​криптограм-​Посљедње ријечи Св.Стефана 
Свети Стефан -пузла 
Свети Стефан-квиз 
​Свети Стефан -слагалица 
​Стефанданска осмосмјерка
​СВЕТИ ПРВОМУЧЕНИК И АРХИЂАКОН СТЕФАН-ИЛУСТРОВАНО ЖИТИЈЕ

У главном граду Републике Српске - Бања Луци, свечано је прослављена слава Републике Српске, Свети првомученик и архиђакон Стефан. У част празника служена је Света архијерејска Литургија у Саборном храму Христа Спаситеља, коју је предводио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Њихових Преосвештенстава Епископа бањалучког г. Јефрема, Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, Епископа будимљанско-никшићког г. Методија, Епископа захумско-херцеговачког г. Димитрија и Епископа марчанског г. Саве, свештеномонаха, свештеника и ђакона. 
"Имамо радост и благослов да можемо да вам честитамо, једни другима, рођендан Републике Српске, али и оно што је још важније - Славу Републике Српске. Нека Вам је срећна и благословена Слава и молитве Светог архиђакона Стефана да буду са свима вама", навео је у својој беседи Патријарх Порфирије.
"И заиста онај који трпи који страда логично је да буде очајан, да буде без наде, да осећа да пропада. Међутим онај који је сведок Христов, он има крст Христов, а имати крст Христов значи учинити све што је до нас, све што је до тебе, учинити све што је до сваког тебе и учинити све што је до мене а онда када учинимо све што можемо, баш као и Свети Стефан архиђакон и првомученик предати се у руке Христове, свој крст уткати у крст Христов а у том крсту браћо и сестре ево на Рођење Христово открива нам се смисао а тај смисао јесте пут ка победи", поручио је Његова Светост.
По завршетку Свете Литургије, вјерном народу се обратио Патријарх Порфирије честитајући празник и крсну славу Републике Српске а потом су освећени славски колач и жито. Извор: ТВ Храм и  Инстаграм налог епархије бањалучке

​Дан након Рождества Христовог-Божића- празнује се Сабор Пресвете Богородице, помен светог Јосифа Обручника, цара Давида (праоца по тијелу Господа Исуса Христа) и светог Јакова, брата Господњег, сина светог Јосифа Обручника из првог брака. Свети Јаков је пратио, заједно са својим оцем Јосифом, Богородицу и Богомладенца Исуса током бјекства у Египат.
По одласку мудраца из Витлејема, анђео Господњи се јави Јосифу у сну, заповиједајући му да заједно са Богомладенцем Исусом Христом и Његовом мајком, Пречистом Дјевом Маријом, бјежи у Египат и остане тамо док му не буде заповијеђено да се врати одатле, јер је Ирод  тражио Богомладенца с намјером да га убије. Јосиф је устао, узео Младенца и Његову Мајку и отишао ноћу у Египат. Али најприје, прије одласка, он испуни у храму Соломоновом све што је било одређено по закону Господњем, јер су већ наступили дани очишћења Пречисте и Пренепорочне Богородице, и у том храму, Старац Симеон и Ана пророчица, сусрели су Господа нашег. Затим, испунивши све што је законом одређено, Јосиф оде у Назарет, својој кући. Јер овако каже Свети Лука: „И кад извршише све по закону Господњему, вратише се у Галилеју у град свој Назарет“ (Лк 2, 39). Отуда је јасно да они нису одмах кренули из Витлејема у Египат, већ су прво отишли ​​у храм Господњи, затим у Назарет, и на крају у Египат.
О томе свједочи и свети Теофилакт у свом тумачењу јеванђелисте Матеја, када овако пише: „Како то да Лука каже да је Господ у четрдесети дан после Свог рођења држан у наручју Симеоновом, па онда отишао у Назарет, а овде Матеј говори да је у Назарет отишао тек након повратка из Египта? Разуми, дакле, да је Лука говорио о ономе што је Матеј прећутао. Шта заправо хоћу да кажем? У четрдесети дан пошто се родио, Господ је отишао у Назарет (када је бежао у Египат). То нам каже Лука. Матеј говори о ономе што се десило после тога, то јест, да је побегао у Египат и да се после из Египта вратио у Назарет. Они, дакле, не противрече један другоме, него Лука говори о одласку из Витлејема у Назарет, а Матеј о повратку из Египта у Назарет“.
Дакле, по изласку из храма Господњег, свети путници најприје су отишли ​​у Назарет и  зграбивши све што је потребно за пут, журно, ноћу (да то не би сазнали најближи сусједи), упутили су се ка Египту.  При том су са собом повели Јакова, најстаријег Јосифовог сина, који је касније назван братом Господњим, што се види из црквене пјесме (стиховна стихира) од 23. октобра, гдје се овако пјева: „«Еже во плоти Господня желания мудре, брат показался еси, ученик, и самовидец божественных тайн, бегаяй с ним, и во Египте быв со Иосифом, Материю же Иисусовою: с нимиже моли спастися нам“ .... Отуда је јасно да је Јаков, такође, пратио свету породицу на путу за Египат, служећи им током путовања. И Господ је побјегао у Египат дијелом да би показао да је истински оваплоћени човјек, а не дух и привиђење (на шта је указао Свети Јефрем у својој бесједи на Преображење); а дијелом и да нас научи да бјежимо од гњева и јарости људске, а не да им се гордошћу опиремо. Св. Јован Златоусти овако објашњава: „У бјекству своме, каже он: „Господ нас учи да уступимо мјесто гњеву, тј. бјежимо од људске јарости. А ако Свемогући бјежи, онда ми, горди, научимо да се не излажемо опасности.
Такође, свети Јован Златоусти објашњава разлог зашто су они ишли баш у Египат: „Пошто су Вавилон и Египат били земље распаљене највећим огњем незнабоштва, то Господ показујући на самом почетку да ће Он исправити и учинити бољим становнике обе земље и кроз то уверавајући да и цела васељена треба да очекује блага, шаље мудраце у Вавилон, а Сам са Мајком долази у Египат.“ Сврха Господњег бјекства у Египат и то да би се Египат очистио од идола а такође и да би се испунило Исаијино пророштво: „Гле, Господ седећи на облаку лаку доћи ће у Египат; и затрешће се од њега идоли Египатски“ (Ис 19, 1). На овом мјесту, под облаком, свети Амвросије подразумијева Пречисту Дјеву, која је на рукама донијела Господа у Египат, и падоше идоли египатских богова. Тај облак, Пречиста Дјева, је лаган, јер Она није оптерећена никаквим бременом било каквог гријеха или тјелесне пожуде и познања брака.
Прича се ово. Када праведни Јосиф, Пречиста Дјева и Богомладенац иђаху у Египат, њих у једном пустом мјесту нападоше разбојници и хтједоше да им узму магарца, на којем су носили оно мало што им је било потребно за путовање, а на којем понекад и Богородица с аБогомладенцем јахаше. Међутим један од тих разбојника, угледавши необично лијепо Дјетенце, задиви се тако необичној љепоти и рече: Када би Бог узео на себе тело човечије, не би био лепши од овог детета! - И нареди тај разбојник осталим друговима својим, да ништа не узимају од ових путника. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дјева рече му: "Знај, да ћете ово Дете наградити дивном наградом зато што си Га данас сачувао".Овај разбојник беше онај сами, који доцније, при распећу Господа Христа, би обешен на крсту с деоне стра(не, и коме Господ рече: Данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). И испуни се пророчанско предсказање Божје Матере, да ће га ово Дете наградити. А име том благоразумном разбојнику беше Диомаз, док ономе другоме, распетоме с леве стране Господа, беше име Гестас.Када свети путници уђоше у Египатску земљу и нахоћаху се у пределима Тиваиде, они се приближише граду Ермопољу. Недалеко од улаза у овај град растијаше врло лепо дрво, звано "Персеја", које тамошњи житељи, по своме идолопоклоничком обичају, поштоваху као бога због његове горостасности и величанствене красоте, поклањајући му се и приносећи му жртве; јер у том дрвету живљаше и демон кога они почитоваху. Када се Пресвета Богомати са Божанским Детенцетом приближи томе дрвету, оно се тог часа силно затресе, јер демон уплашивши се доласка Исусова побеже. А дрво сави свој врх до саме земље, одајући дужно поклоњење своме Саздатељу и Његовој Родитељки, Пречистој Дјеви. Осим тога, оно их сенком својих многолиснатих грана заклони од сунчане жеге, те даде могућности да се свесвети путници пријатно одморе под њим. И то дрво остаде свагда тако савијено, као очигледно знамење доласка Господња у Египат. И од тада, откако се под њим одмори Господ са Својом Мајком и Јосифом, то дрво доби исцелитељску силу, јер оно лишћем својим исцељиваше сваковрсне болести.Затим свети путници прво уђоше у тај град и у тамошњи идолски храм, и тог часа сви идоли падоше. Овај храм спомиње свети Паладије у Лавсаику, и вели: "ми видесмо у Ермопољу идолски храм, у коме при доласку Спаситељевом падоше сви идоли на земљу". - Тако исто и у једном селу, званом Сирен, падоше триста шездесет пет идола у једноме храму када у њега уђе Христос са Пречистом Матером. Но и уопште у целом Египту при доласку Господњем срушише се идоли и демони побегоше из њих. И тако се испуни оно што је свети пророк Јеремија за време свог боравка у Египту предсказао, како о томе пише у његовом житију свети Епифаније. А свети пророк је рекао: "Сви ће идоли морати цопадати и сви се кипови богова срушити када овамо дође Дјева Матер с Младенцем, рођеним у јаслима". Од времена овог Јеремијиног пророчанства код Египћана постаде обичај изображавати Дјеву где лежи на постељи, а близу Ње Младенца који лежи у јаслима повијен у пелене, и поклањати се томе изображењу. А када једном цар Птоломеј упита египатске жреце због чега они то раде, ови одговорише: "То је тајна, предсказана нашим давним прецима од неког светог пророка; и ми чекамо испуњење тога пророштва и раскривење ове тајне".После тога свети путници скренуше мало устрану од града Ермопоља, и тражећи место за свој боравак они дођоше к селу, званом Натареа, недалеко од Илиопоља. Тако, у близини тога села, Јосиф остави Пречисту Дјеву Марију са Христом Господом под смоквом, а сам оде у село да набави потребне ствари. А то смоквино дрво, пружајући светим странцима склониште, раздвоји се одозго до доле и спусти свој врх, правећи као неки заклон или шатор над њиховом главом; а доле, при дну стабла, оно начини у пукотини као одају за боравак, и тамо Пречиста Дјева са Младенцем леже и одмори се од пута. То место је и до данашњега дана у великом поштовању не само хришћана него и код сарацена, који све до сада прислужују кандило са јелејем у пукотини тога дрвета, те оно гори у част Дјеве која је са Младенцем боравила тамо. Јосифу и Пресветој Богородици допаде се да наставају у том селу. И нашавши себи кућицу недалеко од тог дрвета, они почеше живети у њој.Догоди се и друго чудо силом Божанског младенца: тамо, у близини њихове кућице и оног чудесног дрвета, појави се изненада извор живе воде, из кога Пречиста Дјева захваташе воде за разне потребе, као и за купање свога Детенцета. Тај извор постоји и данас; вода му је веома хладна и здрава. Но најчудноватије је то, што је то у свој земљи Египатској једини извор живе воде; и он се слави у том селу.Овим се завршава повест о боравку Пречисте Богородице са Христом у Египту, где они проведоше неколико година. Само се тачно не зна колико је година Господ провео у Египту. Свети Епифаније вели две године, Никифор - три, а Георгије Кедрин - пет година; други пак, као Аминије Александријски, сматрају да је провео седам година. У сваком случају несумњиво је то, да је Господ остао тамо до смрти Иродове, као што и каже Еванђеље: "и би тамо до смрти Иродове" (Мт. 2, 15).После покоља Витлејемске деце и после страхотне погибије бедног Ирода, Ангео Господњи опет се јави у сну Јосифу у Египту, наређујући му да се врати из земље Египатске у земљу Израиљеву, јер су, рече Ангео, изумрли који су тражили душу детета (Мт. 2, 20). Јосиф устаде, узе Дете и Матер Његову и крену у Јудеју, која сачињаваше најбољи и највећи крај земље Израиљеве. Али чувши да Архелај царује у Јудеји место Ирода оца свога побоја се ићи онамо. Јер Ирод остави за собом три сина: првог Архелаја, другог Ирода Антипу, и трећег, најмлађег, Филипа. Сви се они после смрти свога оца упутише у Рим да ћесар расправи њихову парбу, пошто је сваки од њих хтео да добије очев престо. Ћесар не хте ниједнога од њих да начини царем, него раздели царство на четири дела, назвавши их четворовласницима. Најстаријем брату Архелају он даде Јудеју; Ироду Антипи даде Галилеју, а најмлађем брату Филипу Трахонитску покрајину; Авилинију пак он даде Лисанију, најмлађем сину Лисанија Старог, некадашњег пријатеља Иродовог, кога Ирод уби из зависти. Отпуштајући их из Рима, ћесар обећа Архелају дати и царско достојанство, ако се само покаже добар и ревностан управитељ у својој области. Но Архелај се не показа нимало бољи од свога свирепог оца, мучећи и убијајући многе: јер чим дође у Јерусалим, он одмах низашто поби три хиљаде људи, и нареди да многе грађане муче о празнику усред храма пред свим сабором јеврејским. Због такве своје свирепости он би, након неколико година, оптужен ћесару, лишен власти и послан у заточење.Јосиф, по повратку свом, чувши да овај опаки Архелај царује у Јудеји, побоја се ићи тамо, него примивши обавештење у сну од оног Ангела који му се и раније јављао, отиде у пределе Галилејске, у државу Ирода Антипе, брата АрхелДјева, јер овај Ирод с кротошћу управљаше народом; и настани се Јосиф у граду Назарету, у коме они и раније живљаху, да се збуде што су пророци рекли о Христу Господу да ће се Назарећанин назвати. Њему слава вавек. Амин. Извор; Превод и дорада: вјеронаука.нет

Вијековима су људи који не иду у цркву збуњени поштовањем Пресвете Богородице. Многи од њих оптужују Православне хришћане за некакво идолопоклонство. Неке вјероисповијести, као што су Евангелисти, одбијају да укажу поштовање Пресветој Богородици.
Шта мора Црква одговорити својим противницима? Зашто она призива Пресвету Богородицу тако често у молитвама?
Ево како је један од најпознатијих богослова и светаца 19. вијека Игњатије Брјанчанинов (1807–1867), говорио о многим овим питањима. Он је чак написао веома детаљан трактат о црквеном поштовању Богородице Дјеве због тога што је Папа Пије IX објавио нову доктрину о безгрешном зачећу Богомајке. Други разлог писања овог трактата био је захтјев његових савременика да оповргну протестантске и световне аргументе таквог поштовања.
Зашто хришћани толико поштују Пресвету Богородицу?
То је због тога што је Дјева Марија родила самога Бога. Она је била једина личност, на овом свијету, у којој је Створитељ свијета боравио. Други праведници и праведнице примили су Божанско надахнуће захваљујући Светом Духу, наравно, а Богородица је била једина, која је примила Ријеч Божју (Логоса) тако да би се Он могао оваплотити. Свети Игњатије Брјанчанинов  пише: ,,Овакав начин примања Бога очигледно да је јединствен у историји, изузетна, неупоредива појава, недостижна светим људима и светим анђелима, својствена само Богомајци. Богочовјек замијенио је Адама и постао зачетник одабраног народа; тако је и Богомати замијенила Еву и постала њихова мајка. Богочовјек је Цар Небески, свих људи и анђела; тако је и Богомати Царица Небеска, Царица свих људи и анђела“.
Зашто се Богородица поштује више од свих светих?
Велики углед Богородице није само због тога што је Она постала мајка Богочовјека, већ и због чињенице да је Она била једина, која је остала у непосредном контакту са Богом толико дуго, као што Свети Игњатије пише: „Приснодјева је изнад свих светих и због тога што је Она постала Богомати и захваљујући чињеници да је Она била најистрајнији и најпажљивији ученик науке коју је Богочовек проповедао. Прва ова одлика је подупрта другом, и тако је углед Богомајке постао најузвишенији". На то указује и Свето Јеванђеље које се односи на Богомати:
,А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему“ (Лк 2,19).
Шта је највећи допринос Богородице?
Главни допринос Преблагословене Дјеве је да се она спремила да у себи носи Спаситеља. То је био Њени лични и вољни чин самопожртвовања. Њена чедност, дубока љубав, потпуно самоодрицање и апсолутна приврженост Богу ставила ју је изнад свих праведника и праведница Старог завјета. Свети Игњатије пише: ,,Оно чему су највеће Божје слуге стремиле да постигну, Богомати је заправо постигла, захваљујући Богом јој послатој Божанској милости. Како ју је она извршавала? Најприје, Њено срце и утроба испунили су се Светим Духом. Њена утроба постала је храм Оваплоћеног Господа: духовна радост која се излива од присуства Господњег потпуно ју је обузела, према њеним сопственим ријечима. По правилу, света радост обузима оне људе који су имали среће да осете силу Светог Духа, па је природно да је Богородица била испуњена божанском радошћу. Чим се Богочовек родио, Она је Њему била најближа особа. Он је био у Њеном крилу и у Њеним рукама где је провео цијело Своје рано дјетињство; Он је био нераздвојан од Ње не само у својој раној младости већ и у младости и као одрастао човјек- све до почетка његове јавне службе, која је трајала три и по године. Не постоји ниједна друга особа која је могла чути ријеч Божју толико дуго и толико изблиза. Не постоји ниједна личност која је могла пратити ријечи и дела Богочовјека тако дубоком и сталном пажњом и чувати их тако пажљиво и с љубављу“.
Зашто се Дјева Марија зове Богомати? Како било ко може родити Вјечног Бога?
Исус Христос, рођен од Дјеве Марије, истовремено је и савршени Бог и савршени човјек. На основу учења званично објављеног на IV Васељенском сабору, Његове двије природе- људска и божанска- испољавају се у њему несливено, непромјенљиво, нераздељиво и нераздвојно. Свети Игњатије пише:,,Богодјева, зачевши и родивши Бога и човека у једној истој особи, постала је Богомајком у правом смислу ове речи јер је Њен изданак Бог, док је истовремено Он и човек. Свети Јован Дамаскин кличе: ,, Родивши Бога који се кроз Њу оваплотио, зар Она заиста није Богомати?“ Дјева која постаје Богомати природно постаје Госпођа, Царица и Владарка свих разумних бића, како на земљи тако и на небу; али истовремено Она остаје Божанска творевина и Њеног Сина и Бога слушкиња. Родивши Жртву принету за грехе целог човечанства, Она је родила Жртву за сопствене грехе такође, јер је Она део људске расе такође. Њен Син је Бог, Творац, Господ, Искупитељ и Спаситељ. 

