеле низ мјера против Украјинске православне цркве (УПЦ). Вршени су претреси у црквама и другим црквеним објектима, свештенослужитељи су били осумњичени, а неколико њих, „међу којима и један од главних архијереја УПЦ-а“, стављени су у кућни притвор.
Осим тога, Министарство културе је превремено раскинуло уговор са УПЦ о закупу Кијево-печерске лавре, која је државна својина. Власти су узеле у обзир заступање УН, уздржале су се од акција које би могле да доведу до насиља и нису насилно избациле УПЦ из Лавре до 29. марта.
У априлу 2023. године, градска и регионална вијећа у Хмељничком, Ровенском и Волинском региону забранили су „активности УПЦ“ на својим територијама, након што су то урадили регионални савети области Лавов, Житомир, Виница и Тернопољ, иако је таква забрана изван њихове надлежности локалних савета.
Многа локална вијећа су такође поднијела петицију за окончање закупа општинске имовине са Украјинском православном црквом. Посматрачка мисија УН за људска права у Украјини забринута је да би утицај владиних акција против УПЦ-а могао бити дискриминаторски.
Поред тога, у априлу 2023. године посматрачка мисија УН за људска права у Украјини (HRMMU) документоваала је излив „говора мржње“ и неколико случајева насиља над припадницима УПЦ. Владини званичници, блогери и лидери јавног мњења користили су дискриминаторску и запаљиву реторику и отворено позивали на насиље против свештенства и присталица УПЦ. Током поменутог периода, влада и агенције за спровођење закона нису успјеле да се ефикасно изборе са инцидентима у вези са „говором мржње“.

Више од пола милиона људи формално је напустило Католичку цркву у Њемачкој прошле године, што је знатно више од претходног рекорда, јер се црква бори са дуготрајним скандалом због злостављања од стране свештенства и са позивима на далекосежне реформе. Њемачка бискупска конференција саопштила је у сриједу да је 522.821 чланова напустило цркву прошле године, што је надмашило рекорд из 2021, годинекада је тај број износио 359.338. У истом периоду, Католичкој цркви је приступило 1.447 особа. Одласци су оставили број припадника Католичке цркве у Њемачкој на скоро 20,94 милиона, нешто мање од четвртине становништва.
Из бискупске конференције нису навели разлоге за овакву ситуацију, али многи су последњих година окренули леђа цркви због последица скандала везаних за злостављање од стране свештенства, наводи АП. У извјештају, који је црква наручила 2018. године, закључено је да је најмање 3.677 особа злостављано од стране свештенства у Немачкој између 1946. и 2014. године. Додаје се да је више од половине жртава било млађе од 13 година. Шефица Централног комитета немачких католика Ирме Штетер Карп изјавила је да је „тужна, али не и изненађена“ бројем одлазака прошле године. „Ова бројка нам јасно говори да је црква прокоцкала поверење, што је резултат скандала о злоупотребама. Такође, у овом тренутку не постоји одлучност да се спроведе визија за будућност хришћанског живота у цркви“, рекла је она. У Немачкој, грађани који су формално чланови цркве плаћају такозвани „црквени порез“ који помаже у њеном финансирању, међутим уколико напуштање региструју код локалних власти, више не морају да плаћају ту таксу. Постоје нека изузећа за особе са ниским примањима, незапослене, пензионере и студенте. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Свету литургију служио је архимандрит Нектарије, секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ уз саслужење игумана Пајсија из Манастира Крупе, игумана Данила из Манастира Житомислић, монаха из Манастира Крке и свештенства Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Архимандрит Нектарије је у својој бесједи рекао да су Свети мученици житомислићки свима примјер и подстрек. 
„Они који слиједе Христа често су изложени и поругама и страдањима најгоре врсте као што су и Мученици житомислићки, али постоји пут и путоказ како да следујући њихов примјер и мимо мученишта и ми достигнемо благослов Господњи“, рекао је архимандрит Нектарије. Он је нагласио да се треба уздати у милост Божију у љубав Његову и да ту нађемо милост и утјеху. 
„Ове заповијести о љубави су оно што нам даје снагу да послужимо колико можемо својим скромним трудовима Богу у овоме свијету и да постанемо и ми као и ови мученици, свједоци божије спасоносне љубави и побједе“, поручио је архимандрит Нектарије. 
Пренио је поздраве патријарха Порфирија прочитавши Грамату о проглашењу Светих мученика житомислићких. Игуман Манастира Житомислић Данило Павловић наглашава да се ове године други пут слави дан Светих мученика житомислићких који су канонизовани 2005. године када је освећен манастир Житомислић.
„Тада су свечано унесени у списак светих али није одређен датум њиховог празновања. Прошле године на архијерејском сабору донесенa је одлуka да се 26. јун празнује као њихов датум“, наводи игуман Данило. 
Игуман Данило објашњава да је ове године стигла и Грамата о проглашењу мученика са потписом патријарха Порфирија.

