Сазнај новости из
хришћанског свијета
Најпопуларнији упит на Интернету 18. и 19. јануара 2024. године у Украјини био је „Крштење“, показује статистика сервиса Google Trends*. Овај број је премашио 50 хиљада. Популарни су и слични упити: „Крштење Господње“, „Крштење 2024“, „Крштење“, „Празник 19. јануара“... Истовремено, 6. и 7. јануара (6. јануара – Богојављење по новом календару) међу водећим претрагама изостао је појам „Крштење”. Упит „Крштење“ био је на 12. мјесту са бројем од око 2000. Али су зато јако тражене биле појмови „Божић“, „Божић Христов“, „Нова радост дошла“ итд. Подсјећамо Богојављење се слави 6. јануара, односно 19. јануара код цркава које се држе јулијанског календара и тада га у Украјини прославља само Украјинска православна црква. ПЦУ из УГЦЦ га прослављају 6. јануара. *Google Trends је Гуглова веб локација која анализира популарност најпопуларнијих упита за претрагу у Гугл претрази у различитим регионима и језицима Свети Јован Крститељ једна је од најзначајнијих личност у јеванђеоској историји послије Господа Исуса Христа. Његову животну историју знамо буквално од тренутка зачећа до мучеништва. Сам Спаситељ о њему говори као о најистакнутијој личности која је икада живјела на земљи: "Међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља; а најмањи у Царству небескоме већи је од њега" (Мт 11, 11). О животу и дјелу Јована не говоре само јеванђелисти. Податке о њему даје нам ауторитативни јеврејски историчар Јосиф Флавије, који пише о Претечи у свом дјелу „Јудејске старине“. Без претјеривања може се рећи да је, прије изласка Господа Исуса Христа на проповијед, Јован био најпознатија и најпоштованија личност Израиља. Његов сурови аскетски начин живота (живио је у пустињи, одјећа му је била груба кошуља од камиље длаке, а храна су му били скакавци и дивљи мед), ватрене изобличитиљне ријечи, чији је главни садржај био позив на покајање, моћ убјеђивање – једном рјечју, сав његов изглед и понашање подсјећали су на приче древних пророка, којих у то вријеме није било триста година у Израиљу. Долазили су му људи најразличитијег друштвеног статуса - фарисеји поштовани у друштву, порезници презрени од свих, војници који су злоупотријебили службени положај. Народ је тражио његов савјет, обраћао му се као моралном и вјерском ауторитету. Јован је, са своје стране, бринуо само о истини Божијој и објављивао је, без обзира на лица и титуле оних којима је била упућена његова проповијед. Фарисеје и садукеје – представнике вјерске и политичке елите древног Израиља – назвао је змијама ("Породи аспидини" Мт 3, 7) и запријетио им гњевом Божјим, и јавно оптужио цара Ирода Антипу да је прекршио заповијест Мојсијеву о прељуби: Ирод је присвојио себи Иродијаду жену свог брата Филипа и почео да живи са њом. Због ове оптужбе, цар је затворио Јована и потом наредио његово погубљење. Управо у вези са затварањем и погубљењем Јована Крститеља, Јосиф Флавије га помиње у контексту приче о поразу трупа Ирода Антипе од набатејског цара Арете. Овај је од своје кћерке, која је била званично удата за Ирода, сазнао да њен муж жели да је отјера да би оженио Иродијаду. Увријеђен од зета, супротставио му се и побиједио га. Позивајући се на јавно мњење, Флавије Јосиф наводи гледиште да је пораз Иродов Божја казна за погубљење Јована Крститеља. О самом Претечи он пише сљедеће: “Неки Јевреји мисле да је уништење Иродове војске дошло од Бога, и то праведно, као казна за оно што је урадио Јовану, којег су звали Крститељ: јер га Ирод погуби, њега који беше добар човек, и подстицао код Јевреја врлине, како једни према другима, тако и према Богу, и да дођу на крштење; јер је за њега прање водом било прихватљиво, не да би се одстранили греси, него да би се прочистило тело; под претпоставком да је душа пре тога била прочишћена праведношћу” (Књига XVIII (18), глава 5). Ово свједочанство античког историчара у потпуности је у складу са описима службе Јована Крститеља у Јеванђељу. Ријеч „крштење“, која описује обред воденог прања које је чинио Св. Јован Крститељ, а потом и једна од главних светих тајни хришћанске цркве, само је у словенским језицима етимолошки повезана са ријечима Христос и крст. У другим језицима назив овог обреда потиче од ријечи погружење, омивање. У том смислу се ријеч крштење – βαπτισμα, односно умивање у знак покајања – користи у грчком тексту Новог завјета. У црквенословенском и руском преводу Јеванђеља грчко βαπτισμα јавља се као крштење: Јован се јавио, крштавајући у пустињи и проповиједајући крштење покајања за опроштење гријехова (Мк 1,4; уп. Мт 3,1; Лк 3,3). Попут Јосифа, јеванђелисти указују на покајање као важну компоненту воденог прања, а такође дају примјере етичких принципа љубави, милосрђа и правде које је Јован проповиједао: "Родите, дакле, плодове достојне покајања, и не почињите говорити у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да Бог може и од камења овог подигнути децу Аврааму" (Лк 3, 8), а људима који су га питали како да се понашају рекао је: "Који има двије хаљине нека даде ономе који нема; и који има хране нека чини исто тако" (Лк 3, 11). Врхунац службе Јована Крститеља као "женикова пријатеља" (Јн 3, 29) – онога чији је задатак био да припреми људе за појаву Спаситеља у свијету, било је Крштење Господње. Све већа слава о Исусу Христу, који је након погружења у јорданске воде изашао да проповиједа Јеванђеље, почео да чини чудеса, исцјељивао и окупљао око себе многе људе, изазвала је љубомору ученика Јована Крститеља. Одговарајући на њихово збуњено питање о Исусу, Јован је понизно посвједочио себе као Претечу, исповиједио Христа као Сина Божијег и изјавио: "Он треба да расте, а ја да се умањујем" (Јн 3,30). Ово омаловажавање у позадини развоја земаљске службе Спаситеља чинило је садржај посљедњих мјесеци живота Јована Крститеља. Сусрећемо га само једном након што је Христос изашао да проповиједа – када је Јован, чамећи у затвору, послао своје ученике Спаситељу како би се коначно увјерио да је Исус заиста исти Месија, чији је он био Претеча. То није била манифестација неповјерења, већ само људска жеља онога ко није могао својим очима да посматра службу Спаситеља, да се увјери да је Исус Син Божији. Са овим радосним увјерењем, Јован Крститељ окончао је свој живот. Ко је био Јован Крститељ и каква је била његова улога у спасењу човјечанства? Шта је Исус рекао о Јовану? Јован је припремио терен за новозавјетно јеванђеље. Његова мисија Претече Господњег, односно онога који ходи пред Господом, била је позвана да пробуди народ из духовног сна и створи услове за проповијед Господа Исуса Христа, који је дошао да спасе људкси род од гријеха и смрти. Да би прихватили ово спасење, људи су морали да се промијене, односно да се покају – уосталом, покајање у дословном читању није ништа друго до промјена. Зато је позив "Покајте се, јер се приближило Царство небеско" (Мт 3, 2) био главни садржај проповиједи Св. Јована Крститеља. Другим ријечима, рекао је: близу је Царство Небеско, али да бисте ушли тамо, потребно је да се промијените. Овај позив новозавјетног пророка остаје актуелан и данас. Упућен је сваком од нас. Ако га чујемо, тада ће се на нама испунити пророчке ријечи Христове, изречене својевремено апостолима: "Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили" (Мк 9 , 1). Извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет У Храму Христа Спаситеља у Бањалуци, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем служио је свету архијерејску Литургију на празник Богојављење, 19. јануара 2024. године. Након свете Литургије, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава предводио је Богојављенску литију, а затим је одржано пливање за Богојављенски крст. Ове године, за часни крст у Бањалуци пливало је тридесет три учесника, међу којима је био и градоначелник Бањалуке г. Драшко Станивуковић. Младићи који су ове године пливали за часни крст пливали су у част Слободана Кесића, слабовидог младића из Бањалуке. Наиме, он је имао жељу да плива али због слабовидости није могао, те се заједно са момцима окупао у хладном Врбасу, те је заједно са побједником пронио часни крст. Слободан се захвалио свим момцима који су данас због њега пливали у хладном Врбасу, те позвао све људе на мир и благостање. Никола Ћосиц овогодишњи побједник казао је да је већ три пут побједник. Драшко Станивуковић, градоначелник Бањалуке казао је да ово није никакво такмичење. "Наш задатак је да носимо крст као симбол нашег страдања, борбе и васкрсења. Данас су 33 млада човјека заједно пливала за часни крст али и нашег Слобу и његово оздрављење", изјавио је Станивуковић. Извор: ТВ Храм и Независне новине
На празник Крштења Господњег сјећамо се јеванђеоског догађаја када је Христос дошао на обалу ријеке Јордан и крстио га пророк Јован Крститељ (Мт 3, 13-17; Мк 1, 9-11; Лк 3, 21-22). У оригиналном грчком тексту Јеванђеља, крштење је означено речју βαπτισμα, што буквално значи „урањање у воду“. Јован је међу Јеврејима проповиједао крштење покајања за опроштење гријехова (Мк 1, 4): долазећи на пусту обалу Јордана Јовану Претечи, људи су исповиједали своја безакоња и симболично их спирали са себе у ријечној води. Када је безгрешни Христос дошао код Јована и такође изразио жељу да се крсти, он се зачудио: „А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?“ (Мт 3,14 ). Али чуо је у одговору: „Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада га остави“ (Мт 3,15). Христос као Човjек морао je да испуни све уредбе јеврејског закона да би га побijедио и дао свој нови закон благодати. Јован није имао избора осим да крсти Христа. Одмах након овога сиђе на њега Дух Свети у тјелесном облику као голуб, и чу се глас са неба говорећи: „Ти си Син мој љубљени, ти си по мојој вољи“ (Лк 3, 22 ). Бог Отац је био тај који је посвједочио да Исус није само Син Човјечији, већ и Син Божији. Тако су се на Крштењу Господа Исуса Христа први пут на видљив начин открила сва Лица Свете Тројице, па је празник добио друго име - Богојављење.