Зашто Православна Црква одбија да вјерује у безгрешно зачеће Богородице Дјеве?
Папа Пије IX Римски издао је едикт 8. децембра 1854. године, које је објавило доктрину о безгрешном зачећу Богородице Дјеве као званично учење Римокатоличке Цркве. Према тој доктрини, Богомајка је рођена без првобитног гријеха, односно, Она је била апсолутно ослобођена од сваког гријеха. Православна Црква одбија ову доктрину и вјерује да је контрадикторна сотирологији (доктрини спасења) која је установљена у доба Васељенских сабора. Заправо, сама Богородица, у Јеванђељу по Луки, изјављује да је Исус Христос Њен Спаситељ.
Овако Свети Игњатије пише: ,,Милостива Приснодјева тврди да је Бог који ју је довео на овај свијет Њен Спаситељ. Паписти јој приписују безгрешност и на основу ове тврдње показују невјерје у Божју свемоћ. Насупрот томе, Православна Црква велича Божју свемоћ и врховну силу која је створила жену зачету и рођену у гријеху неупоредиво већу од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима који никада нису спознали гријех и који су остали постојани у светости. Велича душа моја Господа и радује се дух мој Богу Спаситељу (Лк 1, 43), каже Преблагословена Дјева у свом одговору Јелисавети ка је касније, надахнуту Светим Духом, гласно објавила да је Приснодјева Богомати“.
Зашто се Хришћани обраћају Богородици као Мајци?
У Свом Страдању, Господ је објавио Јовану Богослову, који је стајао поред Његовог Крста, усиновљење Исусовој Мајци и према томе свим члановима Цркве такође као Њеним чедима. Читамо у Јеванђељу: ,, А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи" (Јн 19, 26-27). ,,Кад је Господ већ искупио људе“, пише Свети Игњатије, ,,и кад је био близу тога да запечати чин искупљења својом драговољном смрћу на Крсту, Богомати је заједно са Његовим вољеним учеником, апостолом Јованом, стајала у близини. Господ се одједном обраћа Богородици која учествује у Његовој искупљеничкој муци. Он јој додјељује одређена права која се тичу човјечанства; права која Она прима од Богочовјека која је заслужила њеним ставом и односом према Богочовјеку. Он је објављује мајком вољеног ученика, и кроз њега- Мајком цијеле обновљене људске расе, према мишљењу и тумачењима Светих отаца“.
Зашто се Црква тако често моли Богородици?
Хришћани вјерују да је Богомајка васкрснула и да ју је Бог узео у Своје Царство Небеско по Њеној смрти. Она је постала наш главни посредник и молитвеник за цијелу Цркву. То је због тога што никада нису нађене свете мошти Богородице иако се дијелови њене одјеће и појас сматрају светим. Свети Игњатије пише: ,, Богомати је васкрсла из мртвих трећег дана по Њеном блаженом Успењу. Она  сад живи у Царству Небеском и духовно и физички. Не само да Она живи у Царству Небеском него Она чак влада Царством Небеским. Тиме што је Мајка Цара Небеског, Она носи титулу Царице Небеске, Царице светих анђела и светих људи. Она је добила посебне моћи и посебну храброст да се пред Богом залаже за људску расу. Света Црква моли све највеће слуге Божје, све анђеле и арханђеле да се ' моле Богу за нас '  али моле Богомајку да ' нас спасе “. Аутор: Тихон Сисојев /За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Преведено из „Каталога добрих дјела“ ​

Поуздано знамо да је Тесла на посебан и упечатљив начин био везан за Светог Николу, свог светитеља заштитника, али наилазимо код њега и на дијаметрално супротне ставове о вери јер све је зависило од тога одакле су потицали: из рационалистичке перспективе разума или из дубине меког срца, каже презвитер Оливер Суботић за РТ Балкан.
Несумњиво је да оно што се у Николу Теслу дубоко утиснуло од раног детињства биле су хришћанске врлине које је понео из породичног дома, а међу њима посебно милосрђе и правдољубивост, којих се држао доследно до краја живота, каже за РТ Балкан презвитер Оливер Суботић, оснивач Задужбине "Петар Мандић", установе која негује успомену на Теслине свештеничке претке.
"Симо Тесла у својој симпатичној књижици наглашава и то да је Никола из куће понео уверење да истина и поштење увек тријумфују. То уверење ће му у америчком периоду итекако значити у неравноправној борби против далеко моћнијих такмаца, који су му неретко упућивали ударце испод појаса", наглашава Суботић.
Велики проналазач и генијални ум Никола Тесла умро је у 87. години. Имао је живот испуњен патентима и изумима, сопствене ексцентричности и туђе зависти које су га коштале безбрижног живота научника. Његова научна, лична и духовна биографија и данас интригирају и ширу и стручну јавност. Што се тиче религијских тема у америчком периоду Теслиног живота, ту су ствари значајно сложеније за сагледавање и треба избегавати поједностављене матрице које не одговарају истини, упозорава Оливер Суботић.
"Најсигурније је држати се проверених чињеница, при чему је јако важно одвојити их од интерпретација. То је био основни метод кога сам се држао у својој студији, на коју упућујем читаоце овог интервјуа које занима детаљан увид у проблематику. Нажалост, у овом домену постоји доста фалсификата и ништа мањи број фалсификатора који лансирају разне сензационалистичке и исфантазиране приче, попут оних да је Тесла у САД постао будиста, хиндуиста, па чак и да је прешао у ислам. Постоје и крајности друге врсте, у којима се пренаглашава Теслин хришћански идентитет, у мери да се износи чак и став да је он личност за канонизацију, што је такође потпуно неутемељено", указује наш саговорник на супротне полове заблуда о Тесли.
"За почетак, сасвим поуздано знамо да је Тесла себе у америчком периоду ословљавао хришћанином како у живој речи, тако у текстовима и преписци – у чисто идентитетском смислу, Теслина припадност хришћанству је неспорна. Додајмо томе и чињеницу да се Тесла о самом хришћанству свагда изражавао у суперлативу. Примера ради, у једном од својих најпознатијих чланака он је хришћанство окарактерисао као религију која је убедљиво изнад осталих светских религија", указује Суботић. Тесла, додуше, тој теми приступа на себи својствен, специфичан начин, наводећи како је хришћанство "непогрешиво резултат практичног експеримента и научног посматрања који је трајао вековима", истиче наш саговорник.
"Непобитна историјска чињеница је и то да је Тесла, у складу са својим могућностима, с времена на време помагао Српску православну цркву у САД и неке њене пастире, те да је одржавао контакт са српским клиром", каже Суботић.
Он напомиње да што се личне побожности тиче, ту је далеко теже дати недвосмислен одговор јер и код самог Тесле постоје противречне изјаве.
​"Тако, рецимо, у једној изјави он наводи како је 'дубоко религиозан у срцу, премда не на уобичајен начин', док у другој наводи како 'није верник у уобичајеном значењу, али да препоручује религију'. Очигледно је да поменуте изјаве морају бити доведене у шири контекст", истиче Суботић. Са друге стране, напомиње наш саговорник, сведочанства њему блиских људи говоре о томе да је Тесла у америчком периоду неговао лични молитвени живот који је имао везе са породичним наслеђем, али да је тај део живота, као интиму, брижљиво скривао од јавности.
"На ову тему је за сада тешко рећи нешто конкретније, све док се не пређе комплетна архива коју поседује Музеј Николе Тесле, а то је посао за вишегодишње тимско истраживање. Оно што за сада поуздано знамо на основу историјских докумената првог реда (личне преписке) јесте да је Тесла на посебан и упечатљив начин био везан за Светог Николу, свог светитеља заштитника. Природа тог односа, међутим, тек треба да буде откривена од стране будућих истраживача", каже Суботић.
Он напомиње да морамо бити до краја верни истини и навести чињенице које нам се, као хришћанима, можда и не допадају.
"Наиме, чињеница је да је Тесла током свог живота неретко износио разне хетеродоксне ставове, као и чудне, па чак и бизарне идеје, које су неспојиве са хришћанским учењем. Он то, додуше, није чинио са богословским претензијама, но свеједно, то је довољан разлог да Тесла не може бити узет као пример хришћанског исповедања. Слично томе, он се не може истицати ни као узор у практиковању хришћанске вере будући да није живео литургијски у америчком периоду, добрим делом и стога што је био потпуно уроњен у лабораторијски рад. То су историјске чињенице које не можемо прескочити, уколико желимо да будемо до краја верни истини", истиче Оливер Суботић.
Он даје и одговор на питање како разумети ову поларизовану слику Тесле у религијском домену.
"Сматрам да кључ за разумевање ове проблематике лежи у сагледавању целине Теслине личности, коју није карактерисала само генијалност, већ и противречности које су му биле својствене још од младости. Мишљења сам да је генератор свих тих противречности била изражена борба која се водила између његовог снажног интелекта и ништа мање осетљивог срца. Одатле и све те ситуације у којима код Тесле наилазимо на дијаметрално супротне ставове јер све је зависило од тога одакле су потицали: из рационалистичке перспективе разума или из дубине меког срца", напомиње Суботић.На крају, наш саговорник указује да треба истаћи да на основу неких докумената можемо рећи да се Никола Тесла у последњим годинама свог живота јаче окренуо православљу, и то углавном посредно, кроз српску хришћанску епску поезију, за коју је био веома везан још од детињства.
"Његов заокрет се посебно осећа у сачуваној преписци из поменутог периода, али и из неких посредних сведочанстава. С тим у вези, на крају овог божићног интервјуа ћу себи дозволити да будем мало више субјективан, а мало мање научан у својим закључцима када је Тесла у питању. Наиме, по сопственом свештеничком осећају бих рекао да је симбол Теслиног мисленог повратка духовном крилу православља начин на који је на Божић 1943. године предао душу Богу", каже Суботић.
Тесла је, како додаје, склопио своје руке над књигом српских епских песама, која је остала отворена на песми "Смрт мајке Југовића".
"Речи те песме биле су, по свему судећи, последње што је Тесла прочитао у свом плодном животу испуњеном књигама. И што је најважније, речи те песме су дале финални печат Теслином хришћанском идентитету, непосредно пред сами одлазак у вечност", наглашава презвитер Оливер Суботић. Извор: РТ Балкан

Упркос томе што је Украјина одлучила да се Божић у тој земљи прославља 25. децембра, Украјинска православна црква и даље обиљежава Божић по јулијанском календару. Хришћани у Украјини, од којих је већина православна, традиционално су прослављали Божић 7. јануара по јулијанском календару, као што се прославља у Русији и још неким православним земљама. Међутим, закони су једно, а обичаји сасвим друго. Први тешко силом могу да мењају ове друге. Многи Украјинци настављају да славе Божић 7. јануара. Упркос чињеници да је у Украјини отказан званични празник Божића 7. јануара, Украјинци га и даље славе. На друштвеним мрежама порука „Срећан Божић“ за крај православног Бадњака заузео је данас прво мјесто, према Гугл трендовима.
Такође, на листи најпопуларнијих упита из Украјине 6. јануара били су „Срећан Божић!”, „Срећно Бадње вече!”, „Свјатвечир” и „Кољада”.
Многе цркве су синоћ и данас биле пуне верника који су обележавали Христово. Истовремено, у данашњем узорку нема ниједног упита везаног за Богојављење, које је у Украјини такође „померено“ са 19. јануара на 6. јануар (нарочито данас су украјински званичници честитали овај празник, а неки су приказивали пливање у леденим рупама. Украјина традиционално користи јулијански календар, који користи и Русија, где Божић пада 7. јануара. У даљем померању од Русије, сада обележава Божић по западном – или грегоријанском – календару, који користи у свакодневном животу. Украјински председник Володимир Зеленски променио је закон у јулу, рекавши да дозвољава Украјинцима да "напусте руско наслеђе" прослављања Божиcћа у јануару. Закони су једно, а обичаји сасвим друго. Први тешко силом могу да мењају ове друге. Закони су једно, а обичаји сасвим друго. Први тешко силом могу да мењају ове друге. Тзв. "Православна црква Украјине" (ПЦУ), новостворена независна црква која је своју прву службу одржала 2019. године, такође је промијенила датум Божића на 25. децембар. Подсетимо се да је још 2020. године поглавар Православне цркве Украјине цркве изјавио да ће Украјинци за десет година прећи на прославу Божића 25. децембра . Он је овај рок објаснио чињеницом да је 25. децембар за Божић непопуларан међу Украјинцима, па ако се тај датум промени, „цркве ће бити празне 25., а пуне 7.“. Епифаније је истовремено признао да о два Божића не може бити говора. А у мају прошле године, Православна црква Украјине одлучила је да Божић прослави по западном обреду - 25. децембра. Епископи на архијерејском сабору гласали су за прелазак на новојулијански календар. Истраживање спроведено 2019. године показало је да само 25 одсто испитаника подржава померање божићних прослава са 7. јануара на 25. децембар. У божиcћној поруци објављеној 24. децембра Зеленски је рекао да су сви Украјинци сада заједно. 
"Сви заједно славимо Божиć. На исти датум, као једна велика породица, као један народ, као једна уједињена земља", рекао је он. Његов диктат баш није „пустио корен” у народу, доказ су данашње прославе божићног празника широм Украјине. Извор: Политика.рс 

У ноћи 7. јануара (25. децембра по јулијанском календару) 2024. године у Витлејему је служена празнична литургија, којом је началствовао Његово Блаженство јерусалимски патријарх Теофил ІІІ. У Витлејемском храму Рођења Христовог служено је Велико повечјере и Литургија. Ове године празник Божића у Јерусалимској цркви засјењен је трагичним догађајима рата у Гази, гдје је страдало на хиљаде цивила, међу којима и су и бројни хришћани. Јерусалимска патријаршија разматрала је могућност отказивања богослужења у знак протеста против рата. Ипак, то се није догодило.

