Божићне паримије као везе времена и завјета

Паримија (грч. παροιμία – казивање) је елемент богослужења: фрагмент из књига Старог завета, који се свечано чита током богослужења у Православној и Римокатоличкој Цркви. Паримије, по правилу, садрже у себи пророштва о празнованом догађају или похвалу светитељу, чији се спомен врши. Богослужбена књига, у којој су сакупљене паримије, у Православљу носи назив „Паримејник” („Паримијник”). Могуће је да постоји историјска веза између читања паримија и читања синагогалних гафтара (јевр. הָרָטְפַ ה ) , одломака из Пророчких књига, којим се завршава јавно читање недељне главе Торе (Петокњижја) у суботње и друге празничне дане, укључујући свечане службе посних дана. На тај начин се проглашава јединство старозаветног откровења у његовим различитим деловима (оно што ми сада називамо „паралелни текстови Библије”). Читање паримија у хришћанској традицији може потицати од најстаријих времена, када су се верници окупљали на свеноћна богослужења, која су се окончавала служењем Литургије. Велики део ових ноћних бдења састојао се од читања библијских текстова: читани су старозаветни списи, а народ је, седећи, слушао казивања (παροιμία). Књиге су у то време коштале веома много, и није свака породица могла себи да дозволи њихову куповину, што је надомештено јавним читањима за време богослужења. С друге стране, читањем старозаветних паримија проглашавало се јединство хришћанске Библије – књига Старог и Новог завета: „Истражујте Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вечни; а баш она сведоче о мени” (Јн 5, 39); „И, почевши од Мојсија, и од свију пророка разјасни им што је у свим Писмима о Њему” (Лк 24, 27). Овај спој речи ‒ „у свим Писмима” – подвлачио је јединство доминантне теме целог библијског откровења, теме сведочења о Господу Исусу Христу. Ако се присетимо да је Библија апостола и првих хришћана превасходно био Стари завет (види: Дап 15, 21), тада постаје јасније присуство током богослужења текстова из старозаветних књига. Значајан период времена сакупљани су новозаветни текстови у један зборник (κανών). У бољем случају, хришћани Палестине су могли имати Јеванђеље по Матеју и посланице Петра и Јакова (оно што им је непосредно било послато). Слично њима, и хришћани Рима су могли имати само Јеванђеље по Марку (по предању, сведочанства о Христу апостола Петра записана су од стране Марка у Риму) и Посланицу Римљанима апостола Павла. Сада, у предворју Рођења Христовог, покушајмо да размотримо особености божићних паримија. У навечерје Рођења Христовог, на првој паримији чита се одломак прве главе Књиге Постања, од 1. до 13. стиха, где се описују догађаји прва три дана стварања. Овај текст отвара се речима: „У почетку створи Бог...”
С чим је ово могло бити повезано?
У схватању древних хришћана овај приступ можемо разматрати као Протојеванђеље.
„Шта је почетак свега, ако није Господ наш и Спаситељ свих (1Тим 4, 10) Исус Христос, рођен пре сваке твари (Кол 1, 15)? Дакле, у овом Почетку, то јест у свом Логосу, створи Бог небо и земљу. Исто тако и јеванђелист Јован говори у првим стиховима свог Јеванђеља: "У почетку беше Логос (Реч, Слово), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог… Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало" (Јн 1, 1, 3). С друге стране, у Христу је сав свет, који је пао у Адаму, такорећи изнова створен. „Дакле, ко је у Христу, тај је нова твар; старо је прошло, сада је све ново” (2 Кор 5, 17). тј. Рођењем Христовим посматрамо, такорећи, почетак новог дана