Бијела боја свештеничких одежди на празник Богојављења (као и Божић) објашњава се чињеницом да је у раној Цркви био обичај да ових дана крсти новообраћене.
Историја празника
Прослављање Богојављења почело је још за живота апостола. Тада су то била дуготрајна торжества посвећена јављању Бога у свијет – и Његовом Рођењу и Крштењу. У 4. вијеку ови празници су раздвојени. Значење празника Није било потребе да Христос спира гријехе са Себе, јер их Он није ни имао. Али Он је дошао на свијет да би преузео на Себе одговорност за туђу прљавштину, за гријехе свих људи који су живјели у свијету прије Њега, за вријеме Његовог земаљског живота и послије Њега, и да их искупи страдањем на крст. Ушавши у воде Јордана, Спаситељ је учинио први корак на овом путу — символички преузео је на Себе људске гријхе, објашњава свети Јован Златоусти. Силаском воде Јордана, Христос је поново осветио водену природу, а кроз њу и сву створену природу. Некада је грехопад Адама и Еве промијенио цио свијет: не само човјек, већ и природа, са којом је тијесно повезан, носила је печат гријеха и смрти — посљедице отпадања од Бога. Али Христос, погрузивши се у Јордан, обнови воде, а са њима и сав створени свијет, ослободивши их од прљавштине и трулежи. Није случајно што се главна хришћанска тајна – Крштење врши „водом и Духом“: благословена вода прима благодат Духа Светога, а понирући у њу, вјерник се обнавља и духовно рађа на исти начин – као хришћанин. У томе је разлика између између Тајне Крштења, установљене од Христа (види Јн 3, 5) и Јовановог крштења, које је човјека довело до покајања, али није подразумијевало његов духовни препород. Освећење воде је најсветлија одлика празника. Вода освећена дан раније, на Навечерје (иначе названо Богојављење) и на сам дан Богојављења, Црква назива агијазма, односно велика светиња. Чува се мјесецима, па чак и годинама, има способност да лијечи људе од болести и духовно ојача – управо зато што молитвом Цркве стиче својства обновљене васељене, ослобођене последица људског гријеха. Наравно, чудесна својства воде за крштење се манифестују само под условом вјере човјека. препоручујемо да прочиташ 1. ТУМАЧЕЊЕ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ИКОНЕ 2. ИКОНА КРШТЕЊА ГОСПОДЊЕГ: ДЕТАЉИ НЕПОЗНАТИ МНОГИМА 3.ИКОНА КРШТЕЊА ГОСПОДЊЕГ: КОГА И ЗАШТО МОЖЕМО ВИДЈЕТИ ОКО СПАСИТЕЉЕВИХ НОГУ У ЈОРДАНУ? 4. БОГОЈАВЉЕНСКИ ОНЛАЈН КВИЗ Богојављенска икона Богојављенска укрштеница Богојављенска слагалица Богојављенски криптограм Богојављење-попуни празна поља Богојављенска осмосмјерка Св. Јован Крститељ-пузла 18. јануара 2024. године, у навечерје Богојављења, богослужење је служио Предстојатељ Јерусалимске Православне Цркве Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Теофил ІІІ, написамо је на Фејсбук страници Патријаршије Јерусалимске. Патријарх Теофил ІІІ обавио је обред освећења вода Јордана на израелској обали. Патријарх је сишао до ријеке и, укрцавши се у чамац, бацио у воду крст украшен вијенцем уз молитвено појање. Прије више од 2000 година, ту се догодило прво јављање Свете Тројице, када је Господа Исуса Христа крстио Свети Јован Крститељ у водама ријеке Јордан, а Дух Свети је сишао на Њега у виду голуба. Опход на Јордан и освећење воде у ријекама и акумулацијама врши се у знак сјећања на древно црквено предање, када је на данашњи дан у храму који је стајао на мјесту Крштења Господњег на Јордану, уприличено саборно крштење катихумена. Препоручујемо чланак Јордан: историјат свете ријеке За празник Богојављење представљамо избор икона и фресака Крштења Господњег које показују сву разноликост схватања празника у древној хришћанској умјетности. Извори: «Православная Жизнь» и правмир.ру/Превод: вјеронаука.нет
Какви су се историјски и чудесни догађаји Светог писма збили на Јордану? Јордан. једна од светих ријека на земљи, nије дугачка, није широка, није пловна, са веома хладном водом. У давна времена, шуме су расле дуж обала Јордана и пронађене су дивље животиње: пророци Јеремија и Захарија помињу лавове, леопарде, дивље свиње. Данас су, међутим, остале само лисице, шакали и хијене, а од лијепих - газеле. Али још увијек има много птица и риба у ријеци. У Библији се Јордан већ помиње у Књизи Постања, а његово прво помињање се везује за Аврамовог синовца Лота: након што су се стада обојице намножила, Аврам и Лот су одлучили да се раздвоје, а Лот је за себе изабрао „равницу Јорданску“: „ Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу Јорданску, како цијелу натапаше ријека, бјеше као врт Господњи…“ (уп. Пост 13,10). А пророк Захарија говори о долини Јордана као о „радости Јордана“. Исус Навин Први чудесан догађај који се збио у Јордану повезан је са уласком израиљског народа, који је изашао из египатског ропства, у Обећану им земљу. Како пише у Књизи Исуса Навина, насљедника Мојсијевог, Господ му се јавио и заповиједио: „...устани, пређи преко тог Јордана ти и сав тај народ у земљу коју ја дајем синовима Израиљевим“ (5 Мој 34, 5). Када су свештеници који су носили Ковчег завјета дотакли воде Јордана, Јордан се раздвојио и људи су прешли ријеку по сувом, као прије преко Црвеног мора. То се догодило у близини најстаријег хананског града, Јерихона. У Књизи о Исусу Навину, овај чудесни прелаз је описан на следећи начин: „Устави се вода што тецијаше озго, и стаде у једну гомилу врло надалеко, од града Адама, који је крај Заретана; а што тецијаше доље у море крај поља, море слано, отече сасвијем; и народ прелажаше према Јерихону“ (ИсНав 3, 16). По наредби Исуса Навина, из Јордана је узето 12 камена – према броју племена синова Израиљевијех. Пророци Илија и Јелисеј Заустављање вода Јордана од тада постало је знак Божији: воде Јордана се одвајају када Господ објави своју вољу. На примјер, Бог је рекао пророку Илији да ће сљедећи за њим бити Јелисеј, син богатог човјека. Илија је узео Јелисеја за свог ученика – отишао је са њим не преоравши њиву и не поздравивши се са ближњима, као и многи Христови ученици. У знак преношења пророчког дара на Јелисеја, Илија је плаштом (огртачем) пресјекао и зауставио воде Јордана. Јелисеј, поставши пророк после Илије, желио је да његов пророчки дар буде још јачи. Када се Илија, по предању, вазнео на небо Јелисеј је узео Илијин плашт, ударио је о воду Јордана и вода се раздвојила пред њим. Тада су сви који су то видјели посвједочили да је дух чудеса и пророштва био код Јелисеја. А историја је то изнова и изнова доказала. Неман, војвода цара Сирскога, који је боловао од губе (губа се тада називала разним неизљечивим заразним кожним болестима), замолио је пророка Јелисеја за помоћ. Јелисеј је рекао Неману да се окупа седам пута у водама Јордана. Неман се љутио: зашто да се купа у Јордану, ако је Сирија пуна својих ријека. Али слуге његове приступивши рекоше му говорећи: оче, да ти је казао пророк што велико, не би ли учинио? а зашто не би кад ти рече: окупај се, па ћеш се очистити? И тако сиђе, и зарони у Јордан седам пута по ријечи човјека Божијега, и тијело његово поста као у малога дјетета, и очисти се. Крштење Јована Крститеља: Израиљ никада раније није познавао ништа слично У Новом завјету, Јордан је мјесто где је Јован Крститељ проповиједао о покајању, крстио оне који су дошли к њему у „воду покајања“ и припремао народ за сусрет са Месијом Христом. Тачно мјесто проповиједи и крштења Јована Крститеља је нерешено питање. Јеванђелист Јован указује на Витавару као мјесто где је Јован Крститељ проповиједао (у раним рукописима Витанија), а касније извјештава да је Јован крстио и у Енону код Салима, јер је „било много воде“. Вода се сматрала симболом прочишћења и даром живота широм Истока. Прање у води пуним урањањем су дио ритуалног чишћења још од времена Мојсијевог закона и обављали су се прије приношења жртве. Прије Јована Крститеља, обредна прања (изузеци су били Есени) нису имали везе са појмовима гријеха савјести и спасења. „Неки кажу да је Крститељ, погрузивши га до грла у воду, сваког крштеног држао док није исповиједио своје гријехе, а тек послије исповијести излазио је из воде“, писао је један од отаца о особинама Јовановог крштења. Прије Јована Крститеља никада није постојао посредник у прању: човјек је то радио сам. Ниједан од многих пророка тог времена није учинио ништа слично. Поред тога, Јован Крститељ није слао оне који су се оистили у Јерусалим да их свештеници прегледају и да принесу жртве – како је заповиједио Мојсије. Да би се ушло у Царство Божије које се приближава, требало је да се одрекне своје умишљене праведности. Јованово крштење је било припрема за улазак у нову Обећану земљу – однос са Христом: „Ја вас крстим водом; али