Канцеларија Митрополије варшавске и цијеле Пољске саопштила је, 27. јуна 2023. године, да је Високопреосвећени Митрополит варшавски и цијеле Пољске господин Сава, хоспитализован због срчаних тегоба.

У вези са наведеним, моле се вјерници Православне Цркве у Пољској и сви људи који су блиски Његовом Високопреосвештенству да се моле за митрополитов брз опоравак. 

Српска православна црква слави Св.пророка Јелисеја 14. јуна по јулијанском, а 27. јуна по грегоријанском календару. Његово име значи „Бог је помогао/спасава“. 
Био је ученик и насљедник пророка Илије (IX вијек прије Христа-вјероватно од 850-800. године прије Христа), сина извјесног Сафата (јевр. Шофет – судија;име оца може указивати на висок положај породице у друштву)  из Рувимовог племена, из града Авелмаула (град у сјеверном дијелу долине Јордана).  Пророк Илија позвао је Јелисеја у службу док је орао биковима у пољу (наводи се да је посједовао 12 пари волова које је поклао, приредио гозбу и пошао за пророком Илијом 1 Цар 19, 19). Пророк Јелисеј наставља дјело пророка Илије. Наслиједио је његов огртач (плашт) који му помаже да чини чуда. Пророчки рад пророка Јелисеја везује се за  сљедећа мјеста: Јерихон, Гилгал,, Ветиљ, Самарија, Дотан и Кармил.
Напустивши родитеље, Јелисеј је пошао за Илијом, служећи му и схватајући познање тајни Божијих откривених пророцима. Илија и Јелисеј су били велика брана према 450 царевих пророка и 400 Ашериних пророка које је штитила царица Језавеља. Прије него што је Господ узео Илију к себи у огњеним колима, пророк је упитао свог ученика шта он, Илија, може учинити за Јелисеја. Исти је за себе тражио двоструко дух који је почивао на Илији и којим је прорицао и чинио чуда. Симбол овог духа био је огртач, део Илијине горње хаљине која је пала приликом пророковог огњеног успона на Небо. Свети Јелисеј је пророковао преко шездесет година, надживјевши шест израиљских царева (Климент Александријски каже да период службе пророка Јелисеја обухвата шездесет четири године). Он је неустрашиво говорио истину царевима, оптужујући их за злоћу и склоност идолопоклонству. Свети Јелисеј се одликовао снагом, чврстом вјером и дубоком проницљивошћу. Многа чудеса чинио је пророк Јелисеј у славу Божију и на опомену народа, који је под утицајем околних племена био склон идолопоклонству. И чак су се незнабошци обраћали светом Јелисеју са молбама за помоћ и молитву. Неки чак називају пророка Јелисеја највећим старозавјетним чудотворцем. Нека од чудеса пророка Јелисеја су: плаштом дијели воде Јордана, спасење жене  једног умрлог пророка (2 Цар 4, 1-7), чудо са 20 јечмених хљебова којима храни велику групу људи (2 Цар 4, 42-44), оздрављење Немана војводе цара сиријског великог јунака "који бјеше сав губав" (2 Цар 5, 20-27), низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослијепио цијелу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бјекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима.. Свети Јелисеј  се упокојио у дубокој старости од неке болести коју нам Свето писмо не наводи већ нам само каже: "А Јелисије разбоље се од болести, од које и умрије; и Јоас цар Израиљев дође к њему, и плачући пред њим говораше: оче мој, оче мој, кола Израиљева и коњици његови!" (2 Цар 13, 14). Годину дана након Јелисејеве смрти, однијели су неког покојника у град да га сахране. У то вријеме, Моавци су напали град. Људи који су носили мртваца уплашили су се и бацили га у најближу пећину, а у којој је је почивао пророк "и кад човјек паде и дотаче се костију Јелисијевих, оживје и уста на ноге своје" (2 Цар 13, 20-22). Ово је импресивно свједочанство Светог писма о чудесном дејству моштију светих угодника Божјих. Аутор: вјеронаука.нет

