У Манастиру Заграђе код Шћепан Поља данас је освештан обновљени Храм Јована Крститеља, задужбина Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве.У присуству великог броја вјерника из Црне Горе, Републике Српске и Србије, литургију су служили митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, уз саслужење више архијереја Српске православне цркве. Обнова храма, који се налази у подножју Соко града, престонице херцега Стефана, трајала је двије деценије. Митрополит Амфилохије истакао је да је ово велики дан, не само за пивски и фочански крај, већ за Црну Гору, Републику Српску и цијели српски народ.
"Овдје је темељ Републике Српске. Овдје је херцег Шћепан саградио Соко град, који је био престоница и ево та његова престоница поново васкрсава и обнавља се, кроз њу, дај Боже, да се обнови јединство свеукупног народа светосавског", поручио је митрополит Амфилохије.
Он је истакао да је посебан допринос обнови манастира дао игуман Лазар, који је сам осликао зидове храма, те да је сав новац који је зарадио сликајући храмове широм Црне Горе уложио у обнову Заграђа. Игуману Лазару данас је додијељен чин архимандрита, а уз напрсни крст уручен му је и златни орден Светог Георгија Побједоносца Епархије будимљанско-никшићке.
"Обнова је трајала довољно кратко у односу на то колико је трајало стање запустјелости. Ово је било мјесто које је увијек требало да буде мјесто да сија и да води у Царство Божије, али тако се истопријски десило да је овај храм дуго времена чамио, но дочекао је потпуну обнову", рекао је игуман Лазар. Он истиче да граница на Тари за народ и не постоји.
"Некада је ово била престоница, а сада је гранични прелаз, што јесте на неки начин деградација овога мјеста, међутим на овом узвишењу изнад Шћепан Поља Бог је дао да нађемо начин да то премостимо у правом духовном смислу светом литургијом, нашим духовним узрастањем и духовним заједништвом, тако да `Тара без граница` остаје наша основна девиза", истакао је архимандрит Лазар. 
Бесједу о Соко граду, херцегу Стефану и његовим задужбинама одржао је професор Филолошког факултета у Београду Јован Делић, који је рођен у Пивској области. "Ова црква и овај престони град изнад нас не хају за границе и не допуштају комадање истог народа, исте цркве и истог језика", поручио је Делић. Након литургије и освештања храма, одржан је културно-умјетнички програм у којем су наступили гуслари, етно групе и фолклорна друштва из Плужина и Фоче. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије уручио је одликовања заслужним појединцима и колективима који су помогли обнову храма, међу њима и предсједнику општине Плужине Мијушку Бајагићу и граничним службама Црне Горе и БиХ.

​Историчар Тимотеј Китнис о свим разлозима за и против.

Животворни Крст Господњи је пронађен 326. године, када је римска царица Јелена, мајка равнопостолног цара Константина, организовала ископавања у Јерусалиму на мјесту Христовог распећа. Осим крста, пронађена је и плоча на којој је Понтије Пилат објавио Христа као цара  јудејског. Ову таблицу титлу је Света Јелена однијела са собом у Рим заједно са  дијелом пронађеног Крста, ексерима и трњем из трновог вијенца.
Данас се ове светиње чувају у базилици Светог и животворног крста Господњег (Санта Кроће ин Ђерузалеме), који је цар Константин подигао након смрти своје мајке. Међутим, научници се до данашњег дана не слажу поводом аутентичности титле.​
Замолили смо Тимотеја Китниса, историчара и директора Поклоничког центра апостола Тома у Европи, да нас детаљније упозна са научним студијама о титли и са њиховим резултатима.

Света Јелена је смјестила реликвије које је донијела са собом из Свете земље у своју домаћу капелу, гдје је послије њене смрти поникао храм Санта Кроће ин Ђерусалеме. Међутим, као што се то често дешавало у Средњем вијеку, светиње су неријетко морале бити сакривене или премијештане на друга мјеста. Понекад су их тако добро сакрили, на примјер у Триру, гдје је Господњи хитон откривен тек за вријеме реконструкције катедрале. Зато није ни чудо да је титла пронађена тек 1492. На њој је био натпис који потврђује њену аутентичност овјерен печатом папе Луција II (1144–1145), а већ 1496. папа Александар VI је признао титлу као аутентичну.