иде за мном јачи од мене, коме ја нијесам достојан одријешити ремена на обући његовој; он ће вас крстити Духом светијем и огњем". Можда су један од разлога за „Јованово крштење“ биле пророчке ријечи пророка Исаије: „Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дјела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу” (Ис 1, 16-17). Фарисеји нису били упозорени на крштење Месије То, да је безгрешни Месија требао да буде крштен од једног од пророка није одговарало ниједном од старозавјетних пророчанстава. Крштење Месије се уопште није уклапало у јеврејску есхатологију, гдје је Месија био цар који је могао да чини чуда, да заповиједа, позива, али му свакако није потребно додатно прање. Да ли је Месија човјек да му треба ритуално прање? Идеја о Богочовјеку Христу, који је дошао у тијелу, изгледала је немогућа ученим Јеврејима. Христос у Јеванђељу каже да Јевреји и фарисеји нису вјеровали Јовану Крститељу и нису од њега крштени. Али цариници и блуднице, то јест они који су признали своју грешност, повјероваше и крстише се. А овдје је главно питање вјере и слободе: учени Натанаило, који је знао за Михејево пророчанство о рођењу Месије у Витлејему, приговорио је Филипу, који му је рекао да је пронашао Месију – Исуса, сина Јосифовог из Назарете: „Из Назарета може ли бити што добро? А Филип, не говорећи много, посавјетова Натанилу да само види Исуса, рекавши му: "Дођи и види" (Јн 1, 46). По ријечима ап. Филипа, он је отишао, видио и увјерио и ускликнуо: "Учитељу! Ти си Син Божји, ти си Цар Израиљев!" (Јн 1, 49). Догађај Крштења Господњег - догађај је новозавјетне историје. Господ Јовану Крститељу говори о смислу Свог крштења: да „испуни сву правду“. Под „правдом“ можемо разумјети Божју вјерност обећањима датим још Авраму. Крштење Христово није само чињеница Његове личне биографије, већ испуњење плана за спасење цијелог човјечанства, које је могуће само доласком Месије. Јордан се раздијелио и човјек прави свој избор Раздјељење вода Јордана при Крштењу Господњем, по мишљењу отаца, који су склони да алегоријски тумаче чудесни догађај, говори о давању избора човјеку: они који повјерују у Христа и пођу за Њим ослобађају се од моћ гријиеха и смрти, они који не вјерују остају „у овом свијету“, лежећи у власти гријјеха. Код Исидора Севиљског ово раздвајање указује на разлике између хришћана који су већ примили крштење: неки од њих примају благодат, други се поново враћају гријеху. Аутор „О ријеци Јордану”које се приписује св. Јован Златоустом пише да је Јордан, пошто се не улива у живо, већ у Мртво море, слика пролазног живота.
Јордански лавови У једном апокрифном јеванђељу постоји таква прича: У једној пећини, живјела је лавица са младунцима. Због страха од ње, овим путем нико није могао да прође. Када је Христос дошао на Јордан, лавови су Му се поклонили, и Он је заједно са њима прешао Јордан чије су се воде раздвојиле. Блажени Јован Моск је причао да је у 5. вијеку у једном манастиру недалеко од Јордана живео монах Герасим (Св. Герасим Јордански, помен 17. марта), који је имао вјерног лава по имену Јордан. Није могао преживјети Герасимову смрт и умро је на његовом гробу. Тако су људи који су стигли у Обећану земљу, у Јорданску долину – врту Господњем, престали бити непријатеље животињама, а животиње су им, попут Адама, служиле и вољеле их. Извор: милосердие.ру / превод: вјеронаука.нет 17(4). јануара, православна црква прославља Сабор седамдесет светих апостола. То нису неки митски ликови са неразумљивим именима, већ живи људи који су, упркос мраку незнабоштва и фанатичне мржње Јудеја према Спаситељу, дали свој живот Богу како би сваким дахом и сваким тренутком служили Свемогућем. Сваки од ових људи постао је свијећа запаљена Сунцем Истине - Христом Богом нашим. И ове свијеће су многе народе обасјале свјетлошћу Христове вјере. Они су крштавали, проповиједали, постављали крстове, служили, лијечили и уттврђивали Цркву, преображавајући божанском благодаћу читаву васељену-икумену из мрачног и грешног страстима паганства у свијетли и спасоносни хришћански свијет. Апостоли су се, попут исцјелитељског лијека датог од Бога, ширили артеријама човјечанства, и управо преко њих, преко апостола - проводника Божанске благодати - Господ је исцијелио и наставља да нас лијечи, милионе и милионе људи умрлих, живих и који ће живјети. Поред тога, међу седамдесеторицом апостола било је сасвим различитих људи. Христови рођаци: апостол Јаков, брат Господњи, први епископ јерусалимски Клеопа, млађи брат светог праведника Јосифа Заручника и апостол Симеон, син Клеопе. Међу седамдесеторицом апостола били су и представници древног свештеничког рода Варнава и његов нећак Јован, који је касније постао свети апостол и јеванђелист Марко, и ученик светог Јована Крститеља, Тадеј (један од Седамдесеторице, а не онај Тадеј, који бијеше један од Дванаесторице апостола-примједба преводиоца). Али у исто вријеме постојао је и јеленски љекар (врач) Лукијан, просвијетљен свјетлошћу Христове вјере и нама веома познат као апостол и јеванђелист Лука. Био је ту и прости одбјегли роб Онисим (роб Филимонов-побјегао у Рим-Св. Павле га помиње у Посланици Колошанима 4,9-примједба преводиоца), којег је крстио свети апостол Павле. Овдје бих желио да поменем и друге апостоле, попут светог Дионисија Ареопагита (судија у Аеропагу), који је написао право благо духовне литературе: „О небеској јерархији“, „О црквеној јерархији“, „О именима Божјим“, О мистичном богословљу“ као и светог римског апостола Јерму, који је саставио врло поучну књигу „Пастир“, познату током првих вијекова хришћанства. Занимљиви су и животи равноапостолних мужева и жена који су служили Господу, Богу и нашем Спаситељу Исусу Христу. На примјер, свети праведни Јосиф Ариматејски. Њега су, пошто је исповиједио да је Христов ученик и служио Спаситељу током патњи на Крсту и током сахрањивања Његовог Пречистог Тијела, Јевреји прогонили и присилили да побјегне веома далеко - на Британско полуострво. У Енглеској је поштован као апостол ове земље. А још један праведник Никодим, поменут у Јеванђељу у такозваном разговору са Никодимом (Јеванђеље по Јовану, 3. глава), такође, је протјеран из Јудеје због исповиједања вјере у Христа као Месију и учествовања у сахрањивању Спаситеља. Истог овог Никодима сакрио је, од гњева Јевреја, учитељ Светог апостола Павла и потајни ученик Христов – свети равноапостолни Гамалил, поменут у Светом Писму (Дјела апостолска 5, 34-40). Познато је да је након мучеништва светог архиђакона и првомученика Стефана Гамалиил узео на себе смјелост и сахранио га на свом имању. Занимљива је и судбина цариника Закхеја, поменутог у 19. глави Јеванђеља по Луки. Након Спаситељевог позива, Закхеј је вјерно служио Богу. Био је ученик светог апостола Петра, који га је рукоположио за епископа Кесарије Палестинске. Фасцинантан је и живот других од седамдесеторице апостола и равноапостолних мужева и жена. Све су то оне капљице људског живота у Духу Светом које чине океан јеванђеоске евангелизације за човјечанство - за све нас. Сви су они били живи људи. Гријешили су, били су подложни разним страстима. Али њихова срца су тврдоглаво тражила Бога. И Он им се указао и спасао их. И након ове прекретнице, ти људи су му жртвовали своје животе и постали Његови слуге, Његови апостоли, Његови посланици. Зато, свако од нас, треба да се заустави, отргне се од сујете и запита: „Боже, ево стојим пред Тобом. Шта бих требао да урадим? Како да испуним вољу Твоју? Шта да урадим са собом? А како да наставим да живим ... са тобом?" Заиста, ми смо у одређеном смислу „апостоли“ - гласници, из неког разлога нас је Бог послао на овај свијет да испунимо Његову добру вољу. Свети апостоли, молите Бога за нас! Одговарио свештеник Андреј Чиженко. Извор: «Православная Жизнь» Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Име Малахија, преведено са јеврејског језика, значи - Божји гласник или анђео Господњи. Свети пророк Малахија, један од 12 малих пророка, поријеклом из Завулоновог племена, рођен је у селу Софа или Суфа. Од народа је добио име „анђео“ због изванредне љепоте и анђеоске чистоте, а такође и зато што је водио много разговора са Анђелом. Неки истраживачи књиге пророка Малахије вјеровали су да је Малахија био Божји анђео који се појавио у облику оптужујућег пророка и чије је говоре убрзо неко записао, али тумачи православне цркве признају да је књигу о Малахији написао пророк који је носио такво име. Пророк Малахија је живио послије вавилонског ропства, неко вријеме послије пророка Агеја и Захарије, око 400 година прије Христовог рођења. Многи сматрају да је вријеме пророчког рада било између 480. и 450. године прије Христа. Малахијино пророчко дјело догодило се у вријеме Немије, када је јерусалимски храм обновљен и када су свештеници у њему вршили богослужење и приносили жртве. Пророк, такође, живи у времену када се давна пророштва (Агејева и Захаријина) нису испунила. Зашто се она нису испунила? Због чега они који су остали вјерни Јахвеу пролазе лошије од оних што чине зло пред Богом? Књига пророка Малахије написана је у облику дијалога између пророка и његових слушалаца у којем пророк реагује на проблеме који су се појавили. Прво пророк поставља одређену тврдњу, а затим слушаоци износе своје приговоре на ту тврдњу. На крају пророк оправдава своју тврдњу доказима и даје закључак расправе. Овакав стил налазимо и код других пророка. Пророка Малахију интересују само животни проблеми његовог народа. Један од тих проблема је правилан однос његовог народа према Јахвеу. Политичко стање (њима владају Персијанци) у којем се његов народ налази га не занима. Пророк је осуђивао људе и свештенике због тога што нису имали поштовање према Богу, приносећи му лоше жртве (Мал 1.