и новог света – Цркве Новог завета! „По милости Господњој ми нисмо ишчезли, јер се милосрђе Његово није исцрпело (тј. приликом стварања првог света – примједна аутора). Он се обнавља сваког јутра (приликом вршења Литургије – протојереј О. С.); велика је верност Твоја!” (Плач 3, 22–23). Следећа паримија у навечерје Рођења Христовог јесте читање из 24. главе Књиге Бројева. Овде се приповеда о тајанственом мнгобожачком пророку Валааму, савременику Боговидца Мојсија, који созерцава, проничући кроз време и простор, Витлејемску звезду: „Видим га, али сада још не; гледам га, али није близу. Излази звезда од Јакова и устаје жезал од Израиља…” (Бр 24, 17). Указивањем на „жезал од Израиља” овде се позива на пророштво о Христу самог Јакова (Израиља): „Неће се одвојити скиптар од Јуде, докле не дође Онај коме припада, и Њему је послушност народа” (Пост 49, 10). То јест Христос се као нови Цар над наслеђем Јакова рађа у исто време када је (жезал), као символ царске власти, био одузет од царског дома патријарха Јуде и над Јудејцима се уздигао као владар цар који није припадао царском дому Јудејаца, па чак није био Јеврејин, то је Ирод Први Велики, пореклом Идумејац, син Антипатра, римског прокуратора Јудеје. У пророштву Јакова такође се указује да се Христос рађа у овом свету онда када судска власт – право да доносе пресуде – бива одузета од Јудејаца („одлази... и законодавац бедра његовог”), што се и испунило у данима земаљс-
ког живота Христа Спаситеља. Касније, када Јудејци доносе смртну пресуду за Христа, потребно им је да се ради њеног озакоњења упуте прокуратору Понтију Пилату. Са друге стране, не можемо да не приметимо да нам созерцање које је имао многобожачки пророк Варлаам о Витлејемској звезди пророчки указује на тројицу многобожачких мудраца, које је светлост ове звезде довела на
место Христовог Рођења у Витлејемску пећину: „Када се Исус роди у Витлејему јудејском у дане Ирода цара, гле, дођоше мудраци од Истока у Јерусалим и рекоше: где је цар јудејски који се роди? Јер видесмо његову звезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо” (Мт 2, 1–2). Следећа паримија указује на пророштво Михеја, који је предсказао о Христу: „А ти, Витлејеме-Ефрато, ако и јеси
најмањи међу хиљадама Јудинијем, из тебе ће изаћи који ће бити господар у Израиљу, којем
су изласци од почетка, од вечних времена” (Мих 5, 2). Група речи „изласци од почетка, од вечних времена” говори о Божанственом пореклу Христа, који је рекао о себи: „Ја сам Алфа и Омега, почетак и крај, говори Господ, који јесте и беше и долази, Сведржитељ” (Откр 1, 8); и још: „Тада му говораху: Ко си Ти? И рече им Исус: Почетак, што вам кажем” (Јн 8, 25). После пророштва из Књиге Михеја даје нам се паримија која садржи у себи пророштво о Христу из Књиге пророка Исаије (11
глава). Између осталог, овде налазимо следеће речи: „И правда ће му бити појас по бедрима,
и истина појас по боковима. И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дете водиће их. И крава и медведица заједно ће пасти, младунчад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дете које сиса играће се над рупом апсидином, а дете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василиска. Неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, јер ће земља бити пуна познања Господњега као море воде што је пуно” (Ис 11, 5–9). Поводом овог месијанског (не само за хришћане, него и за Јудејце) текста тече дискусија током столећа. Зар се у Христу свет дивље природе помирио и са људским родом,
и унутар себе?