​Титлу је по први пут проучавала историчарка Марија Лиза Ригато са Католичког универзитета. Она је прва фотографисала и извагала титлу. Открила је да је таблица највјероватније направљена од ораховине; тачна тежина је 687 г, дужина - 25 цм, ширина - 14 цм, дебљина - 2,6 цм. Будући да је плоча врло стара, напале су је гљивице, а бубе и црви су је нагризли.
Шта је заправо ова титла? То је дрвена плоча на којој је дјелимично сачуван натпис, о којем говоре сви јеванђелисти, истина са мањим разликама: у једном случају „цар јудејски“ (Мк 15,26), у другом - „Исус Назарећанин, цар јудејски“ (Јн 19,19) итд. Данас се на титли  јасно могу прочитати ријечи „Назарећанин цар“ на латинском и грчком језику, али трећи натпис на јеврејском је практично невидљив. Неки научници сматрају да заправо у тим жврљотинама нема јеврејског писма. Ипак графичка експертиза је доказала супротно. Њемачки научник Михаел Хесеман је 1998. провео графичко истраживање табле и закључио да облици писма са натписа потичу из првог вијека наше ере. Хесеман, као и група палеонтолога лингвиста са израелских универзитета, Марија Луиза Ригато, познати папиролог Карстен Петер Тид и други научници су потврдили ово на пријему код папе Јована Павла II. Но, послије је обављена извршена је радиоугљеничка анализа која је дала потпуно другачије налазе и одредила да настанак титле не треба датирати прије 10. вијека. Али потребно је напоменути, да је по мишљену многих научника, радиоугљеничка анализа  ефикасна само онда када се проучавани артефакт стално налазио на истом мјесту, није премијештан, није излаган сунцу и слично. У супротном, резултати ће бити нетачни - што се, највјероватније и десило са титлом која је поприлично лутала. 
На основу свега тога, видимо колико се разликују мишљења научног свјета о овој титли. Многи сматрају да је титла кривотворина. Дио научника верују да је ова титла, без сваке сумње, иста она коју је света Јелена открила у Јерусалиму. Ово гледиште званично подржава  и Римокатоличка црква. Чињенице су заиста раличите, али вјера остаје вјера. Очигледно, Господ је тако допустио, да који год предмет вјере ми узмемо - чак и јеванђелске текстове - нећемо дати стопостотне гаранције о његовој аутентичности. Да ли је можда ово титла коју је открила Света Јелена заједно са животворним Крстом који даје живот? То је наравно могуће.  Из једноставног разлога, што ову светињу помињу сви јеванђелисти као и трнов вијенац, као и Часни Животворни Крст. Штавише, апостол Јован чак описује и препирку између Јудеја и Понтија Пилата: „Пилат пак написа и натпис, па постави на крст; а бјеше написано: Исус Назарећанин цар јудејски. И овај натпис читаше многи Јудејци, јер близу града бјеше мјесто гдје разапеше Исуса; и бјеше написано јеврејски, јелински и римски. А првосвештеници јудејски говораху Пилату: Не пиши: цар јудејски, него да он рече: ја сам цар јудејски. Пилат одговори: Што писах, писах “(Јн 19, 19–22).
Зашто је овај натпис толико важан јеванђелистима? Зато што је захваљујући њој Христос нехотимични проглашен за Цара. Иако је Исус Христос оклеветан и осуђиван, Божја Истина је овако показала да ипак распет Цар. И сви инструменти смрти - крст, ексери, копље, трнов вијенац, плоча с натписом – више нису оружје срамотног и страшног погубљења, већ символи побједе живота над смрћу. То је било важно и за Свету Јелену.
Разапињање на крст је било казна за затворенике без римског грађанства: одбјегле робове, кривичне преступнике а у јеврејској традицији ова пресуда није била само страшна, већ и понижавајућа. Након што је тијело скинутно, крстови и све што је било повезано са њима су закопавали у земљу. Стога није ни чудо да је са Крстом равноапостолна Јелена пронашла и таблицу коју су јеванђелисти помињали. 
Интересантна је чињеница да је титла пронађена пострани од Крста. Јелена је дошла у Јерусалим, већ одавно разрушен од стране Хадријана, па је морала па је морала уложити велике напоре да утврди гдје је некада била Голгота. Како су писали њени пратиоци, на мјесту Голготе сада је био незнабожачки храм Венере и када је он грађен, крстови су бачени у земљу под њим. Управо захваљујући томе крстови су и сачувани. Међутим, таблица је лежала одвојено и није било јасно коме од крстова је припадала то јест који је од њих Крст  Господњи.  
Сви су били збуњени, док нису угледали погребну поворку (сахране на Истоку су и дан данас дубоко поражавајуће), гдје је удовица испраћала у покој јединог сина. Зауставили су поворку, положили су сва три крста на покојника и један од њих је васкрсао сина.
Проналазак Крста Господњег и његовог Воздвижење важно је за нас као својеврсна граница од које почиње тријумф хришћанске цивилизације. Иако је указ императора Константина о легализацији хришћанства издат још 313. године, Воздвижење Часног Крста је коначна потврда хришћанства, јер су се и сама власт у лику римских императора поклонила Крсту.
Занимљиво је и то да се Воздвижење Часног Крста прославља у четрдесети дан након празника Преображења Господњег, када је Господ показао својим ученицима Своју Божанску природу. 
Шта ми поштујемо у Животворном Крсту? Ми не поштујемо дрво, већ Божанску и Животворну силу. У том смислу наравно, можемо допустити сумње у аутентичност табле о којој говоримо. Али кад дођемо до цркве Санта Кроће, када се клањамо Крсту и светињама које се овдје чувају (успут, поред табле, крста, трња из вијенца, овдје се налази и прст светог апостола Томе исти онај који је ставио у ребра Спаситељева), ми се клањамо Сили Божијој, прослављењу, Таворској свјетлости, коју су видјели апостоли.
​Превод са руског језика вјероучитељ Далибор Ђурић /извор: Фома.ру

