Двије трећине Британаца противи се плановима Англиканске цркве да размотри идеју родно неутралног Бога, објавио је Daily Mail.
Према замисли Англиканаца, свештеници могу да престану да користе замјенице „Он“ и „Њега“ када говоре о Богу, или чак да изостављати ријечи „Оче наш“ из главне хришћанске молитве. Према истраживању британске консултантске компаније Redfield & Wilton Strategies, ​​65% испитаника противи се родно неутралном означавању Бога, док само 15% подржава иницијативу која је кренула из дијела врха Англиканске цркве. Истовремено, подршка варира „родној неутралности Бога“ у зависности од старости испитаника. Међу младима од 18 до 24 године, 26% одобрава идеју, а међу људима од 55 до 64 године - само 6%. Лондонски дневни лист Guardian раније је објавио да Англиканска црква разматра могућност коришћења „родно неутралних термина за означавање Бога“. О томе је јавно говорио бискуп личфилдски др Мајкл Ипгрејв, који је рекао да његова црква „већ неколико година истражује ово питање“, а да ће на прољеће разматрати „пројекат одлуке о том питању“.

У младости је Онисим - (грчки Ονησιμος ; латински  Онесимус, што значи „користан“- касније један од  из 70 -рице апостола) био роб Филимона, хришћанина племићке породице који је живио у граду Колос у Фригијској регији. Крив за нешто пред својим господаром и плашећи се казне, свети Онисим је побјегао у Рим, али тамо је, као одбјегли роб, завршио у тамници. У тамници се састао са апостолом Павлом, који је био у ланцима, просвећен од њега и примио свето крштење. У затвору је Онисим „служио као син“ апостола Павла (Фил  1, 10). Апостол Павле га, такође, помиње у Посланици Колошанима (Кол  4,  9 ), називајући Онисима „вјерним и вољеним братом“.  Апостол Павле, који је лично познавао светог Филимона, написао му је писмо пуно љубави, молећи га да опрости одбјеглом сужњу и прихвати га као брата; са овим писмом послао је светог Онисима свом господару лишавајући се помоћи која му је била преко потребна. Свети Филимон, примивши писмо, не само да је опростио Онисиму, већ га је и ослободио, шаљући га назад у Рим апостолу Павлу. Након тога је свети Филимон хиротонисан за епископа града Газе (датуми прослављања: 4. јануар, 19. фебруар и 22. новембар). Након смрти апостола Павла, Свети Онисим служио је апостолима до њихове смрти и од њих је постао епископ. Послије њихове смрти проповиједао је Јеванђеље у многим земљама и градовима: у Шпанији, Карпетанији, у Колосу, у Патри. У дубокој старости свети Онисим је заузео епископски престо у Ефесу, послије апостола Тимотеја. Када су Св. Игњатија Богоносца одвели у Рим на погубљење, епископ Онисим му је изашао у сусрет са неким хришћанима, како то свети Игњатије помиње у својој посланици Ефесцима.
Током владавине цара Трајана, свети Онисим је ухапшен и изведен на суд пред судијом Тертулом. Светитеља је држао у затвору 18 дана, а затим га послао у затвор у град Путиола. Послије извјесног времена Тертул је позвао затвореника и, увјеривши се да свети Онисим и даље чврсто исповиједа своју вјеру у Христа, подвргао га је свирепом каменовању, након чега су светитељу мачем одсјекли главу. Тијело мученика узела је нека племенита жена  и положиила  у сребрни ковчег. Било је то око 109.године.

О коме слушамо током читања Канона светог Андреја Критског у уторак прве седмице Великог поста?
ПЈЕСМА 1.
Превазишавши Каиново убиство, по слободној вољи постадох убица савести душе, оживевши тело и војевавши против ње рђавим својим делима.
Не уподобих се, Исусе, Авељевој правди, никада Ти не принесох угодан дар, ни божанска дела, ни жртве чисте, ни живот непорочни. Као Каин и ми, бедна душо, принесмо заједно Творцу свих: прљава дела, жртву лажну и живот непотребан, зато и бисмо осуђени… 
Каин и Авељ су били синови Адама и Еве. Када су браћа принијели жртву Богу, Господ није прихватио Каинову жртву, јер није принесена из чистог срца. Али Каин се није покајао, већ је почео да завиди свом брату, чија је жртва била угодна Богу и од њега прихваћена. Обманом је Каин измамио Авеља на поље и убио га, поставши први убица на земљи (види 1 Мојс). Каинов род, изгнан од остатка потомака Адама и Еве, касније је нестао у катастрофи која је ушла у Свето писмо под називом Велики потоп. 
ПЈЕСМА 3.
…Сагреших, Господе, сагреших Теби, смилуј се на мене, јер нема никога који Ти сагреши међу људима, а да га ја не превазиђох гресима.  Подражавах, Спаситељу, оне који блудничише у време Ноја, наследивши и осуду њихову - у потопу утапања
 Ноје - старозавјетни патријарх, припадао је 9. генерацији људи послије Адама. У његово вријеме, Господ је одлучио да пошаље Потоп на земљу како би истријебио цијело грешно човјечанство. Од свих људи показао се праведним само  Ноје и његова породица и они су били спашени од поплаве. Бог је рекао Ноју и његовим синовима да саграде лађу (барку,арку), у коју ће ући цијела Нојева породица, као и од свих животиња мушкоми женско тј.по један пар (Пост 6-9).
Душо, угледавши се на онога Хама који се наруга оцу, ниси покрила срамоту ближњега, вративши се уназад гледајући.
Хам- један од тројице Нојевих синова. Увриједио је оца смијући му се. Након што Ноје, не знајући ефекат ферментисаног сока од грожђа, није стигао до свог кревета и наг заспао усред шатора, Хам није покрио очеву голотињу, већ је, смијући се, отишао и рекао браћи о томе. Али браћа су покрила оца окренувши се да не виде његову голотињу. Сазнавши за Хамово непоштовање, Ноје је проклео његове потомке, проричући му ропство. ”Проклет да је Ханан, и да буде слуга слугама браће своје!” (Пост 9, 25; Пост 9, 18-27).
Као Лот од пожара, бјежи душо моја од гријеха; бегај од Содома и Гомора; бјежи од пламена сваке безумне жеље. 
ПЈЕСМА 4.
Бди, душо моја, труди се као некада велики Патријарх, да стекнеш делање са расуђивањем, да стекнеш ум који гледа Бога и достигнеш незалазни примрак божански у созерцању, и да будеш велики купац. Дванаест патријараха породивши велики Патријарх, тајанствено утврди, душо, лествицу твога делотворног усхођења: децу као основ, степене као усхођење премудро поставивши.
Велики патријарх Јаков (Израиљ), предак изабраног народа Божијег. Имао старијег брата близанца под именом Исав. Од њега је потекло дванаест синова који су постали патријарси дванаест израиљских племена. 
Подражавала си, душо, омрзнутог Исава, продала си обманитељу твоме првородство првобитне красоте, и отпала си од очевог благослова, и двапут си јадна обманута: делањем и разумом; зато се сада покај. Исав се прозва Едом, због крајњег безумног блудничења са женама; јер увек распаљиван неуздржањем и сластима оскрнављиван, би назван Едом, што значи распаљивање душе грехољубиве.
Исав је брат патријарха Јакова. Презирао је очев благослов и част да га сматрају прворођеним сином, продавши их Јакову за вариво од сочива (Пост 25,  20-34). За своју неумјереност, Исав је добио надимак „Едом“ („црвени“) - од боје варива од сочива. Након што је Јаков примио благослов који му је некада припао, Исав јез амрзио свог брата и желио је да га убије (1 Мојс 27).
 
О душо моја, чувши за Јова који се на ђубришту оправдао, ниси се угледала на његово јунаштво, ниси имала чврсту одлуку у свему што знаш и чиме си била кушана, но показала си се нетрпељива. Који беше некад на престолу, сада је наг и гнојав на ђубришту, који беше многодетан и славан, одједном поста бездетан и бескућник; ђубриште дакле за палату, и ране за бисерје сматраше.
Јов је старозавјетни патријарх који је због ђаволских поступака изгубио дјецу, имање и добио неизљечиву болест - губу. Показао чврсту вјеру у Бога на искушењима. Господ је вратио Јову здравље и дао му још дјеце. Прича о праведном Јову, којег Црква назива дуготрпљивим, описана је у старозавјетној Јовиној књизи.
 
ПЈЕСМА 5.
Слушала си о Мојсијевом ковчежићу, душо, ношеном водама и валовима речним, као у палати некада; бежи од дела горког савета Фараонова. Душо бедна, ако си и слушала бабице које су убијале некада, као младенце, мужаствену делатност целомудрености, сада као великом Мојсију, нека ти буде дојиља премудрост. Бедна душо, као велики Мојсије, ранивши ум, ниси убила Египћанина; и реци, како ћеш се настанити у пустињу страсти, кроз покајање? У пустињу се насели велики Мојсије; хајде, дакле, душо, подражавај живот његов, да би била и при виђењу Богојављења у купини. Размишљај, душо, о Мојсијевом штапу, који удара море и згушњава дубину, као праобразу Крста Божанскога, којим можеш и ти учинити велика дела.
Мојсије је старозавЈетни Божји пророк. Пети канон канона подсјећа на живот пророка описан у  1. и 2.глави књиге Изласка. Окрутни фараон, плашећи се побуне робова, издао је наредбу да побију сву мушку новорођенчад јеврејским робовима. Једно од дјеце је чудом спасено - остављено је у близини фараонових купатила у корпици од катрана, гдје га је пронашла фараонова кћерка. Дијете је усвојила фараонова ћерка. Добија име Мојсије - „извађен из воде“ и одгајан је на фараоновом  двору. Али, одгојен као египатски племић, Мојсије не може да поднесе угњетавање свог народа и залаже се за јеврејског роба којег Египћанин претуче. Истовремено убија Египћанина и мора да бјежи из земље да би избјегао казну. Мојсије налази уточиште на Синајском полуострву, гдје га 40 година касније Господ позива да ослободи свој народ.
Арон приношаше Богу огањ, непорочан и нелажан, но Офније и Финес, као ти душо, приношаху Богу туђе - оскрнављени живот.
Арон је Мојсијев старији брат, рођен прије објављивања фараонове сурове уредбе о истребљењу новорођенчади. Арон је постао први свештеник у Израиљу и оснивач свештеничке породице. Током историје старозавјетног народа Божијег, само Израиљац од Аронових потомака могао је постати свештеник.
Офније и Финес су потомци првосвештеника Арона, зли синови свештеника Илије. Били су свештеници према праву насљедства, али су се одликовали користољубљем, похлепом и без страхопоштовања су обављали службу Божију те су својим ружним понашањем одраћали народ од Бога.  Прије него што су Израиљлци принели жртву, Илијини синови би дошли и изабрали најбоље комаде меса за своју гозбу, а остатак - најгоре месо - наређивали да се принесе на жртву Господу. Слушајући о томе, отац њихов Илије их није кажњавао, него их је само ријечима савјетоваода се оставе рђавих дјела, но  они га нису слушали. Зато их је Бог  казнио прераном смрћу тј.погинули су. Послије њих, Илија је, такође, умро - за казну због тога што своју дјецу није васпитао у побожности (1 Цар 1-4).
 
ПЈЕСМА 6. 
Валови сагрешења мојих, Спасе, покрише ме изненада, повраћајући се као у Црвеном мору некада на Египћане и војводе.
Црвено (цркв.слов Красно) море. Бјежећи из египатског ропства, Израиљлци су чудесно прешли ово море као да је суво. Египатски војници и коњаници (тристати) који су појурили за њима изгинули су под затвореним таласима (Изл 14). Даље, у 6. канону канона спомињу се и друга Божја чуда, приказана Израиљцима у Синајској пустињи након преласка Црвеног мора и жамор јеврејског народа, упркос многим благословима Божјим.
 