Празнично православно богослужење на Божић први пут у историји  служено је у главном граду Зимбабвеа Харареу. Литургију је служио предсједник Мисионарског одјељења Патријаршијског егзархата Афричког јереј Георгиј Максимов. Богослужењу, које је служено у клубу руске амбасаде у Харареу, присуствовали су запослени у руској дипломатској мисији, сународници који живе у Зимбабвеу и православни Зимбабвеанци.
„Православна заједница Зимбабвеа први пут је учествовала у празничној служби на Рођење Христово“, рекао је свештеник дописнику ТАСС-а. Божанствена литургија служена је у адаптираној просторији на територији амбасаде, но ми вјерујемо да ће се у будућности у Харареу изградити православни храм и осовати црквени хор. Православне парохије се оснивају у више од 30 од 54 земље Африке, укључујући Анголу, Бурунди, Замбију, Камерун, Кенију, Обалу Слоноваче, Мадагаскар, Нигерија, Руанда, Танзанија, Того, Јужна Африка. Православна црква Африканцима помаже у најтежим животним ситуацијама. На примјер, у Малавију је помогла у превазилажењу посљедица циклона и поплава.
У јулу 2023. године у пастирску посјету Зимбабвеу дошао је и јереј Георгиј Максимов. Тада је Патријаршијски егзархат Африке саопштио да је заједница руских сународника у Зимбабвеу поднијела петицију за стварање парохије Руске православне цркве у земљи. Зимбабве је постао 25. земља присуства Руске православне цркве у Африци. Припрема: вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Људска савест је највећи доказ постојања Бога, а глас савести се поклапа са Божјим заповестима, сматра патријарх московски и целе Русије Кирил.
"Савест од Бога је најјачи доказ да Бог постоји. Понекад нам се чини да је савест резултат људског развоја, да се формира под утицајем спољних фактора, културе, образовања и тако даље. То није тачно. Шта је добро, добро је за све - и за образоване и за необразоване. Савест се покрене у човеку када прекрши заповести Божије, а да их и не зна", истакао је патријарх, преноси телевизија „Русија 1“.
Према његовим речима, унутрашњи глас у човеку, а то је савест, тачно се поклапа са божјим заповестима, и „овог гласа не би било да не постоји Бог“. Истовремено, поглавар Руске православне цркве је признао да је савест „крхка структура“.
„Може да се уништи, ослаби, може се створити систем псеудовредности у којем савест почиње да размишља овако: „Генерално, ово и није тако лоше”. Тако човек губи способност да заиста разликује добро од зла, а то је најстрашније… Дај Боже да глас савести никада не нестане, и да се бринемо о овом драгоценом инструменту, који – без обзира колико се често молимо или не молимо, идемо у цркву или не – помаже нам да не изгубимо везу са Творцем“, додао је патријарх. Говорећи о традиционалним вредностима, напоменуо је да су то „вечне вредности које је Бог уградио у саму природу човека“. Према његовим речима, примена ових вредности у животу помаже човеку да постане истински срећан. "Традиционална вредност је оно што је припадало историји, оно што припада историји и оно што ћемо срести у будућности. Ове вредности ће пратити човечанство, по свему судећи, до краја овога света", сматра патријарх. Извор: Спутњик

У Храму Христа Спаситеља у Москви одржана је Божићна литургија коју је служио патријарх московски и целе Русије Кирил. 
Руски патријарх је поручио да празник Рођења Христовог учи да ће вера у Бога довести до победе и да владавина зла не може бити вечна.
„Сваки црквени празник нас подсећа да је Бог свемоћан, да је Бог победио ђавола, да је у лику Господњем побеђено људско зло. Наша вера је оптимистична, у њој не може бити малодушја, страха од тешкоћа, а често и од неке видљиве превласти зла. Ако је Бог са нама, онда је с нама истина, са нама је победа. Свему томе нас учи празник Рођења Христовог“, рекао је патријарх Кирил.Током литургије, поглавар Руске православне цркве поклонио се икони Тројице Андреја Рубљова која се налази у витрини, а која је дан раније достављена у Саборни храм из Сверуског уметничког научно-рестаураторског центра. Ремек-дело древног руског иконописа, икону „Света Тројица“, или „Гостољубље Аврамово“, Рубљов је насликао у 15. веку за Тројице-Сергијеву лавру, где се налазила до 20-их година 20. века. После револуције 1929. године, икона је пренета у Државну Третјаковску галерију. Током прославе 600 година од проналаска моштију Светог Сергија Радоњежког 2022. године, икона је стављена на поклоњење у Сергијеву лавру. Иначе, Храм Христа Спаситеља је највећи у Русији овог типа и у њему може да стане око 10.000 људи.

Руски патријарх Кирил честитао је у посланици Божић свештенству и верницима и позвао их да не страхују од узнемиравајућих околности данашњице, подсетивши на спасоносну снагу љубави.
„Љубав је прави разлог и покретачка снага божанских поступака. Он је у живот унео мир и створио човека богато га наградивши даровима. Из љубави је дошао да га спаси када се човек одвојио од свог творца. Читав смисао човековог живота је у томе да љубимо једни друге“, наводи се у посланици патријарха. Да би се то постигло у свету у којем има толико зла и мржње потребно је отворити и предати срце Богу, рекао је он и позвао вернике да славе Христа пре свега добрим делима. Патријарх ће служити божићну литургију у Храму Христа Спаситеља у Москви у који је дан раније донета чувена икона "Света Тројица"  руског сликара Андреја Рубљова.

Свим колегама в(јероучитељима) желимо срећан празник рођења Господа Исуса Христа са радосним хришћанским поздравом: Мир Божији- Христос се роди!

Божићњи квиз 15 питања
​Божићњи квиз 13 питања
​Колико знате о Божићу?-квиз
Божићња укрштеница
Божићња осмосмјерка
​Божићња слагалица
​Божићња пузла
​Ко сам ја- Божић
​Божић - попуни празна поља
​Божићњи криптограм -Анђеоска пјесма 
​Уклопи сродне појмове-У сусрет Божићу ​
​Игра меморије-Божић 
​Поређај празнике по тачном временском редослиједу слављења! 
​Божићњи анаграми ​
​Откључај божићња поља

​Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2023. године
ПОРФИРИЈЕ
по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свEштенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав:
МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Данас се рађа Син Божји Јединородни,
Сјајност славе Његове, Обличје бића Његова
и вечности Његове, Очев израз и Реч,
Онај кроз Кога је и векове створио,
кроз Кога је постало све, видљиво и невидљиво
(свети Јован Дамаскин).
Прошло је, ево, више од две хиљаде година откада је у Витлејему, јудејској варошици надомак Јерусалима, неки неименовани провинцијски чиновник Римскога Царства записао два имена, Јосиф и Марија, а вероватно је неког од следећих дана, у току пописа становништва, дописао још једно име, име Исус, како је названо новорођено чудесно Дете. Записао их је са једнаком равнодушношћу са којом је записивао и сва остала имена приликом пописа, и не слутећи да записује јединствену, непоновљиву Личност, Дете Које ће заувек поделити историју на историју до Његовог Рођења и на историју по Његовом Рођењу, а човечанство на оне који су безусловно за Њега, на оне који су против Њега и на „трећи род”, оне „млаке” који су час за Њега час против Њега, али увек са „задршком” и „одступницом”. Поменути пописивач није ни сањао да новорођено Дете, односно Његово необично име Исус (Спаситељ), представља највећи Дар неба земљи: Њега и Његово име благовестио је свети Архангел Гаврило Пресветој и Пречистој Дјеви Марији, потоњој Мајци Његовој, а тиме и Мајци свих нас. Та Личност и то Име Залог је помирења Бога и Човека после човековог отпадништва од Бога кроз грех, Залог ослобођења рода људског од греха, смрти и ђавола. Колико би се он тек зачудио да му је ико казао да су о Божанском Детету, Рођеном у пећини, у убогом склоништу пастирâ, и положеном не у колевку већ у обичне јасле за стоку, знали и говорили древни пророци вековима пре настанка Римскога Царства? А како би се тек презриво насмејао да је ико стао да га уверава да ће Римска Империја пропасти и нестати, а да ће непојмљиво – за њега и фантазмагорично – Небеско Царство, на челу са тим наизглед безначајним Дететом, бити непобедиво и вечно? Да, чиновник је записао име тек рођеног Детета, ако Га је уопште записао, вероватно и не видевши Га. О том Детету, међутим, пророковали су, експлицитно или имплицитно, свети пророци Исаија и Михеј, као и други старозаветни чувари и учитељи вере у Једнога, Јединог и Истинитог, Бога и Господа света и човека.
Средином 2. века по Христу живео је философ по имену Јустин, човек који је читав свој живот посветио трагању за Истином, не за једном од „истинâ” већ за пуном, коначном, апсолутном Истином. Изучивши науку и философију свога времена – отуд му и назив свети Јустин Философ – и не пронашавши у њој Истину, приклонио се хришћанској вери, потврдивши своју приврженост њој мученичком смрћу за њу, због чега је назван, такође, свети Јустин Мученик. Намеће се питање: шта је то што га је привело вери која је у његово време била сурово гоњена? То је Светлост знања, одговара он. То је узвишена и надумна мудрост хришћанског учења, тачније Откривења Божјег у Христу, Који и јесте ипостасна, личносна Премудрост Божја, Дародавац превасходног богопознања (ср. Филипљ. 3, 8).  На самом почетку светог Јеванђеља по Јовану (1, 1) Он се назива Логос, тојест Реч Божја, Смисао, Разлог и Сврха свега што постоји и живи. Он Сâм постоји и живи од искони, предвечно, „у Бога” (Јов. 1, 1 – 2). Као вечан и сабеспочетан Богу Оцу и Духу Светом, Он је и Творац свега (види Јов. 1, 3; ср. Кол. 1, 15 – 17 и Јевр. 1, 2 – 3), али и Извор истинског живота и неугасиве духовне светлости: „У њему беше живот и живот беше светлост људима” (Јов. 1, 4). Ову истину снажно истиче света Црква већ у првом стиху божићнога тропара, тојест свечане песме на Празник Његовог Рођења: „Рождество Твоје, Христе Боже наш, засја свету светлошћу богопознања…”. Завршним пак стихом тропара црквени песник наглашава да се на Божић предвечни Бог, нас ради, родио као Дете. Замислимо само: предвечни Бог и наизглед беспомоћно новорођенче, а једна те иста Личност! У кондаку, другој химни Празника, ову надумну Тајну наше свете вере разрађује велики византијски химнограф, свети Роман Слаткопојац:
„Дјева данас Надсуштога рађа
и Земља пећину Неприступноме приноси;
анђели, заједно с пастирима, славослове,
а мудраци, заједно са звездом, путују,
јер се нас ради родило Дете, превечни Бог.”
Бог – Дете! Христос се роди! Какво чудо, каква тајна, каква благовест, каква радост, мајка свих наших радости! Али не заборавимо: у свакоме од нас, до краја овоземаљског живота, живи дете. Откривење Божје, даровано нам у Христу Духом Светим, упућено је управо детету у нама. Дете слуша, чује и, штавише, духовном интуицијом разуме оно што ми, такозвани или самозвани одрасли људи, нити чујемо нити разабирамо. Дете у нама захвално одговара Богу за радост Божића, радост за коју оптерећени, посустали, цинични (читај: огреховљени) свет „одраслих” више није способан. Част изузецима, наравно! Вероватно се још једино деца не чуде томе што је Бог дошао на свет или сишао у свет у лику Детета, Богодетета, Чији Лик до данас и довека светли са светих икона, откривајући нам оно што је најтананије и најрадосније у хришћанству – тајну „вечног детињства Божјег”. „Будите као деца!”, поручује нам Господ наш (Мат. 18, 3). Ако Га послушамо, схватићемо сверадосну благовест Божића, тојест тајну Његовог Рођења. Дете је без родитељске љубави, бриге и заштите беспомоћно, али је и биће заједнице по преимућству јер не може да живи сâмо, без других, без породице, без љубави. Богомладенац Исус је по Својој људској природи такође био беспомоћан, уз то одмах по Рођењу угрожен мржњом и смртном претњом од стране обласног тиранина Ирода, опијеног својом моћи и влашћу, али апсолутно несвесног да то новорођенче, у којем види свог будућег конкурента у надметању за власт, он не може убити. Јер, Оно и није „цар јудејски” него Цар небески, Богочовек Који није дошао у свет да господари него да буде „свима слуга” и да Себе жртвује „за живот и спасење света”. Он не жели да Га се бојимо. Улази у срца наша и осваја их, али не страхом, не доказима Своје божанске моћи, већ искључиво љубављу. Не види у нама робове и слуге него Своју „малу браћу”. Њега, Богомладенца, Богодете, можемо истински волети само када смо душом и срцем деца. Срећом, „одрастао човек је способан да се врати детињству”; штавише, он „постаје одрастао онда када заволи детињство” и „када чезне за детињством”, за његовом слободом, искреношћу и радошћу (Александар Шмеман).
А шта видимо данас, у свету и код нас? Да ли детињство и децу воле људи, одрасли, али отпали од Бога, када без гриже савести убијају десетине хиљада деце? Није важно чија су то деца, палестинска, арапска или јеврејска, руска или украјинска, или нека друга, међу њима и српска деца; самим тим што су деца, она припадају Господу, Животодавцу и Промислитељу, али и свима нама, васељенској породици званој човечанство. Ко је имао право да, на питање о неких пола милиона деце коју је НАТО-војска побила у Ираку, одговори да се то, упркос суровости, исплатило? Ко је дао право Хамасу да јеврејску децу отима и држи као таоце, а ко израелској војсци да за непуна два месеца побије неких осам хиљада невине палестинске деце, скоро половину од свих убијених? Ко је имао право да осуди на смрт дванаест српских беба, пре више од четврт века у Бањалуци, све у име миротворних санкција? Ко је имао право да убије девојчицу Александру Зец и целу њену породицу у Загребу, малу Милицу Ракић у Батајници, српску децу у Гораждевцу код Пећи? Ако наставимо да набрајамо жртве дечје Голготе, од Дахауа и Аушвица, Јастребарског и Јасеновца, до данашњих стратишта широм света, ова божићна порука, драга децо наша духовна, претвориће се у бескрајну тужбалицу. Треба додати и злокобну чињеницу да су одрасли успели да створе друштво у којем је све више и деце насилника, деце злочинаца. Примерâ је много, – у Америци, у Европи и другде, – али, нажалост, и усред Београда: школа „Владислав Рибникар” довољно о томе говори. Све вас, браћо и сестре, позивамо на усрдну покајничку и очишћујућу молитву за децу и за све људе у нашем народу, овде и у расејању, особито за напаћени, али усправни, верни и храбри српски народ на Косову и у Метохији, као и за све људе и народе на земљи.
У туробној стварности данашњице наш једини одговор, достојан наше православне хришћанске вере, јесте божићно славословље. Зато: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лук. 2, 14; ср. 19, 38). Данас прослављамо дивни Дан Христовог Рођења и овим речима божићне песме:
„Бестелесни се оваплоћује,
Невидљиви бива виђен,
Недодирљиви постаје опипљив,
Ванвремени добија почетак у времену,
Син Божји – Син Човечји постаје…”
Данас нас Мајка Црква позива:
 „Христос се рађа – славите!
Ево Христа са небесâ – Њему, у сусрет ходите!
Ево Христа на земљи – узвисите се!
Певај Господу, сва земљо!”
Молимо се за мир свуда у свету. Апелујемо на вас да се борите за светињу брака и породице, нарочито пак за узрастање деце „у страху Господњем”, што значи у побожности и честитости, а не у робовању саможивости и болестима зависности. Позивамо вас да Бадње вече прославите у породичном кругу, са својом децом, у духу вековне традиције српског народа, уз бадњак, у атмосфери која ће вас подсетити на убогу витлејемску пећину, склониште пастирима и њиховим стадима. У њој се, на бескрајно смирен начин, родио Цар славе и био положен у обичне јасле уместо у колевку јер за Њега, највећега Госта, Емануила или „Бога Који је с нама”, „не бејаше места” у људским гостионицама онога времена (Лук. 2, 7), као што га ни данас нема не само у савременим хотелима него ни у неким људским срцима.
Честитајући свима вама, браћо и сестре, и овај Божић, као и наступајућу Нову годину доброте Господње, призивамо на вас благослов Бога и Оца, нас ради Рођенога Сина Његова Исуса Христа и Светога Духа, од Којега – и Пречисте Дјеве Марије – Он и би рођен, уз сверадосни божићни поздрав:
Мир Божји – Христос се роди!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2023. године/​Извор: СПЦ

