Светосавском наградом ове године Министарство просвјете и културе Републике Српске наградило је укупно 45 истакнутих васпитно-образовних радника запослених у основним и средњим школама, те предшколским установама у Републици Српској. Ову веома значајну награду ове године добио је и наш вјероучитељ Предраг Вујић (епархија бихаћко-петровачка).

Предраг Вујић је рођен 1985. године у Кључу.  Након основне, завршио је средњу електротехничку школу у СШЦ „Лазар Ђукић“ у Рибнику. Богословију „Света Три Јерарха“ завршио је у Манастиру Крка. Дипломирао је на пастирском, а затим и на општем смјеру Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи. Похађао је мастер студије на Филозофском факултету Универзитета у Бањој Луци, а затим и мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Послове вјероучитеља обавља од 2010. године, радећи у више основних и средњих школа на подручју општина Рибник, Кључ, Мркоњић Град и Босански Петровац. Стручни испит за вјероучиитеља положио је 2012. године. По благослову Епископа Сергија, од 2018. г. ради у СШЦ „Лазар Ђукић“ у Рибнику, те у ОШ „Петар Кочић“ Ситница и МСШ „Босански Петровац“.
Објавио је 4 књиге: Небеска Крајина; Чежња за додиром Смисла; С тобом имам све, без тебе сам ништа; и  Живимо да бисмо вољели и волимо да бисмо живјели – Мала Новозавјетна читанка. У припреми за штампу је књига Светиње Богородичиног града. Коаутор је неколико поетских зборника. Објавио је седам стручних и научних радова у часописима „Видослов“, „Годишњак”, „Религија и толеранција“ и „Наша мисао“. Радове је објављивао и у часописима „Епархијски благовијесник“ и „Православље“, те колумне у „Независним новинама“. Током похађања Мале школе за изградњу мира, награђен је за стручни рад „Улога религије у изградњи мира“. Клуб умјетничких душа Мркоњић Град додијелио му је књижевну награду „Најоригиналнија љубавна пјесма“. Републички педагошки завод, додијелио му је признање за успјех његових ученика на такмичењима из вјеронауке. Скупштина општине Рибник, 2021. године, у поводу Дана и Славе општине Рибник, додијелила му је плакету за промоцију општине Рибник кроз остварени успјех у литерарном стваралаштву те очувању вјерског и националног идентитета.
Основао је видео канал „Вјеронаука – наука Живота“, те објавио 330 духовних емисија и часова Православне вјеронауке. С благословом Његовог Преосвештенства епископа бихаћко-петровачког и рмањског господина Сергија уређује и води радијску емисију "Православље у времену и вјечности" на програму Радија Босански Петровац, те је до сад снимио преко 250 радијских емисија. Организатор је Светосавских академија, Светосавских омладинских кампова и сабора православне омладине у Босанском Петровцу. Основао је етно групу "Небеска Крајина". Аутор је пјесме „Знаш ли роде мили гдје су света мјеста“ за коју је, са ученицима, снимио видео спот. У СШЦ „Лазар Ђукић“, уз помоћ Катихетског одбора СПЦ за вјеронауку у РС и ФБиХ, Епархије бихаћко-петровачке,  општине Рибник и локалног свештенства, уредио је кабинет Православне вјеронуке, гдје се, уз примјену савремених средстава и метода рада, развија креативност и иновативност ученика, подстиче међусобна интеракција, уз поштовање личности сваког ученика. Учествовао је на научним скуповима и округлим столовима, међу којима је и округли сто "Улога националних предмета у образовању" у организацији Клуба историчара Посавина, у јануару 2023. године, гдје је представио свој рад на тему: "Вјеронаука у школи - Богољубље и човјекољубље којим се образује љубећа личност - биће заједнице".  

​Православна црква 29. јануара прославља дан поклоњења часним ланцима светог и свехвалног апостола Петра (Часне вериге апостола Петра). Ова светиња повезана је са два фрагмента из живота апостола Петра. Један од њих је описан у књизи "Дјела апостолска". Отприлике 42. године нове ере, цар Ирод Агрипа је сазнао да су се Исусови сљедбеници ујединили у „Назаретску секту“, како су говорили тих дана. Ирод је „ погуби Јакова брата Јовановог мачем“ (ДАП 12, 2), а Петар је убрзо био ухваћен и затворен. У књизи "Дјела апостолска" посебно је назначено да је Петар био везан са два ланца; "те ноћи спаваше Петар између двојице војника, окован у двоје вериге"(ДАП 12, 6). Ноћу се догодило чудо. Свјетлост је обасјала затворску просторију, појавио се анђео,  куцнуо Петра у ребра и пробудио га говорећи: "Устани брзо!"  и „спадоше му вериге с руку“ (ДАП 12, 7). Петар је устао, обукао се и напустио тамницу. Ни сам није разумио да ли је то било виђење или стварност. Схватио је тек када се нашао у кући сабраће-хришћана, у кући „Марије, мајке Јована, званог Марко, гдје бијаху многи сабрани и мољаху се Богу" (ДАП 12,12). Тада је из безбједносних разлога Петар напустио ово мјесто. Не зна се тачно гдје је отишао, али, према древној традицији, апостол је путовао у Рим. Неки историчари сумњају да је Петар заиста био у Риму, јер је Павле проповиједао у граду. Петар је вјероватно дошао касније од Павла, када је хришћанска заједница у Риму већ била прилично велика. Поред тога, Петрово свједочење о Христу уживало је посебну пажњу, јер је видио Господа уживо. Дјелатност апостола Петра као старјешине хришћанске заједнице у Риму, такође, се сматра основом тежње за доминацијом римских папа као насљедника апостола. 64. године, ноћу 19. јула, у Риму је избио велики пожар. Цар Нерон је више пута рекао да би Рим требало спалити и обновити. Легенде и свједочења описују догађаје на различите начине, још увијек се не зна ко је запалио град: сам Нерон или његови противници. Међутим, након ове страшне ноћи, у којој је умрло много људи, Неронова снага је пољуљана. Требало је пронаћи кривце и за то су изабрани хришћани.

​Треба напоменути да прогони под Нероном нису били строго организовани, као, на примјер, под Домицијаном, Децијем или Диоклецијаном. У то вријеме хришћанство се још није разликовало од јудаизма и сматрало се једном од многих секти. Прогон хришћана под Нероном био је краткотрајан, али врло интензиван, чак је стигао и до Милана. Током ових прогона апостоли Павле и Петар су ухваћени и затворени у Мамертинску тамницу.Према каснијој апокрифној традицији, Петар је упозорен на могућност да буде заробљен и замољен да напусти град. Ноћу је напустио Рим, али је видио Христа како му долази у сусрет. Апостол је питао свог Учитеља: „Куда идеш, Господе?“ (Quo vadis, Domine?). На то је Христос одговорио: „Пошто напушташ народ мој, идем у Рим да ме поново разапну“. Након тога, Христос се вазнео на небо, а Петар се, постиђен због своје слабости, вратио у Рим, гдје је затворен и гдје је мученички страдао на крсту. Међутим, тражио је да буде разапет не као Христос, већ наопачке, сматрајући себе недостојним да умре баш као и његов Учитељ.
Ископавања су потврдила постојање Мамертинске тамнице на мјесту гдје се данас налази брдо Капитол. Можда је затвор био тамо од 3. вијека прије нове ере. Занимљиво је да је, према археолошким истраживањима, ова тамница већ коришћена као црква у 8. вијеку.Петар је сахрањен на гробљу на ватиканском брду, које је било изван градских зидина и било је намијењено неименованим затвореницима. Већ од 1. вијека гробови мученика почињу да се поштују на посебан начин, а данас се на овом мјесту налази ватиканска катедрала Светог Петра. Највјероватније је апостол сахрањен у ланцима којима је био везан у Мамертинској тамници.
​Дакле, о којим ланцима говоримо - онима из којих је Анђео ослободио Петра или онима које су Неронови стражари ставили на апостола? Ако говоримо о ланцима описаним у Дјелима апостолским, онда постоје и двије могућности за развој догађаја. Или су му ланци били потпуно уклоњени из руку и, зачуђени чудом, затвореници су држали ове ланце и касније их предавали хришћанима. Или, ланци су отпали са зида, а апостол је остао у својеврсним „лисицама“, које је скинуо у Маријиној кући. Чињеница да су хришћани држали оков је сасвим природна: апостола Петра су поштовали већ у ранохришћанским заједницама. Вјеровало се да је чак и његова сјенка лијечила - толико је јака била благодат Светог Духа која је потекла од апостола. Послије Петрове смрти, поштовали су се и ланци, долазили су им људи са најтежим болестима да добију исцјељење. Већ у II вијеку папа свештеномученик Александар установио је празник апостола Петра. На тај дан био је обичај да се дође на гроб апостола у Рим и помоли се.
Историја обретења (проналаска) часних ланаца апостола Петра и поновном уједињењу дијела који је описан у Дјелима апостолским и оног познатог из апокрифа повезана је са именом царице Евдокије, коју је канонизовала Православна црква као благочестиву. Готово случајно је постала супруга цара Теодосија II. Евдокијин отац, атински философ Леонтије, завјештао је сву своју имовину старијој браћи дјевојчице прије своје смрти. Да би добила свој дио, Евдокија је отишла у Цариград, гдје ју је примијетила старија сестра Теодосија II Пулхерија (такође канонизована у лику благоверних) која је тражила жену за свог брата. Двадесет година Евдокија је владала са супругом, све док није постала жртва неспоразума. Извјесни сељак донио је невероватну јабуку на поклон цару. Теодосије II је ову јабуку послао својој супрузи, а ону царевом пријатељу из дјетињства, Пауну, који је плод вратио Теодосију. Евдокија, коју је убрзо назвао супруг, рекла је да је појела јабуку. Разјарени цар започео је прогон, Паун је погубљен, а царица је прогнана у Јерусалим због сумње у издају. У почетку је живјела окружена својим слугама и двором, али је убрзо била лишена свега овога. Евдокија је успјела да уштеди своја средства, помоћу којих је почела да гради бројне храмове и манастире. Вјерује се да је Евдокија око 437-439 године купила ланце апостола Петра, управо оне који су описани у "Дјелима апостолским". Она је дио ланаца послала у Цариград, део папи Лаву I, а дио кћерки Евдоксији, која је била супруга цара Западног римског царства Валентинијана III. Евдоксија је била та која је подигла цркву Светог Петра у Риму: ланци добијени из Јерусалима били су комбиновани са онима с којима је апостол Петар био окован у Мамертинској тамници. Часни ланци су и даље тамо. Дијелови су послати у Цариград и папи Лаву I касније су послати у многе храмове широм свијета. Извор: фома.ру / превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