Извршила си, душо, неразумни избор, као некада Израиљ, јер си место Божанске мане бесмислено изабрала сластољубиво преједање страсти. Више си ценила, душо, кладенце хананејских мисли, него извор из Камена, Чашу премудрости - Исуса, који лије потоке богословља. Свињско месо и казане, и египатску храну, више си ценила од небеске, о душо моја, као некада незахвални народ у пустињи. Кад слуга Твој Мојсије удари штапом камен праобразно, Твоја животворна ребра прасликоваше, из којих сви, Спасе, захватамо живоносно пиће. Испитај, душо, и разгледај као Исус Навин обећану земљу, каква је, и усели се у њу правичношћу.

Исус Навин-вођа Израиљаца на путу до обећане земље током изласка из (Мисира) Египта. Након смрти пророка Мојсија, предводио је свети рат Израиљаца против злих незнабожачких племена која су насељавала Палестину.

ПЈЕСМА 7. 
Као кад се Ковчег Завета ношаше на колима, па кад скренуше волови, онај се Уза само дотаче, и Божјим гњевом би кажњен; но бежи од његове дрскости, душо, и чесно поштуј Божанске ствари
Зан (Уза) је син Аминадава, чувара Ковчега завјета у Кириат Јариму. Током владавине израиљских судија, ова главна светиња јеврејског народа било је чувана у селу Кириат Јариму од Филистејаца. Цар Давид је у пратњи многих људи лично учествовао у преносу Ковчега завјета у Јерусалим. Уза је возио кочију која су носила ковчег. На путу догодила се несрећа - во је гурнуо кочију, а Уза, који је сједио на њој, зграбио је Ковчег да не падне. Умјесто да се брине о светим стварима Господњим, сматрао је да је његова сигурност вреднија од Ковчега. Због тога је Господ одмах ударио Узу који је умро (2 Цар 6).

Слушала си о Авесалому како на природу устаде, упознала си његова нечиста дела, којима оскврни постељу Давида, оца свога; но ти си, душо, подражавала његове страсти и сластољубне жеље.
Авесалом је један од синова цара Давида (важио за најљепшег Давидовог сина), рођеног од кћерке Гесурског цара. Побунио се против оца, желећи да преузме његово царство. Као израз презира према оцу, ушао је у кућу његових конкубина пред свим људима. Умро је срамотном смрћу: учествујући у бици против оца, пројахао је мазгу кроз шуму, а његова дуга коса, којом се поносио, заплела се у гране храста, мазга је побјегла, а Авесаломм је висио на дрвету. Давидов војсковођа Јоав, видјевши немоћног Авесалома, убио га је иако је цар  Давид наредио да се Авесалому по сваку цијену сачува живот. Вијест о погибији Авесаломовој сломило је старог Давида, што је дирљиво описано у 2 Сам. 18, 32 - 33. Давид је други израелски цар. За више детаља о томе погледајте објашњење за 7. канон канона, прочитаног у понедјељак прве недјеље Великог поста.

Покорила си своје слободно достојанство телу своме; јер нашавши, душо, другог Ахитофела - ђавола, потчинила си се његовим саветима; но ове сам Христос растури, да се ти свакако спасеш.Соломон дивни, пун благодатне мудрости, и он некада зло пред Господом учинивши, одступи од Њега; њему си се ти, душо, уподобила, проклетим твојим животом.
Ахитофел је био савјетник цара Давида. Какав је савјетник био каже нам се у светом писму: "И савјет који даваше Ахитофел у оно вријеме бијаше као да би ко Бога упитао; такав бијаше сваки свјет Ахитофелов и у Давида и у Авесалома" (2 Сам 16, 23). Био је града из Гило (смјештен југоисточно од Хеврона). Прешао је на страну издајника Авесалома и дао му савјете како најбоље уништити Давида. Видјевши да један од његових савјета против цара није испуњен, Ахитофел се, плашећи се цареве побједе и одмазде због издаје, објесио (2 Цар 17, 23).
Соломон је син цара Давида, најпознатијег од израиљских царева. Био је познат по својој мудрости, коју је од Бога добио као награду за понизност. Аутор старозавјетних књига Приче, Пјесма над пјесмама, Књига Проповједникова и Премудрости Соломонове. За вријеме Саломона, израиљско царство достигло је највиши процват. Али богатство и бројне паганске жене исквариле су га и учиниле да заборави Господа. Пред крај свог живота покајао се.

Вучен сластима својих страсти, оскврњиваше себе - авај мени! – љубитељ премудрости, љубитељ блудних жена, и би отуђен од Бога; њега си ти, душо, подражавала умом, преко страсних нечистота. Угледала си се, о душо, на Ровоама који не послуша савете очеве, уједно и на злог слугу Јеровоама, пређашњег одступника; но бегај од подражавања (њих) и вапи Богу: Сагреших, смилуј се на мене. 
Ровоам је син цара Соломона, који је наслиједио престо након очеве смрти:"И почину Соломун код отаца својих, и би погребен у граду Давида оца својега; а Ровоам син његов зацари се на његово мјесто" (1 Цар 11, 43). На престо је дошао са четрдесет једну годину, а владао је седамнаест годину. Није послушао савјет старијих да буду милостиви према народу и постао је суров владар. На себе навукао гњев народа одбијањем да смањи порезе наметнуте за вријеме његовог оца. Током његове владавине, јединствено израиљско царство подијелило се на Јужно и Сјеверно. Наиме,народ се окупио у Сихему, побунио се и одвојио од Ровоама. На царевој страни остало је само Јудино племе и половина Венијаминовог племена, док је десет сјеверних племена основало ново израиљско царство и изабрало Јеровоама  I за свог цара. У петој години владавине Ровоама, фараон Шошенк I (Сусаким) напао је Јудеју, опљачкао Јерусалим и јерусалимски храм и претворио Јудејско царство у вазала Древног Египта . У Карнаку, на једном од споменика Шошенка, налази се списак заузетих градова Јудеје. Ровоам је умро у 58. години живота, 915. п. н. е. (према хронологији Вилијама Олбрајта, према Ерлихману, владао је и наредне, 914. прије Христа) и сахрањен је у Јерусалиму.
Јеровоам  I, син Наватов, био је  израелски цар који је, према Библији, владао 22 године, од 928. до 907. прије Христа (међу неки наводе и ове године као могуће године његове владавине: 975—954 прије Христа; 922—901 прије Христа) Јеровоам  I  из Јефремовог племена, био је кривац подјеле јеврејске монархије на два царства - Јудејског и Израиљског - и оснивач прве израиљске династије. У младости је био у служби Соломона, као надстојник над радницима из Јефремовог племена. Тада је препознао терете које је народ морао да поднесе да би извео велике царске грађевинске пројекте, чуо је жамор радника, видио судске невоље и моралну разузданост царевих супруга. При погледу на све ово, у њему се пробудио понос Јефрема, као припадника тог племена, којем је обећана блистава будућност у Јаковљевом благослову и које је сада морало ропски да служи племену Јуди.
Пророк Ахија му је предвидио да ће иза куће Давидове остати само два племена, а он ће бити цар десет сјеверних племена ако се буде покоравао вољи Божијој и слиједио заповијести. Када је вијест о томе стигла до Соломона, Јеровоам је побјегао у Египат, гдје је уживао заштиту фараона Шошенка и остао до Соломонове смрти.
Послије побуне десет израиљских племена против Саломоновог сина Ровоама, одвојена племена су позвала Јеровоама и он је преговарао са Ровоамом у Сихему. Након прекида преговора, изабран је за првог цара новог израиљског царства. Јеровоам је ојачао границе свог царства, саградио неколико нових градова и уопште учинио много за свој народ. Из страха од могућег уједињења јеврејског народа под влашћу цара Јудејског царства Ровоама, он се на сваки могући начин трудио да свој народ отуђи од Јерусалима, и  његовог Храма.  На граници са Јудејским царством у Ветиљу и на сјеверу Израиљског царства у Дану, подигнути су идоли златних телади, а сам Јеровоам им је приносио жртве.

ПЈЕСМА 8.
 Ти, душо, угледавши се на Осију, стекла си себи његову губу двоструко, јер о непристојним стварима размишљаш и противзаконо радиш; остави то што имаш, и притеци к покајању.
Озија (прозван Азарија- син Амасијин) - јудејски цар, који је владао у VIII вијеку прије Христа (2 Цар 15, 1-7; 2 Дн  26). Имао је шеснаест година кад се зацарио, и царовао је педесет и двије године у Јерусалиму. Мајка му се звала Јехолија, и била је из Јерусалима. На почетку своје владавине био је побожан. Водио је успјешне ратове са Филистејима. Послије тога је постао поносан, пожелио је да уђе у јерусалимски храм и врши божанске службе у њему умјесто свештеника. „И Господ удари краља, и он је био губав до дана његове смрти и живео је у засебној кући“ (2 Цар 15, 5). Престо је прешао на његовог сина Јотама.
​
 Слушала си, душо, за Ниневљане кајуће се Богу у врећама и пепелу, а на њих се ниси угледала; но показала си се гора од свих, пре и после закона сагрешивших.
Ниневљани - становници Ниневије, Асирци, након што им је дошао јеврејски пророк Јона и осудио их за гријехе, не само што су се покајали, већ су једногласно пожељели да обуку костријет (грубу одјећу) и поспу пепео по глави као знак њиховог покајања, као што су то обично чинили у дане жалости.
 
Слушала си, душо, за Јеремију где у јами блата град Јерусалим оплакује и вапије тражећи сузе; угледај се на његов плачевни живот, и спашћеш се. 
Јеремија — пророк Јудејског царства (VII-VI вијек прије Христа).Рођен је у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео је да пророкује у време цара Јосије, у својој 15 години. Аутор је старозавјетних текстова Књиге пророка Јеремије и Плача Јеремијиног. Проповиједао о скором уништењу Јерусалима од стране Вавилонаца у случају незадовољства његових становника. Према ријечима његове бесједе, сматран је издајником народа и бачен у јарак с блатом. Јеремијино пророчанство се обистинило за његовог живота. Вавилонци који су напали град ослободили су пророка и дозволили му да остане гдје је желио, док су његови земљаци одведени у ропство. Јеремија је остао да оплакује свети град и свој народ у рушевинама Јерусалима. Касније су га Израиљци одвели у египатско ропство, који су желели да побегну у Египат из окупираних земаља. У Египту су Јеремију Јеремија убили због његових убјеђења. Према предању, сахрањен је у Александрији.
 
Јона у Тарсис побеже, унапред предвидевши обраћање Ниневљана; јер као пророк разумеде Божије милосрђе; зато ревноваше да се пророштво не покаже лажно.Јона у Тарсис побеже, унапред предвидевши обраћање Ниневљана; јер као пророк разумеде Божије милосрђе; зато ревноваше да се пророштво не покаже лажно.
Јона — пророк Израиљског царства (XI–VIII вијека прије Христа). Послат је да проповиједа паганима - Асирцима који су живјели у граду Ниниве. Противио се овој Божјој заповијести, јер је сазнао да ће се Ниневљани покајати, а пророштво остати неиспуњено. Јона је бродом побјегао у Тарсис (град на Пиринејском полуострву или у Сјеверној Африци), али га је на путу захватила олуја. Схвативши да Господ због њега шаље олују, замолио је морнаре да га баце преко палубе у море. Јону је прогутала огромна риба и, три дана касније, избачен је на обалу. Јона се покајао и отишао да проповиједа у Ниниву. Његови становници су се заиста покајали и прогласили пост да се искупе за своје гријехе. О томе говори старозавјетна књига пророка Јоне.
 