Упркос томе што је прича о мудрацима који доносе своје дарове тек рођеном Христу веома популарна, Библија садржи, веома мало података о њима. Све што знамо о овим људима настало је у ранохришћанској књижевности и развило се у свој данашњи облик у средњем вијеку.
​Библија чак и не помиње њихов број. Широко распрострањена претпоставка да су била три мудраца (која се приписује Оригену) заснива се на броју поклона које су донијели Богомладенцу. Међутим, постоје многе традиције које указују на много већи број. На примјер, Јермени и Сиријци вјерују да је у Јерусалим стигло 12 мудраца са великом пратњом.
У Јеванђељу, мудраци су означени грчком речју „μαγοι“. У античкој литератури постоје два значења овог појма, зороастријски свештеници персијског поријекла и вавилонски астролози који чине посебну групу занимања. Традиција о персијском поријеклу мудраца углавном је садржана у византијској иконографији. Европска умјетност или не помиње њихову етничку припадност, или је у потпуности корелира са арапским или византијским истоком. Свети Григорије Богослов је мудраце сматрао халдејским астролозима.
Према Светом Матеју, мудраци су живјели негдје на истоку. Чињеница да су пратили Витлејемску звијезду око пет мјесеци наводи библијске научнике да вјерују да су можда живјели у Вавилону, Месопотамији или Индији. Истраживачи не само да се не забављају, већ и објашњавају могућност појаве необично сјајне звијезде, која води мудраце ка Исусу. На примјер, астроном Јохан Кеплер пише о периодичном појављивању коњункције Јупитера и Сатурна у сазвјежђу Риба, који се синхроно приближава Марсу и на крају даје сјајан небески феномен. Још од времена раног хришћанства, постојале су различите верзије времена када су мудраци посјетили Богомладенца Христа. Према древном источном предању, поклоњење мудраца догодило се након сусрета Исуса Христа са Симеоном Богопримцем а  прије бјекства свете породице у Египат.
Међутим, постоји много других датума за овај догађај. Јустин Мученик пише да су „одмах по Његовом рођењу дошли да му се поклоне мудраци из Арабије, дошавши најприје к Ироду, који је тада зацарио у твојој земљи“ (Дијалог са Трифоном, 77). Према Светом Јовану Златоустом и Св. Теофилакту звијезда се указала мудрацима прије рођења Христовог. "Звијезда се јави мудрацима прије Рођења Христова. Пошто су имали провести много времена на путу, зато им се звијезда јави дуго времена прије Рођења Спасова, да би они могли благовремено стићи у Витлејем и поклонити се Христу док је још био у повоју".
Св. Јован Златоуст, такође, каже: „Мудраци нису дошли Мајци у вријеме порођаја, нити су знали када је Она родила. Зато нису имали разлога да доносе било какве закључке о будућности на основу кретања звијезда. Напротив, видевши звијезду која се појавила у њиховој земљи много прије Христовог рођења, отишли су да погледају Онога који се родио“ (Св. Јован Златоусти, Тумачење Св. Матеја Јеванђелисте, 63). Други антички аутори, као што је Јевсевије Памфил (Црквена историја, књига 1, поглавље 8), вјерују да се поклоњење мудраца одвија отприлике у другој години након Христовог рођења.
Пошто се имена мудраца не помињу у Библији, немогуће их  је тачно навести. Према најпопуларнијој верзији, која потиче из црквених и апокрифних традиција средњовјековног Запада, звали су се Гаспар, Мелхиор и Валтазар. Конкретно, ово су имена на мозаику Цркве Сан Аполинаре Нуово (ова црква је важан ранохришћански споменик у италијанском граду Равени). Први пут се јављају у списима бенедиктинског монаха Беде Преподобног (око VI вијека).
Ранохришћанска литература нуди неколико других верзија, према којима су се мудраци звали Авимелех, Ахузат и Фихол (Ориген); Хормизд, Јазгерд и Пероз (сиријска традиција) итд. Грчка и јеврејска традиција такође имају своје верзије.
Према теорији епископа Цезарија од Арлеса (Caesarius of Arles), мудраци су били краљеви са истока. Идеја да су мудраци краљеви постала је утемељена у средњовјековној Европи послије 9. вијека. Традиционално се сматра да је Мелхиор био краљ Арабије, Гаспар је био краљ Тарса, а Балтазар је био краљ Етиопије. 
Неки од светих Отаца мисле да су мудраци били из Персије. Тако мисле: свети Јован Златоусти, свети Кирил Александријски, блажени Теофилакт и други. Други пак од Отаца сматрају да су мудраци били из Арабије. Тако сматрају свети мученик Јустин Философ, свети Кипријан, свети Епифаније. А тако сматрају због тога што је та земља била веома богата златом, тамјаном и измирном. А неки свети Оци мисле да су мудраци дошли из Етиопије, јер је отуда дошла некада царица Савска, тојест етиопска, у Јерусалим, да чује премудрост Соломонову (3 Цар. 10, 1- 13), што је, по тумачењу блаженог Јеронима, било праобраз овог доласка мудраца к духовном Соломону - Христу, који је Божија премудрост. А и Давид говори: Етиопија ће пружити руке своје к Богу (Пс 67, 32).
Какве с то поклоне донијели мудраци: Злато, тамјан и измирну: злато као Цару, тамјан као Богу, измирну као смртноме човјеку. Јер Јевреји измирном помазиваху тијело умрлога, желећи га сачувати цијелим. На тај начин три цара почавствоваше дарима Једнога од Тројице, и тим дарима исповиједише да су у Њему двије природе. О томе свети Лав говори овако: "Они приносе тамјан Богу, измирну човеку, злато Цару, правилно почитујући Божанску и човечанску природу у јединству; у то они срцем вјерују а дарима исповедају" (ПОВЕСТ О ПОКЛОЊЕЊУ ТРИ МУДРАЦА - Ава Јустин Поповић).
Са развојем иконографске слике мудраца, почели су да се приказују као представници три различите старосне групе. Први - Мелхиор, стар и сијед, са дугом косом и брадом; он донесе злато Цару и Господару. Други - Госпар, млад и без браде, лица румена; он донесе тамјан очовечившем се Богу. Трећи - Валтасар, црнпураст у лицу и врло брадат; он донесе измирну смртном Сину Човечијем (ПОВЕСТ О ПОКЛОЊЕЊУ ТРИ МУДРАЦА - Ава Јустин Поповић).
У доба открића, мудраци су постали симболи три дијела свијета (Европа, Африка, Америка) и три људске расе – бијеле, црне и азијске. Ово тумачење се јавља само у савременој историји, док су мудраци увијек фигуративно представљали пагански свијет.
По предању, мудраце је крстио апостол Тома и придружио им се у проповиједању јеванђеља. Након година праведног живота, прихватили су мучеништво у источним земљама. Њихове мошти пронашла је царица Јелена, која их је донијела у Цариград. У 5. вијеку мошти мудраца су пренесенеу Медиоланум (Милано), а 1164. године, на захтјев Фридриха Барбаросе, у Келн, гдје се чувају у позлаћеном тродјелном реликвијару у келнској катедрали. Чланак направио сајт вјеронаука.нет на основу два извора: Први извор (превод) и Други извор (узети неки мањи дијелови)

Анџеј Дуда пожелио је благостање, здравље, радост и помирење свим вјерницима који славе Божић 7. јануара.
Предсједник Пољске Анџеј Дуда је 7. јануара 2024. године, заједно са супругом Агатом Корнхаузер-Дудом, честитао Рождество Христово вјерницима Пољске Православне Цркве и других источних Цркава. Честитке су објављене на сајту кабинета предсједника.
Шеф државе пожелио је православним хришћанима благостање, здравље и помирење и да Рождество Христово дочекају у атмосфери породичне топлине, разумијевања и међусобног поштовања.
„Примите наше најтоплије жеље за просперитет, срећу и мир у 2024. години. Желимо вам испуњење ваших снова, реализацију ваших планова и плодан рад за добробит ваших заједница и цијеле наше Пољске“, додао је он.

​У предавању оглашеним прошлог викенда дао сам објашњење иконе Рождества Христовог. Како је лепо што ова Света икона приказује једну свеобухватну причу Рођења у једној невероватној слици! У горњем левом углу видимо три мудраца, оне изванредне персијске звездаре који су  овековечени у Тропару Рождества Христовог: Рождество Твоје Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служашчи, звјездоју учахусја, тебје клањатисја солнцу правди, и Тебе вједјети с висоти востока, Господи слава Тебје". У средишњем делу са леве стране, хор анђела гледа клањајући се , певајући Новорођеном Цару, како је забележено у Луки 2, 14: ,, Слава на висини Богу, и на земљи † мир, међу људима добра воља“.
У доњем левом углу налазимо необичну сцену, чија је једна интерпретација Јосиф у искушењу да отпусти своју супругу: “А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити (Mт 1, 19). У доњем десном углу сусрећемо се с најљудскијом сценом: Две бабице купају новорођеног Исуса. Који још земаљски знак оваплоћења Бога у телу може бити? Иако божански „Сведржитељ“ (Ја сам Алфа и Омега, говори Господ Бог, † Који јесте и Који бјеше и Који долази, Сведржитељ ,Отк 1,8, део који изговара у скоро сваком отпусту у свакодневним службама Цркве) - како је забележено на Његовом ореолу (o ώ v) - он је људско дете. А шта радите са новорођеном бебом? Очистите га, оперите и чврсто умотајте у покривач! Кретање од тог угла до Христа у јаслама је природно - тамо, у центру, видимо га како се купа, умотан не само у повој (Лк  2, 7), већ везан као у икони предања васкрсавања Лазара - већ у својој погребној одећи.
Са волом и магарцем сада скрећемо пажњу на прецизније јеванђеоске детаље иконе. Ко су та мистериозна створења? Према једном библијском тумачењу, они су једна чиста животиња и једна нечиста животиња, и тако представљају „цео свет“, Јеврејина и незнабошца, загледани у јасле просветљења. Прецизније, то су две животиње које се помињу у Исаији 1, 3: „ Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије“. Ено их, два глупа створења, која се налазе у близини саме личности новорођеног Господара Све творевине, дају сведочанство изузетних размера: глупе животиње препознају Месију, али Израиљ не! У светлу Исаије 1, 3, појављује се дубље значење ове две животиње: во и магарац познају свог господара. Зар не? Да ли ви препознајете? Ово је позив на осуду.
Крећући се удесно на средишњи део сцене, видимо два пастира, који с нестрпљењем примају реч од анђела који их благосиља Исусовим именом врховима прстију. Анђео им рече: „ Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу.
 Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову..И ово вам је знак: наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама“(Лк 2, 10-12). Ово је заиста надахњујући део, јер је то буквално благовест: „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу “ Господ Христос се роди! А ево како Га можете пронаћи и препознати. Зар се не можемо одважити да будемо такви гласници својим пријатељима и ближњима? Коначно, слика која највише наводи на размишљање, највеће место заузима  на икони: Богородица. Не би требало да нас изненади да она има истакнуто место у средишту, а најближе је људско биће свом новорођеном Сину, Спаситељу света. Али зашто се она није окренута лицем према Њему? Сетимо се Луке 2, 15: „ А кад анђели отидоше од њих на небо, људи пастири рекоше један другоме: Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ“  и даље ,, И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслама. А кад видјеше, објавише све што им је казано за то дијете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири. А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему. И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога за све што чуше и видјеше као што им би казано“ (Лк  2,  16-20).
Мајка Божја није толико окренута лицем од Исуса колико гледа према пастирима - који и сами имају двоструки фокус: један примања, други на давања. Они исти пастири који су чули блажену Радосну вест од анђела, окренули су се и рекли Марији и Јосифу. Чули и рекли, чули и рекли.
На крају, вратимо се на претходни део Јеванђеља по Луки према и оном који нас враћа девет месеци уназад – на догађај који се у Црквену години слави 25. марта: „ А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци *зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија. И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! А она видјевши га, уплаши се од ријечи његове и мишљаше: какав би ово био поздрав? И рече јој анђео: Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и *даће му Господ Бог пријесто Давида, оца његова; И цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и Царству његову неће бити краја. А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? И одговарајући анђео рече јој: *Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији. И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже. А Марија рече: Ево слушкиње Господње – нека ми буде по ријечи твојој!“ (Лк 1, 26-38). 
Ово велико обећање младој, светој Деви данас је испуњено. 25.марта славимо Оваплоћење Исуса Христа у Маријиној утроби. 25. децембра прослављамо Његово јављање свету у Телу . Овај празник  на грчком се назива се Генеза Господња: Исусов почетак! Први, празник од пре девет месеци: Благовијести!
Добре вести. Благовести. Рођен нам је Спаситељ света, чија је божанска мисија да уђе у таму света, у најтамније доба године, усред таме човековог греха као Светлост света, Мир света , Спаситељ света. Док певамо, „Мудраци видеше и поклонише се. Анђели су гледаху и певаху Славу Господњу. Јосиф је остао веран Господњем савету. Анђели благовестише. Пастири, примивши ту поруку, објавили су и оно што су видели и чули “.
Зар не можемо и ми, ради којих се Христос роди, учинити то исто? аутор: о. Џон Паркер /Православна црква у Америци-oca.org/ ​За вјеронаука. нет превела Сања Симић де Граф

Чудни људи дошли су са Истока. Били су то тројица мудраци. Некада је на њиховој земљи живио пророк по имену Валам. Још у давна времена предвидио је да ће доћи вријеме када ће се у Израиљу родити човјек, позван да влада народима, односно Месија, Спаситељ. Човјек који ће промијенити животе људи. А знак да је рођен биће звијезда која ће изаћи на небо: "Видим га, али не сад; гледам га, али не изблиза; изаћи ће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља, која ће разбити кнезове Моавске и разорити све синове Ситове" (Бр 24,16-17). Мудраци су проучавали древне књиге и такође читали о древним пророштвима. Сваки дан су посматрали небо, а онда су једног дана угледали звијезду на небу које раније није било. Ова звијезда се чудно понашала: помјерила се! Мудраци су се одмах сјетили древног пророчанства. Наравно, хтјели су да виде Месију, Спаситеља, па су се мудраци одмах спремили и отишли ​​тамо гдје их је нова звијезда водила.

И у почетку их је звијезда водила у главни град Јудеје - Јерусалим. Мудраци нису тачно знали гдје да траже Дијете које је требало да постане Цар. Одлучили су да то истраже са владарем Јудеје, царем Иродом. „Ко, ако не цар“, размишљали су, „да зна да се древно пророчанство остварује у његовим земљама!“ О, мудраци би знали да њихова неочекивана Иродова посјета нимало не би пријала...И у почетку их је звијезда водила у главни град Јудеје - Јерусалим. Мудраци нису тачно знали гдје да траже Дијете које је требало да постане Цар. Одлучили су да то сазнају у сусрету са владарем Јудеје, царем Иродом. „Ко, ако не цар“, размишљали су, „зна да се древно пророчанство остварује у његовим земљама!“ Међутим, мудраци нису знали да њихова неочекивана посјета Ироду нимало не прија...
Чега се Ирод плашио?
Посљедњих година у Јерусалиму влада узнемиреност. Владавина цара Ирода изазвала је страх код многих становника Јудеје. Зашто су га се толико бојали? Јер се и сам плашио. Плашио се да ће бити изобличен, свргнут са престола, да ће неко заузети његово мјесто... Уосталом, Ирод није био из јеврејског народа којим је владао, а своју власт је добио уз помоћ интрига, лукавства, новца. Да, постигао је свој циљ – постао је цар, али му је од самог почетка страх вребао у души. Чинило му се да ће Јевреји доћи и рећи: „Ко си ти?! Па, излази из палате! На твоје мјесто ставићемо свог владара!“
У почетку је Ирод одлучио да задржи престо са „шаргарепом“: почео је да чини све да угоди људима. И заиста урадио много! На примјер, обновио је Храм у Јерусалиму за огромне суме новца, подигао палате, тврђаве, позоришта, циркусе... Настали су чак и читави нови градови! За племство, Ирод је приређивао луксузне гозбе, приређивао грандиозне представе, а када је глад дошла у земљу, својим новцем куповао је жито и хљеб за гладне! Чини се да је великодушан, весео, брижан ... Али - не. Народ није волио Ирода. И не само зато што га није сматрао својим, легитимним царем. Постајавши из године у годину све сумњичавији, Ирод је почео да види непријатеља у свима. Свуда је видио завјере! Цар је започео егзекуције. Послао је џелату свакога ко је у њему будио и најмању сумњу: паметне због памети, богате због богатства, храбре због храбрости... Почео је да види издајнике у дворјанима, у стражама, чак и у најближим људима! Ирод је побио цијелу породицу своје жене: њеног оца, њеног брата... Убио је своју жену, па чак и своја три сина!
... И мудри мудраци са Истока стигли су на територију таквог зликовца, који, можда, нису ни слутили о звјерствима јеврејског цара. Жељели су само да знају како да пронађу Дијете, Цар обећаног пророштвом.
Мудраци код цара Ирода
Замислите како је владар Јудеје дочеко госте са Истока.
... Затечени луксузом царске палате, мудраци су збуњено гледали око себе када је Ирод ушао и сјео на високи престо.
Мудраци су погнули главе с поштовањем:
​„Господару, реци нам гдје да тражимо Цара који је дошао на свијет у твојој земљи?“ Овдје нас је довела звијезда. Дошли смо да Му се поклонимо.