Заиста, на неким иконама апостол Петар је приказан како држи кључеве у руци. Ова икона је у потпуности у складу са јеванђеоским казивањем апостола и јеванђелисте Матеја: „А када дође Исус у крајеве Кесарије Филипове, запита ученике своје говорећи: Шта о мени говоре људи ко је Син Човјечији?  А они рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија, или који од пророка.Рече им Исус: А ви шта велите ко сам ја?А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога. А Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима.Тада запријети ученицима својим да ником не казују да је он Исус Христос“ (Мт 16, 13-20).
Форма кључа није важна, битна је суштина.
Ево како то објашњава свети Јован Златоусти:
„Чули сте, наравно, како је милостиви Господ, заједно са другим похвалама блаженом Петру изговорио сљедеће ријечи: „И даћу ти кључеве Царства небескога“ (Мт 16, 19)? и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима.... Будући да је Петар тај, који је, прије него што је  пијетао запјевао (о осталом ћу ћутати из поштовања према врлини овог мужа), пао у гријех прије других, управо због тога Господ није повјерио кључеве царства небеског ниједном другом безгрешном ученику, већ их је дао Петру, тако да када угледа некога ко се покајао за гријехе и ослободио их се покајањем и жели да уђе у царство небеско, сећајући се свог пада, постаће му помоћник у спасењу..."

​Односно, кључеви су симболична ознака чињенице да апостоли у Цркви и даље њихови насљедници - свештеници - имају моћ од Бога да људима опраштају гријехе и тиме ослобађају њихове душе моћи гријеха како би душе могле да уђу Царство Божије.
Апостол Павле је обично приказан са мачем на иконама, пошто је својом речју, попут мача, осудио незнабошце који нису вјеровали у долазак Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Односно, мач има симболично значење. А облик кључа на иконама, мислим, изабран је произвољно, само су их иконописци приказали  тако да се човјек, гледајући икону, сјети овог симбола и шта он значи.

Српска православна црква слави преподобног Павла Тивејског 15. јануара по јулијанском, а 28. јануара по грегоријанском календару.
Подаци о његовом животу су оскудни, али су поучни. Црква га назива “првим житељем пустиње” и “чврстом основом посника” (тропар Прве пјесме канона). Преподобни Павле Тивејски родио се у познатој породици 225 године у граду Тива у јужном дијелу Египта, који се зове Тиваида. Његови родитељи су били хришћани и од раног узраста су су му усадили љубав према Христу. Они су се упокојили када је Павлу било 20 година, оставивши насљедство њему и његовој удатој сестри. Сестрин супруг је пожелио да посједује и његов дио насљедства и пријавио је Павла владару Тиваиде, објавивши његову припадност хришћанима. Древни становници града Тиве су у то вријеме били под влашћу римског императора Деција (249-251), који је сурово прогонио хришћане. Једна од карактеристика гоњења је била и борба са ширењем хришћанства међу омладином, при чему се при мучењима узимала у обзир психологија младих људи. Цијела Тиваида се ужасавала због истанчане суровости мучења. У то вријеме су у Тиви мучена два млада хришћанина. Вијест о њиховој мученичкој смрти навела је Павла на дубоко размишљање.
Шетајући улицом са тешким мислима о томе што се десило, а и будући забринут због интрига свога рођака, Павле је срео поштованог старца у Тиваиди, који му је рекао: “Иди у пустињу, и тамо ћеш се спасти”. Павле је оставио имање, блиске људе и отишао ка гори Козлом, гдје је нашао пустињу и извор у њој. Тамо се и населио. Проживјевши 91 годину у пустињи, једући урме и хљеб и молећи се непрестано Богу, упокојио се 341 године. Имао је 113 година. Непосредно прије смрти, свети Антоније Велики посјетио је пустињака и остао са њим до смрти. А када се Павле, како нам се каже у житију, упокојио се на кољенима за вријеме молитве, преподобни Антоније га је сахранио, и узео са собом одежду пустињака и сачувао је као највећу светињу. 
И иако сам Павле није основао ни један манастир, његов живот је послужио као узор многим савременим пустињацима.

Горњи дом чешког парламента није одобрио Истанбулску конвенцију Савјета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, јавља Радио Праг. Само 34 од 71 сенатора присутних у горњем дому чешког парламента у сриједу је гласало за ратификацију споразума, познатог као Истанбулска конвенција. За усвајање конвенције била су потребна још два гласа. Резултат гласања сврстава Чешку у ред  европских држава које су потписале Истанбулску конвенцију - али је нису ратификовале.
Противници конвенције били су забринути због њеног утицаја на друштво и прикривања њених правих циљева. Ту спадају одступања од стандардног концепта мушкараца и жена, наметање родне идеологије или, нпр, покушаји невладиних организација да прибаве новчане доприносе државе за спровођење конвенције. Напоменули су да усвајање конвенције није смањило учесталост насиља у земљама које су је ратификовале. Представници чешких хришћанских цркава поздравили су одлуку Сената, док је министар за европска питања Мартин Дворжак одбацивање закона од стране горњег дома назвао "срамотом за Европу".

Био је син богатих и племенитих родитеља који су живјели у Цариграду у 5. вијеку, за вријеме владавине виз. цара Лава I (457. до 474.). Од младости, заволивши Христа више од свега земаљског, молио је родитеље да му дају Јеванђеље, како би, читајући, могао да својим дјелом испуни оно што је написано.
Упознавши монаха из обитељи "Неусипајушчих" (Неуспављивих) и пожељевши монашки живот, тајно је напустио дом поневши са собом Јеванђеље, поклон родитеља. Примивши монашки постриг, преподобни Јован је шест година живио у манастиру и монашким дјелима надмашио многе.
Желећи да види своје родитеље, под маском просјака вратио се у Цариград и смјестио се у дворишту родитељске куће у жбуну (односно у шатору, па отуда и име свеца - Кушник), не откривајући се. Родитељи су му послали храну са свог стола као милостињу за име Христа. Три године потлачен и увређен живео је у овој шуми, трпећи глад, хладноћу и врућину, непрекидно разговарајући са Господом и светим анђелима. Увијек је било уз њега Јеванђеље које су дали његови родитељи, из кога је црпио ријечи вјечног живота. Прије смрти монаха, Господ се појавио у визији, откривши му да долази крај његових туга и да ће за три дана биће одведен у Царство небеско. Преподобни Јован се открио родитељима и умро мирно у доби од највише 25 година.
На мјесту његове смрти, родитељи светитеља подигли су храм и склониште за сиромашне и бескућнике. Мошти светог Јована Кушника налазе се у Риму. ​Умро је око 450. године.