Слушала си, о душо, за Данила у јами, како затвори уста зверова! Сазнала си како младићи који беху са Азаријем, погасише вером пламен вреле пећи. Показах ти, душо, све из Старог Завета за углед; подражавај богоугодна дела праведних, а избегавај опет грехе рђавих.Благосиљамо Оца, Сина и Светога Духа, Господа!
Данило— старозавјетни пророк (око 607–516 године). Аутор књиге пророка Данила. Беше од царског племена Јудина. У младости је одведен у вавилонско ропство и захваљујући племенитом поријеклу, међу осталим младићима, препуштен је служби на царском двору. Поштовање вавилонског цара Навуходоносора II стекао је захваљујући својој мудрости и дару тумачења снова. Данило је познат и по свом тумачењу Навукодоносоровог сна, којим је помогао цару да спаси себи живот и сачува царство. Двапут - под персијским царевима Даријем  I и Киром Великим - због вјере и одбијања да служи идолима, бачен је лавовима. Оба пута је Господ послао анђела који је затворио уста лавовима и избавио пророка од смрти.
Азарија је један од тројице младића - пријатеља пророка Данила. Због одбијања да се поклоне идолу, три јеврејска младића - Азарија, Ананија и Мисаил - бачени су у усијану пећ по наредби вавилонског цара. Али изненада се у пећи појавио Анђео Божји и спасао мученике. Неповријеђени, младићи су шетали међу ватром и пјевали хвалоспјев Господу. У страху, вавилонски цар је наредио њихово пуштање и издао декрет о поштовању Истинитог Бога у Вавилону (Дан 3). Према црквеној традицији, Азарија, Ананија и Мисаил нису избјегли мучеништво - много година касније одсјекли су им главу по налогу персијског цара Камбија. Живот тројице светих младића описан је у књизи пророка Данила.
 
ПЈЕСМА 9.
 
Христос бејаше кушан, ђаво кушаше, указујући камење да хлебови постану; на гору Га изведе да у трену види сва царства света. О душо, побој се замке, трезни се, моли се Богу свакога часа. Христов светилник, Грлица пустинољубива, Глас вапијућега – проповедајући покајање, објави: Ирод противзаконо живи с Иродијадом. Гледај, душо моја, да се не уплетеш у безаконе замке, но пригрли покајање. У пустињу се насели Претеча благодати, и сва Јудеја и Самарија чувши хитаху, и усрдно грехе своје исповедаху крштавајући се; но ти се, душо, ниси на њих угледала. Брак је частан и постеља неоскврњена, јер обоје Христос раније благослови, будући у телу и у Кани на свадби кад воду у вино претвори, и показа тиме прво чудо, да се ти, о душо, измениш.
Ирод II Антипа-владар палестинских регија Галилеје и Переје, син Ирода Великог. Имао је незакониту везу са Иродијадом - супругом Ирода Филипа II, његовим братом, сувладаром Јудеје, коју су Римљани поробили. Пророк Јован Претеча осудио је Ирода Антипу и Иродијаду због њиховог гријеха. Желећи да се освети, Иродијада је чекала прилику за то. Једном приликом, када је Иродијадина кћерка Саломија плесала на гозби, Ирод Антипа јој је обећао да ће јој испунити жељу као награду за плес. Иродијада је искористила ову прилику и наредила Саломији да затражи главу Јована Крститеља. Да би удовољио Иродијади и његовој пратњи, Ирод је наредио да погубе Јована Крститеља и донесу главу пророка Саломију на пладњу (Мк 6, 14-29). Припремио сајт вјеронаука.нет

Његова светост патријарх српски Порфирије позвао је да васкршњи пост, који је почео данас, буде посвећен Косову и Метохији уз молитве са Србе у јужној српској покрајини.
- Почиње Света Четрдесетница. Молим вас да учинимо додатну жртву током овог поста, да читав пост посветимо Косову и Метохији и да се усрдније молимо у ова тмурна и бурна времена за нашу браћу и сестре на Косову, за наше светиње, за наше Косово и Метохију - поручио је патријарх Порфирије.
Патријарх Порфирије је поручио да праштање отвара пут ка Богу.
- Пост је пут који нас води до циља, а то је заједница са Христом. Зато у посту треба водити рачуна о духу и суштини поста, а то је борба против егоизма и самољубља - рекао је патријарх српски.
Његова светост је истакао да је циљ поста љубав према Богу и ближњем.
- Нека би Господ дао да овај наш пост почне међусобним праштањем - рекао је патријарх српски.

​У парохијском дому при цркви Успења Пресвете Богородице на Палама вечерас је одржана духовна академија у част Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве. Организатор академије је Црквена заједница Пале уз благослов Српске православне цркве.
Начелник општине Пале Бошко Југовић рекао је да је вечерашња академија посвећена заштитницима православља, које представља јединство и окупљање.
- Ово је прилика да се окупимо и видимо шта светосавље, православље нама значи, а значи много. Духовна академија је најбољи начи да се вратимо себи, породици, љубави и свему ономе што православна вјера предлаже и налаже - поручио је Југовић. Магистар историје и учесник на академији Лазар Шкобо рекао да се код српског народа развијање националне идеје прожимало са развијањем вјерског осјећаја, па је тако национална идеја добијала прави садржај и јачину.
- Српски владари су имали просвећену вјерску мисао у себи, а развитак и вјерска еманципација добија на снази за вријеме Стефана Немање, Симеона Мироточивог и његовог сина Светога Саве и свих других Немањића који јесу направили ту вјерску и националну основу која је омогућила опстанак српске државе и народа . истакао је Шкобо. Пјесник Саша Николић са Пала рекао је да се већ трећу годину организује духовна академија на којој су наступали ученици Основне школе "Србија", три професора са Филозофског факултета Пале, умјетнице Маја и Милица Станишић и гуслар Душан Пејић. Студент Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву Маја Станишић рекла је да је од великог значаја да се помињу имена великих светитеља јер Свети Сава није био само први српски учитељ који је установио школе, државу него је као први српски учитељ живота говорио како треба да се понаша један православац. Духовној академији присуствовали су и градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић и бројни грађани Пала.

У понедјељак, 27. фебруара 2023. године, православни вјерници започели су Васкршњи, Велики (назива се тако због посебне важности, али и дужине трајања) или Часни пост (зато што обухвата вријеме страдања Христовог и Његовог распећа на Часни крст), који ће трајати седам недјеља и завршиће се на Васкрс, који, ове године, пада 16. априла. Васкршњи пост је главни и најстрожи пост у Православној Цркви и обавезан је за све хришћане. Његова  сврха је припрема хришћанина за прославу најважнијег хришћанског празника Васкрса. Пост не само да припрема вјернике за главни хришћански празник - Васкрсење Христово, већ се сматра временом покајања и исправљања. Установљен је у знак сјећања на чињеницу да је  Господ Исус Христос постио у пустињи 40 дана, али траје скоро седам календарских недјеља и састоји се од Свете четрдесетнице (40 дана), два празника - Лазареве суботе и Свечаног уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим и  Страсне недјеље - шест дана у седмици који претходи Васкрсу.  Главни циљ Великог поста није уздржавање од одређене врсте хране само по себи, већ исправљање срца. Вјерници се током поста труде да ограниче себе у храни, забави и лошим навикама, као и да велику пажњу посвете духовном животу. Прва недјеља поста зове се Чиста. Друга недјеља је Пачиста. Трећа недјеља је Крстопоклона. Четврта недјеља је Средопосна, јер је то вријеме средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пјева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недјеља је Цвјетна. Тако је названа по цвијећу и зеленим гранчицама које су дјеца и људи бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим. Седма, посљедња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недјеља.
Свети Јован Златоусти о посту
Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. 
Свети Фотије, Патријарх цариградски о посту
„Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."
Свети Јован Златоусти о посту
Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. 
Свети Фотије, Патријарх цариградски о посту
„Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."

​ХРАНА У ВРИЈЕМЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА
О великопосној исхрани, молитвеном животу у овом периоду, посјећивању храма и причешћу Светим Христовим Тајнама. Храна у вријеме Великог поста
С кулинарске тачке гледишта пост се дијели на четири степена који су прописани црквеним уставом:
1. Сухоједеније- хљеб, свјеже, сушено и укисељено воће и поврће,
2. Кување без уља- кувано поврће без уља,
3. Разрешење на вино и уље- вино се пије у мјеру ради укрепљења тијела (оног који пости),
4. Разрешење на рибу.

Опште правило у вријеме Великог поста је да се не једе: месо, риба, јаја, млијеко, уље и (да се не пије) вино као и да се не једе више пута у дану (већ само једном). Суботом и недјељом се разрешава уље и вино, а бивају и двије трпезе на дан (у манастирима послије Литургије и послије вечерњег богослужења Ј. П., осим на Велику суботу). У вријеме Великог поста риба се разрешава само на празник Благовијести (7 априла) и на празник Цвијети ( Свечаног уласка Господњег у Јерусалим). На Лазареву суботу разрешава се рибља икра.
Прва и последња седмица Велког поста су најстрожи дани поста. Прва два дана прве великопосне седмице Црквеним уставом прописано је да се ништа не једе. У Страсну седмицу се прописује сухоједеније ( храна се не кува нити пржи), а на Велики петак и Велику суботу је потпуно уздржање од јела. Немогуће је установити један (једнак) пост за монахе, свештенство и мирјане са разним искључењима за немоћне (старе), болесне, дјецу... Зато су у правилима поста Православне Цркве указане само најстрожије норме, испуњавању којих треба да стреме сви вијерници. Формалне подјеле правила поста на (посебан ) пост за монахе, свештенство и народ не постоји. Посту се мора приступати разумно, тј. не смије се узимати оно (тешко бреме) за шта немамо снаге (да извршимо до краја). Постепено и благоразумно дужни су да приступају посту неопитни људи. Мирјани често себи ублажавају пост (али то се мора радити са благословом свештеника)! Болесни и дјеца могу постити лаганим постом, на примјер само у прву и Страсну недјељу поста (овдје се мисли постити прописаним правилима поменуте двије недјеље, у потпуности пост се никоме не разрешава, осим у особеним случајевима Ј.П.).

У молитвама се говори «постите се постом пријатним», шта значи да се треба придржавати само поста који ће бити духовно пријатан. Потребно је (постити) сразмјерно својој моћи, а не «сувише» усрдно или напротив сасвим не строго. У првом случају испуњавање правила које није по нашој моћи може произвести штету тијелу и души, а у другом случају нећемо достићи потребног тјелесног и душевног упињања. Сваки од нас треба да увиди своје тјелесне и духовне могућности и узме (на себе) сразмјерно тјелесно уздржање, обраћајући главну пажњу на очишћење своје душе.

Организација духовно-молитвеног живота, посјећивање богослужења и причешће у вријеме Великога поста
За сваког човјека вријеме Великог поста индивидуално се разлаже на много малих подвига и малих напора . Тим прије могу се издвојити нека дјела, општа за све, управљања наших духовно-аскетских и моралних напора у Великом посту. Ти напори морају бити у организацији нашег духовно-молитвеног живота, напори за одсијецање тих или других вањских разонода и брига. На крају напор је дужан бити направљен и на однос према ближњима, који би у ово вријеме требао бити присан и садржајнији (него обично). И на крају крајева испуњавањем љубави и жртвености са наше стране.