Ирод подиже обрве. Каква шоканта вијест? Да ли се то његове најгоре сумње остварују? Сигурно нису сви затвори били попуњени, а посла за џелате било је мало? Сакривено од цара појавио се нови претендент на престо, који може да свргне садашњег, а за ово цар сазна од неких непознатих путника?! Ирод се страшно наљутио: хитно сазовите савјетнике, књижевнике, првосвештенике! Најпаметнији, најчитанији ... наравно, од оних који су и даље остали блиски владару, постепено лудећи од сумње. Узмите древне књиге! Пронађите у њима мјесто, име - све што можете сазнати о новом цару! Уплашени писари бацили су се на истраживање древних рукописа и убрзо су заиста пронашли та пророштва! Чак је и мјесто за које је питао страшни владар такође пронађено!
То је Витлејем! Тамо се мора родити нови цар!
Ирод се мало смирио. „То је лијепо“, помислио је.  - Сада ми самозвани цара сигурно неће побјећи... Најважније да се не разоткријем пред гостима. Нека ови персијски мудраци мисле да се цар радује са њима...“
Драги гости, све сте чули! - широко се осмјехнувши, окрену се мудрацима. - Идите у град Витлејем - недалеко одавде - и пронађите то дијете! А кад га нађете, вратите се у Јерусалим и реците ми гдје је! Хоћу и ја да се поклоним јеврејском „цару“... – једва се суздржао да се не насмије. И мудри источни гости су Иродове ријечи узели здраво за готово! Нису могли ни да помисле да је цар већ одлучио да се ослободи свог супарника? Без обзира што је то било мало дијете: Не смије да живи! Тако је Ирод одлучио. Мудраци су од Ирода отишли у одличном расположењу: на крају крајева, добили су оно по шта су дошли!
И сада су у истој кући гдје су били Марија и Исус. Мудраци падају на кољена пред њима и пружају ковчеге са даровима малом Христу. Шта је било у тим сандуцима? Мудраци су донијели не само вриједне поклоне, већ и симболчне! Богомладенцу су поклонили злато, смирну и тамјан – три најскупља добра античког свијета. Злато је метал који је цијењен кроз вијекове, знак моћи, дар Исусу као Цару над царевима. Тамјан је мирисна смола дрвета, дар Христу као Богу. Миро је такође смола пријатног мириса, али другачија, дар је рођеном Спаситељу као Човјеку.
А шта је са Иродом?
Цар Ирод је чекао повратак мудраца. Нестрпљиво чекао! У њему је све више киптио бијес! Али... мудраци се нису вратили.Зашто?
Јер Господ није могао дозволити да људска злоба засмета почетку пута Његовог Сина на земљи.
Изашавши из куће Марије и Јосифа, мудраци су се зауставили да преноће, намјеравајући ујутру да оду к Ироду. Али у сну им се јави анђео.

Не враћајте се у Јерусалим! рекао је путницима.
Мудраци су били мудри људи. Схватили су да нешто није у реду на двору јеврејског цара, послушали су гласника Божијег и кренули кући заобилазним путем, не улазећи у Јерусалим.
Ирод је био бијесан:
- Подсмијавају ми се! Варалице!.. Па ништа, ја сам ипак цар, а у мојој је моћи да се и сам ослободим преваранта! Не знам ко је, али ја ћу уништити сву дјецу у овом проклетом Витлејему! Међу њима ће сигурно бити онај који ми треба! Хеј чувару!
И окрутни владар посла цио одред војника у Витлејем, наредивши им да побију све дјечаке млађе од двије године у граду и околини.
Страшна наредба! Да ли ће и Исус умријети? На крају крајева, Он је, као Човјек, још увијек веома мали, беспомоћан, и да би пројавио Своју Божанску суштину, вријеме још није дошло!
Не. Небеске силе то нису могле дозволити. И исте ноћи, анђео се јавио Јосифу у сну! Крилати гласник га је упозорио:
- Устани! Узми Дијете и Његову Мајку и бјежите у Египат и останите тамо док вам не кажем, јер Ирод тражи Дијете да би Га убио. Јосиф и Марија, не чекајући јутро, брзо су се спремили, натоварили ствари на магарца и побјегли ​​из Витлејема.
А шта се десило у Витлејему након бјекства Свете породице?
амо су се десиле веома страшне ствари! Одред који је Ирод послао дошао је у град и побио све дјечаке до двије године. Јаук и плач чули су се Витлејемом - много дана мајке су оплакивале своје синове. Ова дјеца постала су први свети мученици за Христа.
До Египта и назад
Зашто је Господ преко свог анђела рекао Јосифу да потражи уточиште у Египту? Тих дана тамо је живјело много људи из народа којем су припадали Марија и Јосиф – имали су код кога да се склоне, да траже помоћ.
Од Витлејема до Египта пут није тако дугачак - ако идете уобичајеним путевима. Али Јосиф, плашећи се царских војника, изабрао је заобилазне путеве и повео своју породицу кроз планине, кроз пустињске равнице. Трпјели су тегобе и опасности на путу, доживљавали хладноћу, лоше вријеме, нису увијек налазили заклон, нису имали увијек храну и воду... Али тежак пут је остао иза. И неколико година Света породица је нашла сигурно уточиште.

И шта онда?
А онда се Јосифу, Марији и малом Христу... поново јавио анђео! Овога пута порука коју је донио била је сљедећа: зли цар Ирод је умро. Опасност је прошла. Можете се вратити кући!
Цар Ирод, који је донио толико бола и патње народу своје земље, на крају свог живота и сам је дуго и сурово патио од тешке болести. Умро је у мукама. Прије своје смрти подијелио је своје царство на своја три сина. Са једним од ових синова – царем Иродом Антипом – Христос тек треба да се сретне. Али то ће се догодити за много година.
У међувремену, стари Јосиф, Марија и мали Исус одлазе, не кријући се, у Јудеју, у град Назарет, у којем ће Света породица живјети тихо и мирно, у труду и кућним пословима, до Христове тридесете године. И тада ће Он изаћи да проповиједа, и из Његових ријечи ће постати јасно: Ирод се напрасно плашио за свој престо – није се земаљски Цар родио у његовим имањима у Витлејему, него Цар Небески, Спаситељ свих људи. Извор: фома.ру/ Прилагодио и превео сајт вјеронаука.нет 

Рођење Христово помињу двојица јеванђелиста, Матеј и Лука. Али њихове приче су запањујуће различите! По јеванђелисту Матеју Младенцу Христу поклањају се мудраци, а по Луки - пастири ... Према Луки, четрдесет дана послије Христовог рођења доводе га у Јерусалим, а код Матеја су Јосиф и Марија принуђени да бјеже са Христом у Египат одмах након појаве Мудраца ... Зар нема превише недосљедности? Како је било у ствари?
Није тако тешко ускладити јеванђелске приче о рођењу Исуса Христа. Матеј и Лука не противријече један другом, они само пишу о различитим догађајима који су се догодили у различито вријеме.
Само јеванђелист Лука директно говори о догађају Рођења Христовог, као што пажљиви читалац лако може да види. Матеј, прво о ономе што је претходило Божићу, а затим о ономе што се догодило нешто касније.
Али, о свему по реду.
Шта свети јеванђелист Матеј каже о Божићу?
Веома мало. Само један стих посвећен је рођењу Господњем: „И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус“ (Мт 1 , 25).
У овом Јеванђељу нећемо наћи никакве детаље повезане са околностима доласка Спаситеља у свијет. Али наћи ћемо родослов тј. списак предака Исуса Христа (Мт1 , 1-17) и сазнаћемо како је Јосиф, узнемирен неочекиваном трудноћом Дјеве Марије, зарученом за њега, хтио да је тајно пусти, али се предомислио, пошто је у сну добио откриће од Анђела: “Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових (Мт 1, 19, 20-21).

Родослов Господа Исуса Христа, на почетку Јеванђеља по Матеју, показује да је Спаситељ био исти као и његови преци, човјек од крви и меса и да је потекао из лозе цара Давида - у којој је, према пророчанствима, требало да се роди Месија (Месија - Јевр. Помазаник, тј. Цар; цареви су помазивани освећеним уљем као знак да Дух Божји почива на њима), који би, према пророштвима, требало да избави израиљлски народ од свих непријатеља, укључујући и саму смрт. Сва месијанска пророчанства испунила су се у Исусу Христу.  А из приче о анђеоском јављању Јосифу постаје јасно да Христос није био само човјек: Сам Бог се оваплотио и сишао на земљу да спаси људе које је Он створио од гријеха и смрти. 
Оба ова одломка су важна и теолошки значајна. Али ни један ни други нису у директној вези са Божићем. 

Дакле, само Свети Лука говори о самом Божићу?
Да. А Матејево јеванђеље само разјашњава неке детаље његове приче. Шта тачно, јеванђелист Лука пише о Божићу?
Приближно вријеме Спаситељевог доласка у свијет. Према Луки, Христос се родио након што је изашла заповијест Цезара Августа о попису становништва цијеле земље. „Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом“ (Лк 2, 1-2).
Многи историчари сумњају да је такав попис икада спроведен. Са изузетком Јеванђеља, није било података о националном попису становништва указом цара Октавијана Августа (27-23. П. Н. Е. - 14. н. Е.). У једној Јудеји попис је стварно извршен, али, очигледно, након Христовог рођења. Према јеврејском историчару Јосифу Флавију, то се догодило када је Квириније почео да влада римском провинцијом Сиријом (којој је Јудеја била тада припојена). Односно, око 10 година након смрти јеврејског цара Ирода Великог.

Али Христос се, према Јеванђељу по Матеју, родио за вријеме Ирода! Па ко је погријешио - јеванђелиста Лука или Матеј? Или можда Јосиф Флавије?
Руски теолог и историчар Цркве, Николај Никанорович Глубоковски (1863-1937) вјеровао је да се не ради о грешкама, већ о пропусту. Попис становништва који је споменуо Јосиф Флавије можда није био први. На примјер, познато је да је Египат, који се граничи са Палестином, бројао своје становништво сваких 14 година, а Јудеја је могла да дјелује на исти начин. А ако прихватимо претпоставку да је Квириниј два пута владао Сиријом (тако се може протумачити један од докумената откривених у 18. вијеку), онда је лако претпоставити да је попис могао бити извршен у његовој првој владавини, чак и за вријеме Ирода. Није случајно што јеванђелист Лука наглашава да мисли на први попис становништва.
Друго објашњење понудио је архиепископ Аверкије (Таушев): Август је могао да изда декрет о попису много прије Христовог рођења - можда чак 27-23.године прије Христа, када је у својим рукама концентрисао сву моћ у Риму. Али извршење овог декрета у Јудеји је одгођено, између осталог и због Иродове смрти: попис је обустављен и приведен крају само 10 година касније.
Матејево јеванђеље помаже да се тачније утврди вријеме Христовог рођења (о томе ћемо касније). Али Лука даје и неке смјернице.
​
Мјесто гдје се Христос родио
Јеванђелист Лука пише да се Рођење Христово догодило у Витлејему, Давидовом граду. Тамо, у Витлејему, дошло је вријеме да Дјева Марија роди: „... И кад ондје бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици“ (Лк 2, 6-7).
Према предању, пећина (јаслице) постала је мјесто Христовог рођења, али само Јеванђеље то не каже: оно само каже да су у привременом склоништу свете породице биле јасле, односно хранилица за животиње. Можда је то чак била и стаја за стоку, која је у вријеме пописа, због недостатка соба у хотелима, била на брзину прилагођена смјештају оних који су долазили из других градова.
Иначе, Марија и Јосиф су живјели у Назарету. Тамо се Архангел Гаврило јавио Пресветој Дјеви:“И рече јој анђео: Не бој се. Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог пријесто Давида оца његова; И цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и царству његову неће бити краја“(Лк 1,  26-33). Али Јосиф и Марија морали су, према правилима, бити регистровани у граду из којег потиче њихова породица. Односно у Витлејему.

​Мјесто рођења Господа Исус Христа је изузетно важно.
На крају крајева, сви Јевреји су добро знали предвиђање пророка Михеја да ће се дуго очекивани Месија - потомак цара Давида - родити у његовом родном граду Витлејему: “А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће ми изаћи који ће бити господар у Израиљу, којему су изласци од почетка, од вјечнијех времена“  (Мих 5, 2).
Ефрата је древно име града Витлејема. У преводу са јеврејског значи „плодан“. Можда је исто име добио и оснивач Витлејема, чије становнике Библија понекад назива Ефраћанима (Рута 1, 2, 1. Цар 17,12).
Али да се Христос заиста родио у Витлејему, очигледно су знали само Његова Мајка и праведни Јосиф, обручник. Сви остали су отаџбину Господа Исуса сматрали галилејски градом Назаретом, гдје је провео већи дио дјетињства и младости. А ово наводно галилејско поријекло збунило је многе. У Јеванђељу по Јовану видимо, на примјер, како је будућем апостолу Натанаилу неугодно када сазна да је Исус из Назарета: „Може ли ишта добро бити из Назарета?“ (Јн 1, 46) А касније ће првосвештеници и фарисеји покушати да убиједе Никодима, једног од чланова Синедриона (врховни јеврејски суд), да Исус не може бити прави Месија:…“ Испитај и види да пророк из Галилеје не долази“ (Јн 7, 52) ...
Али захваљујући првим главама Јеванђеља по Луки (написаном, очигледно, по ријечима Богородице), тачно знамо гдје се Христос родио. Тамо гдје је било предвиђено - у Витлејему.
 
Околности Спаситељевог рођења
Познате су захваљујући истом јеванђелисти Луки:
„И бијаху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада својега. И гле, анђео Господњи стаде међу њих, и слава Господња обасја их; и испунише се страхом великим. И рече им анђео: Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. И ово вам је знак: наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама. И уједанпут са анђелом се појави мноштво војске небеске, који хваљаху Бога говорећи: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. А кад анђели отидоше од њих на небо, људи пастири рекоше један другоме: Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслама. А кад видјеше, објавише све што им је казано за то дијете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири“ (Лк 2, 8-18).
Први који су о Спаситељевом рођењу сазнали - и то на крајње необичан начин, од Анђела - нису били племићи високог ранга, ни старјешине јеврејског народа, ни писари и не првосвештеници, већ најобичнији људи, пастири. А као најближе ученике Господ је узео и људе једноставне и необразоване - рибаре. Овим једноставним људима, неоптерећеним различитим теолошким концептима и разматрањима политичке цјелисходности, било је лакше да прихвате Господа, да у њему виде Сина Божијег. Сам Христос је једном узвикнуо: „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.Хвалим Те, Оче, Господе неба и земље, што си то сакрио од мудрих и разборитих и открио бебама; њен отац! јер такво вам је било задовољство“ (Мт 11, 25-26).

А шта је са мудрацима које је Витлејемска звијезда довела до Младенца Христа?
Заиста, прича о мудрацима је дуго и чврсто повезана са Рођењем Христовим. Толико да се развила чак и традиција да се за Божић цркве украшавају јаслицама са ликовима Свете породице и мудраца и да се дјеци дају божићни поклони, баш као што су мудраци донијели дарове Богомладенцу ...
Али погледајмо изблиза причу о мудрацима у Матејевом јеванђељу:
„А када се Исус роди у Витлејему јудејскоме у дане Ирода цара, гле, дођоше мудраци од Истока у Јерусалим и рекоше: Гдје је цар јудејски који се роди? Јер видјесмо његову звијезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо. Када то чу цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим са њим. И сабравши све првосвештенике и књижевнике народне, питаше их гдје ће се Христос родити. А они рекоше: У Витлејему јудејскоме; јер је тако пророк написао:… Онда Ирод, тајно дозвавши мудраце, сазнаде од њих када се појавила звијезда. И пославши их у Витлејем, рече: Идите и распитајте се добро за дијете, па када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним, А они, саслушавши цара, пођоше, и гле, звијезда, коју су видјели на Истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго гдје бјеше дијете. А кад видјеше звијезду, обрадоваше се веома великом радости. И ушавши у кућу, видјеше дијете са Маријом матером његовом, и падоше и поклонише му се, па отворивши ризнице своје принесоше му даре: злато, тамјан и смирну (Мт 2, 1-5; 7-11).
Обратите пажњу: мудраци долазе у Витлејем, али не у тор за стоку, већ у кућу ...
И још нешто веома важно: када је Ирод схватио да га мудраци неће обавијестити гдје је Младенац, „разгњеви се веома и посла те погуби сву дјецу у Витлејему и по свој околини његовој од двије године и ниже, по времену које је тачно дознао од мудраца“ ( Мт 2,16).