​О животу и подвизима св. Гаврила Лесновског, сачувано је врло мало историјских доказа. Био је савременик светих Прохора Пчињског и Јоакима Осоговског.
Рођен је у Осичком Пољу (Осичи) код Криве Паланке, у X вијеку. Као једино дијете благочестивих и богатих родитеља добио је сву пажњу и омогућено му је најбоље образовање. Када је одрастао, оженио се дјевојком царског рода која је убрзо умрла.
Преподобни Гаврило је, након смрти родитеља, добио велико насљедство, одрекао се брака, отишао у Лесновску Гору у близини града Кратова (данас територија Републике Македоније) и замонашио се. На Лесновској гори преподобни је саградио храм Св. Архангела Михаила, окупио много монаха и поставио игумана. Сам Гаврило, оставивши манастиру цело своје имање, сакрио се од испразне славе у планинској пећини, где се подвизавао тридесет година, побеђујући демонске опсесије постом и молитвом. Тада се свети Гаврило вратио у Лесновски манастир  и тамо се мирно упокојио (XI вијек). Тридесет година касније, пронађене су његове мошти, над којима су се догађала исцјељења. Након дуго времена мошти преподобног Гаврила пренесене су у древну престоницу Бугарске - Трново.
​Његов лик сачуван је на фрескама у манастирима Лесново, Пећка патријаршија, Грачаница, Ораховица и Журча код Битоља.

Једнога дана деси се да неки пастир, пасући козе, виде преподобног где стоји на молитви, и дође к њему и паде на колена тражећи благослов од њега. Светитељ му рече: Шта желиш, чедо? А пастир уставши рече: Оче свети, због греха мојих све козе пропадоше од неке ватрушине. Молим те, Бога ради, помоли се за њих. Свети му рече. Не бој се, чедо, Бог ће обратити жалост твоју на радост. А беше тамо близу камен ископан, пун воде од киша. Светитељ дође близу камена и клекнувши подиже очи и руке к небу и помоли се Богу, а затим прекрсти воду крсним знаком, захвати је из камена, даде је пастиру, и рече му: Узми чедо, и покропи козе. Узевши воду, пастир њоме покропи козе и оне све оздравише, због чега он усрдно захвали светитељу.

У Солуну је 28. јануара 2024. освећена и свечано отворена Српска допунска школа „Свети Сава” у новим просторијама, при Канцеларији Манастира Хиландара у Солуну, коју ће похађати укупно 94 ученика. Школа је свечано отворена у присуству министра без портфеља задуженог за дијаспору Ђорђа Милићевића, архимандрита Методија, игумана Манастира Хиландар, конзула Србије у Солуну Јасмине Милачић и управника Канцеларије Манастира Хиландар у Солуну протојереја-ставрофора Александра Павловића. 
Врпцу су заједно пресекли игуман Методије и министар Милићевић. Откривена је табла на којој пише – Свети Манастир Хиландар са очинском љубављу дарује ову школу у славу и част Светом Сави. Игуман са својим братством у Солуну 27. 1. 2024.
Министар Милићевић је директорки школе Антонини Миљковић уручио донацију – лектире и букваре за све ученике. Он је, указавши на то да је важно сачувати наш идентитет и језик, рекао да је отварање ове школе, у организацији Генералног конзулата Србије у Солуну и манастира Хиландар, значајан корак у том смеру. Према његовим речима, не само што ће пружити нашој деци у Грчкој додатно образовање, ова школа ће бити и место где ће они неговати свој језик, културу и традицију, али и гајити патриотски дух. Министар је поручио да је омогућавање нашој деци да, где год да живе, уче свој матерњи језик наша заједничка обавеза. Он је напоменуо да је Кабинет министра, кроз сарадњу са Министарством просвете, чинио све да помогне у њиховом раду, и подсетио на то да је ђацима допунских школа широм Европе подељено више хиљада књига – ћириличких буквара и лектира. Свети Сава, чије име носи ова школа, оставио је дубок и неизбрисив траг у нашој историји. Његова дела и мисао и данас нас инспиришу да негујемо љубав према знању, толеранцију, солидарност и дух заједништва, закључио је Милићевић. Игуман Методије је у својој беседи нагласио да је важно да чувамо српски језик. „Мени ће бити за месец дана 30 година како сам дошао на Свету Гору, већи део живота сам провео на Светој Гори међу братским грчким народом и од браће Грка сам научио врло важну ствар, да много поштују свој језик, поносни су на њега и чувају га.“
Свечаност поводом отварања школе у новим просторијама и прославе Савиндана којаје организована под покровитељством Манастира Хиландара, Републике Србије и Републике Грчке настављена је у хотелу „Македонија Палас”. На основу договора између Канцеларије манастира Хиландар у Солуну и Генералног конзулата Србије у Солуну, на предлог Манастира Хиландар, од школске 2023/24. године настава на српском језику одвија се у просторијама при тој канцеларији и у ту сврху просторије су реновиране и опремљене потребним намештајем и наставним средствима.  Ученици похађају наставу на српском језику, у три учионице. Поводом наставе на српском језику која је организована у Солуну, у школској 2023/24. години дошло до промене у коришћењу простора. У претходних 12 година, све до школске 2022/23. године, за наставу на српском језику користиле су се просторије у 34. Основној школи у Солуну, које су се уступале без новчане надокнаде. Наставу изводи хонорарна наставница Ана Џогановић. 
Родитељи и запослени наводе да су услови за извођење наставе веома добри, а да се деца и наставница се осећају добродошло. Промена места за извођење наставе на српском језику заснована је на заједничким циљевима усмереним на очување српског идентитета, неговању веза са матицом и стварању заједништва између представништва Републике Србије, Манастира Хиландара и спрске заједнице у Грчкој. На свечаности су наступили дечији хор Српске допунске школе „Свети Сава”, Културно уметничко друштво „Димитрије Котуровић” и Београдски мушки хор. Република Србија је у претходне три године отворила 34 допунске школе српског језика широм света. Покровитељство Хиландара и дар у виду неопходних просторија и опреме је део шире мисије и активности манастира у раду са децом и младима, која је започета летњим камповима, сарадњом са Земунском и Математичком гимназијом у Београду а биће проширена и кроз друге подухвате.

Игуман манастира Хиландар архимандрит Методије изјавио је да се после скоро 20 година од катастрофалног пожара на Хиландару назире крај обнове и да ће се радови изводити још током целе ове године, али делом и наредне године.
Најразорнији пожар на Хиландару избио је у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године, када је уништено и тешко оштећено 5.897 метара квадратних или скоро 55 одсто корисне површине, а Методије у разговору за Танјуг каже да се радови изводе тренутно још само на последњем објекту и је држава Србија највећи добротвор и ктитор ове обнове.
„Крај је близу, заиста се назире, јер су скеле још само на том последњем објекту који обнављамо, дакле архитектонски то је седам конака. Ми смо ове остале обновили и последњи је баш тај одакле је кренуо пожар. Тако да ове целе године ћемо радити и још сигурно и неко време наредне. Морамо да уземемо у обзир да смо имали застоје и у време здравствене кризе, у време короне, а било је и оно време економске кризе, тако да није баш све ишло онако како је планирано, али ево слава Богу, после 20 година је крај врло близу“, рекао је Методије у Солуну, где је Манастир Хиландар обезбедио нове просторије за Српску допунску школу „Свети Сава“, која је освећена и свечано отворена јуче у оквиру прославе Савиндана. 
Архимандрит Методије је нагласио да је држава Србија највећи добротвор и ктитор обнове манастира, а посебно откада је усвојен посебан закон, 2021. године.
„Посебно од када је усвојен закон о манастиру Хиландару у Скупштини Србије, али и пре тога, тако да је и то прилика да се ево после 825 година, откада је манастир основан, још једном и на тај начин и практично покаже да је манастир Хиландар, иако се налази ван територије Србије, ипак српска светиња и најважније српско наслеђе“, навео је Методије.
Пожар је почео нешто након један сат по поноћи у једном од димњака северозападног конака који се назива Игуменарија, односно Дохија. Убрзо се пожар захвативши суву дрвену кровну конструкцију покривену каменим покривачем проширио и на целу северну страну манастирског комплекса све до цркве Светих Архангела и пирга Светог Саве.
Када је реч о отварању нове Српске допунске школе „Свети Сава“ у новим просторијама при Канцеларији Манастира Хиландар у Солуну коју ће похађати 94 ученика, Методије истиче да је та школа веома важна и да иако посетоји двадесетак година постојао проблем са простором.
„Тако да је наш манастир на молбу конзулата Републике Србије овде у Солуну одлучио да уступи простор који је припремљен као школске учионице. Тако да сваке суботе је ова школа у могућности да одржава часове у тим просторијама, које су опремљене на најбољи могући начин, са новим намештајем и мислим да ће деца имати добре услове“, рекао је Методије. 
На питање како родитељи прихватају то што ће њихова деца управо учити о својој култури у просторијама СПЦ, Методије је рекао да је то за њих додатни мотив, јер је Манастир Хиландар први српски универзитет настао у време када и најпознатији универзитети, попут Оксфорда, Сорбоне и Кембриџа.
„Тада смо и ми добили наш универзитет Манастир Хиландар, који је имао и српски медицински кодекс, дакле поставио темеље не само духовне него и школске и медицинске, тако да заиста мислим да је и родитељима то још већа сатисфакција да деца уче под окриљем Манастира Хиландар“, нагласио је Методије.
На питање шта може да поручи поводом прославе Савиндана и како данас, у 21. веку, можемо да следимо пут Светог Саве и живимо у складу са вредностима Светосавља, Методије је нагласио да је Свети Сава из многих углова важна личност.
„Дакле, не само као духовни вођа народа, као архијереј, већ и за образовање, за нашу државност и медицину. Као што смо рекли, основао је болнице у Хиландару и у манастиру Студеници, тако да свако ко се бави било којом од тих делатности може да сматра Светог Саву као онога која је поставио камен темељац. Нешто што је можда сада најважније за ово време, а сећамо се да је Свети Сава, поред свега овога што смо набројали и што је он можда и најважнија личност у српској историји, себе потписивао као последњег од свих. Потписивао се као најмањи од свих. И тако видите, велики људи су сматрали, уместо да се хвале, да још увек нису достојни чак ни да буду равни другима, него су себе сматрали нижим од других“, рекао је Методије. Како каже, у данашње време је завладао један дух да када неко хоће да се оствари у некој области, њему је важније да критикује друге.
„И ако наводи неке њихове грешке, било да су истините или можда чак и измишљене или надуване, што би се рекло, онда је он као успешан. Уместо да ради у својој делатности. Ето, то нам је, мислим, најважнија порука за нас који смо сви у том негативном духу. Морамо се тога ослободити и да свако гледа свој посао, да се труди да хвали оне друге. Јер ако неко заиста хоће да напредује у нечему, он се радује кад поред себе има некога ко је такође успешан у тој делатности, јер ће имати здраву конкуренцију, а не да само својим критиковањем и речима покуша друге да унизи да би он на крају испао као најбољи“, навео је Методије.
Додао је да је то најважнија школа коју данас можемо да научимо од Светог Саве.