Организација нашег духовно-молитвеног живота уз Велики пост предпоставља (како у црквеном уставу, тако и у нашем келејном правилу) већу одговорност. Ако у друго вријеме снисходимо себи, говоримо да смо уморни, да много радимо, да имамо проблема у породици , скраћујемо молитвено правило, не идемо у суботу навече на бденије, раније излазимо из храма... ( у свакога ће се наћи оваквих самооправдања) то у вријеме Великог поста морамо почети од тога, да сваки овакав пропуст, који проистиче из сажаљења према самоме себи пресијечемо.
Онај који је већ привикао да у потпуности чита јутарње и вечерње молитве треба да се стара да свакодневно чита све те молитве и у вријеме Великог поста. Добро би било да се дода и молитва преподобног Јефрема Сирина: «Господи и Владико Живота мојего». Она се често чита у храму у седмичне дане Великога поста, па би природно било убацити је и у домаће молитвено правило. За оне који су «црквени» и који желе да се још више приближе великопосном поретку молитава, може се препоручити и читање (код куће) бар неких дијелова из свакодневних служби Посног триода. За сваки дан у Триоду се налазе канони, трипјесњеци, двопјесњеци, четверопјесњеци, који су у складу са смислом и садржајем сваке недјеље Великог поста, и шта је најважније подражавају покајно расположење.
За оне који имају могућност и молитвено усрђе, добро је да у слободно вријеме, уз јутарње или вечерње молитве читају каноне из Посног триода или друге каноне и молитве. Рецимо ако не успијемо отићи на јутарње богослужење добро је прочитати стихире које су се пјевале на вечерњој или на јутрењу тога дана Великог поста.
Веома је важно уз Велики пост посјећивати не само суботње и недјељне већ и свакодневне службе јер се особеност богослужбеног поретка Великог поста познаје само на службама у седмичне дане. У суботу се служи Литургија Светитеља Јована Златоустог иста као и у друго вријеме црквене године. У недјељу се врши Литургија Светитеља Василија Великог, која се на први поглед (што се тиче пјевнице) разликује само једном пјесмом: умјесто «Достојно јест» пјева се «О тебје радујетсја» (у српској богослужбеној традицији послије «И всјех и всја» пјева се тропар Светитељу Василију Великом «Небо јављенаго» Ј.П.). Других видљивих разлика за парохијане скоро да и нема. Ове особености видљиве су прије свега свештенику и онима који су у олтару. На седмичним службама открива се читав поредак великопосне службе. Много пута понављање молитве Јефрема Сирина «Господи и Владико живота мојего» умилно пјевање тропара часова- првог, трећег, шестог и деветог са земним поклонима. На крају Литургија Пређеосвећених дарова заједно са умилним пјесмама, које умекшавају и најкаменитија срца: «Да исправитсја молитва моја јако кадило пред тобоју», «Ниње сили» на входу Литургије Пређеосвећених дарова. Ако се не помолимо на овим богослужењима, ако им се не приближимо, нећемо ни разумјети какво се духовно богатство открива у великопосним службама.
Зато је сваки (хришћанин) дужан да се постара да бар неколико пута у вријеме Великог поста размакне животне прилике (свакодневне послове): рад, учење, животне бриге и иде на великопосне службе у седмичне дане.
Пост је вријеме молитве и покајања, кад је сваки од нас дужан испросити од Господа опроштај својих гријехова ( постом и исповијешћу) и спремно се причестити светим Христовим Тајнама.
У вријеме Великог поста (сваки православни хришћанин Ј.П.) треба да се исповиједи и причести минимум један пут. У исто вријеме треба се трудити и постити, да би се могли причестити Светим Христовим Тајнама бар три пута: на првој седмици Поста, четвртој и на Страсној- на Велики четвртак. Извор: www.patriarhia.ru / 

​Свети Кирил равноапостолни, словенски учитељ (рођено име Константин) и његов старији брат Методије поријеклом, Словени, рођени су у Македонији, у граду Солуну. Свети Кирил је стекао изврсно образовање, од своје 14. године одгајан са царевим сином. Рукоположен је рано у чин презвитера. По повратку у Цариград био је библиотекар цркве Аја Софије и учитељ филососије. Свети Кирил је успјешно водио расправу са иконокластичким јеретицима. Тежећи самоћи, повукао се на планину Олимп код старијег брата Методија, али његова самоћа није дуго трајала. Обојицу браће цар Михаило је 857. послао на мисионарско путовање да проповиједају хришћанство међу Хазарима. Успут су се зауставили у Херсону и пронашли мошти светог мученика Климента, римског папе. Дошавши до Хазара, света браћа су разговарала с њима о хришћанској вјери. Након проповиједи Светог Кирила, хазарски кнез и са њим сав народ прихватили су хришћанство. Захвални принц желио је да награди проповједнике богатим даровима, али они су то одбили и тражили од принца да пусти све грчке заробљенике са собом у своју домовину. 862. године започео је главни рад свете браће. На захтјев моравског кнеза Растислава, цар их је послао у Моравску да проповиједају хришћанство на словенском језику. Свети Кирило и Методије су, откровењем Божјим, саставили словенску азбуку и на словенски језик превели Јеванђеље, Апостол, Псалтир и друге богослужбене књиге. Увели су божанску службу на словенском језику. Тада су света браћа позвана у Рим на позив папе, гдје их је папа Адријан дочекао са великим почастима, јер су тамо донијели мошти светог мученика Климента, римског папе. Болан и слаб по природи, свети Кирил се убрзо разболио од многих трудова и, прихвативши схиму, умро 869. године, са 42 године. Прије смрти, завјештао је брату да настави хришћанско просвјећивање Словена. Свети Кирил је сахрањен у римској цркви Светог Климента, гдје почивају мошти овог светог мученика, које су словенски учитељи  донијели у Италију.

Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина – главна молитва Великог поста
Шта молимо у њој?
«Господи и Владыко живота моего, дух праздности, уныния, любоначалия и празднословия не даждь ми.
Дух же целомудрия, смиренномудрия, терпения и любве даруй ми, рабу Твоему.
Ей, Господи, Царю, даруй ми зрети моя прегрешения и не осуждати брата моего, яко благословен еси во веки веков. Аминь».
 
Господе и Владико живота мога, дух лењости мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. (земни поклон)
Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи Твоме. (земни поклон)
О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благослоен у векове векова. Амин. (земни поклон)
 
Молитва покајања Јефрема Сирина толико је важна да је свештеник (а не ђакон или чтец) чита у цркви. Стојећи лицем ка Царским дверима, свештеник гласно изговара три молбе, пратећи сваку земним поклоном (метанијом). Устајући послије трећег поклона, свештеник прави дванаест земних поклона, сваки са ријечима „Боже, очисти ме грешног“. 
На крају њих, свештеник изговара молитву у цјелости и чини још један поклон до земље. Слиједећи свештеника, сви који се моле у ​​цркви клањају се.
Молитва Јефрема Сирина почиње се читати у уторак и четвртак (увече) Сиропусне (Сирне) недјеље - припремне недјеље пред Велики пост - Пост је већ дјелимично започет, не једемо месо, а у сриједу и петак ове седмице не служи се Литургија (у древној Црквеној пракси у те дане, служена је и Пређеосвећена Литургија). Ова се молитва чита двапут на крају сваке службе у Великом посту од понедјељка до петка, осим суботе и недеље. У недјељу увече наставља се читање молитве Јефрема Сирина. Посљедњи пут се молитва Јефрема Сирина чита ујутру на Велику сриједу. Код првог читања, метанише се након сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: “Боже, очисти ме грешног!” Цијела молитва се понавља са једном метанијом на крају. Код куће се наглас чита молитва Јефрема Сирина, клањајући се на исти начин.

Шта молимо у њој?
Молитва Јефрема Сирина је молитва за покајање. У њој су наведени гријеси који нас спречавају да се покајемо и врлине које нам у томе помажу.

Дух љености: беспослица, лењост, нехајно провођење времена. Свака особа има богомдане таленте и знање који се требају користити у корист људи и у славу Божију. Нерад је коријен свих гријехова, јер раслабљује тијело и душу. Малодушност (униније, мрзовоља) је плод беспосличарења, када човјек сам не може учинити нешто добро и није у стању да се моли Богу за помоћ.

Властољубље- тежња за влашћу, љубав за влашћу: у породици, у колективу над колегама, у политици. Често су беспослица, лењост и малодушност ти који испуњавају наш живот пожудом. Љеност и малодушност искривљују наш однос према животу, лишавају га смисла и, као да то надокнађује, у нама се рађа жеђ за владањем. Празнословље: испразан говор, псовке, зао говор, што доводи до осуде и увреда.

Цјеломудреност (чедност): Духовна контрола над сопственим емоцијама и над сопственим тијелом. Морална чистота на дјелу, ријечима и мислима.

Смиреноумље- понизност је први плод цјеломудрености. Што се душа више прочишћава, то је мање поносна на себе, јер види да нема чиме да се поноси. Човјек престаје да себе сматра бољим од других.

Трпљење: Гријех чини човјека нетрпељивим, брзим на суд и осуду других. Трпљење доноси способност чекања и наде.

Дух љубави: Љубав је главни дар и главни циљ свих наших духовних трудова. Љубав је та која мијења наш однос према ближњем из осуде у опроштај и милост. Само љубављу, која долази до омекшаног и прочишћеног срца, човјек се приближава Богу - и то је главни циљ Великог поста.​

Зашто толико земних поклона (метанија)?
Послије сваке молбе молитве Јефрема Сирина, прави се земни поклон. За шта? Човјек је душом и тијелом отпао од Бога; и душа и тијело морају бити обновљени да би се вратили Богу. Спасење и покајање нису презир према тијелу, како се понекад тврди, већ његово обнављање. На крају крајева, и ми ћемо васкрснути у тијелу, само новом. Хришћански аскетизам није борба против тијела, већ за њега. Зато се цијела личност - душом и тијелом - каје. Тијело учествује у молитви душе на исти начин као што се душа моли не споља, већ у свом тијелу.

Неколико ријечи о аутору молитве
Свети Јефрем Сирин, аутор најпознатије црквене молитве за покајање, живио је у 4. вијеку и, према предању, био је из Сирије, па му је отуда и надимак (а не презиме). Једном приликом су Светог Јефрема стрпали у тамницу окрививши га за крађу оваца. Оптужба је била лажна,а свети Јефрем почео је да се негодује. Истовремено су заједно са њим у тамницу бацили још једног окривљеног, а у затвору су нашли и трећег окривљеног. Сва тројица су, у ствари, били осуђени као невини. Провевши у затвору седам дана. свети Јефрем је у сну чуо глас који му је објаснио да страда због ранијих гријехова, премда у овом случају није крив. Исто тако и она два човјека који су затворени заједно са њим страдају због ранијих гријехова. Пробудивши се, он је испричао сан другој двојици окривљених. И они су, преиспитавши прошло вријеме свога живота, закључили да су у прошлом периоду живота заиста учинили слична рђава дјела и да су прошли без посљедица. Судија је оправдао светог Јефрема, као што му је опет било предсказано у сну. Овај догађај га је тако поразио да је он одмах напустио свијет и повукао се у околне горе ка отшелницима гдје је постао ученик светог Јакова, касније великог нисибијског епископа. Умјесто гневљивог и колебљивог младића, свети Јефрем је постао смирен и скрушени аскета, савршено предан путевима промисла Божијег, који дан и ноћ оплакује своје гријехе. Главно занимање св. Јефрема било је покајање. Свети Јефрем је постао велики црквени пјесник,  у потпуности признат од савременика. Још за његовог живота тумачење Светог писма и молитве светог Сиријца превођене су на грчки, латински, арапски, коптски, етиопски, јерменски, грузијски, словенски и друге језике. Ауторитет светог Јефрема био је толико висок да су његова стварања читана у цркви одмах након Светог писма. У својим текстовима светац се користио не само изврсним књижевним преокретима, већ чак и игром ријечи - на тај начин је људима било лакше да разоткривају лажна учења. Неки јеретик је проповиједао јерес уз помоћ популарних пјесама. Свети Јефрем, осјетивши тренд, одмах је усвојио исто при проповиједању православља.