Руска православна црква забринута је због информација да постоји могућност да украјинске власти извезу у Европу светиње и мошти из Кијевско-печерске лавре, рекао је за Спутњик извор из РПЦ.
„У РПЦ су забринути због информација од Спољнообавештајне службе о могућем извозу моштију и светиња из Кијевско-печерске лавре у Европу“, рекао је наш саговорник.
Огласио се и начелник Синодалног одјељења Московске патријаршије за односе са јавношћу и медијима Владимир Легојда који је изјавио да су „информације о плановима да се свете ствари однесу из Кијевско-печерске лавре скандалозне, те да захтијевају хитну провјеру“.
„Добра Лавре су власништво украјинског народа и светског православља генерално. Покушај да се она било куд извезу био би монструозан чин“, написао је Легојда на Телеграму.
Он је позвао да се вјерницима Украјинске православне цркве дозволи да се увјере да су светиње безбедне.
Раније је шеф руске Спољнообавештајне службе Сергеј Наришкин саопштио да је између Кијева и Унеска постигнут договор да пошаљу хришћанске светиње, укључујући мошти светаца, из Кијевско-печерске лавре на Запад. Према његовим речима, планирано је да се они пренесу у музеје Италије, Француске, Немачке и Ватикана под изговором „спасавања од руских ракетних удара“.„За нашу земљу, одбрана Кијевско-печерске лавре има дубоку духовну димензију, што значи да то само појачава нашу одлучност да завршимо специјалну војну операцију“, истакао је он.
Извршен је попис црквене имовине, издвојена су средства за транспорт хришћанских светиња из Украјине у Европу. Транспорт је припремљен.
"Поглавар Украјинске православне цркве митрополит Онуфрије је обавијештен да ће иконе, мошти и утвари бити привремено премештене, наводно ради безбиједности „док се ситуација у Украјини не нормализује“, објаснио је он.
Русија сумње да ће православне светиње бити враћене са Запада.
„Напад јеретика на Кијевско-печерску лавру је логичан наставак приче о тајном изношењу са територије Украјине најстаријих византијских икона, изложених од 14. јуна ове године у француском Лувру. Ова специјална операција организована је уз посредовање швајцарске невладине организације „Међународна алијанса за заштиту културног наслеђа у зонама сукоба“ у сарадњи са Унеском (на чијем челу је приватни амерички колекционар Т. Каплан)“, закључио је директор службе.

Пројекат „Боје Православља – Грчка“ реализује се по благослову митрополита варшавског и цијеле Пољске Саве и архиепископа атинског и све Грчке Јеронима II. Фото-конкурс „Боје православља“ ове године промовише Грчку. Такмичење се организује да би се представила разноликост и љепота православља у Грчкој. Кроз њега OrthPhoto.net настоји да широј публици прикаже живот Православне Цркве. То ће повећати знање о Православљу уопште, као и о животу и дјелатности Православне Цркве у Грчкој. Најбоље фотографије биће изложене и одабране за албум „Боје православља. Грчка“, у издању Пољске православне цркве.
Пријаве фотографија се примају до 8. јула у 4 категорије: Мјеста, Репортаже, Људи и Детаљи. Учесници могу послати до шест фотографија по категорији.
Пажња: Само фотографије које приказују богомоље које припадају обострано признатим канонским источним православним црквама биће прихваћене за постављање/конкурс. Фотографије које ће вјероватно представљати, стварати или развијати тензије аутоматски ће бити одбијене, упозоравају организатори. Пројекат се не односи на Свету Гору Атос. Такмичење ће оцјењивати међународна комисија стручњака. Конкурс је отворен за све професионалне и аматерске фотографе из цијелог свијета. Учешће на конкурсу је бесплатно. Организатори задржавају право да продуже трајање такмичења. Квалитет и величина фотографије морају бити: не мање од 3000 пиксела по ширини или висини (најбоље послати оригинални фајл).максимална величина датотеке фотографије не може бити већа од 20 Мб. 6.6
Фотографије морају бити послате у јпег, пнг или тифф формату.Фотографије се прилажу уз пријавницу и садрже назив фотографије, податке о аутору (име, адресу и број телефона) и годину у којој је фотографија снимљена.
Пројекат „Боје православља“ проводи се већ 12 година и сваке године је посвећен некој другој земљи, до сада су то биле: Албанија, Бугарска, Кипар, Финска, Грузија, Пољска, Русија, Румунија, Србија и Света земља. Основни циљ конкурса је прикупљање најбољих фотографија које ће традиционално бити објављене у албуму, а уједно и промоција православља у Грчкој широм свијета. До сада је објављено 11 албума и представљено много изложби у 16 земаља свијета.

Његово Високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом служио је данас Свету архијерејску литургију у обновљеној Цркви Светог Саве у Полому код Братунца.
Прије Свете литургије митрополит Хризостом је освештао овај храм, који је обновљен радом и прилозима вјерника Парохије кравичке, којој припада.
Митрополит је захвалио приложницима и позвао српски народ на слогу и заједништво, на солидарност и праштање.
Свештеник кравички Дејан Ђуричић, који је покренуо иницијативу и радове на обнови цркве у Полому, захвалио је свим учесницима бројних радних акција из Полома и околине, као и оним који су долазили из Србије, а који су својим самопрегорним радом обновили ову цркву.
Након освештања цркве и Свете литургије приређена је трпеза љубави за све присутне, а након тога почело је народно весеље у црквеној порти у присуству више стотина становника средњег Подриња. Извор:​БЛпортал