глава), да је ревност за дјело побожности већ била охлађена (Мал 1, 6; 2, 1-2; 3 10) - он је осудио свештенике да својим лажима, скретањем са правог пута, непоштовањем заповијести и лицемјерјем у дјелима закона, срамоте Бога, производећи искушење међу људима (Мал 2, 1-9). Пророк је упозоравао народ због издаје и кршења завјета њихових отаца, да се незаконито понашају са својим женама и, неправедно отпуштајући законите жене;" Јер Господ Бог Израиљев вели да мрзи на пуштање, јер таки покрива насиље плаштем својим, говори Господ над војскама; зато чувајте дух свој да не чините невјере", узимају странкиње; "жене се кћерима туђег бога" (Мал 2, 10-16). Свети пророк Малахија им је запријетио судом Божијим и за друге пороке: за врачање и прељубу, за лажне заклетве, за ускраћивање надница најамницима, за угњетавање удовица и сирочади, за одбијање туђинаца и за непоштовање закона о десетини и приносу у храм Божије: „И доћи ћу к вама на суд, и бићу брз свједок против врачара и против прељубочинаца, и против онијех који се куну криво и против онијех који закидају најам најамнику, и удовици и сироти и дошљаку криво чине и не боје се мене, вели Господ над војскама... Еда ли ће човјек закидати Бога? а ви мене закидате; и говорите: у чем те закидамо? у десетку и у приносу" (Мал 3,8). Коначно, пророк је осудио Јевреје због њиховог богохуљења, због њихових дрских и богохулних ријечи, да је узалуд служити Богу, бескорисно је поштовати његове уредбе, да зли и они који чине безакоње живе срећније, боље уређују своје послове и остају нетакнути (Мал 3, 13-15 ; 2, 17). Излажући ове пороке, Малахија је истовремено предвидио славу другог храма и најјасније је предвидио долазак Месије, појаву Претече прије Његовог доласка (Мал 3, 1-5; 4, 4-6), долазећи суд Божји над злима и ширење славе Божије пред свим народима (Мал 1, 5; 11; 2, 1-5; 3, 16-18; глава 4). Пророк Малахија је умро у младости и сахрањен је у свом родном селу Суфа (или Софа). Био је посљедњи старозавјетни пророк, због чега га свети оци називају „печатом пророка“. Остала је књига са именом пророка Малахије, посљедња међу књигама „малих“ пророка. Има четири главе. Општа идеја говора пророка Малахије је протест против немара у богослужењу. Нарочито су јаки укори Малахијини због недостатка страха Божијег међу свештеницима и оним Израиљцима који су неозбиљно развргавали бракове са законитим супружницима, али његов главни циљ био је да припреми народ за Господњи долазак. Малахија објављује да ће Господ ускоро доћи, да ће дјеловати као судија за све људе уопште, а самим тим и за Јевреје. Књига пророка Малахије обилује месијанским пророчанствима, а у складу са месијанском природом садржаја књиге (Мал 3, 1-3, 6-7, 12, 17-18; 4, 4-6), која садржи пророчанства о доласку Претече Господње, читају се као паримије, на све празнике у част Светог Претече и Крститеља Господњег Јована. Православна црква слави светог пророка Малахију 3. (16.) јануара. Тропар (глас 2): Пророка Твога Малахија, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше. Припремио сајт: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Од данас, 15. јануара 2024. године, истанбулске власти уводе праксу одвојених посјета Аја Софији (Света Софија или Премудрост Божија; званичан турски назив Велика џамија Аја Софија). Сви они који желе да уђу у храм не због муслиманске молитве већ из туристичких разлога мораће да плате 25 евра, преноси турски извор НТВ. У храму, који су власти прије неколико година претвориле у функционалну џамију, организоване су руте како туристи не би ометали богослужење муслимана. Туристи ће у Софију улазити кроз јужни улаз и кроз тунел улазити у галерију. Предвиђено је да се спријече дуги редови уз помоћ апликације. „Захваљујући систему који је имплементиран уз помоћ QR- код апликације у Аја Софији, посјетиоци ће моћи да добијају информације на 23 језика, без узнемиравања вјерника, преко слушалица на својим мобилним телефонима или слушалица за једнократну употребу које ће бити обезбијеђене. њима“, наводи се у саопштењу.
Свети Серафим је био велики послушник и самим послушањем могао се спасти – као преподобни Акакије.
Он је био непрекидни молитвеник и испосник и само је то било довољно за спасење – као Онуфурију. Он је био столпник и тиме се могао спасти – као Алимпије. Он је био благи учитељ и радост свима који су му долазили и тиме је заслужио царство небеско као Антоније. Он је био прозорљив и чудотворан са смирењем и то једно било је довољно за спасење као Сисоју. Али он је уједно био све то и зато је могао да спасе не смао себе него и друге. *** Он није био учени богослов, а знао је све. Није учио медицину, а лечио је људе од свих болести. Није имао деце, а милиони су га називали својим оцем. Није имао имовине а обогатио је многе. Није имао ауторитета, а владао је над свима. Није к себи призивао, већ је привлачио љубављу. Није постављао трпезу – сви су се ситили посматрањем његова лица. *** У 19. веку кад је руска интелигенција тражила светлост од Запада, а Запад од земље, Серафим се јавља као небеска светлост са Истока. Кад су се на Западу, као и многи у Русији смејали житијама светитеља као баснама, он је потврдио да је све могуће што се у старим житијама сматрало преувеличаним. Да, он је потврдио не само речју, него стварно емпиријски, телесно „само се треба дивити свему и славити Бога“. Као метеор, светли и топли, он је очистио ум и светлост и откравио срца љубављу према Христу многих руских богоискатеља. И пре званичне канонизације, чак и за његовог живота руски народ је сматрао Серафима светим. Дај Боже, да бар свако столеће има по једног таквог светитеља који просвећује и теши све. Извор: „Сабрана дела“ Николаја Велимировића, књ. XIII, Химелстир,1986, стр. 532 /преузето са сајта митрополија.цом Преподобни Серафим Саровски рођен је 19. јула 1754. године, у Курску, од родитеља Исидора и Агатије Мошнин. На Светој тајни крштења добио је име Прохор. Млади Прохор, посједујући изврсно памћење, убрзо је научио да чита и пише. Од детињства је волео да посећује црквене службе и да чита своје Свето писмо и животе светаца својим вршњацима, али највише је волио да се моли или чита Свето Јеванђеље у самоћи и сањао је о монашком постригу. 1776. Прохор је ходочастио у Кијево-Печерску лавру. Тамо је коначно одлучио да се замонаши. По повратку кући, гдје је од мајке добио благослов и бакарни крст, отишао је у манастир Саров. 1786. године, у доби од 27 година, Прохор је примио монашки постриг под именом Серафим. У новембру 1794. отишао је у отшелништво. Преподобни Серафим се настанио на обали ријеке Саровке, на 5-6 километара од манастира, у густој шуми на високом брду. Током овог периода свог живота преподобни је почео да подноси све недаће пустињачког живота: бавио се земљорадњом, баштованством, истовремено се непрестано молио, трпио различита искушења. Празником и недјељом светитељ је посјећивао Саровски манастир. 1806. године,понудиили су му постане васпитач манастира, али је он то одбио. Након тога је услиједио је период када је наизмјенично пролазио кроз разне монашке подвиге - тишину, повученост, старјешинство. Отприлике од 1825. године људи су почели да долазе код старца Серафима тражећи духовне савјете из различитих региона земље. Старац је помагао свима који су му се обраћали - некима је давао савјете и којима је помагао својим молитвама. У исто вријеме, преподобни Серафим се бринуо и духовно одржавао манастир Дивејево. Преподобни Серафим Саровски упокојио се у ноћи 2. јануара 1833.