Уснуо је у Господу 372. или 373. године. 

У суботу, 25.фебруара 2023. године, широм Републике Српске одржано је Општинско такмичење из Православне вјеронауке како је то предвиђенo календаром такмичења
у школској 2022/23. години за ученике основних школа. На такмичењу су учествовали ученици осмог разреда. Тема такмичења из Православне вјеронауке за школску 2022/23. годину је: „ЈЕВАНЂЕЉА – БЛАГА ВИЈЕСТ О ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ“. Ова тема обухвата реализоване наставне садржаје осмог разреда о животу и проповиједи Господа Исуса Христа са циљем да се код ученика подстакне култура читања Светог писма Новог завјета још од школског узраста. При припреми за такмичење ученици су користили Уџбеник за осми разред основне школе из Православне вјеронауке, аутора Зорана Пајкановића и Јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану. По завршетку Општинског такмичења, такмичарима су подијељени поклони, похвале и дипломе. Школе домаћини такмичења потрудили су се да буду добри домаћини и да ученици понесу лијепе утиске и успомене. Општи утисак вјероучитеља је да су ученици показали завидно знање. Ученици који су показали најбоље знање пласирали су се на Епархијско такмичење ​које ће се одржати 1. априла 2023. године.

Недјеља праштања може се назвати круном припремног периода пред Велики пост. На данашњи дан у православним храмовима служи се вечерње богослужење са посебним обредом праштања. Хришћани се мире једни са другима тако да чиста срца, неоптерећени негодовањем и злобом према ближњему, почну да посте „постом угодним, Господу угодним“, како се каже у једној од стихира (литургијских пјесама), која се пјева током прве седмице Великог поста. Постоји једна опасност у нашој перцепцији Недјеље праштања – њено формализовање. Обичај тражења опроштаја прије поста постао је толико уобичајен да понекад не разумијемо шта се догађа, напамет одговарамо на нечији захтјев за опроштај: „Бог ће опростити, ја опраштам. Опрости и ти мени“.
У ствари, обред праштања је уско повезан са сјећањем на смрт. Има древно поријекло и настао је међу египатским монасима. За вријеме Великог поста, да би појачали подвиг молитве и у тишини и усредсређености на Бога да се припреме за сусрет Васкрса, повукли би се из манастира у пустињу, сакрили се у пећине и тамо провели цијели пост у самоћи. Пустиња је опасна средина. Монаси би могли да постану жртве грабежљивих животиња или отровних створења, да се разболе, сретну разбојнике и умру. Прије одласка окупили би се на заједничком богослужењу, након чега су једни од других тражили опроштај. Овај опроштај пред растанак за њих је био нека врста опроштаја са браћом. Монаси су добро схватали да би овај Велики пост могао да им буде посљедњи, и тражили су опроштај да би, ако се то догоди, мирна и лака срца изашли пред Господа. Постепено, из монашке средине, овај обичај се проширио на цијелу Цркву и изгубио првобитни смисао.
Догађаји прошле године, када је уобичајен начин живота био уздрман, а свијет, који је јуче изгледао тако лијеп и стабилан, изненада утонуо у пометњу и стрепњу, показали су да је првобитни смисао Недјеље праштања напрасно заборављен. Човјек је смртан. И то би било пола невоље. Као што је добро познат Булгаковљев лик, он је понекад „изненада смртан“. И Недјеља праштања, посебно сада у позадини онога што се дешава около, подсјећа на ово. Подсјећа нас да озлојеђеност, љутња и, као резултат тога, недостатак душевног мира могу у великој мјери да закомпликују наше постојање у вјечности, у коју свако од нас може изненада да пређе и у којој се ништа не може исправити. Да би душу ослободио овог грешног бремена, треба да научимо да праштамо  онима који су нас увриједили.Недеља праштања има за циљ само да нам помогне да схватимо веома важну ствар: сваки дан морамо опраштати својим дужницима. Опростити без обзира на број и тежину учињених увреда, опростити без бројања. То нам је сам Господ заповиједио одговарајући на питање апостола Петра: "Тада приступи к њему Петар и рече: Господе! колико пута ако ми сагријеши брат мој да му опростим? до седам пута? Рече њему Исус: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет" (Мт 18, 21-22).

Уочи самог почетка Великог поста (у Недјељу праштања) Црква подсјећа на главну трагедију у историји човјечанства – изгнање Адама из раја.
У химнографији ове недеље спомиње се грехопад наших прародитеља Адама и Еве, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева, нису одржали први пост, и пали кроз неуздржање и непослушност, а ми сада кроз добровољно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе, можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита јеванђеље које нам сугерише да опраштамо сагрешења ближњима и да постимо не само да други виде него нашег очишћења ради. Четврта и крајња степеница наше припреме јесте праштање. Јеванђеља нам јасно казује, да ако не опростимо једни другима сагрешења, неће ни нама опростити Господ сагрешења наша. Такође, у молитву Господњој ми се молимо да Господ нама опрости као што ми опраштамо другима. Отац Александар Шмеман о значају праштања говори: „Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо пажњу" на недостатке других људи - и још горе - да смо ,,дигли руке од других људи". Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим бићем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитва коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица Свога од мене, јер тугујем...". (из књиге тајне празника) Ове недеље црква нас подсећа и на све светле примере угодника Божјих који су посту и подвигу просијали, како би и ми следили њихов пример. Богослужење се прилагођава теметици праштања као крајњем степенику наше спремности за почетак посног путешествија. 
У свим нашим храмовима у недјељу сиропусну увече служи се такозвано прашчално вечерње, које у свом поретку садржи и неке особености. До вечерњег входа вечерње је уобичајено, а након молитве свјете тихиј поје се велики великопосни прокимен који ћемо наизменично са још једним великим великопосним прокимном, појати за време свете Четрдесетнице такође на недељном вечерњем. За време појања овог прокимена презвитер са себе скида свечане одежде и на себе ставља пурпурни или љубичасти епитрахиљ и поредак вечерњег од овог момента добија великопосни карактер што значи да смо богослужбено већ закорачили у велики и свети период Свете Четрдесетнице. На крају богослужења једни од других тражимо опроштај и једни други опраштамо, како би потпуно припремљени и измирени са свима ступили на пут подвига. Архиепископ Аверкије (Таушев) помиње једну лепу манастирску праксу:  У светој Земљи многи подвижници су после прашчалног вечерњег одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Пасхе: „Да воскреснет Бог“ и „Пасха Свјашченаја нам дњес показасја“. Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују пред дугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог. 
Посно пролеће је дошло! Цвет покајања;
Очистимо се браћо и сестре од свих зала,
Вапијући дародавцу светлости, Слава ти Човекопљубче! 
Почнимо радосно време поста,
Припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу,
Очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране
тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа,
да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење Његово! 
(Стихире на Господи возвах недељно вечерње сиропусне недеље) Извор: СПЦ

"И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла" (Пост 2,9).
Често чујемо да су Адам и Ева били истјерани из Едемског врта због своје непослушности, јер су појели плод са Дрвета Познања Добра и Зла, које им је Бог забранио да једу.
Какво је било дрво? Како је изгледало и зашто често сматрамо да је то била јабука? 
Одлука хришћанске традиције Запада је да приказује Дрво Познања Добра и Зла као јабуку, и  било би стварно изненађујуће да то нису учинили зато што је латинска ријеч за "јабуку" малум (mālum), док је латинска ријеч за "зло" малум (mălum). Ове двије ријечи готово су  идентичне, због чега су хришћани на западу почели приказивати то дрво као јабуку, јер су, након што су  појели малум (јабуку), наши преци упознали малум (зло). И Господ Бог је наредио човјеку, говорећи:"И запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту;Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш" (Пост 2, 16-17).
Како је православна традиција гледала на ово питање?
Свети оци нису покушали да сазнају природу овог дрвета. Они су посветили већу пажњу духовном схватању заповијести коју је поставио Бог и посљедицама непослушности Божије воље. Свети Максим Исповједник тумачи овај пасус алегорично, наводећи да чин јела плода овог дрвета симболизује неправилно коришћење чула, што доводи до лудила.​
Други Свети Оци често сматрају да је смоква била библијско Дрво Познања Добра и Зла, јер када су Адам и Ева згријешили, знали су да су голи; па су сплели смоквине листове заједно и направили прегаче "Тада им се отворише очи, и видјеше да су голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче" (Пост 3,7). Након што су згријешили, узели су листове Дрво Познања Добра и Зла. Ово дрво се често помиње у светим текстовима, нарочито у епизоди када је Господ проклео смокву, на којој није било никаквог воћа. Оци,такође истичу да је разлог зашто је Исус поступао на такав начин био зато што је то дрво било Дрво Познања Добра и Зла чије плодове су наши преци појели.
Ево једног од најконвенционалнијих патристичких покушаја у тумачењу овог пасуса из књиге Постања: егзегезе Св. Јефрема Сирина. Свети Јефрем Сирин посматра Дрво Познања као симбол Бога,. На основу идеје да је Дрво Познања начин Божијег учешћа, неки Свети Оци, укључујући и светог Јефрема, износе сугестију да је дрво било винова лоза, зато што је вино, плод винове лозе,  а Христос, је на својој посљедњој вечери претворио у своју Пречисту крв. Господ је рекао: "Ја сам прави чокот, и отац је мој виноградар" (Јн 15, 1).
Свети Јефрем третира заповијест о томе да не једу плод Дрвета Познања Добра и Зла као заповијест о брзој, о некој врсти духовној и физичкој апстиненцији. Адаму и Еви је заповијеђено да посте. Православна литургијска традиција увијек ограничава вријеме поста. Пост се завршава чим почне празник за који је трајала припрема. Постом постижемо да се чинимо достојним учешћа Божје милости и спремамо се за ово духовно искуство. Егзегеза првих глава Књиге Постања Св. Јефрема инспирисана је литургијом. Према Св. Јефрему, рај је Божји храм, док је Дрво Познања, заједно са Дрветом живота, Свијет Светова гдје живи Бог. Адам и Ева су Божији свештеници који су експлицитно створени да би Богу понудили жртву хвале. Морали су се спремити да поједу плод тог Дрвета постом и контемплацијом. Пошто су створени по слици Бога, Адам и Ева су ушли у пуноћу Божанства.
Наши преци су пали на овом тесту и избачени су из раја: не зато што је Бог био љут на њих, већ зато што више нису били у стању да остану у рају. Гријех првог људског пара је гријех светости, гријех недостојног заједништва. Умјесто да пруже истинитост жртвовања и одговарајуће службе, украли су велико благо и оскрнавили велику Тајну.  Причешће са Христом је апсолутно добро, али ако неко жели да учествује у Светој Евхаристији, увлачи се у олтар, краде Свете Дарове и једе их, он чини светогрђе.
Тако су наши преци изгубили прилику да приступе Дрвету Познања и Дрвету Живота. Упркос томе, управо је то био разлог зашто је наш Господ Исус Христос дошао у свијет: дошао је тако да се свима приближи кроз свој крст, ово ново Дрво живота и да им омогући отворени приступ у Светом Духау, који био је закључан Адамовим гријехом. Исус Христос позива свје вјерне који вјерују у Њега и који су били опрани водом и Духом да се прилазе Чаши Бесмртности и да буду уједињени са својим Створитељем током сваке Божанске Литургије. "Благо онима који су позвани на вечеру свадбе Јагњетове" (Отк 19,9). Хајде да видимо позив нашег Спаситеља, побиједимо лажну понизност која нас одводи од Чаше Христове и приступа Хљебу Живота са страхом Божијим у вјери и љубави. Аутор: Јован Ничипорук / Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор

Стефан Немања (Симеон Мироточиви) рођен је у 1113. или 1114.године у мјесту Рибници, Зета (данашња Црна Гора), најмлађи од четворице синова жупана Завиде, владара Рашке . Браћа су му се звала: Тихомир, Мирослав и Страцимир. У то вријеме Зета је била под латинском јурисдикцијом те је Стефан крштен у католичкој цркви, али када су родитељи напустили Зету, крстили су га у православној цркви, у храму светих свехвалних и врховних апостола Петра и Павла, и одгајали у љубави према истинској вјери и светим врлинама. Отац му је рано повјерио на управу Топлицу, Ибар, Расину. Након смрти оца, захваљујући свом таленту као владара, и уз помоћ Византије,  постао је велики жупан Рашки 1166. године или нешто касније, око 1170. године.Током своје владавине морао је да се суочи са непријатељством браће и буде затворен ради православља. Али захваљујући непоколебљивој вјери и заштити великомученика Георгија, побиједио је своје непријатеље и на крају успио да уједини већи дио српских земаља. Након што је Стефан побиједио своју побуњену браћу око 1170. године , морали су да му се потчине Године1190. послије низа сукоба са Византијом (1172.,  1183. и др.), он је добио од ње званично признавање независности српске државе... Као резултат бројних ратова са Византинцима, земље између Тимока и Мораве, многе бугарске земље, Горње Македоније и дијела Сјеверне Албаније прешле су под његову управу;  Познато је да је Стефан тражио зближавање са римско-њемачким царем Фридрихом Барбаросом , када се 1189. године кроз Србију и Бугарску упутио у Палестину. Бог је утјешио великог жупана дајући му његову супругу принцезу Ану, кћерку византијског цара. Стекавши сами светост, супружници су родили три сина, од којих су два, такође, постала светитељи: Вукан, Стефан, касније пречасни првовенчани краљ и Растко-Растислав, касније велики Свети Сава. Тако је Стефан постао оснивач династије Немањића , која је владала два вијека и дала Цркви многе светитеље. Покушавајући да Србију претвори у православно царство, свети владар је подржавао Цркву и борио се против јереси. Око 1186. године сазвао је Сабор да земљу ослободи јереси богумила. Он је, такође, радио на чишћењу трагова паганизма. Уз помоћ своје побожне жене подигао је многе цркве како у својој земљи тако и у иностранству, дајући богате донације главним духовним центрима хришћанског свијета. Међу најпознатијим задужбинама које је подигао издаваја се манастир Студеница, подигнут око 1183. године.Учврстивши српску државу и правилно организовајући живот Цркве у својој земљи, велики жупан Стефан Немања одлучио је да се потпуно посвети служењу Богу. Одрекао се престола 1196. године, када је у 82. години, слиједећи пут свог најмлађег сина Растка (Свети Сава). ступио на монашки пут у манастиру Студеница са именом Симеон. Његова супруга Ана, такође, је примила је монашки постриг под именом Анастасија, а власт у земљи прешла је на његовог средњег сина Стефана . Убрзо је Симеон отишао код свог сина на Свету Гору Атонску. Отац је постао смјерни ученик свог сина, опонашајући, колико су му године дозвољавале, ревност којом се Сава препуштао молитви. Отац и син вриједно су радили на обнављању манастира Хиландара, практично га обнављајући од нуле.Након само осам мјесеци боравка у Хиландару  Симеон се разболио. Прије смрти, позвао је сина Сава, срдачно се опростио од њега, замолио га да се обуче у погребну одјећу и стави на под у пепео, стављајући му камен под главу. Тада је позвао све монахе, затражио опроштај и, гледајући икону Богородице, отишао је ка Господу речима: „Нека сваки дах слави Господа“ (Псалам 150, 6 ). То се догодило 13. фебруара 1200. године , када је светитељ имао 86 година.
Монах Симеон је првобитно сахрањен у манастиру Хиландар који је поново створио. Мошти светитеља, по његовом упокојењу, остале су меке и топле и одисале су благом смирном , од које су се догодила многа чуда. Године 1204. , Свети Сава је одлучио да се врати у Србију и понио је мошти свога оца са собом. Читав српски народ био је сведок да је Симеоново тијело још увијек било топло и изгледало је живо, као да спава. Долазак очевих моштију помогао је да се смири непријатељство његових синова Стефана и Вукана. Мошти светог Симеона су поново сахрањене у манастиру Студеници и наставиле су да теку миро.  Мошти Светог Симеона остају у Студеници до данас, доносећи исцјељење и утјеху онима који долазе.

Мт 6, 14-21 Рим 13, 11- 14,4 
Молитва треба да буде упућена Богу. Давање милостиње и пост су заповести дате од Бога. Према томе, А ти када се молиш, *уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
Ипак, како постити у тајности, кад се у 69. Апостолском канону наводи: „Ако било ко- био он епископ, јереј, или ђакон или ипођакон, или чтец или појац- не пости четрдесет дана пре Васкрса, или средом и петком, ако се не чува препрека плотских слабости, он се мора разрешити свештенства. А ако је мирјанин, он се мора екскомуницирати“?
Заправо, плотске (*телесне) слабости нису исте свима. Свако бира до које мере ће он или она постити, на основу сопствене савести. Нико осим вас не зна где се завршавају ваше слабости и где почињу ваше страсти. Један епископ је је питао оце свете оце Јована и Варсануфија: „ једем једном дневно током поста, а једем само хлеб и воду. Да ли чиним исправно?“. Они одговорише: „ Преиспитај сам себе; ако ти то не смета у извршавању обавеза и ако те то не преплављује таштином, онда је твој пост исправан“.
Ако постите строже од других, то морате чинити у тајности. Али чак и са најстрожим и најтајнијим постом, чак они који уопште не једу , морају водити рачуна де не осуђује оног који једе, да њихов труд не би био узалудан. Да не говоримо о томе да онај који једе- особа која још нема храбрости да уведе пост у свој живот- не сме презирати оног који једе. Не измишљајте неке „научне“ изговоре и не сматрајте себе изнад закона о употреби хране. Онда ће те бар моћи бар да се надате да ћете некако кренути напред.
Па, ако се окупимо за истим столом, онда би било најбоље да избегавамо приче о томе ко шта једе а ко не једе, и да ли су у хлебу на столу састојци који нису посни.
Пост, као и хришћанска пракса, захтева слободан, креативан приступ, надахнут љубављу према Богу и према ближњима. На пример, правила Васкршњег поста о дозволи употребе вина суботом или недељом. Сад рецимо да имамо особу за столом која не сме попити ни капљицу вина. Па шта да радимо?
Ако не пије, онда је то његов проблем. Зашто ми не бисмо пили због њега? Љубав не функционише на такав начин. Љубав говори устима апостола Павла:  Добро је *не јести меса и не пити вина и не чинити оно на шта се брат твој спотиче или саблажњава или слаби (Рим 14,21).
Данас (недеља, беле покладе примједба преводиоца) смо чули о стварима без којих ниједан подвиг неће бити могућ, и без којих чак ни молитва неће бити услишена. Јер ако опростите људима сагрешења њихова, ваш Небески Отац ће опростити и ваша: али ако не опростите људима сагрешења њихова, неће ни вама Отац опростити сагрешења ваша. Управо пред почетак Васкршњег поста, спроводимо обичај опраштања у нашим црквама. То је веома узвишено и благотворно. Ми идемо у цркву да замолимо свакога да нам опрости, људе које знамо и оне које уопште не знамо, оне који нису ништа лоше урадили нама и оне којима ми нисмо ништа лоше урадили. У међувремену, свако има бар једну особу којој је заиста озбиљно повредио. Ипак, ми те особе не молимо да нам опросте! Одмах ће се, све узвишене, прелепе и дирљиве ствари претворити у један пуки призор. Ми ћемо почети Васкршњи пост у лажима.
На крају, Господ каже: Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Људска похвала, изненађење или поштовање такође је благо сакупљено на земљи које може бити изгубљено брзо. Довољно је да се само спотакнете на нешто мало и сва ваша велика слава ће пасти. Људи, иако су изненађени нечијом боголикошћу и изгледа да је поштују, још више воле кад Божји човек падне јер им то даје олакшање од моралних обавеза да раде на њима и да подражавају таквог човека.
аутор:О. Вјачеслав Режнјиков/ за вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ (7. март 2022.године)  из „Каталога добрих дела“
Извор : https://azbyka.ru/otechnik/Vyacheslav_Reznikov/propovedi-na-kazhdyj-den/43_5

Ученици шестог разреда ОШ „Свети Сава“ у Бијељини, са вјероучитељицом Миленом Миловановић и психологом школе, посјетили су Цркву Пречистог срца Маријиног. Посјета, чији је циљ био учење о неправославним црквама, протекла је у пријатној и срдачној атмосфери. Ученици ове основне школе били су радознали, а све недоумице ријешио им је жупник Андреј Лукановић, који је говорио о историјату цркве и занимљивостима у вези са богослужењем и католичком сакралном умјетношћу. Најмлађи су сазнали и зашто оргуље носе титулу „краљице музичких инструмената“, а и опробали су се у свирању истих. ​Жупна црква саграђена је 1886. године, један је од најстаријих сакралних објеката у нашој регији, а 2015. године је, због своје историјске и архитектонске вриједности, проглашена националним спомеником културе у БиХ. Извор

Бубњара, који је био дио популарног бенда "Хенсон", инспирисала је његова тетка, игуманија у манастиру у Мериленду. Занимљиво је да је Заков највећи успјех тек предстојао.
Позната тинејџерска америчка поп-рок група "Хенсон" (Hanson), коју чине браћа Исак, Тејлор и Зак Хансон, најпознатија је по свом хиту MMMBop  из 1997. године, са албума Њихов албум Middle of Nowhere, изашао је 6. маја 1997. године и продат је у 10 милиона примјерака широм свијета. Бенд је такође имао хитове попут "Гдје је љубав" (Where is love?).
Под утицајем своје тетке Емилијане, која је била монахиња у Грчкој, а сада служи као игуманија Грузијског православног манастира Свете Нине у Јунион Бриџу (Union Bridge) у америчкој савезној држави Мериленд, двојица браће, Исак и Зак, постали су православци прије више од једне деценије. А 5. фебруара 2023. године Зака, најмлађег брата, рукоположио је Његово Преосвештенство Епископ Сава у чин ђакона, саопштила је Грузијска православна епархија сјеверноамеричка. Његова тетка, игуманија Емилијана, присуствовала је рукоположењу. Ђакон Меркурије, како је сад његово име, постављен је да служи у манастиру Светог Апостола Јакова у Оклахоми.​ Ђакон Меркурије има петоро дјеце.

Дана 23. фебруара 2023. године, Свети Синод Албанске православне цркве примио је МПЦ-ОА у евхаристијско општење. У коминикеу (званично саопштењу примј.прев.) Албанске православне цркве наводи се да Синод на свом засиједању, којим је предсједавао Његово Блаженство  архиепископ Анастасије, са „радошћу“ поздравља одлуку Цариградске патријаршије. Свети Синод Албанске православне цркве одлучио је да „прима у евхаристијско општење јерархију, свештенство и мирјане Цркве под руководством архиепископа Стефана“ и признаје назив ове Цркве као „Охридска“. 
У саопштењу се појашњава да подручје јурисдикције ове Цркве „лежи само у границама територије државе Сјеверна Македонија“.
„Православна црква у Албанији у протеклом периоду није давала никакве јавне изјаве, чекајући да се заврше неопходне црквене процедуре. У потпуности сагласни да је поменутом одлуком, широко прихваћеном, залијечена рана постојећег раскола и да је обезбијеђен мир и јединство у свој својој пунини, чека извесно регулисање статуса аутокефалности и тачан назив нове Помјесне цркве....“, наводи се у документу Албанске православне цркве.