На свецрквеној постдипломској школи отворена Друга међунардодна конференција „Јеванђеље по Марку: историјски и богословски контекст“
23. септембра 2019. године на Свецрквеној постдипломској и докторској школи Светих равноапостолних Ћирила и Методија отппочела је II Међународна конференција истраживача Новог завјета „Јеванђеље по Марку: Историјски и богословски контекст“. У име ректора  ове високе школе, митрополита волколамског г. Илариона, госте је поздравио доцент са катедре библијских студија М. Г. Селезњов. Конференција се настаљена предавањем професора теолошке школе у Јејлу Џона Колинса: „13. глава Марковог јеванђеља у контексту јудејске есхатологије.“ Конференција ће трајати до 26. септембра. У њеним оквирима водећи библисти из Русије, САД и европских земаља ће разматрати основне проблеме везане за историјске и богословске аспекте изучавања Марковог јеванђеља. На крају програма форума, извјештај ће поднијети предсједник Одјела за спољне црквене односе Московске патријаршије, ректор Свецрквене постдипломске и докторске школе, волоколамски митрополит г. Иларион. Конференцију организује  Свецрквена постдипломска и докторска школа у сарадњи са Источноевропском комисијом (ЕЕЛЦ Друштва новозавјетних истраживача (СНТС) уз подршку фондова „Црква у потреби“ и „Посао и образовање као мисија“.
Превод са руског језика вјероучитељ Далибор Ђурић /Извор: https://mospat.ru/ru/2019/09/23/news177938/

Објављене су појединости са августовске сједнице синода Грчке Цркве.