​Преподобни Петар атонски по поријеклу је био Грк и војник по занимању. Ратујући једном против Арапа, заробљен је, окован у вериге (ланце) и бачен у тамницу. Тамновао је Петар дуго у граду Амари на реци Еуфрату, и молио Бога да га ослободи тамнице и одведе у неку пустињу, где би се сав посветио молитвеном подвигу. У хришћанској традицији помиње се да му се јавио Свети Симеон Богопримац са светим Николом у тамници, додирнуо му жезлом окове, и окови су се истопили као восак, а Петар се наједанпут створио у пољу ван града. Одмах је кренуо на пут за Рим, где је на гробу апостола Петра од самог папе пострижен за монаха. Затим је кренуо лађом опет за Исток. У хришћанској традицији помиње се да ми се у сну јавила Богородица са светим Николом; и и рекла да је одредила Петру Гору атонску за подвизавање. Петар дотле није ни чуо за Гору атонску. Искрцавши се, дакле, у Свету гору Петар се уселио у једну пећину, где је провео педесет три године у тешким подвизима, у борби са глађу и жеђу, са жегом и мразом. Хришћани верују да му је, пошто је издржао прва искушења и положио добро прве тешке испите пред Богом, анђео Божји почео доносити хлеб сваких четрдесет дана, а да му се неколико пута јављао ђаво у виду анђела, али да га је Петар одагнао крсним знаком и именом Пресвете Богородице. На годину дана пред смрт пронашао га је неки ловац, који је ловио јелене по Атону, и из уста светитељевих чуо његово житије. Преподобни Петар Атонски је преминуо 374. године. Мошти су му пренете у Македонију. ​Српска православна црква слави га 12. јуна по црквеном, а 25. јуна по грегоријанском календару.

У трећу недјељу по Духовима, на Св. литургији чита се мали одломак из Јеванђеља по Матеју, неколико стихова чувене Христове „Бесједе на гори“. У „Бесједи на гори“ изнесена је суштина хришћанског учења. Ту су сабране главне Христове ријечи о моралној слици хришћанина, то су његове нове заповијести које човјечанству дају етичке норме и вриједносне смјернице, нове циљеве овоземаљског живота, пут ка спасењу.
Христов језик је препун слика, алегорија. Његове ријечи не могу се схватити дословно, нити сувише апстрактно, нагађање је, такође, немогуће. Мора се запамтити да је Господ говорио обичном народу тако да је смисао реченог био јасан. У говору је користио оне фразе које су тадашњим Јеврејима биле разумљиве. Како то рече наш владика Николај Велимировић: „…Својим данашњим јеванђељем Господ Исус открива просте и јасне истине, који многи од нас, тако рећи, сваки дан газе ногама и невиде их; тако просте и јасне истине, да их може човек са једном једином свећом – са богоданим чистим разумом – видети и признати“.
Ако поново пажљиво прочитамо редове Јеванђеља видјећемо да се предложени одломак Бесједе на гори може подијелити на три конвенционална дијела. Први нам говори о свјетиљки тијела - оку. Под оком, према Теофану Затворнику, треба разумјети ум, а под тијелом сво устројство душе. У књизи „Мисли за сваки дан у години“ он даје сљедеће објашњење за овај одломак:
„Ако око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје буде кварно, све ће тијело тамно бити (Мт, 6,22-23). Оком се овдје назива ум, а тијелом сво устројство душе. Када је ум прост, у души је светло, а када је ум лукав, у души је тамно. Шта је прост а шта лукав ум? Прост ум је онај који све што је написано у Светом Писму прима, и који је чврсто убеђен да је све онако како је написано. Лукави ум, међутим, јесте онај који са лукавством приступа речи Божијој, држећи се препредених запиткивања и испитивања. Он не може да једноставно верује, већ реч Божију подвргава свом умовању. Oн јој не приступа као ученик, него као судија и критичар, да би испитао шта она каже и да би се, потом, или подсмехнуо, или са висине рекао: „Да, то није лоше“. Код таквог ума не постоји сталност. Јер, речи Божијој очигледно не верује, а у својим умовањима нема постојаности: данас овако, сутра онако. Због тога код њега и постоје само колебања, недоумице, питања без одговора. Код њега ни једна ствар није на свом месту и он иде уз напор, све пипајући око себе. Прости ум, пак, све јасно види. Свака ствар код њега има своје одређено значење, речју Божијом одређено. Због тога је код њега свака ствар на своме месту. Он тачно зна како се према чему односити. Он иде, значи, по отвореном и светлом путу, са пуном увереношћу да се њиме иде ка правом циљу“.
„Оно што око значи тијелу, то значи и ум души“, објашњава свети Јован Златоусти. Ако вам је око лоше, ако је око болесно или нечисто, онда слабо види и тада ће вам цијело тијело бити мрачно.
О овоме нам Теофилакт Охридски каже: “… ако оптеретиш свој ум бригом о пролазним стварима угасићеш светиљку и помрачити своју душу. Као што здраво око просветљује тијело, а кварно и болесно га помрачује, тако и бриге (овога свијета) осљепљују ум. А када се ум помрачи, помрачује се и цијела душа, а с њом још више и тијело.
А владика Николај у својој Омилији на Трећу недјељу по Духовдану каже:„Очи су прозор телу, кроз који тело зна за светлост, прима светлост, и распознаје све у светлости. Ако је тај прозор залепљен, каква грозна тамница постаје тело! Очи су вођ телу; докле тај вођ зорко ходи напред, тело се правилно креће и не тумара ван пута: ноге иду како треба, руке раде како треба, и сваки орган тела врши своју улогу како треба. Но ако вођ западне у таму, у какву ли тек таму запада вођени! Ако се очи угасе и престану светлити телу, какву безумну гомилу таме тек представља тело! Тада се за тело затварају сви путеви: ноге или не иду никако или иду куда не треба; руке или не раде никако или раде како не треба; и сваки орган тела врши своју улогу како не треба. Нога тапка, и тапкањем труди се да замени потамнели вид; рука пипа, и пипањем труди се да замени потамнели вид; ухо пажљивије слуша, и труди се да пажљивијим слушањем замени вид. Но све узалуд, вођени не могу заменити свога вођу. Настаје једна збрка и пометња. Без очију тело човечје уистини постаје права правцата тамница“.