године. Отишао је Господу тихо, током ноћне молитве, на кољенима. Црква је канонизовала Серафима Саровског 1903. године. 19. јула исте године, у присуству царске породице, мошти светитеља окривене су за свеопште поштовање. Друго обретење моштију светог Серафима, након загубљења у совјетско вријеме, догодило се 1991. године. У јесен 1990. године у Лењинграду, у спремиштима Музеја атеизма и религије, који се тада налазио у згради Казанске катедрале, пронађени су непознати остаци који, по пријему, нису прошли музејски инвентар. Заједно са овим остацима, на рукавици је пронађен натпис: „Пречасни оче Серафиме, моли Бога за нас!“ У децембру је комисија на челу са епископом тамбовачким и мичуринским Јевгенијем (Жданом) и истарским епископом Арсенијем (Епифановом) по многим основама, укључујући откривене повреде на костима, утврдила да су то мошти светог Серафима Саровског украдене током совјетских година. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Данас Православна Црква прославља празник Обрезања Господа Исуса Христа. Познато је да су, по старозавјетном закону, мушке бебе обрезиване 8. дана по рођењу. Овај обред је симбол завјета (савеза) који је једном склопљен између Бога и патријарха Авраама (видјети: Пост 15, 5; 22, 17). Господ наш Исус Христос се родио у јеврејском народу и зато је морао је да буде обрезан. Али то ипак не објашњава зашто ми хришћани треба да се сјећамо овог догађаја и да га славимо? На крају крајева, било је пуно других јеврејских празника које су славили Христос и апостоли, али који за нас нису значајни, јер ми припадамо и испуњавамо Нови завјет – закон благодати, али не и закон старозавјетних прописа и обреда. За истинско разумијевање значења данашњег празника подсјетимо се ријечи апостола Павла из посланице Галатима: „А кад се наврши вријеме, посла Бог сина својега јединороднога, који је рођен од жене и покорен закону“ (Гал 4,4). Сви смо недавно чули овај израз, пошто је овај текст Апостолског читања за Рождество Христово. Дакле, Богочовјек Исус Христос се, како се каже, потчинио закону. Наравно, говоримо о старозавјетном Мојсијевом закону. Зашто се Месија покорава овом закону? Прије свега, Христос није некакав бунтовник, и није неки револуционар, како су хтјели да Га представе више пута током ових двије хиљаде година. Чак и Његово строго изобличење фарисејства, тј., лицемјерног односа према испуњењу Мојсијевог закона, није бунтовничко, већ поучне природе. Стари закон би се могао прихватити за испуњење са становишта његовог унутрашњег садржаја, који се сводио на љубав према Богу и ближњем: „О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци“ (Мт 22, 40). И то се могло уочити, а авај, често је било, до чисто формалне представе. Као резултат тога, појавило се фарисејско лицемјерје и тврдоглавост срца, које је постало познато. Апостол Павле пише у једној од својих посланица: „Слово убија, а дух оживљава“ (2 Кор 3, 6). Дакле, Христос се добровољно потчињава Мојсијевом закону, а најважнији знак овог потчињавања је обред обрезања. Христос није бунтовник који крши закон, већ његов извршилац, како Он сам каже: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним“ (Мт 5, 17). Међутим, о каквом испуњењу Закона Христос говори? Да ли се заиста ради о свим оним безбројним прописима, чије се испуњавање у то вријеме сматрало знаком побожности? Само Јеванђеље више пута свједочи да ово није испуњење дотичног Закона. Подсјетимо се опет да постоји слово Закона, а постоји и дух, односно дубоки, духовни смисао. А најважнији духовни садржај старозавјетног Закона јесте очекивање Месије-Спаситеља. Господ Исус Христос, разоткривајући фарисејско лицемерје, каже им: „Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о мени“ (Јн 5, 39). Циљ Старог завјета је припрема људе за долазак Спаситеља. Сви симболи, обреди, образи, старозавјетна пророштва на крају се, попут линија, сусрећу у једној тачки – јављању очекиваног Спаситеља. А испуњење Њиме – Господом Исусом Христом – темељних обреда Старог завјета показује да су обећања испуњена. Испуњење обреда Старог завјета од Господа истовремено означава и њихово довршење. Сав – Стари завјет је завршен. Месија је дошао. А испуњавајући обреде Старог завјета, Он тиме показује да није противник Закона, већ испуњавач обећања, а то истовремено значи да наступа Нови завјет. Дакле, обрезање извршено над Божанским Младенцем је истовремено и испуњење и довршење Закона; и симболизује сукцесију завјета. Свети апостол Павле директно указује на припремне функције Старог завјета када пише: „Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да би се вјером оправдали. А када дође вјера, више нисмо под васпитачем“ (Гал 3, 24-25); такође: „Христос је завршетак закона“ (Рим 10, 4). А у посланици Јеврејима исти апостол чак и оштро каже: „А кад вели Завјет нови, први је учинио застарјелим; а оно што застаријева и стари, близу је ишчезнућа“ (Јевр 8,8-13).И ако је у Старом завјету постојао изабрани народ Божији – „сјеме Авраамово“, тј. потомци Авраамови по тијелу, у Новом завјету сваки човјек може постати члан таквог Богоизабраног народа независно од нације. Главни услов за припадност новозавјетном човјечанству није поријекло, већ вјера у Христа: „Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса. Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу. А кад сте ви Христови, онда сте сјеме Авраамово и насљедници по обећању“ (Гал 3, 26-29). Дакле, „сјеме Аврамово“, прави насљедници обећања датих Аврааму од Бога, управо су хришћани. Данас смо на Литургији чули читање из посланице светог апостола Павла Колошанима, у којој апостол, објашњавајући континуитет међу Завјетима, гдје каже „обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим“ (Кол 2,11), подразумијевајући под овим Тајну Крштења. Дакле, старозавјетни обред обрезања био је само праобраз новозавјетног крштења. Уосталом, као што је обрезање било знак припадности богоизабраном народу Божијем – старозавјетној Цркви, тако су и крштење врата у Новозавјетну Цркву. Крштење - то су врата ка Цркви. Зато Крштење укида потребу за обрезањем, будући да је ово посљедње било само праобраз, нека врста сјенке истинског обрезања – „обрезања нерукотвореног“. Али шта значе ријечи «нерукотворено обрезање»“? Обрезање препуцијума симболизује одвајање од човјека онога што му није потребно, што омета његову чистоту. На сличан начин, Крштење се назива и „нерукотворено обрезање", јер се крштењем одсецају човекове оронуле, грешне, нечисте, порочне ствари. И пружа се прилика да се уђе у благодатно сабрање новог народа Божијег, званог Света, Саборна и Апостолска Црква. Таквим образом, показујући преимућство крштења као „нерукотворено обрезања“ над рукотвореним. Старозавјетним, празник Обрезања Господњег својим богослужбеним текстовима припрема нас за предстојећи празник Богојављења или Крштења Господа нашег Исуса Христа. И иако историјски гледано има 30 година између ова два догађаја у животу нашег Спаситеља, за нас је важан њихов сотириолошки смисао, односно везаност за спасење. Ова вриједност се не мјери сатима, недјељама или годинама, већ благодаћу која нам је у пуној мјери дата кроз Господа Исуса Христа: „И ви сте испуњени у Њему“ (Кол 2,10), коме је слава, част и поклоњење увијек и у све вијекове! Амин! Ријеч епископа Силвестра (Стојчева)/ Извор: «Православная Жизнь»/превод: вјеронаука.нет У недјељу, 14.(1) јануара 2024. године, Православна Црква прославља велики празник Обрезање Господње, а такође молитвено прославља Светог Василија Великог. Обрезање Богомладенца Христа извршено је у складу са законом који је за јеврејски народ установио сам Бог (Пост 17,10-14; Лев 12,3). По овом закону, сваки јеврејски дјечак морао је да буде обрезан осмог дана по рођењу у знак Божијег Савеза са праведним Аврамом и његовим потомцима. Само обрезање Господње помиње се у Јеванђељу по Луки (Лк 2, 21). Празник је у црквени календар ушао у 4. вијеку. Канон за њега написао је преподобни Стефан Саваит. Такође 14. јануара, Православна Црква празнује помен на једног од најславнијих светих отаца, једног од великих Кападокијаца, богослова и проповједника Василија Великог који је аутор истоимене литургије (служи се 10 пута годишње). Аутор: вјеронаука.нет ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДА И СПАСА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА14. јануар је осми дан од Божића. Према Јеванђељу светог Луке, 14. јануар је дан када је Исус Христос био обрезан, следећи Мојсијев закон. Шта значи Исусово обрезање, зашто је тако посебно и како га славимо? Одговоре на та питања даћемо у овом чланку.