Како је Ирод одредио вријеме?
Очигледно је вријеме појаве те дивне звијезде која је засвијетлила на небу у тренутку рођења Спаситеља - или, можда, уочи Његовог рођења. Звијезда, видећи је и распетљавајући њено значење, мудраци (који су живјели, како мисле многи тумачи Јеванђеља, у Персији) су кренули. Јасно је да је за овај пут требало времена - можда управо те двије године. И, према томе, од тренутка Божића до доласка Мудраца у Витлејем, прошло је не мање од неколико мјесеци, а можда чак и око двије године!

• Стих Јеванђеља по Матеју, који започиње причу о мудрацима, гласи: А када се Исус роди у Витлејему јудејскоме …(Мт 2, 1). На грчком (на језику оригинала) звучи овако: Του δε Ιησου γεννηθεντος εν Βηθλεεμ, дословно: Исус се родио ..., - што најјвероватније указује на релативно недавну чињеницу рођења Младенца, можда само мјесец или два прије описаног догађаја ... Да су прошле двије године, јеванђелист Матеј би то другачије рекао: уосталом, двогодишњак никако није новорођенче. Дакле, очигледно је током посјете мудраца Исус имао неколико мјесеци. Па ипак, ова посјета се очигледно није догодила  на сам дан Божића.

То доводи до још једног занимљивог закључка: Спаситељ се родио најмање неколико мјесеци прије смрти цара Ирода, што се обично датира у 4. п.н.е. Да, проучаваоци Библије кажу да наша хронологија „од Христовог рођења“ није сасвим тачна. У стварности, Христос се није родио у „првој години наше ере“, већ за око 5-6 година. прије нове ере. 
Па ипак, зашто се ове двије приче о Божићу толико разликују?
Ово оставља простор за различите верзије. Али можемо претпоставити да је апостол Матеј, који је, највјероватније, први написао своје Јеванђеље, желио да истакне прије свега тренутке који су били посебно значајни за читаоце на које је он орјентисан - Јевреје. Стога се није усредсредио на само Христово рођење, већ на поријекло Спаситеља од цара Давида; по указању мудраца, који су сазнали за рођење цара Јудејског; и на друге сличне ствари. Лука, који је касније написао и вјероватно је пред очима имао Матејево јеванђеље, покушао је да своју причу допуни оним што је чуо од Богородице.
Па како су се одвијали божићни догађаји?
Ако упоредимо податке Јеванђеља по Матеју и Луки са данас познатим историјским чињеницама, онда се намеће сљедећа слика.
​Неко вријеме прије Божића - можда чак двије деценије раније - владар Рима и будући цар Октавијан Август наређује својим поданицима да изврше попис становништва у свим земљама под контролом Рима. Око 6. или 5. п. н. е. овај задатак, такође, стиже до једне од најудаљенијих периферија Римског царства - Јудеје, чији је цар Ирод задржао номиналну независност, али је фактички послушао Рим.
Поштујући одредбу, Јевреји одлазе да се упишу - сваки у подручје одакле потиче његова породица. Јосиф и Марија морају да путују из Назарета у Витлејем. Марија креће на пут, већ носећи Дијете. И она и Јосиф знају: ово није обично Дијете, већ Син Божји.
У Витлејему не успијевају одмах да пронађу гостионицу. Привремено склониште за њих постаје просторија која се обично користи као тор за стоку. Ту се рађа будући Месија и Спаситељ. Овде у ноћу на Божић пастири, обавијештени од Анђела, долазе да се поклоне Сину Човјечијем. Убрзо након тога, Јосиф и Богородица, очигледно, проналазе у Витлејему неко прикладније пребивалиште за човјека и пресељавају се тамо са Богомладенцем. Осмог дана врше обрезивање над Младенцем, како би требало да буде по Мојсијевом закону, а четрдесетог дана мајка и очух доводе Га у јерусалимски храм да посвете прворођенца Богу (Витлејем је удаљен само 10 км од Јерусалима, па за ово путовање није требало много времена). Марија, Јосиф и мали Исус проводе неколико мјесеци у Витлејему. Овдје их посећују мудраци и доносе поклоне Дјетету. Злато - као цару и Богу. Тамјан - као свештенику, који ће, како и приличи свештеницима, принијети Богу жртву, али невиђену жртву - Себе. И смирну - посебна мирисна композиција за помазање тијела покојника; овај поклон је био намијењен Христу као човјеку који треба да се суочи са смрћу. Поклонивши се новорођеном Цару Јудејском, мудраци одлазе. И Анђео се поново јавља Јосифу и говори му да бјежи у Египат: Цар Ирод намјерава да убије новорођенче, у коме већ види супарника, спољног претендента на власт ...

​​У Египту света породица остаје све док је Ирод жив. А након његове смрти, Јосиф, Марија и мали Исус враћају се у Палестину и насељавају у Назарету ...
Ова варијанта распореда догађаја, можда, не рјешава коначно сва питања. Остају нејасне, на примјер, ријечи јеванђелисте Луке да су се Марија, Јосиф и мали Исус: “ И кад извршише све по закону Господњему, вратише се у Галилеју у град свој Назарет (Лк 2, 39). На крају крајева, мудраци, који су касније дошли нашли су их као и прије у Витлејему! Професор Санкт Петербуршке богословске академије Александар Павлович Лопухин (1852-1904) претпоставио је да је јеванђелист, вољно или невољно, пропустио бројне догађаје које је описао Матеј. „Након што су довели Исуса у храм, његови родитељи нису одмах отишли у Назарет, већ су се прво вратили у Витлејем и одатле су се повукли у Египат“, појашњава Лопухин. - Тек након Иродове смрти (Мт 2,19 и даље), Јосиф и Марија су се вратили у Назарет“.
Али у сваком случају, јасно је да приче јеванђелиста Матеја и Луке о Христовом рођењу и догађајима повезаним с њим, не долазе у сукоб једна с другом. Прије би се рекло да се допуњују. Аутор: ЦУКАНОВ Игор/ извор: фома.ру​ /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Иконе Рођења Христовог - древне и необичне-Празнична збирка божићних икона. Припремио сајт ​«Православная Жизнь». Превод: вјеронаука.нет

Свака нација има своје божићне традиције. Одлучили смо да пишемо о празничним обичајима и кулинарским рецептима у православним земљама.

РУМУНИЈА:
Божић је један од најомиљенијих празника Румуна. Многе румунске божићне традиције сличне су молдавским о којима смо већ писали. На примјер, у Румунији се божићне кифлице, такође, пеку у облику осмице. Међутим, ова земља има своје јединствене обичаје и особине прославе Рођења Христовог. Румунија је једна од ријетких земаља у којој је традиција коледовања и даље невјероватно популарна међу становницима. Румуни коледују свуда: од главног града и великих градова до малих села. Многи становници и даље ходају улицама, возе се около аутомобилима и користе јавни превоз у народним ношњама. На Божић и Нову годину Румуни обично украшавају Божићње дрво, међутим, овдје постоји и „правило“: важно је на Божићње дрво ставити икону Рођења Христовог. Постојао је стари обичај који многи Румуни и данас поштују у малим насељима. Састоји се у чињеници да вијест о Рођењу Христовом носи свештеник који са иконом иде по домовима. Уноси икону у просторију како би сваки члан породице могао да је цјелива. Послије тога свештеник благосиља празнични сто. Посебност румунске божићне трпезе чини "козонаћи" - колач са сувим грожђем и лешницима. Ниједан румунски божићни сто није потпун без традиционалног јела – сармале (сарма).
Рецепт за Сармале - румунско божићно јело
Састојци:
1 главица купуса, 500 г киселог купуса, 1 чаша пиринча, 500 г мљевене говедине, 1 главица лука, 500 мл чорбе, 250 г димљених ребара, биљно уље, со, бибер.
Припрема: 

Потапајте главицу купуса у кипућу слану воду и кувајте док листови не омекшају.
Извадите главицу купуса из тигања, охладите и раставите на листове, одсјецајући жилице.
Затим лук треба ситно исјецкати и мало пржити на уљу док не порумени.
Додајте мљевено месо и пржите док не омекша. Додајте зачине по укусу, сипајте чашу воде и пустите да прокључа.
Сипајте пиринач у тигањ и кувајте, уз повремено мијешање, док се сва течност не упије.
Увити пуњење у листове купуса. Димљено месо исијеците на мале коцкице и помијешајте са киселим купусом. Ставите кисели купус са димљеним месом и кифлицама у слојевима на посуду - први и посљедњи слој треба да буде кисели купус.
 
Сипајте слану чорбу (понекад сипајте сок од парадајза). Ставите сармале у рерну загријану на 180 степени на 2 сата. Служите вруће. Обично се јело служи са мамалигом (каша од кукурузног брашна) или павлаком

Гостољубивост, гранчице дрена и божићни хљеб
Традиционално, божићни празници у Бугарској почињу 20. децембра, на такозвани Игнатов дан  - дан светог Игнатија Богоносца - и настављају се до 27. децембра - дана Светог Стефана Првомученика. Врхунац свега, наравно, је Рођење Христово. У чувеној бугарској божићној народној пјесми опјевано је да је Богородица почела да рађа свог Сина на Игнатов дан - 20. децембра. Њене контракције наставиле су се до Бадњег дана - 24. децембра. Те ноћи се родио Богомладенец. Међутим, вијест о Његовом рођењу постала је позната сљедећег дана - 25. децембра. Тако необичан утисак о Рођењу Христовом забиљежио је локални фолклор.
Божић се у Бугарској назива Коледа и један је од омиљених породичних празника. На Бадњак (на бугарском “Бъдни вечер” или „Малка Коледа“), свака породица окупља се за свечаним столом. Садржи само посна јела, којих је традиционално непаран број: седам, девет или једанаест. На овај дан се пеку пите са изненађењима. Ако су се раније орашасти плодови, гранчице дрена (за Бугаре симбол здравља и снаге) или новчићи пекли у пите, данас најчешће у бугарској празничној пити можете пронаћи малу папирну поруку са добрим жељама. На Бадњак је обичај да Бугари једни другима дарују поклоне. У Бугарској ову функцију обавља локални „Дед Мороз“ - Дјадо Коледа. У Бугарској је, као и у многим другим хришћанским земљама, постојала традиција коледовања. Сада је сачуван у неким приградским насељима: млади одлазе у куће комшија у народним ношњама, пјевају божићне пјесме и машу гранчицама дрена-сурвакнитса, украшеним црвеним тракама и новчићима. Такође, је уобичајено да се коледници  часте слаткишима.

На Божић, вјерници присуствују празничној литургији у цркви, а затим се поново окупљају за празничним столом како би пробали специјални божићни хљеб. Раније на Бадње вече пекло се неколико врста хљеба који су имали различите функције. Глава свега био је хљеб „боговица“, зван и божја пита, божји хљеб, свети хљеб. Украшен је фигурицама од тијеста које симболизују плодност: класје пшенице, грозд, грожђе, сунце, пчела итд.). Такође, на хљебу мора бити крст од тијеста. На средини „боговице“ постављен је печат просфоре. Традиција печења „богивице“ наставља се и данас. Свако од присутних за божићним столом дефинитивно ће добити по дјелић ове свечане погаче.
​
Бугари такође имају гостољубив божићни обичај да храну не скидају са стола, јер се вјерује да сваки гост који уђе у кућу може да се почасти храном.
Бугарска свечана шопска салата
Бугарска „ шопска салата “ једно је од најпознатијих јела у земљи.
Састојци :
паприка (сирова или печена паприка) - 3 ком.
парадајз - 4 ком.,
краставац - 1 ком.,
један лук било који, бугарски сир (можете узети и обични) - 100 грама, маслине - 10 ком.,
маслиново уље - 2 ком.
​-3 кашике Л., лимунов сок или винско сирће - 1 кашичица, першун - по укусу, шапат соли, мљевени бибер - по укусу.
Припрема :
Парадајз исијеците на ситне клинове, а паприку и лук на кришке. Краставац ситно насјецкајте, а затим комбинирајте све поврће. Рендајте фета сир и ставите сир на поврће. Поспите одозго першуном, сољу, додајте лимунов сок и уље. Салата спремна!

​Божић у Грчкој је један од најважнијих празника. Многи вјерници на овај дан одлазе у цркву на богослужење, а након тога овај светли дан славе са породицама. У Грчкој је, као и у многим земљама, постојала традиција коледовања. Претходно су се Грци окупљали у групе, обилазили куће рођака, пријатеља и комшија, пјевајући божићне пјесме, од којих је најпознатија „Καληνεσπεραν“ („Добро вече, мудраци“), која говори о Божићу. У свакој кући коледницима су поклањани неки мали, обично јестиви поклони. И данас се многи Грци труде да не забораве ову традицију.

У Грчкој се за Божић не украшавају само Божићње дрво, већ бродови и чамци (познато да је Грчка земља која излази на три мора и да се на острвима Грчке и до 90 % становништва бави пловидбом-примједба преводиоца). Раније су Грци украшавали траке и цвијеће дрвене чамце специјално исјечене за празник. Дјеца су пјесмама овим бродовима обилазила комшије. Данас су мали чамци посебно украшени за празник и продају се у продавницама, а на градским трговима и улицама, заједно са јелкама, постоје украшени модели бродова. Занимљиво је да је традиција украшавања бродова настала много раније од „божићног дрвца“, које се појавило тек у 19. вијеку.
Једно од главних грчких божићних јела је хљеб Христопсомо (од грчког Χριστος - Христос, ψωμι - хљеб). На свечаном столу обично има пуно јела, међу којима мора бити сушено воће и ораси. Такође је важан шипак, који је симбол поновног рађања, почетка новог животног периода. Бројна сјемена нара традиционално су симболизовала обиље и пуноћу живота. Данас је, у Грчкој, уобичајено давање нара на Божић за успомену. Продавнице ово воће продају у разним облицима: гранат је украшен драгим камењем, направљеним од дрвета и других материјала. 
Овај хљеб се често припрема са додатком сувог воћа, ораха, алкохола и зачина. Укус Христопсома подсјећа и на васкршњи колач и на западноевропски божићни колач.

За припрему теста : 1 кашичица квасца, 2-3 кашике топлог млијека; 1 кашичица брашно; 1 кашичица шећера. У топлом млијеку разблажимо прстохват шећера, брашна и квасца.
Такође ће вам требати 50 г путера; 80-100 мл млека; 1 јаје, 1 кашика Сахара; 300 г брашна; жеђ бадема; шака сушеног воћа; • 40-50 мл алкохола (вино или коњак); цимет по укусу.
Ставите тијесто у шољу вреле воде. Тијесто помијешајте са растопљеним маслацем, јајетом, млијеком и брашном. Замијесите тесто и оставити пар сати на топлом мјесту. Суво воће и орахе самељите, помијешајте их са зачинима и шећером, напуните алкохолом и оставите пар сати. У тијесто додајте орахе и сушено воће, промијешајте и оставите на топлом мјесту још сат времена. Од тијеста формирајте округлу векну и украсите је „крстом“. Оставите да одстоји пола сата и ставите га у рерну загријану на 200 степени на 15 минута.

Молдавија је једна од ријетких земаља у којој се Божић званично слави 25. децембра и 7. јануара, односно према грегоријанском и јулијанском календару. Традиционални божићни сто у Молдавији украшен је са 12 јела - у част апостола Исуса Христа. Једна од главних свечаних посластица је колач уткан у облику недовршене осмице. Божићни колач кречунел (умањеница од назива празника Божића - кречун), попут васкршњег колача, обавезан је атрибут празника у сваком дому. Данас многи људи купују такав ролат, али неки више воле да га сами кувају. Такве плетене кифлице се пеку и у црквама прије Божића. Раније су такве плетене кифлице биле неизоставна посластица за коледе.

Један од главних обичаја Божића у Молдавији је коледа. Формално, коледа у Молдавији није се много разликовала од коледе у другим словенским земљама. Атрибути празника били су облачење, одлазак од куће до куће са божићним пјесмама и звијездом - симболом рођења Спаситеља, представљањем коледарских пјесама, разних игара и забаве. Међутим, у прослави је било заправо молдавских елемената. Као, на примјер, поменути колачи, као и народне обредне божићне пјесме - колинда (colindă). Колинда је и данас популарна у Молдавији. Већина молдавске колинде започиње ријечима: „«Steaua sus răsare (Звијезда се високо уздиже)“. Најпознатије колиндице су "Данас се Христос родио" (Astăzi s-a născut Hristos) и "„Ево коледника!" (Iată vin colindători!)