Желећи да јасније покаже да двије бриге не могу коегзистирати у човјековом срцу: брига да се угоди Богу и брига за богатство, Спаситељ даје још један примјер: „Нико не може два господара служити. Јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“. У почетку Спаситељ говори једноставно о два господара, не именујући их по имену, како би се слушаоци сложили да Он говори истину. Затим именује оне на које је мислио под господарима: „Не можете служити Богу и мамону, већ морате изабрати једно од двоје: или Бога или мамона. 
Владика Николај каже:“ Могу ли два точка од кола возити напред а два назад? Може ли човек једним оком гледати на исток а другим на запад? ("Као што једно око не може смотрити на небо а друго не земљу, тако и ум не може сјединити бригу о божанском и о светском". Авва Исаија.). Или једном ногом корачати на десно а другом на лево? Не може. Тако се исто не може ићи у сусрет Богу и остајати у загрљају света. Не може човек служити Богу и греху, него или ће Бога мрзети а грех волети, или обратно: Бога волети а грех мрзети“.
А Св. Теофан Затворник: „Подељена мисао и подељено срце чине да човек није подесан ни за шта: двоједушан човек непостојан је у свим путевима својим (Јак 1,8). Он или ништа не чини, или ради, па онда поправља, тј. једном руком гради а другом руши. Извор истински богоугодног живота је тврда решеност да се у свему угађа Богу. Та решеност усмерава све човекове помисли, жеље и осећања на једно и, обједињујући његову унутрашњост, чини да је спреман за дела. Она уноси јединство у свеукупност његове делатности, дајући јој јединствен карактер. Таква дела су успешна и плодотворна због тога што су пуна истинског живота. А од чега се јављају млитавост, спорост и бесплодност? Од унутрашње беживотности, а она, опет, долази од унутрашње раздвојености. Ако један јединствени циљ није постављен за закон живота, сва дела се врше немарно. Једна су усмерена на једну страну, а друга на другу и животно здање не може да се изгради. Изабери циљ и посвети му свој живот. Прави и главни циљ указан је богоподобном природом човека: живо богоопштење. У односу на тај главни циљ усмеравај и појединачне циљеве: „житејске“, грађанске, пословне, службене, научне, управне. Када би се сви у друштву тога држали, у заједницу би се уселио један општи склад, и све би један дух испунио“.
Мамон је ријеч арамејског поријекла која означава богатство и похлепу. Ријеч је о персонификацији среброљубља. Сиријци су Мамона називали богом или идолом богатства, а Јевреји су ову ријеч схватали једноставно као богатство. „Мамон је свака неистина“, тумачи блажени Теофилакт, „али неистина је ђаво. Поставили смо себи господара ђавола када вршимо његову вољу, баш као што свој стомак чинимо богом; зато не можемо да радимо за Бога ако радимо за мамона “. „Човјек ће“, каже блажени Августин, „или мрзети Бога и волети ђавола, или ће бити ревносан за ђавола и запостављати Бога. Тако је и са грешним људима, иако никада не признају да воле Сатану, али мрзе Бога “. „Ако сте роб свакодневних брига“, каже свети Филарет, „онда не можете истовремено бити и Божји роб“. „Бог“, учи свети Златоуст, „једном заувијек рекао да служење Богу и мамону не могу бити уједињени. Јер мамон заповиједа да крадемо туђе, а Бог заповиједа да дајемо своје; Бог заповиједа да водимо чедан живот, а мамон да живимо расипно; Мамон заповиједа да се пије и насити, а Бог, напротив, да обуздавамо стомак; Бог заповиједа да презире права световна добра, а мамон - да се држимо за њих; како онда кажете да служење Богу и мамони могу да се комбинују заједно? " Не, не само да вам штети зависност од богатства, већ чак и прекомјерна брига за најнужније ствари:“ Зато вам кажем: „Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим у шта ћете се одјенути“. А било је таквих изабраника Божјих који су буквално испунили ове Христове ријечи; нису размишљали данас о томе шта ће сутра јести, гдје ће положити главу; јели су оно што им је Бог послао, настанили су се тамо гдје су морали, и Бог је очигледно над њима манифестовао свој чудесни Промисао: многима је слао храну чак и преко Анђела. Такав је био преподобни Александар Цариградски, оснивач манастира будних (акимита, неусипајучих). Такав је био преподобни Висарион, чији је сав живот био као живот птице небеске  јер је читав живот је лутао пјесковитом пустињом, немајући ни ћелију ни непотребну одјећу. Таква је била преподобна Марија Египћанка, која дуги низ година није видјела лице човјека ...