Зар не видимо да је у свету све потпуно обратно? Одговарајући на ову недоумицу, Блажени Јероним је писао: „Треба приметити и то да неће јагње и јаре живети и лежати са леопардом и вуком, већ ће вук и леопард подражавати невиност јагњета и јарета. И лав, претходно најсвирепија животиња, и јагње и теле живеће заједно. Ми то непрестано видимо у Цркви – богати и сиромашни живе
заједно и владају се у Цркви као мала деца, при чему мислимо на апостоле и апостолске мужеве, неуке речју, али не и разумом. Када буду сједињени међу собом Господњом науком, тада ће се испунти речи да ће њихова деца лежати заједно. И лав неће јести месо, већ сламу, то јест храниће
се једноставном храном. Овде треба приметити да во неће јести месо, већ ће лав јести сламу. Сматрам да се у Светом Писму под сламом схватају једноставне речи, а под пшеницом и унутрашњим зрном –смисао, неопходан у Писму. Често се дешава да људи овога века, не знајући за тајанствено, хране простим читањем Писма. И деца која незлобивошћу (то јест простотом – про-
тојереј О. С.) побеђују злобу, завлаче руку у јаму апсидину и изгоне демоне из човечијих тела обузетих демонима. Одбијен од груди не храни се млеком, већ употребљава тврду храну. Он завлачи руку у пећину василиска, то јест у станиште самог сатане, и извлачи га отуда. Зато је и апостолима дата власт да ступају на змије и шкорпије и на сваку силу вражију (Лк 10, 19), и претходно отровне животиње неће начинити штету и смрт ономе ко обитава на светој гори Божијој, односно Цркви, на гори о којој се говори у Јеванђељу: "Не може се сакрити град, ако на гори стоји" (Мт
5, 14). Следећа паримија садржи у себи пророштво Јеремије из Књиге пророштва Варуха. Овде се налази задивљујуће пророштво управо о Богу који, јавивши се на земљи, почиње да обитава и „говори међу људима”: „Ово је Бог наш, и нико други не може се поредити са Њим. Он је нашао све
путеве премудрости и даровао ју је рабу својему Јакову и вољеном свом Израиљу. После тога се јавио на земљи и говорио је људима” (Вар 3, 36–38). Како се силно ове речи слажу са следећим сведочанством о Христу: „И заиста је велика тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у
Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави” (1Тим 3, 16). Следећа паримија даје нам задивљујуће пророштво из Књиге пророка Данила о Христу и Његовој Цркви: „Ти гледаше докле се одвали камен од горе без руку, и удари лик у стопала медена и земљана, и сатре их. Тада се сатре и гвожђе и земља и мед и сребро и злато, и поста као плева на гумну у лето, те однесе ветар, и не нађе му се место; а камен који удари лик, поста гора велика и испуни сву земљу” (Дан 2, 34–35). Овде се говори и о Рођењу Христовом без помоћи људских руку („одвали се камен од горе без руку”); о све општем прекидању идолопоклонства са ширењем вере
Христове („камен… удари лик у стопала медена и земљана, и сатр их”); о свеопштем ширењу Христове Цркве („камен… поста гора велика и испуни сву земљу”). Две следеће паримије враћају нас на пророштва Исаије: „Јер нам се роди дете – Син нам се даде, којему је власт на рамену, и име ће му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мира” (Ис 9, 6). Ово пророштво подвла-
чи Божанствено порекло детета и Превечног Бога. Назван младенцем („роди нам се младенац”) назива се и Превечним Богом („Бог силни, Отац вечности”). Овде је потпуно умесно поставити себи питање: због чега се Превечни Бог јавља у овом свету као „дете младо”, беспомоћни Младенац,
којег је Дева Марија „повила у пелене… и положила… у јасле, зато што није било места у гостио-
ници” (Лк 2, 7)? Можда је то везано с тим да смо сувише окоштали у својој греховности и више нам
је него тешко пробити њену опну. И само Бог, који је постао Младенац („дете младо”), својим
умањењем (грч. κένωσις) може скршити и разрушити нашу окошталост у греху, када се у дану
Христовог Рођења сви почињемо осећати помало као младенци, као деца. „И рече: заиста вам
кажем, ако се не обратите, и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско” (Мт 18, 3-4).
У божићне дане осећамо умањење (κένωσις) пред Оним који се умањио и постао човек „нас ради и нашег ради спасења”. И последња паримија у навечерје Рођења Христовог, из књиге пророка
Исаије, садржи у себи више него познате речи: „Зато ће вам сам Господ дати знамење: ето, Девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће му име Емануил” (Ис 7, 14). На овом пророштву више од свега усредсредимо нашу пажњу, обративши се сведочанствима древних отаца и учитеља Цркве. Свети Василије Велики је писао: „Јудејци оспоравају издање Седамдесеторице (тј. Септуагинту –примј. аутора), говорећи да у јеврејском не стоји „девојка”, већ „девојчица”, међутим како девојчицу можемо назвати стасалом, а не жену која није искусила брак. Одговор је погодан и сам по себи спреман. Ако је знамење показивање било чега чудног и различитог од општег обичаја, да ли је чудно да је једна од многих жена, која живи с мужем, постала мајка детета? И како би рођено од похоте плотске (уп.: 2Пт 2, 18) могло бити названо и Емануилом. Стога, ако она која рађа није дева, какво је то знамење? И ако рођење није божанствено, него као код осталих, због чега је то долазак Емануила?” Свети Јован Златоуст, сагласно са Светим Василијем, учи: „Ако то не би била дева, онда не би било ни знамења. Знамење треба да одступа од општег поретка ствари, да превазилази уобичајени поредак природе, да буде дивно и необично, тако да то примети свако од оних који виде и чују. Зато се назива знамењем, што садржи у себи нешто знаменито, а знаменито не би било ако не би излазило из општег поретка ствар. Тако и овде, ако би била реч о жени, која рађа по закону природе, због чега би пророк назвао знамењем оно што бива свакодневно?”Сагласно томе и Свети Максим Турински у својим „Проповедима” пише: „Поредак Његовог рођења доказује да је Он – истински Господ. Дева је зачела, не познавши мушкарца. Њена утроба испуњена је без икакве љубавне нежности, и Њена непорочна мајчинска утроба примила је Духа Светог, који је носило у себи невино тело и сачувао његове пречисте удове. Созерцавајте чудо Мајке Господње! Она је Дева када је зачела, Дева када је рађала, Дева после рођења! Славна девственост и прекрасна плодност! Рођен је Онај у којем беше савршенство врлина овог света, и није било никаквих тегобних мука рађања. Њена је утроба ослобођена, дете је извучено, али њена девственост је нетакнута.