Јануар - месец многих празника у православној цркви Јануар је један од најпопуњенијих мјесеци празницима, јер је сав посвећен Христу и почетку Његове земаљске службе. Прво, славимо Исусово рођење 7. јануара, затим Његово обрезање 14. јануара. 19. јануара славимо Теофанију (или Богојављење) - дан када је Исус крштен. А онда се 15. фебруара, 40 дана после Божића, сећамо Исусовог представљања у храму (Сретење Господње). Треба напоменути да су Божић, Обрезање Господње и Сретење Господње три узастопна догађаја која су обележила почетак Христовог живота и службе на земљи, а ми те празнике славимо један за другим, баш као што се то догодило 2022. године раније. На неки начин, јануар и фебруар су у литургијском календару Цркве све о Исусу Христу. Шта је Исусово обрезање? Према Мојсијевом закону: „ Да се обрезује између вас све *мушкиње. А обрезиваћете окрајак тијела својега, да буде знак завјета између мене и вас.. Свако мушко дијете кад му буде осам дана да се обрезује од кољена до кољена, родило се у кући или било купљено за новце од којих год странаца, које не буде од сјемена твојега.. “ (1Мој 17, 10-12). Као Јеврејин, Исус Христос је морао бити обрезан као и свако мушко дете старо осам дана. После обичаја обрезања свештеник је детету требало да да име. Христос није био изузетак - назван је Исус (што значи ’Бог је с нама’). Као што се можда сећамо из Јеванђеља по светом Луки, Архангел Гаврило је објавио Богородици: „Зачећеш и родићеш сина и назваћеш га Исус" (Лк 1, 31). Зашто славимо овај празник? Живимо у Новом завету који је успоставио Христос. То значи да не треба следити старозаветне законе и обреде. Исус је дао крајњу жртву, тако да ми сада не практикујемо жртву, иако је то било потребно пре Христовог рођења. Па шта је значење овог празника и зашто је славимо? Празник Обрезања нас учи неколико ствари. Пре свега, следећи Мојсијев закон, Бог нам показује да се покорава закону и дошао је да га испуни, а не да га укине (Мт 5,17). Друго, Бог нам показује да је Исус у ствари у потпуности Бог и потпуно човек, па мора бити обрезан као и свако друго људско биће. На крају, обичај Обрезања можемо видети као старозаветни начин крштења. Обрезивање је било знак савеза између Бога и Његовог народа и захтевало је телесну жртву. Сада се хришћани рађају изнова из воде и Духа. Божја жртва је укинула телесну жртву, због чега је више не практикујемо. Генерално, Господње обрезање подсећа нас да смо ушли у Нови савез са Богом. Као што се наводи у Новом завету, „ У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела греховности обрезањем Христовим“ (Кол 2, 11). Како прослављамо празник Обрезања? У православном предању овај празник славимо 14. јануара, тачно 8. дан после Божића (при бројању као први дан уврштавамо 7. јануар, због чега чини 8 дана, а не 7). За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф / Извор: obitel-minsk.org/ 14.јануара наша Црква се сјећа јеванђеоског догађаја када је, према јеврејском закону, обрезан осмодневни Богомладенац Господ Исус Христос: „И када се наврши осам дана да обрежу дијете, надјенуше му име Исус, дато од анђела прије него што он би зачет у утроби“ (Лк 2,21). Обред обрезивања сеже у дубоку, старозавјетну антику. Књига Постања говори о томе како се једног дана Бог тајанствено појавио праведном Авраму и обећао му - тада још увијек био без дјеце - да ће од њега произаћи велики народ: „И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов“ (Пост 12, 2). Укратко о празнику: Обрезање Господње Када је Аврам имао 99 година, Бог му се поново указао да учврсти завјет с њим, говорећи: „А ово је завјет мој између мене и вас и сјемена твојега након тебе, које ћете држати: да се обрезује између вас све мушкиње. Нека се обреже сав мушки пол међу вама; обрежите кожицу своју: и ово ће бити знак завета између мене и вас. А обрезиваћете окрајак тијела својега, да буде знак завјета између мене и вас. Свако мушко дијете кад му буде осам дана да се обрезује од кољена до кољена, родило се у кући или било купљено за новце од којих год странаца, које не буде од сјемена твојега“ (Пост 17, 10-12). Истог дана, Аврам и сви који су живјели са њим су обрезани, како им је Господ заповиједио. Годину дана касније, његова супруга Сара родила је дуго очекиваног сина - Исака. Од тада су Јевреји, као Аврамови потомци, осмог дана обрезивали новорођену мушку дјецу у знак вјерности завјету са Богом и одвојености од читавог паганског свијета. Господ, поставши човјек, дошао је, како је и сам рекао, не да крши закон, већ да га испуни:“ Не мислите да сам ја дошао да покварим закон или пророке: нијесам дошао да покварим, него да испуним“ (Мт 5, 17). Прихватање обрезивања било је неопходан дио испуњења овог закона. Без овог обреда било је немогуће постати дио израиљског друштва. „Они који намјеравају да живе по новим законима“, пише митрополит Венијамин (Федченков), „прво морају да испуне старе. То ће показати да је он заиста „личност која поштује закон“ и није својевољна. Има само право да оснује ново, који је испунио старо. Господ је дошао да успостави Нови закон и морао је да испуни Стари закон. И од самог свог рођења (обрезивање је први свети обред након рођења) одмах почиње да испуњава закон. Законодавац је први који се покорава закону “. Христос почиње да испуњава, „оличава“ Мојсијев закон. А прихватање обрезивања био је први корак на овом путу. Поред тога, како пишу црквени оци, многи старозавјетни обреди носили су праобразни карактер. То значи да су своје коначно, потпуно значење стекли у откривењу Новог завјета - ријечима, дјелима Месије, Исуса Христа. Тако је обрезање у Цркви укинуто и замијењено светом тајним крштења, о чему је овај јудејски обред симболично свједочио. Апостол Павле је то истакао у својој посланици Колошанима. Према апостолу, тјелесно обрезивање Јевреја код хришћана се замјењује духовним обрезањем: „У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим“ (Кол 2, 11). У Посланици Римљанима апостол наглашава ново, хришћанско значење обрезања као „обрезање срца“: „Јер није оно Јудејац што је споља, нити је оно обрезање што је споља, на тијелу, Него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом; таквоме је похвала не од људи него од Бога“ (Рим 2,28-29). Занимљиви факти о празнику: 1. Празник Обрезања одиграо је важну улогу у историји Цркве. Крајем 1. вијека међу хришћанима је настала једна од првих јереси - докетизам. Њени сљедбеници вјеровали су да Христос није стварна личност, већ дух за који се само чинило да је оваплоћен. Јеванђеоски опис обрезања било је важна потврда да је Христос заиста био оваплоћен. 2. На празник Обрезања Господњег служи служи се литургија Светог Василија Великог с обзиром на то да се овај празник поклапа са даном сјећања на великог светитеља. 3. Хришћани су ослобођени обрезања на Апостолском сабору за 49 година. Одлука Сабора била је сљедећа: „Пошто чусмо да неки изишавши од нас узнемирише вас ријечима, и смутише душе ваше говорећи да се обрезујете и да држите Закон, што им ми не заповједисмо; Зато ми сабрани једнодушно, нађосмо за добро да вам пошаљемо избране људе са нашим драгим Варнавом и Павлом, Људима који су предали душе своје за Име Господа нашега Исуса Христа. Посласмо, дакле, Јуду и Силу, да вам и они то исто усмено кажу. Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: Да се чувате од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не чините другима); од овога ако се чувате, добро ћете чинити. Будите здраво“ (ДАП 15, 23-29). 4. Обрезање пада на стари датум прославе Нове године. Зове се „стара“, јер се у совјетској Русији, након преласка на нови календар, стара нова година „помјерила“ на 14. јануар - по новом календару. превод: вјеронаука.нет /аутор: Аутор: Тихон Сисојев / извор: фома.ру Он потиче од породице цара Давида. У првом браку имао је четири сина и двије кћери. Као удовац, свети Јосиф живио је у строгој апстиненцији, а као старац од осамдесет година, свети Јосиф је изабран за високог свештеника као чувар дјевичанства Пресвете Богородице, који је дао завјет целибата.