Митрополит китирски Серафим је проговорио о томе да је дошло до подјеле мишљења међу члановима грчког Синода поводом додјеле „аутокефалности“ новој вјерској оргнизацији у Украјини.Митрополит китирски и антикитирски Серафим подијелио је своје утиске о току засједања Светог Синода Јеладске Православне Цркве, гдје је разматрано питање додјеле „аутокефалности“ ПЦУ („Православна Црква Украјине“ расколничка структура којој је Синод Константинопољске патријаршије додијелио аутокефалност. Остале Цркве нису прихватиле овакав поступак Константинопољске Цркве - прим. преводиоца), преноси агенција „РИА Новости“ позивајући се на грчко издање „Вима Ортодоксиас“. 
Према владичиним ријечима, током читавог синодског засједања централна и најважнија тема је било „украјинско питање“.

Изјавио је да су чланови синода покушали одговорити на два питања: Да ли Константинопољски патријарх има право да дарује аутокефалност било којој православној епископији и да ли он има право да прима апелације од свих архијереја Православне Цркве. Потоњи проблем је био повезан са личношћу бившег кијевског митрополита Филарета, кога је Руска Црква рашчинила и анатемисала.
Осим овога, владика је открио да је такође разматрано да ли је патријарх Вартоломеј прекршио еклисиолошка правила и услове када је додијелио „нову аутокефалију“ расколницима, који су без рукоположења и предани анатеми.
Митрополит Серафим је изјавио да су ова питања изазвала подјелу између митрополита „нових земаља“ и оних под јурисдикцијом „Јеладске архиепископије“. Овдје је потребно напоменути да се такозване „нове земље“ (Крит, Додеканеска острва и сјеверна Грчка са Солуном уједно потчињене и Фанару и Јеладској Православној Цркви.
Владика Серафим је говорио да су  „уважена света браћа из такозваних „нових земаља“ и један уважени брат из „старе Грчке“ потврдно одговорила на ова питања, то јест, да Васељенски патријарх има неограничено право додјеле аутокефалности у читавом православном свијету  и према томе и овој ситуацији, а такође да има право да размотри апелације које му упути било који  православни хришћанин“.
Штавише, владика је изјавио да су митрополити „нових земаља“ још у јануару примили писма од патријарха Вартоломеја, у којима су позвани да подрже Томос о „аутокефалности“ и гдје се тврди да у вези са тим не постоје канонски проблеми.Са друге стране, митрополит Серафим говори, да су се „осталих пет митрополита из „старе Грчке“ и најстарији чланови Сталног Синода опрезно односили према патријарховом  неограниченом праву додјеле аутокефалности“. Осим тога, сам владика се успротивио приједлогу Сталног синода да се у информативној изјави напише како Константинопољска патријаршија има право додјеле аутокефалности, а предстојатељ Грчке Цркве привилегију да разматра питање  признавања ПЦУ. Као што је познато, предстојатељ Јеладске Православне Цркве, Његово Блаженство Архиепископ Јероним је изјавио да не може самостално донијети одлуку о овом проблему. Поред тога, Његово Блаженство Јероним сматра није погодно да се о „украјинском питању“ расправља на предстојећем Архијерејском сабору у октобру јер ће се тада бирати три нова митрополита. Због овога предстојатељ Јеладске Црвке предлаже сазивање ванредног дводневног сабора. Митрополит Серафим сматра да је „убрзано рјешавање (украјинског питања) под притиском свјетовних личности, силника овог свијета, ради спровођења геополитичких и геостратешких пројеката, веома дубоко подијелило украјински народ,  подијелило је и аутокефалне православне цркве, пошто се оне заједнички противе противканонској додјели аутокефалности Украјини, Стални Свештени Синод, Свету Гору,  а подијелиће и Архијерејски Сабор“.
СПЖ је раније писао како  митрополит китирски и антикитирски Серафим позвао (православне прим прев) да се не моле са расколницима из ПЦУ.
Превео, са руског језика, вјероучитељ Далибор Ђурић / извор