Уистину, показује се доличним да, када је Бог био рођен, вредност Њене целомудрености је нарасла
и девственост није била нарушена појављивањем на свет Оног који је дошао да исцели оштећено. Ни целомудреност тела није нарушио Онај кроз којег је у крштењу дарована девственост нецеломудренима. Новорођено Дете је положено у јасле, и оне су постале прва колевка Бога.
И Владар Неба, чије је место обитавања била девствена утроба, не сматра ову оскудност недостојном. Јасно је да је Марија достојно место Христовог пребивања не због својстава Њеног тела, него због благодати Њеног девства”. Блажени Августин у трактату „О вери у ствари невидљиве” пише: „Не треба да сумњате у то да Дева рађа, ако желите веровати у то да се рађа Бог, који не оставља управљање светом и који долази људима у плоти, који дарује Мајци плодност, али је не лишава девичанске чистоте”. А у свом „Граду Божијем” Августин примећује: „Као доказ своје божанствености Он је извршио многа чуда; о некима од њих, колико се то чинило довољним за проповедања о Њему, приповеда Јеванђељско писмо. Прво од њих је да се Он родио на чудесан начин, а последње да се са својим телом, васкрслим из мртвих, вазнео на небо”. А Преподобни Беда оправдано прецизира у својим „Омилијама на Јеванђеља”: „Име Спаситеља ‒ С нама је Бог – које су нам објавили пророци, означава и једну и другу природу Његовог лица. Онај који је пре векова рођен од Оца, јесте сам Бог, у пуноћи времена постао је човек у утроби Мајке и удостојио се да прими у јединство своје Ипостаси крхкост наше природе, када је Логос постао тело и обитавао у нама (Јн 1, 14), тада је очигледно, задивљујуће, да је Он почео бити оно што ми јесмо, и није престао бити Онај који је био пре тога, примивши тако нашу природу да није изгубио оно што је био раније”. Овакво размишљање имали су и многи други оци и учитељи Цркве. Сва месијанска пророчанства Старог завета у целини заслужују посебну пажњу (види: Јн 5, 39; Лк 24, 27). Пророцима Божијим откриване су тајне везане за живот долазећег Месије у њиховим данима (види: 2 Пт 1, 21). У моменту ових проницања видели су разне догађаје, који су нашли своје испуњење у данима земаљског живота Христа Спаситеља. На тај начин Стари завет је припремио јеврејски народ за долазак Месије. Апостол Павле је писао: „Тако нам закон постаде васпитач за Христа” (Гал 3, 24) Дакле, паримије као централну тему имају Господа Исуса Христа, потврђујући истине вечног Јеванђеља: „И видех другог анђела који лети посред неба, који имаше вечно Јеванђеље да благовести онима који живе на земљи и свакоме племену и роду и језику и народу” (Откр 14, 6). 
​Аутор: Олег Стењајев, протојереј / Са руског превео Горан Дабетић /Преузето из часописа „Каленић“
-препоручујемо да прочитате и овај чланак СМИСАО И УЛОГА ВЕЛИКИХ (ЦАРСКИХ) ЧАСОВА​

---