Постоји још неколико кулинарских божићних традиција. Међу Молдавцима је уобичајено да свечани сто мора бити украшен јелима од свињског меса, што је симбол благостања у кући.  Од свињског меса се припремају позната молдавска празнична јела: чигири (пржене полпете од мљевеног меса и изнутрица) и "Borș scăzut"- „Кувани боршч“  од лишћа киселог купуса са свињским ребрима.
Данас је Божић један од главних и омиљених празника у земљи. На данашњи дан многи одлазе на службу (око 90% становништва земље припада Молдавској православној цркви), посјећују рођаке и вољене.

Рецепт за божићни молдавски колач

Молдавски божићни кречунел колач прави се од воде, брашна, соли и квасца. Тијесто треба исјећи на дијелове и почети да плетете попут плетеница. После тога, потребно је мало времена (од 20 до 30 минута) да кречунел повећа запремину. Ролат треба пећи у рерни на 180 степени око 20 минута док не порумени.

Божић у Јерменији слави се дан раније од датума усвојеног у руској традицији - 6. јануара .
И ово није случајно. Током вијекова у Јерменији су се формирале традиције и обичаји који су уско повезани са древном историјом хришћанства у овој земљи. Данас су постали обиљежје јерменског народа. Отворени, добродушни, али истовремено врло набријани и темпераментни, Јермени су осјетљиви на своју традицију, тако да чак и у савременом свијету успијевају да прославе све свете хришћанске празнике, укључујући, наравно, и Божић.
Чињеница да се Божић у Јерменији слави један дан раније него у Русији, опет се објашњава древном традицијом. Чињеница је да су се и прије 5. вијека Божић и Богојављење у многим хришћанским земљама традиционално славили истовремено - у ноћи са 5. на 6. јануара. Али касније, неке Цркве су промијениле ову традицију раздвајањем прослава ова два велика догађаја и успостављањем два одвојена празника. Јерменска црква је сачувала древни обичај. „Чрагалујц“ /у преводу са јерменског значи "паљење лампи (лампи), свећа/ је назив свете литургије у Јерменији, који се служи 5. јануара. Тада вјерници из храмова у своје домове доносе божићну ватру која симболизује свјетлост витлејемске звијезде која је мудрацима показала пут до Богомладенца Христа.
Сљедећег јутра све породице се окупљају на Божићној литургији и светом причешћу.  Најсвечанија и најпосјећенија божанска служба одвија се у Ечмиадзину (дословно „Мјесто силаска Јединородног“). Ово је најстарији манастир, који је подигнут одмах након примања хришћанства Јерменија под царем Трдатом III 301-303. Овдје се налази центар Јерменске апостолске цркве: резиденција Патријарха, богословске школе и тако даље.
Послије службе одржава се Велико освећење воде у знак сјећања на Крштење Исуса Христа у ријеци Јордан. Вода се освећује Библијом, крстом и светим миром. Затим се дијели парохијанима. Освећена вода служи за лијечење од тјелесних и менталних тегоба. Као и у Русији, Божић је и у Јерменији породични празник који окупља родбину и пријатеље око богато постављеног свечаног стола. Традиционално се служи риба која је од давнина била симбол хришћанства. Такође, је уобичајено да се третира топљењем (пилавом): пиринач персонификује човјечанство, а суво грожђе - изабранике, које је Господ изабрао да настави своје дјело. У божићној ноћи ријечима „Христос нам се родио и јавио! Добре вијести за вас и нас! " подижу се чаше црвеног сувог вина.
На столовима често можете наћи јело попут толме или долме (донекле је слично пуњеним кифлицама-јерменски: Տոլմա) ). Такође се припремају Хариса, ајлазан, воспнапур и многе друге посластице. Права јерменска долма прави се од лишћа грожђа, али савремене домаћице кувају и од обичног купуса. У сваком случају, ово јело се разликује по укусу од кифлице купуса.

Састојци:
Мљевено месо (јагњетина и говедина) - 1 килограм
Листови грожђа - 500 грама
Пиринач - 200 грама
Јаје - 2 комада
Лук - 2 комада
Свјеже биље (босиљак, цилантро) - 1 грозд
Сушено биље (копер, реаган, першун) - Најмање 2 кашике
Путер - 30 грама
Со по жељи
Бибер - по жељи

Опис кувања:
Да бисте припремили јерменску долму, морате започети са прерадом лишћа грожђа. Чињеница је да се морају држати у врућој води како би се дезинфиковали и постали мекани.
 Даље, требало би да припремити мљевено месо. Морате му додати лук након што сте га претходно продинстали, пиринач (претходно опран) и ставити јаја. Ситно исјецкати биље и додати их месу. Не заборавите на зачине и сушено биље. Све темељно промијешајте. Послије тога, мљевено месо умотајте у лишће и ставите у шерпу са дубоким дном. Напуните шерпу водом, затворите поклопац и кувајте док не омекша на умјереној ватри.

Око 15 одсто становништва Египта су хришћани, а већина њих спада у Копте који Божић обележавају у јануару. Након божићног поста, који се завршава у поноћ на Бадње вече, прослављају га у својим домовима, а гости домаћинима доносе на поклон колачиће (кахк).

Кипар Божић дочекује са огромним иконама (Марија и Богомладена) и честиткама Божића на паноима. На раскрсницима се постављају пластичне композиције које приказују Исуса у колијевци, Марију, животиње и звијезду.
Савремени Кипрани посте пред Божић, као и многи вјерници широм свијета. Разноврсне грицкалице на бази маслиновог уља - тахини, хумус - риба и морски плодови уљепшавају празнични сто. У кући Кипрана налази се украшено празнично Божићње дрвце. Министарство шумарства их посебно узгаја и даје у закуп, а послије Божића и празника дрво се може поново вратити како би га шумар могао посадити негдје у планинама.
Божићна служба се одржава рано ујутро 25. децембра.
Породице одлазе у Цркву, након чега се припрема гозба. Саставни дио гозбе је супа (пилећа супа у којој је разблажено сирово јаје, хљеб са јогуртом - тарана). Празнични сто није потпун без традиционалног божићњег хљеба - Христопсома (Козонак,Tsoureki). Дугачког, равног, често са куваним јајетом у себи (попут кифлице). Tsoureki - слатки празнични хљеб направљен од брашна, млијека, путера и шећера и често зачињен корицом наранџе, смолом мастикса или махлабом
Већ поподне и увече 25. - 26. децембра у селима (у градовима много рјеђе) млади људи се окупљају у близини храма и играју „игре на отвореном“ попут натезања конопца, прескакача итд. На Кипру постоји вјеровање да се на Бадњак, заједно са празником, рађају божићњи демони - зли духови „Каликанџори“. Живе под земљом и зубима брусе коријење дрвета које држи цио свијет. Пузећи из извора, они чине лоше људима, крију их и могу их јако уплашити. Једини спас од њих је прелазак. Каликанџори нестају 12 дана након Божића - на празник Богојављење.
Празници се настављају до Нове године, када се око поноћи искључе свјетла, цијела породица стане у круг, спаја се рукама и пјева новогодишњу пјесму („Кали Хронија“). Сви се љубе и желе добру годину. Послије тога пресијече се новогодишња торта која по укусу личи на обичну торту са соком од поморанџе који се додаје у тијесто.

​Божић у Етиопији слави 30 милиона хришћана монофизита. (Монофизитизам - од грчког „моно“ - један, „фисис“ - природа. Учење о Исусу Христу, одбачено од православне цркве у 5. вијеку, вјерујући да је Христос само Бог, а не Богочовјек).
"Хана", на етиопском Божић, почиње дијељењем свијећа свима који уђу у цркву. Са упаљеном свијећом трипут се обилази црква а онда се служи св. литургија. Божићна служба се одвија како у древним црквама урезаним у стијену од вулканских стијена, тако и у модерним храмовима. Мушкарци, жене и хор чине три одвојена круга. Служба започиње, након чега сви који су ушли у храм једу освећене хљеб и вино.
У божићној ноћи град је испуњен ходочасницима. По цијелу ноћ се моле на улици и пјевају псалме. Ујутро сви вјерници чиобразују свијетлу и елегантну литију која иде на оближње брдо. ​Тамо се служи божанска литургија, а затим сви поједу из руку другог вјерника по један комад "доро вата" (динстане пилетине са зачинима, која лежи у живописно украшеним корпама). Етиопци пеку ињеру, огромну торту од тијеста од квасца. Служи и као тањир и као салвета како би се узео комад пилетине.

​У Кенији има око 300 хиљада православних вјерника. У вријеме Божића  украшавају цркве куглицама, тракама, цвијећем, зеленим биљкама и јелкама.  И у селима и у великим градовима породице ујутру похађају цркву. Божићне вечере су организоване у сиротињским четвртима и сиротиштима. Да би били заједно, рођаци долазе из удаљених мјеста и окупљају се за столом напуњеним свим врстама посластица и оброка.
У божићној кухињи централно мјесто заузима "најама чома" (месо са роштиља, обично козје или кравље, рјеђе пилетина) и лепиња ињера. Уз ово се служе и чапати - свјеже печени афрички сомун. На Божић се служе и домаћа пића теј и тела. Током Божића постоји и традиционална церемонија испијања кафе уз разне грицкалице. Обичај је да се на ручак позивају комшије, којима се у узвратну посјету иде на вечеру.
Божићни обичај који се практикује у руралним дијеловима Етиопије је да после доручка и кафе мушкарци и дјечаци играју традиционалну игру на леду, сличну хокеју.

Одјељак о Божићу у Русији преузет са Спутњика /писала Оливера Икодиновић
Иако немају ни бадњак, Руси су сачували традицију и пуно обичаја. Насупрот увреженом мишљењу, јелка у Русији није новогодишњи већ Божићни симбол. Због њене вјечне зелене боје она представља плодност и вечни хришћански живот. Разнобојне кугле које украшавају јелку симбол су рајских јабука, односно, искушења. Звијезда која се ставља на врх јелке представља Витлејемску звезду, која је синула на небу у моменту Христовог рођења… Осим јелке, за Божић готово свака кућа у Русији има и божићни венчић (симбол светлости која ће доћи у свет са рођењем Исуса Христа), звончиће (неопходне за истеривање злог духа), свеће (уз њихову помоћ се изгоне силе таме и хладноће) и божићне честитке. Празнику претходи четрдесетодневни пост, који се завршава када се у Бадњој ноћи појави прва звезда, која симболизује Витлејемску звезду, која најављује Христово рођење. У руској традицији, Бадњи дан је дан када се ништа не једе и не пије све до вечери и не седа се за сто све док се на небу не појави прва звезда. После тога се поставља сто на коме је само „сочиво“ или „кутја“ — јело направљено од куване пшенице, јечма, ражи, хељде или сочива, помешано са соком од бадема и са медом. Занимљиво је да се за тај обед у руском језику сачувала стара словенска реч „вечера“ иако се она већ дуго не користи. После „вечере“ остаци се не склањају са стола, нити се чисти кућа до сутрашњег дана. Иначе, Бадњи дан се у руском језику назива „сочељник“, а добио је име управо по том ритуалном јелу.
Међутим, савремени Руси у градовима махом су заборавили тај обичај, па се на њиховој трпези током целог дана могу наћи најразноврснија посна јела. Бадње вече по повратку из цркве проводи се у најужем породичном кругу, а на Божић се са најлепшим жељама иде у госте. У Русији, у дане празника, сви храмови су свечано украшени — у њима или испред њих ките се јелке, а у самој цркви се обично постављају „јасле“ са скулптурама Јосифа, Марије и Христа којима се верници поклањају. У неким храмовима се оне замењују иконом рођења Христа. То су остаци некадашњег обичаја да се деци кроз луткарско позориште покаже историја рођења Христа. Кроз прозор малене дрвене кућице могле су се видети лутке које представљају све најважније сцене те чувене ноћи — и новорођеног Христа, и његове родитеље, и анђеле и пастире…
На улице се, такође, прелива празнична атмосфера. У свим руским градовима одржавају се божићни фестивали са позоришним представама, вечерима поезије и концерти духовне музике… Телевизија преноси главну службу из Храма Христа Спаситеља којој обично присуствују председник државе, премијер, министри… Патријарх московски и све Русије ту служи свечану литургију, а ноћна празнична богослужења одржавају се и у неколико хиљада храмова Руске православне цркве у целом свету. Празник се честита речима: „С рожедством!“ 

Народни обичаји 
Обичај је да се до Божића сви послови обаве: да се кућа генерално очисти, да се јелка исече и окити, и да се зготове различита јела, којих би на трпези требало да буде 12, као што у хришћанству има 12 апостола и 12 светих дана и светих вечери, од рођења Исуса Христа до Богојављења (тај период се у Русији назива „свајтки“)… Седмог јануара на столу мора бити много месних јела, а обавезно је или печено прасе или гуска пуњена јабукама. Неке домаћице припремају и божићни хлеб, односно божићни „агњец“ — пеку колач од бисквитног теста, у облику јагњета, и преливају га белим шећером. „Агњец“, божићно јагње, симболише жртву коју је Исус Христ поднео… За богату божићну трпезу седају сви укућани и једу са захвалношћу Христу.
Они који држе до традиције и старих обичаја, испод стола стављају сноп сена или сламе, који представљају Христове јасле, али и предмет од гвожђа, на који сви који седе за столом стављају ноге. Тако људи чувају своје здравље током целе године, јер гвожђе симболизује снагу и издржљивост. Празнични сто је прекривен белим столњаком, а на прозоре се стављају упаљене свеће — симбол јединства са другим људима и знак да су врата дома отворена за госте. Осим тога, према веровању, пламен свећа штити и од злих духова.
У неким крајевима Русије постоји оно што се у Србији зове „положајник“ — први гост који прелази праг куће и у руци носи јелову гранчицу. Обавезно је да то буде мушкарац, а ако он још има тамнију косу домаћине очекује благородна и срећна година. Он се дочекује са сољу и хлебом и дарује се поклоном.
У мањим градовима сачувани су обичаји „коледе“ — момци и девојке иду од куће до куће певајући коледарске песме. По народном веровању, те ноћи се дешавају чуда: небо се отвара, све воде — реке, језера, извори — имају способност да лече, а жеље се испуњавају. Размењују се и поклони, а деца облаче костиме и прерушавају се… Наравно, у огромној Русији, највећој православној земљи на свету, обичаји се разликују од села до села, а у градовима су многи обичаји већ одавно заборављени.
Многи савремени Руси прихватили су и неке обичаје са Запада, па уместо „конфета“ (бомбона), корисних предмета за кућу и других ситница, једни другима дарују скупоцене поклоне. Са друге стране, супербогати Руси најчешће Божић дочекују и славе ван земље, у својим вилама на егзотичним дестинацијама или на монденским скијалиштима широм света, правећи забаве за своје пријатеље. 

Народна веровања 
Према старом руском народном веровању, ако Божић пада на недељу или понедељак биће родна година.
Постоји веровање и да ако на тај празник буде мећава — пчеле ће се ројити, а ако буде отопљења — добро ће родити хељда.
Небо обасуто звездама на Божић знак је да ће добро родити шумско и јагодичасто воће.
Забрањено је да се на Божић лови, ушива, шије и да се обављају већи радови, јер се верује да то доноси несрећу.
Са Божићем долази и 12 највеселијих дана у години — „свјатки“. Они трају све до Богојављања, 19. јануара. Тада се иде у госте и тачно се зна када се код кога иде — постоји дан за посету ташти, мајци, свекрви, тетки… Сви послови морају бити обављени до половине дана, а остало време се проводи у слављу. Вјерује се да свети дани привлаче срећу, па многи у то вријеме гатају и баве се разним магијским ритуалима: дјевојке, на примјер, гледају у изливени восак који им наводно открива за кога ће се удати…Међутим, Руска православна црква такву традицију и такво схватање тог празника не подржава.
Божић и „свајтки“ су празници који би хришћани требало да проведу у молитви и добрим делима, кажу у Цркви. 
Према статистикама, данас око 70 одсто грађана Русије прославља Божић — православни празник који је у тој земљи од 1918. године био забрањен, због чега су и многи обичаји заборављени. У доба комунизма, кришом, иза дебелих завеса и тихо, да комшије не чују, Божић су обележавали само највећи верници и свештена лица. Међутим, слика руског друштва од тог доба знатно се променила. Божић је заузео једно од најзначајнијих места међу свим државним и верским празницима.