Већ два месеца у Београду ради такозвана црква Универзалног царства божијег. Обећавају излечење и од најтежих болести али и помоћ за излазак из немаштине. Упућени кажу да је реч о секти и надрилекарима, а тужилаштво је покренуло поступак прикупљања података о њиховом раду.
Гладнима храну, оболелима лек, сиромашнима богатство. Све то пропагира Бразилац Арнауд Џуниор који од јануара, како каже, спроводи "евангелизацију Београда". У делу града са високим киријама, на месту где је била банка, сада су просторије такозване цркве Универзалног царства божијег.
"Да поновим, не знам који проблем имате, али све је могуће ако верујете, дођете да се заједно молимо, тражимо присуство бога, светога духа и сигуран сам чудо ће се догодити у вашем животу", наводи Арнауд Џуниор.
Такозвана црква Универзалног царства божијег није уписана у званични списак цркава и верских заједница, али јесте у регистар удружења грађана при Агенцији за привредне регистре. Удружење је основано у октобру, са седиштем у Обреновцу, а са активностима овде у булевару краља Александра почели су већ крајем године.
Ко су оснивачи?
Финансирају се на бази чланарина. Њен примарни оснивач, односно власник у Бразилу Едир Македо, налази се на Форбсовој листи милијардера.
"Ми њих не можемо називати црквом, то су секте, псеудохришћанска секта, то значи одвојена од матичног изворног хришћанства. Циљна група су им углавном људи оболели од неких тежих облика карцинома и нуде им разне надрилекове. Чуо сам једну јако чудну ствар коју они проповедају, која гласи овако - уколико вас живот саблажњава, сасвим је у реду одузети га сам себи, значи суицид извршити, што значи већ да није псеудохришћанство, него чак се граничи са сатанизмом", објашњава сектолог Димитрије Пастуовић.
Тужилаштво проверава рад
Позивање на самоубиство и надрилекарство су кривична дела, кажњива према одредбама Кривичног законика. Да ли управо то пропагира такозвана црква на Булевару, проверава Прво основно јавно тужилаштво.
"Тужилаштво је послало захтев за прикупљање потребних обавештења где ће бити неопходно да се саслушају у својству грађанина овлашћена лица из организације, да се утврди чиме се баве и на основу чега, односно да ли имају дозволе и која је уствари њихова делатност", наводи Вања Ћулибрк из Првог основног јавног тужилаштво у Београду. Тужилаштво апелује на грађане који сматрају да су оштећени да то пријаве полицији. Деловање таквих организација прати и МУП, односно посебно одељење за сузбијање секташког понашања. Извор: РТС

Чудотворна икона Богордица Иверска (Вратарка, Портаитиса) - од 999.  године чува се у грчком манастиру Ивирон на Светој гори- у 9. вијеку била је у власништву побожне удовице која је живјела у близини града Никеје. Под царем Теофилом (829–842), иконоборци, уништавајући свете иконе, дошли су у кућу ове хришћанке, а један војник ударио је копљем по лику Богородице. Крв је одмах потекла из из удареног мјеста.
​Удовица, плашећи се уништења светиње, обећала је новац царским војницима и замолила их да икону не дирају до јутра. Када су отишли, жена ју је, заједно са сином (касније атонским монахом), спустила у море да би сачувала свету икону. Икона је, стојећи на води, допловила до Атоса.  Атонски монаси, неколико дана видећи ватрени стуб у мору, уздижући се на небо, дошли су до обале и пронашли свету икону како стоји на води. Побожни монах манастира Иверон, свети Гаврило Грузин (слави се 25. јула), по налогу Богородице, која му се указала у сну, ходао по води, примио свету икону и ставио је у цркву. Међутим, сутрадан икона није пронађена у цркви, већ изнад капије манастира. То се понављало неколико пута, све док Пресвета Дјева није открила светом Гаврилу своју вољу у сну, рекавши да не жели да је монаси чувају, већ да жели да буде њихова Чуварка. Након тога икона је постављена преко манастирских врата.  У почетку је икона била напољу, у кућишту икона непосредно изнад улаза, али је касније унутар манастира подигнут посебан мали храм, у којем је светиња и данас.  Зато се света икона зове "Вратарка".  Од времена свог чудесног појављивања, чудотворна икона Богордица Иверска никада није напуштала Свету Гору. Према предању, икону је насликао јеванђелист Лука. Према ријечима, Светог Нила Мироточивог, иверска икона Богородице напустиће Свету гору мало прије Другог доласка Христовог, на исти чудесан начин на који се појавила. У Русији су, за иверску икону, сазнали у 17. вијеку. Архимандрит Никон из Новоспаског манастира, будући патријарх, обратио се архимандриту Иверског светогорског манастира Пахомију са молбом да пошаље вјерну копију чудотворне иконе. 13. октобра 1648. године, у Москву је донесена копија чудотворне иконе,  идентична оригиналу. Ова икона је била у власништву царице Марије Иљиничне и њене кћерке принцезе Софије Алексејеве; након принцезине смрти, икона је била у Новодевичијем манастиру, а потом у Државном историјском музеју да би 6. маја 2012. године, поштована икона враћена у Новодевички манастир  (Манастир Смоленске Богородице) ​у Москви.

У четвртом вијеку су разне јереси реметиле мир Цркве. Нарочито је била раширена јерес Арија, који је одбациваоо јединство Сина Божијег са Богом Оцем. Одбачена и осуђена од Никејског васељенског сабора (325.године) ова јерес је пронашла много сљедбеника. Византијски цар Констанције, један од синова Константина Великог, био је Аријанац и прогонио православне епископе. У многим градовима била су два епископа - православни и аријански. Народ и свештенство су се придружили једном или другом, а једно за другим тријумфовали су православље и аријанство. Али сами аријанци били су подијељени у двије секте - чисте аријанска и полуаријанска, које су међусобно ратовале. Свуда су непријатељство, освета, па чак и крвави сукоби замијенили љубав и мир које је завештао Исус Христос.

У овим тешким околностима Мелетије, родом из Јерменије, бивши епископ севастопољски, једногласно је изабран за антиохијског архиепископа. Са тим су се сагласили и Аријанци, који су у Антиохији били бројнији од православних. Надали су се да ће наћи присталицу у новом архиепископу, али су се убрзо увјерили да су погријешили у својим очекивањима. Тридесет дана након избора, Мелетије је проповиједао у храму. Сви присутни, православци и аријанци, жељно су ишчекивали његово излагање вјере. Мелетије је почео да хвали догмате које је одобрио Никејски сабор и да исповиједа Исуса Христа као једносуштног Оцу, Њему једнаког у моћи и слави и као Створитеља универзума.
Овакво јавно исповиједањ православља веома је наљутило Аријанце. Један од архиђакона, присталица лажног учења, пришао је архиепископу и прекрио му уста руком. Тада је архиепископ подигао руку и показао народу три прста у знак Свете Тројице, а затим је, са склопљена два прста, показао један, означавајући тако једно Божанство. Архиђакон га је ухватио за руку, а Мелетије је поново почео да исповиједа својим устима и да слави недјељиву Тројицу и једно Божанство, подстичући људе да се чврсто држе истине. Љутити архиђакон га је онда ухватио и држао за руку,  и покривајући уста светитеља, који је тако ревносно проповиједао праву вјеру. Православни су почели гласно да изражавају своју радост и да славе пресвету, јединствену и нерадјељиву Тројицу, а бијесни Аријанци протјерали су архиепископа из цркве и од тада почели да га хуле и називају јеретиком. Мелетије је комбиновао изванредну кротост са чврстином свог духа и непрестано је покушавао да угуши свађе и непријатељства. Био је свом стаду примјер свих врлина и успио је да се окружи достојним људима. За ђакона је рукоположио светог Василија Великог, који је из Јерусалима дошао у Антиохију. Предосјећајући велике дарове светог Јована Златоустог, који је у то вријеме био још врло млад, архиепископ га је наговорио да изучава св. Свето писмо, крстио га и поставио за чтеца у цркви. Аријанци, видећи да су преварени у својим надама, наговорили су цара Констанција да збаци Светог Мелетија и пошаље га у прогонство у Јерменију, а сами су изабрали епископа између Аријанаца. Мелетије је био у изгнанству до Констанцијеве смрти. Јулијан, сестрић Константина Великог, ступио је на престо након Констанција. Јулијан је васпитаван у хришћанској вјери, али у својој души ју је мрзио, и чим је постао цар, одрекао се је и почео да служи паганским боговима са највећом ревношћу. Увјерен да сурови прогони не спречавају ширење хришћанства, Јулијан је прибјегао лукавијим мјерама. Прогласио је потпуну толеранцију, враћајући се из прогонства све прогнане епископе - и православне и аријанске. Надао се да ће му они својим споровима око вјере помоћи да ослаби моћ хришћанства.

Заједно са осталим епископима враћен је и Мелетије. Али затекао је православне подијељене међу собом: једни су признавали епископа Павлина, изабраног током његовог одсуства, други су чекали повратак Мелетија. Светитељ је кротко настојао да успостави мир и хармонију.
Убрзо након тога, Јулиан је умро у рату. Његов насљедник Јовијан сазвао је локални сабор у Антиохији, на којем су Аријанци потписали своју сагласност са догмамима које је потврдио Никејски сабор. Али Јовијана је убрзо наслиједио Валенс, ревносни присталица аријанизма. Опет је привремено завладала јерес, поново је подигнут сурови прогон православних епископа, а Мелетије је поново протјеран из Антиохије. За вријеме цара Грацијана Мелетије је поново почео да води своју паству. Али немири у антиохијској цркви су се наставили: Павлинови сљедбеници нису признавали Мелетија.  Св. Мелетије је чинио све напоре да успостави сагласност. Ревносно му је помагао свети Василије Велики, епископ кесаријски , наговарајући хришћане да чврсто стоје у православљу. Мелетије је просветио своје стадо кроз мудра учења и дао свима примјер побожног хришћанског живљења. Био је испуњен кротошћу, понизношћу и чврстином духа.
Недуго прије Мелетијеве смрти, Теодосије Велики је ступио на царски престо (379-39). И пре избора за цара, Теодосије је једном видео у сну светог Мелетија како му додјељује венац и царски гримиз. Овај пророчански сан се остварио. Грацијан, осјећајући се преслабо да одбије сталне најезде варвара, изабрао је свог храброг генерала Теодосија за савладара. А након Грацијанове смрти, Теодосије је постао цар и прославио своју владавину побједама и мудрим уредбама, чиме је стекао надимак Велики. Тадашње свађе и несугласице наставиле су да потресају Цркву. Поред тога, појавила се још једна јерес - Македонијева јерес, која је одбацивала божанство Светог Духа.
Теодосије је, желећи да прекине расправе, сазвао сабор у Цариграду 381. године. Ово је био Други васељенски сабор. Осуђена је јерес Македонијива, а Символ вјере допуњен је учењем о Св. Духу. Међу осталим епископима позван је у Цариград и свети Мелетије, који је требало да предсједава сабором. Теодосије, који га раније није видео, препознао је у њему истог оног старца  којег је сањао да му ставља царски вијенац. Мелетије је чврсто бранио истинске догмате вјере. Преминуо је у старости пред крај сабора. За предсједавајућег сабора постављен је свети Григорије Богослов. Мошти светог архиепископа Мелетија пренесене су из Цариграда у Антиохију и постављене близу моштију св. свештеномученика Вавиле.