У препуној сали Руског дома у Београду одржана је пројекција документарног филма "Свети Сава – Руска боја на српској застави". На пројекцији су о филму говорили културолог и филмолог Божидар Зечевић, историчар и универзитетски професор Милош Ковић, председник пројекта "Растко" Зоран Стефановић, председник Краљевског Реда Витезова Хаџи Зоран Мрђеновић и ауторка филма Анжелика Кареткина. Документарно остварење, снимљено у продукцији руског државног православног ТВ канала "СПАС", засновано је на житију светитеља и обрађује тему вишевековних веза српског и руског народа, a редитељ филма је Кареткина, новинар и водитељ на поменутом каналу. Филмска екипа из самог срца Русије и Волоколамског кремља одлази пут Београда и места где су спаљене мошти Светог Саве, а на коме је у част и спомен светитељу подигнут велелепни Храм – једна од највећих православних светиња. Филм приказује места које је Свети Сава посећивао, древне манастире и планинску испосницу у којој се молио. У филму се појављују Милош Биковић и његов брат, архимандрит Михаил (Биковић), др Милош Ковић, виши саветник Руског дома др Георгиј Енгелхарт, свештенство Српске православне цркве.
Историчар Милош Ковић истакао је да је у филму ријеч о најдубљим, древним слојевима руске и српске културе, о њиховом међусобном утицају, као и утицају Светог Саве на Русију, гдје Законоправило Светог Саве постаје један од кључних правних докумената руског духовног и политичког живота.
- У првим тренуцима филма види се плетиља која плете ткање у бојама наших застава које су чврсто сплетене. Касније је у целом филму реч о томе да смо ми једно. Ми јесмо једно ткиво. То плетење је тема, у њему ћете видети цео низ тренутака, сећања, освешћења, додирних тачака у којима су Срби помагали Русима и у којима су, наравно, Руси помагали Србима - рекао је Ковић. Он је нагласио да је филм необично лијеп, пун свјетла и радости, и да се у сваком тренутку осјећа да је снимљен са великом љубављу према Светом Сави и српском народу.
Ауторка филма, руска новинарка Анжелика Кареткина рекла је да је филм потврда узајамне љубави Срба и Руса, народа које обједињује Свети Сава, и испричала колико ју је изненадила љубав према руском народу коју је осјетила када је присуствовала чувеним литијама српског народа у Црној Гори.
- У Србији кажу: "Нас и Руса 200 милиона", а хтјела бих да и у Русији кажу: "Нас и Срба 200 милион" - рекла је Кареткина, која је снимила и филм о Светом Василију Острошком, а намјерава да сними и филм о цару Лазару.
Филм је снимљен у продукцији руског државног православног ТВ канала "Спас", а угледни културолог и филмолог Божидар Зечевић рекао је да је ово до сада најбољи филм о Светом Сави. Зечевић је на конференцији за новинаре уочи пројекције филма навео да су у њему током 50 минута трајања речене најважније ствари које о Светом Сави треба да зна сваки човјек, односно зашто је он важан, због чега му се одају толика признања и шта је све урадио. Филм, између осталог, приказује мјеста које је Свети Сава посјећивао - древне манастире и планинску испосницу у којој се молио, али и мјесто гдје су спаљене његове мошти и на којем је подигнута једна од највећих православних светиња, Храм Светог Саве. У филму се појављују глумац Милош Биковић и његов брат - архимандрит Михаил, историчар Милош Ковић, виши савјетник Руског дома Георгиј Енгелгарт, који је и истраживач на Катедри за савремену историју централне и југоисточне Европе на Институту за словенска истраживања Руске академије наука, као и свештенство Српске православне цркве. Филм је приказан 25. јануара у Русији, а наишао је на изузетан пријем у Русији и на Балкану, те добио позитивне критике јавности, али и виђених радника културе. Извори: РТ Балкан и ​РТРС

У суботу, 27. јануара 2024. године, када прослављамо Светог Саву првог српског Архиепископа, у Саборном храму Христа Спаситеља у Бањој Луци, Свету архијерејску Литургију предводио је Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве, викара Епископа бањалучког, свештеника и ђакона наше Епархије. Након Свете Литургије, у спомен Светог Саве кога сви Срби прослављају, освећени су славски колач и кољиво, а затим су дјеца својим дивним рецитацијама, у част Светитељу, уљепшали прославу овог празника.
У вечерњим часовима истога дана, у Културном центру Бански Двор у Бањој Луци, одржана је свечана Светосавска академија, коју је својом бесједом отворио Епископ марчански г. Сава. На академији је наступао и Хор свештеника Епархије бањалучке. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

​1. Светосавска пузла 
2. Савиндан-попуни празна поља 
​3. Квиз о Св.Сави 2 (Историја СПЦ)
​4. Светосавска онлајн укрштеница (скандинавка)
5.​Књижевни рад Св.Саве
​6.Квиз о СВ.САВИ 1 (Историја СПЦ-Др Ђоко Слијепчевић) 
7.Путовање Св.Саве на Исток и смрт 
8.СВЕТОСАВСКИ КВИЗ 3 
9.КВИЗ-НАСЛОВИ СВЕТОСАВСКИХ  ПЈЕСМИЦА
10. Савинданска осмосмјерка
11. ​Светосавска игра меморије 
12. АНЕГДОТЕ О СВ.САВИ-КВИЗ 
​13.Светосавска укрштеница 2 
14.Светосавска укрштеница 3 
​15. ​Светосавски криптограм-посљедње ријечи Св.Саве 
​16. Светосавски анаграми 
17. Светосавска закључана поља

У част Светом Сави, првом српском архиепископу, учитељу и просвјетитељу јуче (27. јануар) је у Банском двору одржана Светосавска академија под мазивом "Вијенац Светог Саве", а у организацији Српског пјевачког друштва “Јединство”, и уз подршку Епархије бањалучке и Града Бањалуке. 
Светосавље, као христославље и православље, има потенцијал обједињавања људи око идеја који је Свети Сава гајио и трудио се да преда српском народу, а то су идеје добра и врлине, праве вјере и добрих дјела, поручио је вечерас Његово преосвештенство епископ марчански Сава, викар епископа бањалучког. Епископ Сава је у бесједи на Светосавској академији у Бањалуци истакао да је Свети Сава, први српски архиепископ и просветитељ, просвијетлио српски народ свјетлошћу Јеванђеља, односно да је идеја водиља Срба кроз историју било Јеванђеље Христово, које је Свети Сава усадио у српско биће.
- Идеја водиља, којом се водио Свети Сава дјелујући и проповиједајући у нашем народу, охристовљујући га, јесте идеја која живи и која је водила наш народ кроз разна духовна и физичка ропства и довела га до нашег времена у којем коначно слободно можемо исповиједати име Христово, живјети хришћански и због тога узносити благодарности и похвале Светом Сави који нам је Јеванђељем трасирао пут у будућност - рекао је епископ марчански.
Он је навео да је Свети Сава на принципима живе ријечи Христове проткао сваку своју дјелатност, све што је радио темељио је на Јеванђељу, због чега је он христоносац и богоносац. Епископ марчански рекао је да се Свети Сава, служећи као првосвештеник, истакао и на другим пољима живота српског народа, да је формирао прве српске школе, болнице у Хиландару и Студеници, а да је као дипломата свој однос са другим народима и државама градио једино сагласно ријечима Јеванђеља да оно што хоћете да вам чине људи, чините и ви њима. 
- Као државотворац улагао је труд на унутрашњем уређењу државе и цркве желећи да обједини српски народ и обезбиједи му услове за миран и достојанствен живот. Бринући се за будућност своје цркве, Свети Сава се старао да Христов лик утврди и у својим насљедницима - истакао је епископ марчански. Он је додао да је дух светосавља изњедрио велике људе охристовљеног ума који су сачували српски народ од потпуне пропасти.
- Охристовљени ум који је у нашем народу уобличио културу, језик, писмо, црквено и државно уређење, породио је прве законе, бројна училишта и љечилишта, а у вријеме ропства сијао сјеме наде у опстанак и обнову - рекао је епископ Сава.