У Индонезији 
Православни Божић у Индонезији обојен је европским протестантским традицијама. Ово је наслеђе из времена када је земља била холандска колонија. Вјерујући Индонежани, као и сви православни хришћани, поштују пост. У божићној ноћи у црквама се служи свеноћно бденије, а ујутру - Литургија. Послије службе свештеник узима поклоне испод дрвета и дијели их парохијанима.
Блиски муслимански пријатељи, такође, сједе за божићним столом у кругу православне породице - упркос вјерској припадности, комшије се посјећују празницима и часте, на примјер, аиамп 'онганг - печену пилетину,' ото - месном супом са зачинским биљем или иганпом. Анганг - печена риба са зачињеним сосом. На индонежански Божић можете чути пјесму „Тиха ноћ“, прилагођену православним хришћанима, у локалном преводу. Пјевају је деца очекујући слаткише и ситан новац.

У Јапану
Данас у Јапану има око 30 хиљада православних хришћана. Јапанска православна црква дошла је под утицај америчке традиције и Божић слави по новом календару 25. децембра. 40-дневни пост, који је Црква прописала, назива се „моноими“. Током овог периода јапански вјерници одбијају месо и алкохол и воде скроман начин живота. На Бадње вече црква прима све вјернике и они учествују у заједничкој молитви. У ужурбаном друштву, а не хришћанском, вјернику може бити тешко да дође до цркве (25. децембра је радни дан у Јапану). Стога у Јапану постоје парохије које одржавају божићну литургију у суботу-недјељу око 25. децембра. За дјецу су приређене посебне вечере, којима се дјеца радују са великим нестрпљењем. Послије службе свештеник обилази домове свих вјерника како би подијелио радост Свијетлог празника.

​Православни вјерници у Њемачкој немају одређена њемачка правила и обичаје за прославу Божића, јер православне заједнице припадају грчким, румунским, руским, српским и бугарским парохијама. Стога, ако је у локалним Црквама православних Грка и Румуна обичај да се Божић слави 25. децембра и овај дан се проглашава државним празником, онда у српским и у већини руских парохија у Њемачкој празник пада 7. јануара.
Без обзира на календар заједнице, богослужење на празник врши се на исти начин за све. Неке руске парохије и породице украшавају јелку и дарују дјецу. У српским заједницама је обичај да се за вријеме божићњег богослужења под храма покрије сламом - у знак сјећања на јаслице у којима се Господ родио.
Наравно, у Немачкој има и старосједелаца Нијемаца који су усвојили православну вјеру. По правилу настављају да поштују божићне обичаје римокатолика или протестаната. Тако се у Римокатоличкој цркви, на прву недјељу Адвента, четворонедељни пост и покајање, вијенац ставља у цркве и домове вјерника. Ткана је од грана јеле, шишарки, украшена врпцама и служи као нека врста календара. Једна од четири свијеће причвршћене за њу пали се сваке недјеље. Будући да у православној цркви празнику претходи шест недјеља божићног поста, неки православни Нијемци на вијенце не постављају четири, већ шест свијећа, чиме „локални обичај“ прилагођавају православној традицији. У Њемачкој постоји и велики број божићних пјесама, које се могу упоредити са коледама познатим на југозападу Русије и Украјине. Али пјевају се само у кућном кругу. А у православној цркви врши се прописано богослужење. Православни Нијемци на празничном столу за Божић имају специјална пецива - неку врсту разноврсних колачића различитих сорти. 

Уочи најрадоснијег хришћанског празника - Рођења Господа Исуса Христа, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа г. Јефрема, служио је Велико повечерје са литијом у Саборном храму Христа Спаситеља у Бањој Луци уз саслужење свештеника и ђакона наше Епархије. Послије завршене молитве и надахнуте бесједе Епископ Сава је осветио бадњаке и подијелио вјерном народу уз честитке за предстојећи празник.

У Саборном храму Христа Спаситеља у Бањој Луци, Светом архијерејском Литургијом свечано је прослављен најрадоснији хришћански празник - Рођење Господа Исуса Христа. Литургијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве, свештеника и ђакона наше Епархије. Након завршене Литургије, Епископ Јефрем је бројном вјерном народу честитао велики празник а затим је била прочитана и Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. ​Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

У дане цара Ирода, када се у убогој пештери код Витлејема родио Христос Спас, на Истоку на небеском своду засја огромна, прекрасна звезда, какву нико до тада није видео. Та звезда пламтела је јарком, бљештавом светлошћу, крећући се, полако али неодступно, пут далеке Јеврејске земље. Звездочатци, или, како су их у њиховој постојбини звали, мудраци, одмах уочише чудесно светило, и појмише да је то знамење Божије, да се негде родио Велики Цар, Избавитељ од зла, чија је појава давно предсказана у мудрим јеврејским књигама…
Неки од мудраца, запаљени чежњом ка правди Божијој на земљи и испуњени тугом због безакоња која се у свему намножише, решише да крену за звездом ка новорођеном Цару, како би му се поклонили и послужили му. А где ће га наћи – то сигурно нису знали; можда ће, мишљаху мудраци, пут бити далек, а у то доба опасно је било путовати. И тако одлучише да се најпре окупе на једном месту, а затим да сви заједно, у каравану, крену онамо куда их звезда поведе, ка новорођеном Великом Цару. Заједно са другим мудрацима на поклоњење крете и велики персијски мудрац Артабан. Пре но што ће поћи на лут, он продаде сва своја имања, раскошни дом у престоници, и за добијени новац купи три драга камена: сафир, рубин и зрно бисера. Њихова цена је била огромна; читаво богатство платио је Артабан, само да би дошао до тих драгуља неисказане красоте. А како су само били лепи! Сјај једнога камена био је попут плавих небеса у ведрој звезданој ноћи; други је пламтио попут пурпурне зоре, а трећи је бљештавом белином својом надалеко превазишао најчистије снежне планинске висине. То богатство желео је Артабан да остави крај когу новорођенога Цара Истине и Добра, и срце његово испуњаваше се огњеном љубављу и верношћу према њему.
Пре но што ће кренути на далеки пут, Артабан позва к себи пријатеље које је највише љубио и опрости се од њих.
До места на коме ће се сви окупити требало је путовати неколико дана, али Артабана не беше страх да ће закаснити. Оседлао је коња снажног и ватреног, време израчунао тачно, и свакога дана прелазио деоницу коју је унапред себи одредио. Последњег дана остало му је да пређе неколико десетина врста, и он реши да путује читаву ноћ, како би за видела доспео до назначеног места. Бодро је каскао његов верни ат, пирио је прохладан ноћни ветрић, а над главом, у бесконачној даљини небеског свода, пламтела је чудесна звезда, као дивно кандило пред престолом Свевишњега.
“Ето, то је знамење Божије!” – мислио је у себи Артабан, нетремице посматрајући прекрасно светило. – “Велики Цар долази нам с неба, и брзо ћу Те Господе мој, и ја угледати!”
“Ђиха, ђиха, мој коњићу! Пожури, доро!” – бодрио је Артабан коња, милујући му густу гриву. И коњ је каскао све брже, а бат његових копита одјекивао је палмовом шумом кроз коју га је носио пут. И тако, мало-помало, стаде свитати, зачу се цвркут птица што су се будиле; јутро се приближавало. Наједаред коњ се трже, зарза, хтеде се преплашен вратити. Артабан погледа напред, добро осмотри пут и крај самих коњских ногу спази непомично тело. Он брзо сиђе с коња, приђе човеку и добро га осмотри. Био је то Јеврејин, изнемогао од грознице која га је у туђини задесила. На први поглед, рекло би се да је био мртав, али од невољника допираше слабо, једва чујно јечање, болни уздах отео би се по каткад са његових сувих усана.
Артабан се замисли: да прође поред болесника, да га остави и пожури ка зборном месту – то му савест није допуштала; а да остане поред Јеврејина да би га повратио и дигао на ноге – изгубио би неколико сати, и караван би отишао без њега.
“Шта ћу, мили Боже, и како ћу”? —помисли Артабан. – “Ма идем!” – рече, и само што се не попе на коња, кад га прену јаук болесника, који предосети да ће остати без помоћи.
“О, Господе Свевишњи!” – поче се усрдно молити Артабан – “Ти знаш колико чезнем да Те угледам. Управи ме сада на пут добра. Осећам у срцу глас љубави – није ли то Твој глас, Боже?! Не могу да тек тако прођем покрај овог несрећника; морам да помогнем сиротом Јеврејину!”
Са тим речима на уснама мудрац приђе невољнику, скиде му одећу, захвати воде из оближњег потока и окваси му лице и усне, пронађе у свом пртљагу некакве лекове које је понео са собом на пут, раствори их у вину и пружи Јеврејину да пије: протрља му прса и руке, пружи му неки мелем да помирише и да се поврати, и тако проведе неколико сати дворећи болесника. Дан је већ добро одмакао, сунце се високо подигло над честаром, ближило се подне. Јеврејин дође себи, придиже се и – просто не знаде како да захвали добром незнанцу.
“Ко си ти? Реци за кога да се моја породица и ја Богу молимо у све дане живота нашег? И зашто си тако тужан? Каква те брига мори?” – распитивао се Јеврејин. Артабан са великом тугом исприча ко је, куда путује и рече да је сада, по свој прилици, већ закаснио. “Знам, они су већ отишли, сами, без мене…” – говораше Артабан, – “и ја никада више нећу наћи, нећу видети Цара за којим чезнем.” Јеврејиново лице се озари.
“Не тугуј, добротворе мој. Могу ти се, макар мало, одужити за добро које си ми учинио. У свештепим књигама мога народа писано је да ће Цар Правде. Месија обећан од Бога, бити рођен у јудејском граду Витлејему. Иди тамо, и не обазири се што су пријатељи твоји већ отишли. Ако се Месија ваистину родио, наћи ћеш га тамо, у Витлејему”.
Јеврејин још једном заблагодари Артабану, и њих се двојица опростише, кренувши сваки својим путем. Артабан се врати назад; није смео ни да помисли да сам путује кроз пустињу – требало би припремити камиле, окупити слуге које би га пратиле, снабдети се водом и храном. И тако прође недеља дана. Артабан реши да прода један камен да би опремио караван, али га то не ражалости: знао је да су му остала још два драгуља. Најважније је било — не закаснити код Цара; и он пожуриваше слуге да што пре превале ово огромно растојање.
Најзад стигоше и у Витлејем. Уморан, прашњав од пута, али срећан и радостан, Артабан, приближивши се првој кућици, журно уђе и обасу домаћицу питањима: “Јесу ли се појављивали овде, у Витлејему, дошљаци са Истока? Коме су се обратили? И где се сада налазе?”
Домаћица, млада жена, дојила је детенце; она се најпре препаде кад угледа непознатог човека у кући, а потом се умири и исприча свс по реду. Да су пре неколико дана долазили некакви туђинци из далека, да су нашли Марију из Назарета и да су њеног Младенца богато даривали. Куда су отишли – жена не знаде рећи; али каза да су исте те ноћи Марија и Јосиф са Младенцем кришом побегли из Витлејема. У народу се прича да су се склопили у Египат, јер је Јосифу у сну Господ заповедио да оду одатле. Док мати ово казиваше, детенце спаваше слатким сном, и чисти осмејак титраше на његовом прекрасном и невином лицу. Али из размишљања шта би сада могао чинити, Артабана нагло прену цика, крици, звекет оружја и лелек жена који параше срце. Полуодевене, неповезане жене са лицима избезумљеним од ужаса трчале су по Витлејему са својим малишанима у недрима, лелечући: “Спасавајте се, људи! Иродови војници побише нам децу!” Млада жена пребледе, разрогачи очи, приби уз себе уснуло чедо и сможе снаге само да изусти: “Спаси моје дете, добри човече, спаси га, Бог ће ти платити!”
Артабан као без душе истрча на капију; пред кућом већ стајаше заповедник одреда, а и мало далље видела су се зверска лица војника који витлаху мачевима окрвављеним од убијања невине одојчади. Артабан се маши кесице за пазухом у којој чуваше драго камење, узе један драгуљ и пружи га заповеднику. “Узми овај драгуљ и иди одатле; остави ову жену и дете на миру!”
А заповедник никада није видео тако нешто драгоцено. Он похлепно узе драгуљ и брзо оде са својим одредом да на другом месту оконча страшно злодело. Жена паде на колена пред Артабаном и рече гласом који се отимаше право из срца: “Бог те благословио за моје чедо! Ти тражиш Цара Правде, Љубави и Добра; нека се укаже пред тобом његов лик и нека и он погледа на тебе са таквом љубављу као што те ја сада гледам!”
Артабан јој нежно поможе да устане, а по образима му потекоше сузе и од радости и од туге. “Боже правде, опрости ми! Ради ове жене и њеиог детета дадох драгуљ који сам Теби наменио. Хоћу ли се удостојити виђења Твога лика? И овамо сам закаснио. Али поћи ћу за Тобом и у Египат!”
И тако сироти мудрац опет крете на пут далеки, да тражи Цара Правде. Многе је земље прошао, и многе народе упознао, а Цара Правде не нађе. Како му је тешко било на души, и како горко ридаше! “Господе”, помишљаше Артабан, “колико је у свету невоља, беда, мука! Хоћеш ли се скоро показати свету, хоћеш ли олакшати живот људима?” Све што је могао, чинио је Артабан да помогне људима око себе: лечио болне, даривао сироте /од продаје првог драгуља беше му остало доста новца/, тешио невољне, посећивао заробљене, и у тим трудовима године му пролажаху тако брзо, као што чунак на разбоју лети за време ткања. Остао мује још само бисер, који је чувао крај самог срца, надајући се да ће макар тај многоцени дар моћи да принесе Цару када га буде пронашао. И тако прођоше тридесет и три године откако Артабан остави свој далеки завичај. Погрбио се за то време добри мудрац, оседео, очи изгубиле некадашњи сјај, из руку и ногу ишчилила снага, али у срцу му је још увек пламтела љубав према Ономе кога је давно тражио. И дође до старога мудраца глас да се у Јудеји појавио Велики Божији Посланик, да чуда чини по свету: мртве васкрсава, одбачене грешнике и окореле злочинце оживљава и чини светима. Радoшћу се испуни уморно Артабаново срце. “Сада ћу Те”, помисли, “наћи, напокон ћу бити слуга Твој”. Артабан дође у Јудеју, Тада су сви ишли у Јерусалим на празник Пасхе. Тамо је био и пророк Исус, кога је Артабан желео да види. У маси поклоника дође мудрац до светог града и виде на улицама велику гужву. Реке људи силовито су навирале, сви су ишли некуда, журно, утркујући се, “Куда хрли толики свет?” – упита Артабан.
“На Голготу! То је једно узвишење изван града. Данас ће на Голготи, заједно са двојицом разбојника, бити разапет Исус из Назарета, који себе назива Сином Божијим, и Царем јудејским”. Артабан паде на земљу и горко зарида. “Ох, зар сам опет закаснио! Не да ми се да Те видим, Господе! Није ми се дало да Ти послужим! А можда ипак није касно? Идем његовим мучитељима, даћу им мој бисер, па ће га можда пустити”.
Диже се и журећи, као без душе, упути се на Голготу, онамо, куда је ишао толики свет. На једној раскрсници пресрете га одред војника, који је спроводио девојку ретке и необичне лепоте у тамницу. Сиротица угледа мудраца, по одећи схвати да је Персијанац и грчевито се ухвати риза његових.
“Сажали се, добри човече, ослободи ме!” – мољаше девојка. “Из исте сам земље као и ти. Отац ми је дошао у Јудеју послом, ради трговине, повео мене, али се разболео и умро. Због његових дугова хоће да ме продају у ропство и да ме осрамоте. Ох, спаси ме, избави ме од срамоте, молим те, спаси!” Старина сав задрхта. Опет се у срцу његовом водила иста она борба као у палмовом честару, на путу са Јеврејином, и у Витлејему у доба покоља невине деце: да ли да сачува камен за Великог Цара или да помогне несрећници? Али љубав и саосећање према сиротој девојци били су јачи од свега. Артабан извади бисер и даде га девојци: “Узми, кћери моја, откупи очев дуг. Тридесет и три године чувао сам овај драгуљ за мог Цара. Али ваљда нисам достојан да му прииесем дар.”
Док је он ово говорио, гле, небо се прекри облацима и тама прекри земљу усред бела дана. Земља као да тешко уздахну, затресе се; загрми гром, бљесну муња са једног краја неба на други. Затресоше се куће, заљуљаше се зидови, камење се одроњаваше попут кишних капи. Један цреп стровали се са крова и паде старцу на главу. Он изгуби свест, побледе, и тако лежаше у крви. Д