Румунски парламент усвојио је закон према којем ће од 2024. године 6. и 7. јануар – Богојављење и Сабор Светог Светог Јована Крститеља – постају државни празници.
Иницијатори приједлога закона наглашавају да је, према попису становништва из 2011. године, 86,45 одсто грађана Румуније (16.307.004 румунских држављана)  су православни хришћани, а на празник Богојављење већина њих се причешћује. 
Осим тога, овај дан Богојављење славе римокатолици и гркокатолици, као и пентекосталци, који заједно чине 7,34% становништва земље. Аутори законодавне иницијативе наглашавају и да је за православне, који користе јулијански календар, 7. јануар празник Рођења Христовог.
​„Из тог разлога, неколико земаља у Европи, као што су Бјелорусија, Грузија, Молдавија, Русија и Украјина, прогласиле су 7. јануар државним празником. С тим у вези, с обзиром на вјерски значај 7. јануара, сматрамо да је потребно прогласити га званичним празником и нерадним даном“, резимирали су законодавци. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања басилица.ро

Од малих ногу св. Власије је био кротак и побожан. Грађани Севастије, цијенећи такве његове особине, изабрали су га за епископа. Али онда је услиједио сурови Диоклецијанов прогон. Свјестан својих дужности, Власије је тјешио страдалнике и прогоњене, посјећивао је мученике Христове у тамницама, међу којима нарочито истакнут бјеше славни Јевстратије, али сам се није добровољно предао мучитељима, знајући да је потребан свом стаду.
Када су хришћани напустили град, и он се повукао и настанио у пећини. Ту се скривао током Лицинијевог гоњења, проводећи дане у молитви и посту; овдје су га пронашли незнабожачки ратници који су га довели владару. Овај посљедњи је у почетку љубазно наговорио Власија да принесе жртву идолима, али видјевши чврстину хришћанског епископа, наредио је да га немилосрдно туку палицама, а затим га затворио. 
У међувремену, мучитељ је поново позвао Власија на суђење. Али ни нељудске муке, ни захтјеви - ништа није могло да поколеба св. Власија. Чврстина његове вјере толико је задивила седморицу хришћана који су истовремено били да су се отворено исповиједали верницима у Христа и нељудски убијали. Светом Власију је, након мучења, одсјечена глава, изван зидина града Севастије 11. фебруара 316 године. Према предању, тијело светог Власија са почастима је сахранила побожна жена по имену Елиса на мјесту свечевог погубљења, а многи хришћани су добили изљечење на гробу светитеља. ​Мошти светитеља биле су у Севастији, али су за вријеме иконоборства 732. године пренесене у италијански град Маратеа, чијим се  заштитником Свети Власије и данас сматра. Одатле су честице Власијевих моштију пренесене у многе храмове у различитим земљама Европе. Народ се моли Светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од звјерова.

Свештеномученик Харалампије (гр: Χαράλαμπος - радосна свјетлост) -епископ тесалског града Магнезије (сјевероисточни регион Грчке). Рођен је око 89. године, страдао 202.године).   Вјерује се да је имао 113 година када је пострадао за Христа. Свештеномученик Харалампије је успјешно ширио вјеру у Христа Спаситеља. Вијест о његовом проповиједању стигла је до гувернера регије Лукијана и војног заповједника Лукија (проконзул Магнезије), по чијем наређењу је светитељ ухапшен и изведен пред суд, гдје је чврсто исповиједиоо вјеру у Христа и одбио да принесе жртву идолима. Упркос старости владике (имао већ 113 година), био је подвргнут страшниим мучењима: мучили су његово тијело гвозденим кукама све док му нису огулили сву кожу од главе до пете. У исто вријеме светитељ се окренуо мучитељима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот!" Увидјевши  Харалампијево стрпљење и његову потпуну невиност, два војника - Порфирије и Ваптос отворено су исповиједили Христа, због чега су одмах посјечени мачем. Три жене које су биле присутне страдању епископа Харалампија, такође, су почеле да славе Христа и одмах су мучене. Разјарени Лукије сам је зграбио инструменте мучења и почео да мучи светог мученика, али одједном су му руке биле одсјечене, као одсјечене мачем. Владар који је дошао на мјесто погубљења пљунуо је светитељу у лице, и одмах му је глава била окренута уназад. Тада је Лукије почео да моли светитеља за милост, и његовом молитвом оба мучитеља су одмах добила исцјељење. У исто вријеме, многи свједоци су повјеровали у Христа. Међу њима је био и Лукије, који је пао пред ноге светог старца, тражећи опроштај.

​Лукијан је инцидент пријавио цару Септимију Северу (193 - 211), који се у то вријеме налазио у Антиохији Писидијанској  (западни дио Мале Азије), и наредио је да му доведу Светог Харалампија, што је учињено са невиђеном свирепошћу.  Цар је наредио да се епископ још више мучи и почели су да га пале ватром. Али Божја сила је помогла светитељу, и он је остао неповријеђен. Поред тога, његовом молитвом почела су се догађати чуда: васкрсао је умрли младић...тако да је мноштво почело да исповиједа Христа Спаситеља. Чак је и кћерка цара Галина повјеровала у Христа. По царевој наредби, тукли су светитеља камењем по уснама, жељели су да запале браду из које је допирао пламен који је изгарао мучитеље. Пуни пакости, Септимије Север и његов племић Криспус подигли су хулу на Господа, подругљиво га позивајући да сиђе на земљу, хвалећи се својом снагом и ауторитетом. У гњеву Господ је затресао земљу, велики страх је пао на све, али обојица злих висили су у ваздуху, везани невидљивим везама, и само на молитву светитељеву враћени су доле. Престрављени цар је оклијевао у својој злоби, али је убрзо поново пао у заблуду и наредио да се светитељ мучи, коначно га осудивши на одсијецање главе мачем. Током своје посљедње молитве, светац је био удостојен да види самог Спаситеља.  Царева кћерка, блажена Галина, са великом почашћу сахрани тијело мученика.  Његова лијева рука чува се у манастиру Мега-Спилео (греч. Μέγα Σπήλαιο) недалеко од Калаврите (Грчка), а часна глава се чува у манастиру Св. Стефана на Метеорима у Грчкој. Из честица његових моштију, које се налазе у разним дијеловима Грчке, проистичу бројна чуда. У народу се Харалампије поштује као заштитник од изненадне смрти без покајања, као заштитник домаћих животиња, заштитник жетве. Посебно се поштује као исцјелитељ депресије и других менталних болести и један је од најпознатијих светаца у Грчкој. Такође, му се моле за добробит и избављење од глади. Наша црква га прославља 10. фебруара по црквеном, а 23. фебруара по грегоријанском календару.

Свети мученик Никифор живио је у граду Антиохији у Сирији. У истом граду је живио и презвитер Саприкије са којим се Никифор често дружио, тако да су сматрани браћом. али околности су се развиле тако да се то пријатељство касније не само охладило, већ и претворило у непријатељство и мржњу. Након неког времена Никифор је дошао к себи, покајао се за свој гријех и више пута је преко пријатеља тражио опроштај од Саприкија, али он није желио да му опрости. Тада је и сам Никифор дошао свом бившем пријатељу и усрдно замолио за опроштај, али Саприкије је био неумољив. У ово доба цареви Валеријан (253-259) и Галијен (260-268) започели су гоњење хришћана, а један од првих који се појавио пред судом био је презвитер Саприкије. Чврсто је исповиједио себе хришћанином, трпио мучења због своје вјере и био осуђен на смрт одсјецањем главе мачем. Кад су га одвели на погубљење, Никифор је са сузама молио за опроштај, али презвитер Саприкије је очврснуо у срцу и чак ни пре смрти није желио да опрости свом хришћанском брату. Због тога је Господ уклонио Своју благодат од Саприкија, која га је ојачала током трајних мука, и он се, скоро стигавши до благословеног краја свог подвига, изненада уплашио смрти и пристао да принесе жртву идолима. Узалуд је свети Никифор са сузама наговарао Саприкија да се не упропасти одрицањем, већ стојећи на прагу Царства Небеског. Тада је свети Никифор рекао крвницима: "Ја сам хришћанин и вјерујем у нашег Господа Исуса Христа, од кога је Саприкије отпао. Погубите мене умјесто Саприкија". Џелати су то одмах пријавили владару. Услиједила је наредба: ослободити Саприкија, а умјесто њега, мачем посјећи Никифора. Тако је свети Никифор био увенчан бесмртним вјенцем славе. ​Никифор је погубљен мачем у Антиохији 260. године, у вријеме цара Галијена.

​Осамдесет и једну незакониту одлуку о забрани дјеловања Украјинске православне цркве у оквиру појединих територијалних заједница донијеле су локалне самоуправе у Украјини од марта 2022. године. Ово преноси ТАСС позивајући се на прес-службу УПЦ.
„Од марта 2022. године до данас, око 300 вјерских заједница незаконито је пререгистровано. Локалне самоуправе донијеле су 81 незакониту одлуку о забрани дјеловања Украјинске православне цркве у оквиру појединих територијалних заједница“, наводи се у саопштењу. Осим тога, ових дана парламент Украјине се спрема да разматра девет нацрта закона који имају за циљ потпуну забрану Украјинске православне цркве.
У посљедње вријеме украјинске власти су појачале своје акције против УПЦ. Кијев је одузео држављанство још петорици свештенослужитеља УПЦ. Међу њима је и епископ макаровски Гедеон, настојатељ капеле, за коју је суд раније наредио да се сруши. Кијевски суд пресудио је да се сруши капела УПЦ која се налази у центру украјинске престонице. Саграђена је у близини мјеста гдје је некада стајала Десетина црква или црква Успења Богородице - прва камена црква у Русији. Раније је Кијев суспендовао украјинско држављанство тринаесторици свештеника канонске УПЦ. Московска патријаршија је ову одлуку назвала „знаком екстремног притиска на вјернике“.Акције против свештеника одвијале су се у оквиру невиђеног прогона УПЦ, што је резултовало претресима и саслушањима свештеника, као и запленом два објекта Кијево-печерске лавре. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог Извора

Комисија за дијалог Руске православне цркве и Етиопске цркве усвојила је меморандум који дефинише 12 главних области билатералне сарадње. Руска и Етиопска црква су идентификовале 12 области у којима ће сарађивати.
Овај документ је усвојен након другог састанка Комисије за дијалог између Руске православне цркве и Етиопске цркве, одржаног од 11. до 16. фебруара 2023. године у Москви по благослову Његове Светости Патријарха Кирила и Његове Светости Патријарха Етиопског Абуна Матије. Објављени меморандум се састоји од 12 тачака, у којима су утврђене области сарадње двеју Цркава. Током састанка Комисија је размотрила заједничке пројекте реализоване у периоду од претходног састанка у Адис Абеби (21-25. јануар 2019. године) и разговарала о даљим плановима сарадње. Данас се у оквиру билатералног дијалога развија сарадња у низу актуелних области, међу којима су: сузбијање хришћанофобије; подршка традиционалним моралним вриједностима у савременом свијету; узајамна помоћ у пастирству вјерника двају Цркава који живе у Русији и Етиопији; координација интеракције између двије Цркве на нивоу страних заједница и међународних платформи; контакти у академској и омладинској области; интеракција у области црквене умјетности и производње црквених утвари; размјена искустава у медијском простору; интеракција у области црквене социјалног служења и ђаконства; контакти између представника руског и етиопског монаштва; као и развој програма ходочашћа у Етиопији и Русији. Резултати рада Комисије биће достављени на коначно одобрење Светим синодима Руске православне цркве и Етиопске цркве. Наредни састанак Комисије заказан је за 2024. годину на територији Етиопске цркве.