Светосавској академији присуствовали су и градоначелник Драшко Станивуковић и савјетница градоначелника за културу и социјалну политику, Мирна Савић – Бањац. Станивуковић је још једном нагласио да Бањалука са великом радошћу и љубављу прославља Савиндан.
- Баш као што и обичаји налажу празнујемо три дана и са великом љубављу прослављамо Светог Саву. Када идете Алејом Светог Саве видите натписе са мудрим ријечима нашег просветитеља. Школску славу прославило је 29 основних и 17 средњих школа са подручја града, а вечерас смо овдје гдје 33. годину за редом Српско пјевачко друштво „Јединство“ заједно са Епархијом бањалучком и Градом организује академију на којој се, кроз најљепше пјесме, рецитације и бесједе присјећамо свега онога што Свети Сава јесте, свих оних вриједности и безвремнских порука попут саборности, мира, духовности, које како вријеме протиче за нас постају све важније – поручио је градоначелник.
Додао је да сви ми увијек треба да стријемимо управо вриједностима за које се залагао овај велики светитељ и да корачамо путем Светосавља.
Мирна Савић – Бањац истакла је да је радује што је програм сваке године све квалитетнији.
Програм је већ постао препознатљив свим Бањалучанима, тако да то буде несумњиво вече пуно уживања – казала је она, те изразила велико задовољство што је у свим бањалучким школама свечано обиљежен данашњи дан.
- Радује ме што дјеца препознају тај датум и сматрам да је то веома значајно, те да је задатак свих нас да се враћамо правим вриједностима, образовању, просвјетитељству, знању, те је ово из године у годину све значајнији празник – закључила је она.
Диригент СПД „Јединство“ Немања Савић истакао је да се Град Бања Лука, Епархија бањалучка и Саборни храм заједно са свима који учествују у прирпеми, реализацији и програмских садржаја, труде да сваке године приреде одговарајући програм, наглашавајући да он бар приближно мора бити на нивоу оне величине и захтјевности коју једна оваква манифестација заслужује.
- И ове године смо приредили програм са доста учесника, наступили су Дјечји мјешовити хор, СПД Јединство, ту је и хор свештеника Епархије бањалучке, потом Хор Академије умјетности, Драмски студио Атријум, дјеца рецитатори, ученици Умјетничке школе “Владо Милошевић”, студенти Академије умјетности Бања Лука, глумци Јелена Јандрић и Велимир Бланић, сви они дају свој допринос како бисмо и ове године Светосавску академију приближили свим заинтересованим гледаоцима – казао је Савић.

Житије Светог Саве-видео урађен на основу презентације ппт презентације вероучитеља Радета Марковића. Напомена:Слајдови се смјењују сваких 10 секунди!

Замјеник предсједника Синодалног одјељења за односе Цркве са друштвом и медијима Московске патријаршије Вахтанг Кипшидзе је, у свом телеграм каналу изразио разочарање амблемом 80. годишњице ослобођења Лењинграда од опсаде, на којем је Петропавловска црква приказана без крста.
„Из неког разлога, дизајнерима званичног логотипа, чинио се прикладнијим њиховој намјени без крстова на Петропавловском храму. Не разумијем како се може објаснити жеља да се уклоне крстови са храма и како таква умјетност добија одобравање“, рекао је Кипшидзе.
Он је сугерисао да крстови у Руској Федерацији некога „збуњују“.
„Лично, за мене су цркве лишене главног симбола хришћанства повезане са временом борбе против Бога. Чини се да је за нас стало, зар не? Или су дизајнери ушли у неку врсту мистичне везе са атеистима прошлости?“ – упитао је представник Московске патријаршије. Раније је у Руској Федерацији избио скандал око нове новчанице од 100 рубаља на којој су дизајнери Ваведенски храм Казанског Кремља приказали без крстова. Припрема: вјеронаука.нет

Православна црква се данас сјећа заштитнице руских ученика, мученице  Татијане (+ 226. године). Света Татијана рођена је у Риму око 200. године у породици племенитог римског грађанина који је трипут биран за конзула и потајно вјеровао у  Христа, а који је светитељку васпитавао  у хришћанској вјери. Када је Татијана постала пунољетна, постала је равнодушна према богатству и другим благодатима и свим срцем је завољела духовни начин живота. Заувијек се одрекла брачног живота и због честитог живота постављена је за ђаконису Римске цркве. У том положају је марљиво чувала болеснике, посјећивала затвор, помагала сиромашне, трудећи се да непрестано угађа Богу молитвама и добрим дјелима.
​Тада је било тешко бити хришћанин. Рим је био пун паганских храмова, а друштвени живот је тада био уско повезан са религијом. Да ли су се римске легије вратиле након пораза над непријатељима - сви су морали да приносе жртве боговима. Без обзира да ли је на престо ступио нови цар, сви су ишли у храмове и палили тамјан пред „царевим генијем“. Да ли је нова година започела, сви су требали богове умирити жртвама. А колико је још било случајева у животу када је требало пред свима пред очима показати да нисте атеиста, да поштујете богове, да изводите све ритуале народне религије!
Под царем Александром Севером (222-235), ради исповиједања вјере у Господа Исуса Христа, света Татијана је примила мучеништво од римског гувернера Улпијана (око 225). Према древној причи, света Татијана је, након разних мучења, бачена у арену циркуса (Колосеум) како би је свирепи лав растргао на комаде ради забаве публике. Али умјесто тога, лав је почео да је кротко милује. Затим су мачем посјекли свету Татиjану. Њен отац је, такође, погубљен заједно са мученицом. Осам слуга градског управника, који су мучили светитељку, повјеровали су у Исуса Христа, видећи силу Божју над њом, а и они су били након мучења посјечени мачем. Од 18. вијека, када је основан Московски универзитет, у Русији се света Татјана сматра заштитницом ученика и наставника.
Припремио сајт вјеронаука.нет

Чудотворна икона Мајке Божије, Умекшање злих срца стигла је у Србију у организацији фондације Светог Романа из Москве, у среду 24. јануара 2024. године. Храм
Тим поводом, у руској цркцви Свете Тројице у Београду служена је света Литургија, коју је служио отац Виталије Тарасјев, старешинa храма.
* * *
​У руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, икона ће бити 24. и 25. јануара. 
26. јануара икона ће боравити у Храму Покрова Пресвете Богородице у Петроварадину, а потом ће до 30. јануара икона бити у манастиру Свете Меланије Римљанке у Епархији банатској. ИЗВОР: ТВ ХРАМ

