 Да ли сте икада обратили пажњу на то да што човјек лакше опрашта себи своје грешке и недјела, тим се више руга другом и без устезања „класификује»“ своје ближње, сврставајући их у различите неблагочестиве категорије? Паскал је једном генијално примијетио на ову тему у својим Мислима: „Постоје само двије врсте људи: с једне стране праведници који себе сматрају грешницима, а с друге стране грешници који се сматрају праведнима“. Чини ми се да ови други на Паскаловој листи крше два темељна принципа хришћанске аскезе, која би у идеалном случају увијек требало да иду руку под руку. Први је мржња према гријеху. Други је потреба да се особа и њен чин разоткрију. Мржња према гријеху је неизбјежан услов за промјену човјека – ако не искусимо непријатељство и мржњу према тим непристојним, па чак и само одвратним поступцима које смо сви морали да чинимо, тешко да ћемо икада моћи да се ослободимо тога зла. Одбацивање гријеха је један од услова за покајање – као што знате, ова се грчка ријеч метаноју, буквално преводи са „промјена ума (преумљење)“. Сама ова промјена ума, како свједочи искуство хришћанских подвижника, никада се неће догодити у човјеку ако у њему нема мржње према гријеху. Зашто је принцип разоткривања личности и дјела и даље толико важан? Мржња према гријеху – сопственом или туђем – не треба да се шири на самог човјека, на личност коју је Бог створио и воли. Најважније појашњење: нико од нас се не може свести ни на једну своју радњу, па чак ни на њихову свеукупност. Човјек је увек дубљи и сложенији од онога што ради. Иначе, ово се односи на било које радње, а не само на негативне - разумијевање ове разлике омогућава вам да се према себи понашате мирније и скромније. У ствари, ова два принципа треба да буду основа за тајну покајања, односно исповијести. Шта се дешава (или би требало да се деси) у овој светој тајни? Човјек се пред Богом исповиједа да је свјестан грешности својих поступака (као и ријечи и мисли), да мрзи те поступке и тражи од Бога, узимајући у обзир, да тако кажем, околности, да не ставља знак једнакости између њих, човјека и његових поступака. Под условом таквог позива, Господ увијек каже да. Уосталом, зашто су православни хришћани сигурни да добијају опроштај (питање које се често поставља код особе која почиње да се упознаје са православљем)? Управо зато што Бог никада не поистовјећује човјека са његовим чином. Само сам човјек може да стави знак једнакости између себе и свог гријеха – тачније онај ко заиста не жели да се одрекне гријеха. Ово је очигледно многима није очигледно. Често можете чути: „Како се може комуницирати са особом која је урадила то и то?!“. Често не правимо ову разлику и стављамо тачку на човјека, бркамо човјека и његово дјело, што само повећава опште међусобно непријатељство. Али Бог, за разлику од нас, који тако осуђујемо своје ближње, увијек – подложно горе поменутом искреном обраћењу – раздваја личност и дјело. Најјаснији примјер за то је спасење разбојника на крсту, првог коме су изговорене ријечи у јеванђеоској причи, данас ћеш бити са мном у рају (Лк 23, 43). Често се помиње ова епизода, али, вјероватно, због ове учесталости често престају да размишљају: шта је њено стварно значење? На крају крајева, говоримо о разбојнику - човјеку који је у свом животу учинио огроман број лоших, ужасних поступака, гријехова. И, можда, поред вапаја: „Помени ме, Господе, када дођеш у Царство Твоје!“ (Лк 23, 42), није учинио ништа добро у свом животу. Зашто је лопову опроштено? Зато што се заиста покајао – одрекао се грешног живота, „промијенио мишљење“, покушавајући да бар прије смрти раскине са својим поступцима. Не претвара се и не игра – јер на крсту се не може ни претварати ни играти. Искрено мрзи своје гријехе, не жели да буде оно што је био прије - иначе се не би усудио да се обрати Христу са молбом да га се сјети. Такво треба да буде покајање које приносимо Богу у светој тајни. Наравно, оно што је мање-више јасно на папиру није тако лако примијенити у пракси. Јер је врло лако упасти у замку: човјек лако идентификује себе и свој чин, не осјећајући никакву мржњу према учињеном гријеху. То јест, ми једноставно опраштамо себи, без покајања. Али зато нам је и потребна исповијест, јер ми сами себи не можемо опростити – него само обманути. Превод: вјеронаука.нет /Аутор: Владимир ЛЕГОЈДА/ извор; фома.ру / Блез Паскал "Мисли" |