Јосифа праведнога назива Јеванђеље "мужем праведним" (Мт 1, 19). Анђео му је најавио оваплоћење кроз Богородицу Марију Божјег Сина. Свети Јосиф био је присутан приликом поклањања пастира и мудраца новорођеном Богу-дјетету. По савјету Анђела, побјегао је са Мајком Божјом и Богоммладенцем Исусом у Египат, спасавајући их од гнева цара Ирода. У Египту је живио са Дјевицом Маријом и Богомлаенцем зарађујући за живот столарским радом. Свети ЈосиФ је умро у старости од стотину десет година. Света Анисија рођена је у граду Солуну у Грчкој крајем 3. вијека. Њени богати родитељи били су побожни и љубазни људи. Они су одгајали Анисију у хришћанској вјери. Рано изгубивши родитеље, Анисија је остала једини насљедник њиховог великог богатства - злата и драгуља. У то вријеме су хришћани били сурово прогоњени. По наредби цара Максимијана (284-305), сви хришћани који су одбили да се одрекну Христа и жртвују паганским боговима су мучени и погубљени. Свако је могао некажњено да убије хришћанина без икаквог разлога. Знајући да је богатима било тешко да уђу у Царство небеско, света Анисија је ослободила своје робове, продала своја имања и почела да помаже удовицама, сирочадима, сиромашним и затвореницима у затворима. И не само да је света Анисија помагала људима новцем, она се и сама бринула о болесницима, превијала ране мученика, тјешила ожалошћене. Када су се сва њена средства исцрпела, света Анисија је почела да живи у сиромаштву и почела је да ради за живот. Једног дана света Анисија, одлазећи на молитвени састанак хришћана, видјела је како је велики број људи пожурио у незнабожачки храм да се поклони паганском богу сунца. Избјегавајући бучну гомилу, света Анисија је наставила пут ка молитвеном састанку. Али одједном ју је примијетио један од ратника и питао је ко је и куда иде. Света Анисија је кротко одговорила: „Ја сам Христов роб и идем у цркву“. Ратник је грубо зграбио светитељку и хтио је да је силом одведе у храм (незнабожачки храм) да је присили на жртву идолу. Света Анисија је побјегла из руку ратника, а свирепи незнабожац мачем погоди свету Анисију. Обливена крвљу, пала је мртва на земљу. Тако је млада Анисија предала своју чисту душу у руке Христове. Хришћани су тијело свете мученице сахранили у граду Солуну у близини градских врата. Наша црква слави је 30. децембра по црквеном, а 12. јануара по грегоријанском календару. Када је дошло вријеме за Оваплоћење Сина Божијег и Његово Рођење од Пресвете Дјеве Марије, мудраци са Истока, угледали нову звијезду на небу, која је наговјештавала рођење јеврејског цара-Месију. Одмах су отишли у Јерусалим да се поклоне Рођеном и звијезда им је показивала пут. Поклонивши се Богомладенцу, они се нису вратили у Јерусалим да јаце цару Ироду, како им је он наредио, већ су, примивши откровење одозго, другим путем вратили се у своју земљу. Тада је Ирод схватио да се његов план да пронађе Богомладенца није остварио и наредио је да се у Витлејему и околини побију сва мушка дјеца од две године и млађа. Надао се да ће међу убијеном дјецом бити и Божанско одојче, у коме је видео супарника. Побијена новорођенчад постала су први мученици за Христа. Иродов бијес је пао на Симеона Богопримца, који је јавно свједочио у храму о Рођеном Месији. Када је свети старјешина умро, Ирод му није дозволио да буде правилно сахрањен. По царевој наредби, убијен је свети пророк, свештеник Захарија: убијен је у јерусалимском храму између жртвеника и олтара, јер није открио гдје се налази његов син Јован, будући Крститељ Господа Исуса Христа. Гњев Божији убрзо је казнио и самог Ирода: обузела га је жестока болест, и он је умро; јели су га живи црви. Прије своје смрти, зли цар је довршио мјеру својих злочина: убио је јеврејске главне свештенике и писаре, рођеног брата, сестру и њеног мужа, супругу Мариамну и три сина, као и 70 најмудријих људи, чланова Синедриона.
На инцидент је реаговала Грузијска патријаршија. Приказивање лика Јосифа Висарионовича Стаљина на икони Свете Матроне са житијем, у Саборном храму Свете Тројице (Цминда Самеба) у Тбилисију, изазвало је скандал који је постао предмет широке расправе у грузијском друштву и медијима. Видео приказ ове иконе је, на својој Фејсбук страници, објавио Георгиј Канделаки, истраживач Института за проучавање совјетске прошлости SovLab.. „Икона Јосифа Стаљина, покретача уништења независности Грузије, убице хиљада свештеника и творца совјетског тоталитарног система налази се у Саборном храму Свете Тројице“, написао је Канделаки. Ове седмице, Ната Перадзе је ову икону попрскала бојом у знак протеста и објавила снимак како баца боју на икону и рекла да протестује због, како сматра, „величања тиранина". „Стаљин је побио цијелу моју породицу, донио је терор и страх, није био херој", рекла је она за портал Политико. Руководилац службе за односе са јавношћу Грузијске патријаршије протојереј Андрија Џагмаидзе сматра да није случајно што се инцидент са иконом разбуктао на Божић. „Ово није први пут да желе да празник покваре скандалом како би у срцима људи посијали мржњу умјесто радости“, рекао је он. Истовремено, представник Патријаршије је примијетио да у лику Стаљина на икони нема ничег посебног, јер то није његов лик, већ Свете Матроне. Према ријечима свештеника, постоје преседани када „велики прогонитељи Цркве“, попут Диоклецијана, завршавају на иконама. „Генерално, у зависности од канонских правила иконографије, на икони се могу насликати не само светитељ, већ и стварне приче које су у вези са светитељевим животом са ликом било које особе, укључујући владаре и обичне људе, јеретике и прогонитеље хришћанске вере, чак и мученици самог светитеља; Међутим, то уопште не значи да икона велича ове личности или им приписује било какво достојанство, већ су такви детаљи одраз неспорних чињеница везаних за светитеља“ прецизира се на сајту Грузијске православне цркве. Пошто сам Стаљинов састанак са св. Матроном, због недовољних доказа, није уврштен у канонски текст њеног житија, није признат од Руске Цркве, која ју је канонизовала и спровела посебну студију о овом питању, потребно је промијенити поменуту епизоду и узети у обзир друге појединости везане за каноничност иконографије. Патријаршија је позвала дародавце да изврше одговарајуће измјене на маргинама иконе у заплету који је повезан са Стаљином. „Или ћемо то сами урадити“, каже се у званичном саопштењу Грузијске цркве. Како је 7. јануара 2024. године објавио "Кавказский узел" (интернет страница са вијестима која покрива регион Кавказа на енглеском и руском језику-примједба аутора) икона окачена у Саборном храму Свете Тројице у Тбилисију описује живот Свете Матроне Московске (канонизоване као локално поштована у Москви и Московској епархији Руске православне цркве 1999. године). Једна од прича говори како је светитељка благословила Стаљина да брани Москву. Икону су Саборном храму Свете Тројице у Тбилисију поклонили челници проруске странке "Патриотска алијанса". Наиме, распрострањена је легенда по којој је Јосиф Стаљин посјетио Матрону Московску 1941. на почетку рата. Управо је тај моменат и осликан на икони у Саборном храму Свете Тројице. Руска Православна Црква, (РПЦ), а такође већина свештеника и вјерника категорички негирају да је икад Стаљин посјетио Св. Матрону, сматрајући то најобичнијом, чак и гнусном измишљотином. Подсјетимо да ово није био први пут како руски медији откривају покушаје „канонизације“ Јосифа Висарионовича. Како је писао "Кавказский узел" у Грузији, према закључцима историчара „Лабораторије за проучавање совјетске прошлости“, долази до оживљавања култа Стаљина, подигнуто је најмање 11 споменика и биста, често уз подршку локалних власти, а у Горију функционише Стаљинов музеј. За многе Грузијце Стаљин остаје важан симбол, али му недостаје озбиљан политички садржај. Уместо тога, он постаје предмет локалног патриотизма и народног обожавања. Портрет Стаљина (син обућара, као „светац заштитник обућара“) виси код сваког обућара поред иконе Богородице. Грузијско друштво углавном није склоно рефлексији и остаје конзервативно, док се таква осјећања појачавају. Грађани Грузије избјегавају разговоре о болним темама, преиспитивање вриједности им је тешко. Како се испоставило, устаљени мит о Стаљину као „великом сину грузијског народа“ никада није напуштен, истакла је Карнегијева задужбина 2013.године у свом извјештају о резултатима истраживања о ставовима према Стаљину на Кавказу. Многи Грузијци нису свјесни размјера Стаљинових репресија и поносни су на Стаљина као на сународника који је био на највишој функцији у Совјетском Савезу, рекли су историчари 2. августа 2020. године. Припремио: вјеронаука.нет Многи верници са пуно љубави се залажу за молитве које проналазе у молитвеницима. У молитвеницима, ми налазимо збирку молитава које су писане у различито време у прошлости за различите ситуације, делове дана и потребе. У Православној цркви, једна од најомиљенијих књига са молитвама је старозаветни Псалтир. Псалми нам нуде начин за формулисање различитих животних искустава-добрих и лоших- у молитву користећи један веома поетски и темељан језик. Колико је важан Псалтир може се видети и по томе да се Псалми користе у сваком богослужењу и молитвеном правилу. Писане молитве могу бити једна врста зборника мудрости и утехе. Међутим, постоје и они који не осећају да писане молитве у потпуности не одговарају њиховом личном „стању“. За ове људе, спонтана молитва је важан део њихових личних посвећености. Не постоји ништа лоше у спонтаној молитви. Једини опрез код спонтане молитве био би да садржај такве молитве не сме бити у супротности са мишљењима и учењем Православне вере. На пример, нећемо се молити да нас Бог по упокојењу реинкарнира у неку бољу особу јер ми не верујемо у реинкарнацију. Приступ православних хришћана писаним и спонтаним молитвама треба да буде избалансиран. Наше писане молитве су истинско благо хришћанског унутрашњег сагледавања, неге и вођења. Али у исто време чак и молитвеници нас уче да „издвојимо време да се помолимо Богу сопственим речима...