Митрополија дабро-босанска и црквена општина Братунац​ имају част и задовољство обавјестити благочестиви и христољубиви народ Митрополије и цјелокупну српску јавност, а нарочито ону из Средњег Подриња и Бирча, да Његова Светост Патријарх Српски Господин ПОРФИРИЈЕ долази у посјету нашој МИТРОПОЛИЈИ!
Његова Светост Господин Порфирије, патријарх српски, долази нам у суботу, 1. јула, у Братунац како би се са свима нама - Митрополитом, свештенством и вјерним народом, како наше Митрополије тако исто и других епархија наше Цркве, МОЛИТВЕНО сјетио мученика и страдалника Средњег Подриња и Бирча пострадалих и палих на бојном пољу у отаџбинско-одбрамбеном рату од 1992 до 1995. године, те свих пострадалих и јуначки палих кроз вијекове за јединство и слободу српског народа.
Са Његовом Светошћу патријархом српским на молитвени Сабор нам долазе Њихова Преосвештенства Господа епископи:
Фотије, зворничко-тузлански;
Андреј, аустријско-швајцарски;
Исихије, ваљевски;
Димитрије, захумско-херцеговачки;
Методије, будимљанско-никшићки;
Јеротеј, шабачки.
Позивамо све вас, браћо и сестре, да ЈЕДНИМ СРЦЕМ и ЈЕДНОМ ДУШОМ дочекамо и поздравимо нашег ПАТРИЈАРХА, коме кличемо ДОБРО ДОШАО ВАША СВЕТОСТИ!
ПРОГРАМ
Петак, 30. јуна у 19:00 часова -  Вечерње у храму Успенија Пресвете Богородице;
Субота 1. јула у 09:00 часова - Дочек Његове Светости Патријарха и архијереја;
у 9:30 часова - Света архијерејска литургија у порти храма Успенија
Пресвете Богородице у Братунцу;
у 11:00 часова - Литија од цркве у Братунцу до градског гробља
у Братунцу;
у 11:30 часова  - на гробљу Општи парастос свим пострадалим;
Након Парастоса полагање вијенаца
и обраћање:
- Његове Светости патријарха Српског Господина Порфирија;
- Његове Екселенције Господина Милорада Додика, предсједника Републике Српске.
Након обраћања и бесједа литија од градског гробља до храма у Братунцу.
ДОБРО НАМ ДОШЛИ!
НЕ ЗАБОРАВИМО БРАЋО И СЕСТРЕ:
СЈЕЋАЊЕ НА МУЧЕНИКЕ И СТРАДАЛНИКЕ НАША ЈЕ СВЕТА ДУЖНОСТ И ОБАВЕЗА!
Инфо служба Митрополије Дабро-босанске

Његова Светост Патријарх московски и све Русије обратио се 24. јуна 2023. године својим сународницима. Порука је објављена на сајту Патријаршије.
Драга браћо и сестре!
Војни обрачун је искушење у којем смо, још више него у другим временима, позвани да брижљиво чувамо национално јединство, молимо се Богу, и свом снагом подржавамо војнике и једни друге. 
Данас, када се наша браћа боре и гину на фронтовима, несебично испуњавајући своју дужност, када непријатељи улажу све напоре да униште Русију, сваки покушај да се у земљи посеје раздор је највећи злочин, за који нема никаквог оправдања. 
Узносећи молитве за мирно рјешење садашње ситуације, као Предстојатељ Руске Православне Цркве, позивам оне који су, узевши оружје у руке, спремни да га усмјере против своје браће, да поново размисле. Суочени са заједничком пријетњом, морамо одржати једномислије, превазићи притужбе и личне амбиције. Колико год то понекад било тешко. Подржавам напоре шефа руске државе у циљу спречавања немира у нашој земљи.  И сам се молим и позивам све архијереје, свештенослужитеље, монаштво и мирјане да уздигну свечане молитве да Господ сачува мир и јединство, угрожено позивима на смутњу. 
Нека Господ чува Русију, њен народ и њену војску.
+КИРИЛ ПАТРИЈАРХ МОСКВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ
Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања Patriarchia.ru