​Учесници Научног скупа „Српски идентитет, српски језик и Закон о родној равноправности“, одржаног 16. јануара 2024. године, изражавају благодарност Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију што нас је заједно с Матицом српском сабрао у Народној библиотеци Србије да још једном с различитих аспеката размотримо одредбе Закона о родној равноправности и донесемо следеће закључке:
1. За српски народ равноправност свих људи, без обзира на пол, расу и вероисповест, темељна је вредност која вековима одређује начин његовог живота и нормирана је Уставом Републике Србије као највишим општим правним актом. Нажалост, већи број правних норми Закона о родној равноправности није усклађен с појмом равноправности по слову и духу Устава Републике Србије. Бројним законским нормама, према званичном ставу Одбора за стандардизацију српског језика, врши се насиље над српским језиком као значајним чиниоцем идентитета српског народа будући да је ова неприродна језичка структура, названа „родно осетљив језик“, Законом уведена као обавезна.
2. Такозвани родно осетљив језик, заснован на „родној“ (џендер) идеологији, у супротности је са стандардним српским језиком и као такав је неприхватљив за Српску Православну Цркву, Матицу српску, Одбор за стандардизацију српског језика и већину грађана Републике Србије. Ниједна државна власт нема право да законским нормама, противно науци о српском језику, под претњом кажњавања прописује обавезну употребу такозваног родно осетљивог уместо стандардног српског језика и да се, увођењем ове нове врсте вербалног деликта, новчано и затворски кажњавају грађани зато што у сопственој земљи говоре стандардним српским језиком.
3. Сви грађани Републике Србије треба да уважавају богомдаровану слободу сваког људског бића да самостално уређује начин сопственог живота и право да себе назива онако како жели без обзира на то да ли је такав став усклађен с вредностима и начином живота српског и других народа који овде живе. Међутим, не можемо пристати на то да лични избори појединаца, који су апсолутна мањина, заправо ретки изузеци, постану обавезујући са наметнутим правилима за све грађане, како је то једнострано прописано Законом о родној равноправности. Уставно право на употребу језика не значи право појединаца и група да такозвани родно осетљив језик, заснован на антијезичким правилима, намећу свим грађанима и институцијама, а посебно не у медијима и у образовним установама у Републици Србији.
4. Имајући то у виду, подсећамо носиоце све три гране власти у Србији, али и грађане, да је Закон о родној равноправности неуставан зато што Устав Републике Србије не познаје категорију рода, него (у члану 15) прописује равноправност жена и мушкарацa.
5. Појам „рода“ из Закона о родној равноправности нема никакве везе с појмом рода у српском језику, па ни с његовим историјским и до данас очуваним значењима, већ је утемељен на антихришћанским и антицивилизацијским одређењима више од стотину различитих „родова“ (џендера) као друштвених конструката који су већ у употреби у појединим државама у свету и искључиво је у функцији такозване родне (џендер) идеологије која је једнострано наметнута дискриминаторним и неуставним одредбама поменутог Закона, као и Законом о изменама и допунама Закона о забрани дискриминације од 2021. године.
6. Посебно забрињава намера да се идеолошко насиље над српским језиком и идентитетом спроводи од основних школа до универзитета путем уџбеника и наставних програма. Примена неуставних, дискриминаторних и штетних законских одредаба у погледу начина изражавања и међусобног општења, што значи и мишљења и живота српског народа, имала би трајне и штетне последице. У овом случају је реч о насилно уведеном специфичном виду изражавања, при чему се истовремено под плаштом уклањања такозваних родних стереотипа намеће промена свести и начина живота појединца и друштва у целини, промовишу се идеологија, политика и пракса LGBTQIA+ од вртића, преко основних и средњих школа до универзитета и свакодневног живота свих грађана, што заговорници ове идеје и не крију.
7. Апсурдно је и то што је прописано да се насилно увођење такозваног родно осетљивог језика финансира из републичког буџета, односно од средстава свих грађана Републике Србије, као и од средстава предузећа, привредних друштава и других установа сваког месеца, па је овај Закон дискриминаторан према апсолутној већини грађана Републике Србије. Јавност треба да зна да ће преко десет хиљада повереника, односно комесара пратити примену овог Закона.
8. Повереник за заштиту равноправности користи Закон о забрани дискриминације као средство притисака и претњи према оним научницима и интелектуалцима који се јавно залажу за очување традиционалног брака и породице као заједнице љубави мушкарца, жене и њихове деце. На основу тога, сви ми, појединци и установе, али и грађани Републике Србије, унапред смо инкриминисани од стране наведеног државног службеника.
9. Законом о родној равноправности грубо се нарушава унутрашња аутономија Српске Православне Цркве, као и уставна одвојеност цркава и верских заједница од државе. Постоји и читав низ других разлога због којих такозвани родно осетљив језик није прихватљив за Српску Православну Цркву, као ни за Матицу српску.
10. За Матицу српску и њено искуство у српској језичкој нормативистици потпуно је неприхватљиво увођење новчаних и затворских казни и разних облика правног насиља у тако нејасном проблематском пољу, у којем нови појам рода има за сада око стотину различитих значења, с могућношћу њиховог даљег умножавања.
11. Предлажемо да Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Матица српска и Одбор за стандардизацију српског језика оснују заједничко тело, састављено од истакнутих научних делатника из различитих области, које ће се интензивно бавити овим важним питањем све док не буде донето решење у корист српског народа и свих грађана Републике Србије. Сви смо у обавези, а посебно држава, да негујемо, чувамо и штитимо српски идентитет, српски језик, ћириличко писмо, српску културу и српско наслеђе како бисмо их могли предати нашим потомцима.

Проф. др Драган Станић, председник Матице српске
Др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика
Проф. др Александар Милановић, председник Савета за српски језик
Проф. др Милош Ковачевић
Др Јованка Радић, научни саветник
Проф. др Рајна Драгићевић
Проф. др Исидора Бјелаковић
Проф. др Виктор Савић
Др Владан Јовановић, научни саветник
Др Марина Спасојевић, виши научни сарадник
Доц. др Катарина Беговић
Др Миша Ђурковић, научни саветник
Др Душан Илић, научни сарадник
Мср Марија Стајић, самостални истраживач
Мр Момир Радић, адвокат
Протојереј-ставрофор Велибор Џомић
Оливера Јовановић, главни и одговорни уредник Православља, новина Српске Патријаршије
Извор: СПЦ

Поријеклом из Кападокије. Васпитан од родитеља у дубокој побожности. Од дjетињства се молио да га Бог води путем спасења. У младости је посjетио Свету земљу, гдjе је од светог Симеона Столпника добио пророштво о својој будућој пастирској служби. У тежњи за пустињачким животом, настанио се у Палестини у пустој пећини, у којој су, према предању, преноћила тројица мудраца, који су дошли да се поклоне рођеном Спаситељу свијета. Ту је живио 30 година у великом уздржавању и непрестаној молитви. Они који су жељели да живе под његовим вођством постепено су почели да хрле подвижнику. Када црква више није могла да прими окупљене монахе, светитељ је, након молитве, узевши кадионицу са хладним угљем, прошао кроз пустињу. На једном мјесту угаљ се изненада запалио а тамјан изгорио. Овдје је преподобни основао и први општежитељни манастир, или Лавру. У манастиру је Св. Теодосије основао болнице, одвојене болнице за монахе и мирјане, прихватилишта за старе. У манастиру се окупило до 700 монаха. Богослужења у манастиру вршена су на три језика  -  грчком, грузијском и јерменском. Његовом молитвом много пута се догодило чудо умножавања хљебова неопходних за исхрану просјака окупљених у манастиру. По налогу светог Теодосија, Лавра је, помагала свима у невољи који су јој долазили, док је сам светитељ био узор дјела милосрђа. Када се појавила јерес Јевтихија и Севера,  који нису признавали тајне и свештенство, преподобни Теодосије ревносно је устао у одбрану православног учења, због чега га је јеретички цар Анастасије (491-518.године) прогнао у ропство, али послије смрти цареве вратио се у манастир. Но прије тога,преподобни Теодосије прво је написао писмо цару, а затим је отишао у Јерусалим и у Великој цркви гласно повикао: „Ко не поштује четири Васељенска сабора, да буде анатема“.  Током свог живота добио је дар исцјељења болесних и друга чуда. Упокојио се мирно у 105. години (529.године), предвидјевши своју смрт три дана раније. Сахрањен је у пећини у којој је живио на почетку монашког подвига. Припремио: сајт вјеронаука.нет

Западни свет се током последњих неколико деценија преоријентисао на вредности које нису у складу са хришћанством, западна елита води политику разграђивања хришћанског наслеђа, рекао је патријарх московски и целе Русије Кирил.
"Сав европски хуманизам је израстао из хришћанских традиција. Извор Европске уније били су људи чија су хришћанска веровања у великој мери одређивала државну и политичку делатност. Али Запад се изменио и почео да помера у страну овај хришћански извор. Данас западна елита разграђује хришћанско наслеђе. Европски дом све више личи, ако користимо изразе изЈјеванђеља, на осликани ковчег, који споља изгледа лепо, док је унутра пун костију и нечистоћа“, рекао је патријарх Кирил у Савету Федерације. Такође је приметио да се западни свет током неколико деценија преоријентисао на вредности које су непријатељске хришћанству. "Они стидљиво избегавају помињање Христа у називима празника. Више не користе Christmas, већ X-mas. Шта је X-mas, не знам", истакао је он. Поглавар Руске православне цркве додао је да Русија мора из свега овога да извуче поуку и схвати колико је важно остати веран својим духовним традицијама и вредностима. Извор: Спутњик

Свети Синод Грчке православне цркве расправљао је данас (уторак, 23. јануара 2024. године) више од пет сати на свом ванредном засиједању, под предсједавањем Његовог Блаженства Архиепископа Атинског и све Јеладе г. Јеронима, о томе како ће грчка црква реаговати на нови закон, којим ће бити признати грађански бракови истополних парова. Свети Синод је једногласно одлучио да неће дати благослов за истополне бракове и могућност да такви парови одгајају дјецу.
"Држава прописује, али то Цркву не лишава слободе изражавања, нити је ослобађа дужности да обавештава народ (...) Ако ћути, сноси тешку одговорност", оцијенио је Свети Синод на крају ванредног засиједања. По њиховим ријечима, приједлог закона ће промовисати "укидање очинства и материнства" и "нестанак родних улога у породици".
"Та законодавна иницијатива осуђује будућу дјецу да одрастају без оца и мајке, у окружењу конфузије родитељских улога", сматрају митрополити..."Свако рушење морала руши вредност човјека", истакао је митрополит мезогајски Никола данас приликом излагања Светом синоду поводом приједлога закона о истополним браковима и рађању дјеце. 
Напомиње се да трочлану комисију основану за израду текста којим се објављују основна начела Цркве по питању истополних бракова чине митрополити Нафпакта, Фтиотида и Комотинија. 
Митрополити Грчке православне цркве одлучили су да писма у којима изражавају свој став пошаљу свим посланицима Скупштине (њих 300), и да се 4. фебруара обрате вјерницима у свим храмовима у Грчкој те да их лецима обавијесте о противљењу приједлогу закона који би требало да буде усвојен наредних дана у Савјету министара.
Да подсјетимо, премијер Грчке Киријакос Мицотакис недавно је најавио да би приједлог закона требало да буде размотрен у Скупштини до средине фебруара, упркос противљењу Цркве. Припремио: вјеронаука.нет