“. Има места за обе врсте молитава, писаних и спонтаних, тако да једне допуњују друге. У јеванђељу Исус нам даје следеће упозорење везано за молитву: „А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени“ (Мт 6, 7). На основу овога, неке групе хришћана уче да Богу нису миле писане молитве; уместо тога, наводе они, све молитве треба да буду спонтане. Међутим, овакво учење нема смисла јер кад погледамо на два наредна стиха у којима Исус даје ученицима одређену молитву којом треба да се служе: „Овако, дакле, молите се ви: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје; Да дође царство твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу; Хљеб наш насушни дај нам данас; И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је твоје царство и сила и слава у вијекове. Амин“ (Мт 6, 9-13). Питање којим се Исус обраћа није питање писане молитве наспрам спонтане молитве, већ је то пре како ми приступамо молитви. „А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 6). Светитељи нас уче томе да постоји двојно значење речи „уђи у клијет своју“. Прво, „уђи у клијет своју“ значи буди неприметан кад се молиш. Не користи молитву да би се правио важан пред другима: „Погледајте ме сви! Ја се молим! Ја сам ТАКО свет!“ Друго „уђи у клијет своју“значи затвори се за све оно што те може одвратити са молитве. Морамо бити пажљиви кад се молимо. Не можемо једноставно брзо изговорити речи молитве а да нам ум лута са једне на другу ствар- наших распореда, песме на радију, приче која се одвија поред нас, синоћне важне утакмице. Морамо се усредсредити на оно што изговарамо. Без обзира на то да ли се молимо користећи речи из неког молитвеника или сопственим речима, суштина је у томе да учинимо све да то радимо на исправан начин. Нико не воли да буде у неком разговору, а да зна да друга особа не обраћа пажњу на њега. Ако се трудимо да тако не поступамо са неким другим људским бићем, онда треба да учинимо све да тако не поступамо ни са Богом. Сасвим једноставно. Он не заслужује ништа мање. Аутор: о. Andrew Jarmus, St. Nicholas Church, Bulgarian Diocese Превела: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ (27. јануар 2019. године) У ово претпразничко вријеме, када ишчекујемо најрадоснији хришћански празник Божић, жељели смо да радост коју осјећамо учинимо још и већом. Као плод те наше жеље, а захваљујући вјештим рукама Ане Томић, ученице одјељења IX 3, која је пристала да ту нашу жељу претвори у стварност, у нашој школи је у четвртак, 28. децембра 2023. године, отворена изложба икона инспирисаних празником Христовог рођења, али и радовa насталих у част наше републике. Поред иконе рођења Спаситеља нашега Господа Исуса Христа Aна је насликала и икону Благовијести, празника којим почиње испуњење Божјег обећања о доласку Спаситеља свијета, догађај зачећа Господа Исуса Христа. Раније у историји празник рођења Христовог славио се заједно са празником Христовог крштења и тај празник био је познат под именом Епифанија или Богојављење. Данас је Богојављење само празник Христовог крштења, те је и та икона нашла своје мјесто на изложби. Уз ове представљена је и икона са мотивом поклоњења пастира и мудраца Богомладенцу Христу, који су први, послије анђела, прославили долазак на свијет нашега Спаситеља. Такође, посјетиоци могу видјети и икону са мотивом бијега Свете породице у Египат, када су вођени праведним Јосифом Пресвета Богородица и Богомладенац Христос морали да бјеже од цара Ирода. У част тридесет и другог рођендана наше републике Ана, која, уједно, похађа и часове вјерско-културолошке секције, насликала је амблем и картографски приказ Републике Српске и икону Светога Архиђакона и првомученика Стефана, као њене крсне славе и њеног заштитника. У склопу изложбе посјетиоци су у прилици да погледају и икону Светих Новомученика дракулићких, који су од усташа пострадали у Другом свјетском рату, а у које се убрајају и 52 хладнокрвно убијена ученика наше школе 7. фебруара 1942. године. Међу иконама је и икона првога српског просвјетитеља и архиепископа Саве. Изложбу је отворио директор Школе Дарко Томић, присуствовали су јој свештеници Срђан Рољић и Игор Станковић, учеснице пропратног дијела програма Ангелина Рољић (која је отпјевала химну Републике Српске „Моја Република” и пјесму „Божић, Божић”), Петра Кос и Елена Шљивар, као и гости, Анина породица и пријатељи. Такође, на огромној помоћи приликом организације ове изложбе захваљујемо се наставници ликовне културе Јелени Црнокрак Прпић. Извјештај припремили: Александар Поповић и Дражен Дојчиновић Почетком 4. вијека цар Максимијан (284 - 305) наредио је уништавање хришћанских цркава, спаљивање богослужбених књига и лишавање свих хришћана грађанских права и службе. У то вријеме епископ града Никомидије био је свети Кирил, који је својом проповијђу и животом допринио ширењу хришћанске вјере, тако да су многи од царевих великодостојника постали тајни хришћани. Једном цар бавећи се у томе граду, сазнаде о множини хришћана и напредовању цркве хришћанске, па се огорчи веома и смишљаше план, како да их све погуби. У том се приближи празник Рождества Христова, и цар сазнавши да се сви хришћани о том празнику скупљају у цркву, нареди, да се тога дана црква опколи војском и запали. Када се сви хришћани сабраше у цркву, после пола ноћи, и почеше торжествено празновање, војници окружише цркву, да не пусте никога ван, и царев изасланик уђе у цркву и објави хришћанима цареву заповест, да одмах или принесу жртву идолима или сви да буду сажежени. Тада архиђакон, јуначки војник Христов, распали се ревношћу божанском, па поче храбрити народ подсећајући верне на три отрока у пећи вавилонској. „Погледајте, браћо“, рече, „на жртвеник у олтару Господњем и разумите, да се на њему сада за нас жртвовао Господ и Бог наш истинити; па зар ми да не положимо за њега душе наше на месту овом светом!“ Народ се одушеви да умре за Христа, и сви који беху оглашени, крстише се и миропомазаше. Војници тада зажегоше цркву са свих страна, и хришћани, двадесет хиљада њих на броју, сагореше у пламену певајући славу Божју. За пет дана потом гораше црква, и дим неки дизаше се из ње с опојним и дивним мирисом, и нека чудна златозарна светлост показиваше се на том месту. Тако славно скончаше многобројни људи и жене, девојке и деца, и примише венац вечне славе у Царству Христовом. Пострадаше и прославише се 302. године. Зашто се Христос Господ морао родити, па расти, па мучити се? Зашто се није одједанпут јавио с небеса у виду зрела човека као што се, по баснама јелинским, Аполон јављао људима? Сасвим неприлично сравњење! Како се може сравњивати стварни човек са призраком, и истинити Бог са измишљеним чудовиштима? Колико је небо високо над земљом, тако је висока мудрост Божија над разумом човечјим. По мудрости Свевишњега Христос се требао јавити свету и као дете и као младић и као зрео човек, да свима буде приступачан и да задобије све. Да Он никада није био дете, била би бледа и хладна Његова реч: пустите дјецу и не забрањујте им долазити к мени, јер је таквијех Царство Небеско; и опет она друга: заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско. Ви сте учитељ деце, и као учитељ помислите, како би сасвим други однос био између Вас и деце, да Ви, рецимо, никад нисте били дете. Христос се несумњиво могао јавити свету и онако како би Ви хтели; али да је то учинио, Он не би могао бити за род људски оно што је Он хтео бити, то јест Учитељ и Спаситељ свију, и пример свима нараштајима. Вас мучи то што мислите, да је Господ необичним рођењем Својим увећао за наш разум тајну бића Свога. А зар не би тајна Његова била далеко већа и несхватљивија, да је се Он изненадно спустио међу људе, ван сваке рођачке везе с људима? Зар не би свет у том случају говорио о Њему као о неком привиђењу? Тада би и Његова личност, а с њом и његова наука и жртва, изгубили стварну основу и стварни значај. Јер ако је привиђење, ко би од нас слушао и подражавао привиђење? Још се Господ наш требао родити, и то баш на начин како се родио, да би тиме показао могућност и истакао важност нашег духовног рођења, које стоји у центру Његове науке о човеку. По речи Његовој: ако се ко наново не роди, не може видјети Царства Божијега. Као што се Он родио од Духа Светога из пречистог тела Деве Марије, тако се и ми можемо духовно родити од Духа Светога у чистоти душе своје. Велики духовници православни одувек су учили, да је ново рођење човека условљено девичанском чистотом душе. Другим речима: душе које се потпуно очисте чак и од грешних помисли постају сличне светој Девојци, и удостојавају се благовољењем Божијим да буду обиталиште Христа. Ако је рођење Христово од Деве Марије тешко појмљиво за обичан разум, оно је изванредно корисно и ободравајуће за све оне који пожеле духовно морални препорођај свога бића. Зато, успокојте се, и заблагодарите вечној Мудрости што се Спаситељ рода људског јавио онако како је Он сам нашао за најбоље. И узвикните с апостолом Павлом: О дубино богатства и премудрости и разума Божија! И поздравите децу вашу у школи с детињом радошћу: Христос се роди, децо! Мисионарска писма-Владика Николај/93. Писмо Учитељу Николи С. о томе: Зашто се Христос морао родити а не просто јавити |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|