Сваки народ је једна породица, свако друштво је једна породица, свака држава је једна породица или су пак позвани да буду породица, то значи да ти облици организовања живота треба да почивају на слободи с једне стране и на љубави с друге стране, рекао је за РТС патријарх српски Порфирије.
Патријарх српски Порфирије, који присуствује манифестацији "Дани породице" у Београду, навео је за РТС да је породица најзначајнији облик заједнице за једно друштво, за један народ, за једну државу.
"Сваки народ је једна породица, свако друштво је једна породица, свака држава је једна породица или су пак позвани да буду породица, то значи да ти облици организовања живота треба да почивају на слободи с једне стране и на љубави с друге стране. Шта то значи? То значи да сваки човек, ако нас учи и Јеванђеље, јединствена је личност, има свој посебан печат, свој посебан и специфичан дар", рекао је патријарх.
"И на темељима љубави и слободе развијајући тај дар, кроз свој дар, дарује себе другим члановима те широке, велике породице, фамилије, али исто тако бива обогаћиван кроз свој дар, даровима других чланова онога што зовемо народ. Међутим, у којој мери ће неко бити успешан и значајан у једном контексту шире породице, народа, друштва или државе, зависи пре свега од породице ужем смислу те речи. Зато је црква назвала породицу ужем смислу те речи малом црквом, желећи да покаже да је то најзначајнији, најважнији оквир организовања живота унутар којег се појединац развија као личност", навео је патријарх српски Порфирије.

Да ли сте икада обратили пажњу на то да што човјек лакше опрашта себи своје грешке и недјела, тим се више руга другом и без устезања „класификује»“ своје ближње, сврставајући их у различите неблагочестиве категорије?
Паскал је једном генијално примијетио на ову тему у својим Мислима: „Постоје само двије врсте људи: с једне стране праведници који себе сматрају грешницима, а с  друге стране грешници који се сматрају праведнима“. Чини ми се да ови други на Паскаловој листи крше два темељна принципа хришћанске аскезе, која би у идеалном случају увијек требало да иду руку под руку. Први је мржња према гријеху. Други је потреба да се особа и њен чин разоткрију.
Мржња према гријеху је неизбјежан услов за промјену човјека – ако не искусимо непријатељство и мржњу према тим непристојним, па чак и само одвратним поступцима које смо сви морали да чинимо, тешко да ћемо икада моћи да се ослободимо тога зла. Одбацивање гријеха је један од услова за покајање – као што знате, ова се грчка ријеч метаноју, буквално преводи са „промјена ума (преумљење)“. Сама ова промјена ума, како свједочи искуство хришћанских подвижника, никада се неће догодити у човјеку ако у њему нема мржње према гријеху.
Зашто је принцип разоткривања личности и дјела и даље толико важан? Мржња према гријеху – сопственом или туђем – не треба да се шири на самог човјека, на личност коју је Бог створио и воли. Најважније појашњење: нико од нас се не може свести ни на једну своју радњу, па чак ни на њихову свеукупност. Човјек је увек дубљи и сложенији од онога што ради. Иначе, ово се односи на било које радње, а не само на негативне - разумијевање ове разлике омогућава вам да се према себи понашате мирније и скромније.
У ствари, ова два принципа треба да буду основа за тајну покајања, односно исповијести. Шта се дешава (или би требало да се деси) у овој светој тајни? Човјек се пред Богом исповиједа да је свјестан грешности својих поступака (као и ријечи и мисли), да мрзи те поступке и тражи од Бога, узимајући у обзир, да тако кажем, околности, да не ставља знак једнакости између њих, човјека и његових поступака. Под условом таквог позива, Господ увијек каже да. Уосталом, зашто су православни хришћани сигурни да добијају опроштај (питање које се често поставља код особе која почиње да се упознаје са православљем)? Управо зато што Бог никада не поистовјећује човјека са његовим чином. Само сам човјек може да стави знак једнакости између себе и свог гријеха – тачније онај ко заиста не жели да се одрекне гријеха.
Ово је очигледно многима није очигледно. Често можете чути: „Како се може комуницирати са особом која је урадила то и то?!“. Често не правимо ову разлику и стављамо тачку на човјека, бркамо човјека и његово дјело, што само повећава опште међусобно непријатељство. Али Бог, за разлику од нас, који тако осуђујемо своје ближње, увијек – подложно горе поменутом искреном обраћењу – раздваја личност и дјело.
Најјаснији примјер за то је спасење разбојника на крсту, првог коме су изговорене ријечи у јеванђеоској причи, данас ћеш бити са мном у рају (Лк 23, 43). Често се помиње ова епизода, али, вјероватно, због ове учесталости често престају да размишљају: шта је њено стварно значење? На крају крајева, говоримо о разбојнику - човјеку који је у свом животу учинио огроман број лоших, ужасних поступака, гријехова. И, можда, поред вапаја: „Помени ме, Господе, када дођеш у Царство Твоје!“ (Лк 23, 42), није учинио ништа добро у свом животу. Зашто је лопову опроштено? Зато што се заиста покајао – одрекао се грешног живота, „промијенио мишљење“, покушавајући да бар прије смрти раскине са својим поступцима. Не претвара се и не игра – јер на крсту се не може ни претварати ни играти. Искрено мрзи своје гријехе, не жели да буде оно што је био прије - иначе се не би усудио да се обрати Христу са молбом да га се сјети. Такво треба да буде покајање које приносимо Богу у светој тајни.
Наравно, оно што је мање-више јасно на папиру није тако лако примијенити у пракси. Јер је врло лако упасти у замку: човјек лако идентификује себе и свој чин, не осјећајући никакву мржњу према учињеном гријеху. То јест, ми једноставно опраштамо себи, без покајања. Али зато нам је и потребна исповијест, јер ми сами себи не можемо опростити – него само обманути. Превод: вјеронаука.нет /Аутор: Владимир ЛЕГОЈДА/ извор; фома.ру /