У свијету, Георгије Васиљевич Говоров рођен је 10. јануара 1815. године у селу Чернавскоје, провинција Ориол, од оца Василија Тимотијевича Говорова, свештеника, и мајке Татјане Ивановне која је била из свештеничке породице. У осмој години живота (1823.године) кренуо је у Ливенску духовну школу. 1837. године дипломирао је Орловску Духовну Богословију и уписао Кијевску Духовну Академију.  из Орловске богословије и ступио у Кијевску богословску академију. 1841. године дипломирао је на Академији са научним степеном магистра, и са јеромонашким именом Теофан. Затим је предавао на Санкт Петербуршкој богословској академији. 1847. године, у оквиру руске црквене мисије, послат је у Јерусалим, гдје је посјетио света мјеста, древне монашке обитељи, разговарао са старцима свете Свете Горе, проучавао списе отаца Цркве из древних рукописа. Овдје је на Истоку будући светац темељно проучавао грчки и француски језик, упознао се са јеврејским и арапским језиком. Избијањем Кримског рата, чланови Духовне мисије су опозвани у Русију, а 1855. Св. Теофан у чину архимандрита предаје на Санкт Петербуршкој богословској академији (СПДА), а затим постаје ректор Олонетске богословије. Од 1856. године архимандрит Теофан био је настојатељ амбасадне цркве у Цариграду, од 1857. године - ректор СПДА. 1859. године посвећен је за епископа Тамбовског и Шацког. Да би подигао јавно образовање, епископ Теофан уређује парохијске и недјељне школе, отвара женску епархијску школу. Истовремено му је стало и до подизања образовања самог свештенства. Од јула 1863. године светитељ је боравио на Владимирском трону. 1866. године, на молбу, повучен је у  Успенско-Вышенски скит Тамбовске епархије. Вријеме ккоје би му преостало од богослужења и молитве, свети је посветио је писанњу. Након Васкрса 1872. године почиње да живи као затворник (тј. живи одвојено од свијета, да би се посветио духовним сазрецањима). Тада  пише књижевна и теолошка дјела: тумачење Светог писма, превод дјела древних отаца и учитеља, писао је бројна писма разним лицима која су му се обраћала са питањима о неким недоумицама, тражећи помоћ и смјернице. Приметио је: „Писање је неопходна служба Цркве. Најбоља употреба дара за писање и говор је претварање у опомену грешника “.Светитељ је имао дубок утицај на духовни препород друштва. Његово учење је у много чему сродно учењу старца Пајсија Величковског, посебно у откривању тема о старчеству, паметном понашању и молитви. Његова најзначајнија дјела су „Писма о хришћанском животу“, „Добротољубље“ (превод), „Тумачење апостолских посланица“, „Обрис хришћанског морала“; "Мисли за сваки дан у години". Светитељ се упокојио 6. јануара 1894. године, на дан Крштења Господњег. Сахрањен у Казанској катедрали испоснице Вишењскаја. Канонизован 1988. године као подвижник вјере и побожности, који је својим бројним креацијама дубоко утицао на духовни препород друштва, што чада Цркве могу сматрати практичним водичем у питању хришћанског спасења.  У једном од многих написаних дјела овог светитеља може се прочитати: ʺУмрли настављају и на земљи да живе, у памћењу живих, својим добрим дјелимаʺ. Припремио сајт Вјеронаука.нет

23. (10.) јануара, наша Црква прославља Григорија Ниског - светитеља, оца и учитеља Цркве (између 335. и 340 - послије 394. године), епископа града Нисе, једног од највећих хришћанских богослова. 

О невјероватној породици Светог Григорија? Зашто га називају чуваром православља? И на која најважнија богословска питања питања  је дао одговоре и која је од његових мисли изазвала озбиљну полемику.​
Велики земљаци
Григорије Ниски, заједно са старијим братом Василијем Великим и блиским пријатељем Григоријем Богословом (или Григоријем Назијанзином), припадао је плејадии познатих Великих Кападокијаца (Кападокија је регион Мале Азије који је био дио Источног Римског царства, данас припада Турској).
Сви су они били, како бисмо сада рекли, „земљаци“. А.В. Карташев је написао да је „њихова домовина Кападокија и сусједни региони средишта Мале Азије били пребивалиште земљопосједничких породица које су част своје титуле и својих породица сматрале давањем своје дјеце највишем могућем образовању“. Ови Оци Цркве у другој половини IV вијека послије Рођења Христовог, ослањајући се на искуство древне философије, у строго православном духу, развили су догмат о Светој Тројици и одобрили је на Другом васељенском сабору (381. год).
Тада су Римско царство буквално уздрмали спорови са Аријанцима и другим јеретицима, а расправе о Богу, Личностима Св. Тројице и Њиховом односу, о односу двије природе у Христу биле су толико раширене и свеприсутне да су се буквално прелиле на улице и тргове градова. Православни хришћани свих сталежа друштва и држава, свих степена образовања, започели су расправе и спорове око догмата. И сам Григорије Ниски о томе је писао с иронијом и не без изненађења:
"Неки који су се тек јуче и прекјуче отргли од најтежих физичких послова, одједном су постали професори богословије. А други опет, који су изгледа били слуге, које су толико пута извлачиле батине да су морали да побегну од ропског рада, сад пуни неке важности философирају о појму недокучивости. Свугде је много таквих људи: по улицама, пијацама, трговима, на раскрсницама. То су и трговци платном, мењачи новца, продавци намирница. Ти их питаш за новац а они философирају о Рођеном и Нерођеном (Богу Сину и Богу Оцу). Човек хоће да сазна цену хлеба, а они одговарају – Отац је већи од Сина. Желиш да се обавестиш да ли је спремљено купатило, а они ти кажу – Син је постао из небића".

Шта је Григорије сањао?
Григорије Ниски рођен је у Кесарији Кападокијској (данас град Кајсери у Турској) у богатој аристократској породици са дубоком хришћанском традицијом. Од његових девет браће и сестара, четворицу је Црква прославила као свеце: свете Василија Великог и Петра Севастијског, преподобну Макрину Млађу и блажену Теозву. Њихова бака Макрина била је прогоњена за вријеме цара Диоклецијана, мајка Емилија, такође прослављена као светица, била је кћерка мученице. Дјед Григорије је био епископ. Прво стекавши образовање у незнабожачкој школи у Кесарији, Григорије је потом учио код старијег брата Василија, који је студирао у Атини. Иако је Григорије припадао тако јединственој хришћанској породици, у младости је био веома наклоњен древној реторици и философији, а преживио је својеврсно искушење спољашњом науком, чак је одлучио да прво постане секуларни бесједник и учитељ реторике.
Али један сан је имао судбоносну улогу у његовом животу. Када је једног дана, на имању његове мајке, одржана прослава у част преноса моштију четрдесет мученика, Григорије, који је дошао на прославу, „био је прилично одсутан“ и генерално је био веома несрећан што је био отргнут од својих научних задатака. Али када је легао у кревет, тада је у сну видио да жели да уђе у башту, али неки свјетлоносни ратници га нису пропустили и само захваљујући заступништву једног од њих, коначно је успио да уђе. Овај сан је толико утицао на Григорија да је напустио световне науке, окренуо се читању светих књига и постао чтец („анагност“) на богослужењима. Послије смрти своје побожне супруге Теосевије, 365. године н.е, Григорије, који је напустио дужност чтеца и поново се заинтересовао за читање незнабожачке литературе, поново се окреће проучавању Светог Писма. Убрзо напушта свијет и настањује се у манастиру који је основао његов старији брат Василије Велики.