У оквиру културне манифестације Видовдански дани у Брчком је, у четвртак 22. јуна 2023. године, у Културном центру "Патријарх Павле", одржано предавање епископа новобрдског и викара Патријарха српског Илариона о теми "Косовски завјет".
Косовски завјет је потврда обећања да ћемо као народ бити у договору с Богом и његови сарадници истакао је епископ Иларион.
- У име нашег народа то је обећање направио Свети Сава, а касније Свети Лазар то потврдио како то потврђује епска пјесма. У ове дане требало би посебно да се сјећамо тог рефрена "да је земаљско за малена царство, а да је небеско довијека", рекао је епископ Иларион.
Прије него је постао монах у августу 1996. године у манастиру Високи Дечани, Растко Лупуловић, сада епископ, био је филмски и позоришни глумац.
- Ми смо у цркви искључиво из љубави сведочећи своју изборну слободу, и то је нешто што имамо понудити свијету - додао је епископ.
Предавање епископа Илариона о теми "Косовски завјет" организовао је Конзервативни клуб Брчко, у оквиру културне манифестације Видовдански дани.
- Видовдански дани протичу под покровитељством предсједника Скупштине Дистрикта и предсједника Републике Српске. Имали смо низ предавања, промоције документарних филмова, било је изузетно посвећено - навео је Мирослав Ковачевића из Конзервативног клуба Брчко. Манифестација траје до 30 јуна, а централни дио овогодишњих Видоваданских дана је 28. јуна када ће бити служена Света литургија у свим православним храмовима на подручју дистрикта. 
О Епископу новобрдском Илариону
Прије замонашења у августу 1996. године, био је филмски и позоришни глумац под световним именом Растко Лупуловић. Глуму је студирао на Факултету драмских уметности у Београду, на класи са Катарином Жутић, Бојаном Маљевић, Ненадом Јездићем и другима. Познат је по улогама у филмовима: Биће боље (као Бобан) и Пакет аранжман (као Дарко Поповић). Свирао је електричну гитару у групи Канда, Коџа и Небојша.Са својим колегом са класе Ненадом Јездићем, први пут је дошао у манастир Високи Дечани 1992. године послије прве године глуме и свој живот рачуна до тада и од тада. Године 1996. је добио награду Зоран Радмиловић. Замонашио се у манастиру Високи Дечани у августу 1996. године. Епископ рашко-призренски Теодосије га је поставио за игумана манастира Драганац у јулу 2013. године. У Недјељу Православља 2012 у манастиру Драганац епископ Теодосије је у чин протосинђела произвео јеромонаха Илариона Лупуловића.На редовном заседању Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве, 21. маја 2022[5]. године изабран је за викарног епископа Епархије рашко-призренске са титулом епископ новобрдски. Чин наречења обављен је 19. новембра 2022. у Саборној цркви у Београду, а хиротонија 20. новембра 2022. године у Храму Светог Саве у Београду.
​| Припремио сајт вјеронаука.нет на осбнову извора: РТРС, Брчко данас и Википедија (за биографију)

Више од 20.000 људи учествовало је у литији са моштима, једног од најпоштованијих румунских светитеља, Светог Јована Новог Сочавског у четвртак 22. јуна 2023. године. 

Литију „Пут светих“ предводио предводио је Његово Преосвештенство Архиепископ сучавски Калиник уз саслужење Његовог Преосвештенства епископа коваснинског Андреја и Његовог Преосвештенства епископа дорнејског Дамаскина преноси новинска агенција Басилица.