Епископ чувар
У ово вријеме сам Василије Велики води жестоку борбу против аријанске јереси. Када постане архиепископ кесаријски, 372. године обратио се свом брату са молбом да постане епископ града Нисе, пошто су му били потребни одани помагачи. Након много убјеђивања, Григорије се сагласио.
Његово епископство праћено је бројним нападима Аријанаца. 375. године светитељ је неправедно оптужен за проневјеру црквеног новца, лишен епископског трона и ухапшен. Међутим, Григорије побјегне из притвора и сакрије се на сигурно мјесто. Три године касније, након смрти цара Валента, заштитника Аријанаца, у бици код Адријанопоља 378. године, Григорије се вратио у Нису на епископски трон.
Григорије Ниски активно се супротстављао јересима Аријанаца, Евномијанаца и Аполинаријеваца, учествовао је на Сабору 379. у Антиохији против јеретика који нису поштовали дјевственост Богородице и других који су се поклоњали Богоматери као Божанству. Нови цар Теодосије, поријеклом из Шпаније, био је тврди Никејац. Сазива у Цариграду 381. године Други васељенски сабор, којим се потврђује Никејско вјеровање, и у коме активно учествује Григорије Ниски. Након Другог васељенског сабора царским едиктом из 381. године, име Григорије уврштено је на списак епископа-чувара православља. Сви остали епископи који су жељели да задрже своје катедре били су, према овом едикту, у заједници са овим епископима чуварима.
Света Тројица
Богословље Григорија Ниског уживало је ауторитет и у Византији и на средњовјековном Западу. Његова дјела су преведена на латински, јерменски, грузијски, сиријски језик. Његово богословље имало је запажен утицај на полемику око исихаста у Византији у 14. вијеку. У теологији Григорија Ниског јасно се види његово дубоко познавање класичне грчке философије: посебно Платона и Плотина, као и природне философије и физике Аристотела. Поред тога, он се држи алегоријске методе тумачења Оригенових библијских књига. Потоњи теолог је, такође, имао опипљив утицај на Григорија.
У заједништву и теолошкој сарадњи, Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски коначно успостављају формулу односа између Јединствене Божанске Суштине и Три Ипостаси или Личности, коју и даље користимо: Бог је Једна Суштина у три Ипостаси - нераздјељива Тројица.
Контроверзни моменти
У исто вријеме, ставови Григорија Ниског о есхатолошком процесу, тврдњи о коначности паклених мука и апокатастази сматрају се изузетно контроверзним. По Григорију, послије васкрсења и Страшног суда, када нестану зло и порок, сви грешници, па чак и сам сатана биће спашени Божанском ватром. Ови његови ставови увијек су изазивали приговоре у Цркви. Аутор: Јуриј Пушчаев /извор: фома.ру/ превод; вјеронаука.нет

22. јануара наша Црква молитвено се сјећа светог Филипа, митрополита московског. Ко је био Филип, митрополит московски и зашто је страдао?
​Рођен 11. фебруара 1507. године. Стојећи једном као младић у цркви чу где свештеник чита из Јеванђеља: „Нико не може два господара служити“, и уплаши се од тих ријечи као да се то искључиво њему говори и просвети се у исто вријеме, па се удаљи у Соловецки манастир где се после дугог и тешког искушеништва замонаши. Поставши временом игуман, просија као сунце, и сва руска земља чу за њега. Зато га цар Иван Грозни доведе на упражњено мјесто митрополита московског 1566. године. Испочетка цар уважаваше светитеља и указиваше му своју благонаклоњеност. Али затим, када звјерства опричника достигоше врхунац, блажени Филип стаде молити цара да обустави звјерства опричника, и изобличавати самога цара због његове свирепости. Цар се страховито разјари на светитеља, пријетећи му мучењем и прогонством. Али он, остајући непоколебљив и чврст као дијамант, не обазираше се на цареве пријетње и не престајаше говорити истину, јавно иступајући против цара и опричника. На жалост, и међу духовним лицима нађоше се издајице, који су се старали само како ће угодити цару. Архиепископ новогородски Пимен, и неки други са њим, и заједно са царским саветницима Маљутом Скуратовим и Василијем Грјазним и њиховим једномишљеницима, измишљајући разне сплетке против светитеља, стараху се да га збаце с престола и наговараху цара да не напушта своју намјepy. Ho цар није желио да једноставно смакне митрополита Филипа са митрополитског престола. Кратко вријеме послије тога, на доставу лажних свједока цар посла у Соловецки манастир суздаљског епископа Пафнутија и кнеза Василија Темкина да испитају какав је био ранији живот митрополита Филипа. Стигавши у Соловецки манастир, изасланици стадоше се старати да раде онако како би угодили цару. Једне од монаха ласкама и митом, друге – обећавањем виших духовних одликовања, треће – пријетњама, придобише да говоре клевете против светитеља. Оне пак чесне старце који говораху истину о преподобном Филипу, тешко избише, наређујући им да говоре мрске ствари о светитељу. Но они, испуњени побожности, сва злостављања примаху с радошћу и једним устима продужише говорити истину о блаженом Филипу, да је житије његово у обитељи било беспрекорно, по Богу. Али царски изасланици не хтједоше о томе ни да слушају, него, урадивши оно што им је било потребно, вратише се у Москву. При томе они поведоше са собом соловецког игумана Паисија, коме обећаше епископски чин, и друге клеветнике који лажно свједочаху против светог Филипа. Одмах би сазван сабор да суди светитељу. Клеветници из Соловецког манастира поднесоше цару своја лажна свједочанства написмено изложена. Цар, видјевши писмена свједочанства против Филипа, која му бијаху по вољи, нареди да се гласно прочитају. Послије тога лажни свједоци стадоше и усмено клеветати светитеља. Светитељ се није правдао, и стао је скидати са себе знаке достојанства, но цар нареди да чека одлуку суда. Сутрадан, осмога новембра 1568 године, када свети митрополит Филип чинодејствоваше у Успењској саборној цркви, цар посла тамо свога бојарина Алексеја Басманова са великим бројем опричника. Ушавши у цркву, Басманов нареди да се гласно пред целим народом прочита судска пресуда о свргнућу митрополита. Затим се опричници као дивље звери бацише на светитеља, свукоше му архијерејско одјејање, па му обукоше просту, одрпану монашку расу, и срамно истераше из цркве, натоварише на сељачке саонице, и одвезоше у Богојављенски манастир, грдећи га и бијући га. Ту свети митрополит, стављен у тешке окове проседе у смрдљивој тамници целу недељу, мучен глађу. Потом би превезен у манастир светог Николаја Чудотворца, такозвани Стари. Незадовољан страдањем светог Филипа, цар подвргну мукама и смрти бојарску децу која беху код њега на служби; од рођака његових Количевих он погуби десеторицу једног за другим. Главу једнога од њих, Ивана Количева, кога је Светитељ нарочито волео, цар посла светитељу у тамницу. Светитељ се поклони пред њом до земље, благослови је, с љубављу целива и даде доносиоцу.
Потом, на цареву жељу, свети Филип би протеран у тверски манастир Отреч, при чему претрпе многа зла од спроводилаца. Прође око година дана, откако се светитељ нахођаше у заточењу, злостављан од чувара на разне начине. У то време цар, путујући у Новгород и приближавајући се к Тверу, опомену се светог Филипа, па посла к њему гореспоменутог Маљуту Скуратова. Овај изненада уђе у келију светитељеву. Међутим светитељ још на три дана пре тога говораше присугнима: „Ево приближује се крај мога подвига“, – и причести се, чесним и животворним Тајнама Христа Бога нашег. Ушавши у келију светог Филипа, Маљута Скуратов са притвореним страхопоштовањем паде пред ноге светитељу и рече: „Свети владико, дај благослов цару да иде у велики Новгород“. Али светитељ одговори Маљути: „Чини што хоћеш, но дар Божји не добијају на превару“. – Тада бездушни зликовац удави праведника јастуком. To би 23 децембра 1569 године. Но ускоро непријатеље светога митрополита постиже казна Божја. Цар, увидевши своју неправичност према светоме мужу и лукавство њихових непријатеља, посла их на заточење по разним манастирима, а неке од њих предаде на смрт. Архиепископ новгородски Пимен би скинут са престола на две недеље после кончине светог Филипа и подвргнут најстрашнијим поругама; после тога би заточен у Веневски манастир, где ускоро и сконча. Царев љубимац Маљута Скуратов убрзо после свог злочина би убијен код града Торжка од заробљених Кримљана, при чему се сам цар једва спасе смрти. Игуман Паисије би заточен на Валаамском острву и тамо умре; монах Зосима и десет других монаха, који су клеветали светог Филипа, беху разаслати по разним манастирима. А таква иста казна Божја постиже и неке друге непријатеље светитељеве.

У понедјељак, 22. јануара 2024. године у 12:00 часова, Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, митрополит дабробосански, примио је у наступну посјету Њену Екселенцију Госпођу Јоану  Евтимијаду, опуномоћеног и новог амбасадора Р. Грчке у Сарајеву. Високопреосвећени је пожелио добродошлицу новом Амбасадору њему увијек драге и миле Републике Грчке, честитао јој претходне празнике и срећну Нову 2024. годину. Са своје стране Госпођа Евтимијаду захвалила је на добродошлици и исто тако пожељела Срећну Нову 2024. годину. У директном и отвореном разговору саговорници су се дотакли стања и сутуацију у којој се налазимо, заправо у којем се затекао читав свијет. Посебно су заједнички истакли и закључили како је добро и позитивно да вршимо размјену студената, а ради учења језика и култура најближијих Народа на Балкану. Извот: Митрополија дабробосанска/ Љетописац РаНиКо