​Како је 26. септембар Европски дан језика, наставници и ученици  ОШ ,,Вук Караџић“ у Лозници решили су да у сусрет том дану организују низ активности у оквиру интегративне и пројектне наставе, као и кроз радионичарску наставу. Као и увек до сада, кад год смо радили било какав пројекат, кренули смо од Веронауке. Деца су направила од стиродора воз са вагонима који представљају различите државе Европе желећи тиме да покажемо да наш пут у Европу иде заједно са Светосављем, нашом традицијом и културом, нашим српским језиком и да не заборавимо Завештање Светог Симеона Мироточивог:
„Чувајте,чедо моје мило,језик као земљу. Реч се може изгубити као град,као земља,као душа. А шта је народ,изгуби ли језик,земљу и душу?Народ који изгуби свој језик,престаје бити народом.“
Дана 20.09.2019. започели смо интегративном наставом која је у себи садржала следеће предмете- Веронауку, Српски језик, Енглески језик, Италијански језик,и Математику. Реализатори ове наставе су ученици осмих разреда и наставници Жељка Марковић, Сања Симић де Граф, Мирјана Марковић, Јелена Трипковић и Тијана Васић.Посебну част нам је приредио ученик-мигрант Азиз из Авганистана који је асистирао у овом пројекту. Часу присуствовала педагошкиња школе Јелица Павловић. Данашња тема корелације Веронауке са језицима са била је Вавилонска кула и  празник Педесетница- два догађаја која одсликавају однос људи према Богу гледано кроз призму језика. Вероучитељица Тијана Васић одржала је предавање на ову тему. Кроз библијску причу о Вавилонској кули дошли смо до закључка да није могуће доћи до Бога без Бога и да нас је Бог спасао од дела које никада није могло бити завршено, а које је било бескорисно и душепогубно. До Бога се не стиже спратовима, степеницама, циглама које нам постају битније од самог човека, неким бескорисним језицима попут Есперанта већ једнодушно, у заједници Светога Духа, у Цркви. Празник Педесетница укида проклетство Вавилона. Значај језика описан је кроз ову библијску символику. Анализирали смо Молитву Господњу Оченаш на српском језику кроз језичку анализу-фонетску, морфолошку и синтаксичку. Затим смо укључили математику где се назив Молитве Господње крио иза поља која су била математичка квиз питања, а давањем тачних одговора отворила су се поља. На енглеском језику смо обрађивали вокабулар кроз повезивање речи са њиховим значењем, а велики допринос нам је дао ученик мигрант Азис који нам је презентовао заставе Европских земаља и њихове називе, а затим иза сваке заставе крило поље како се каже „хвала“ на том  европском језику. Азиз је добио задатак да нам презентује основни српски вокабулар који је научио. Играли смо се игре асоцијација и имали смо мини квиз питања. И све то кроз Веронауку! Господе, Господе наш! Како је величанствено име твоје по свој земљи! Подигао си славу своју више небеса (Пс 8,1).
​Сања Симић де Граф

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом поручио је данас да српски народ мора затражити опрост од мученика страдалих у Старом Броду, јер су 77 година били заборављени да би злочинци остали прикривени.
- Страдање у Старом Броду за нас је био забрањен догађај. Скривао се злочин да би се аболирали злочинци, умјесто да буду процесуирани за све што су чинили против човјечности, они си прикривани - истакао је митрополит Хризостом у обраћању након Свете архијерејске литургије у Храму Светог кнеза Лазара и свих српских мученика у Андрићграду, служене поводом 77 година од страдања Срба у Старом Броду.
Он је указао да су неки знали за тај злочин знали, али нису смјели да говоре јер је то била строго забрањена тајна, да су неки тихо шапутали, те подсјетио на ријечи Господње да нема тајни које ће остати скривене. 
- Ми, српски народ морамо затражити опрост од њих зато што су били заборављени 77 година - истакао је митрополит у бесједи. Помен мученицима биће служен и у Старом Броду, након чега ће бити освештан спомен-музеј и организован пригодан културно-умјетнички програм. Митрополит Хризостом је оцијенио да ће овај историјски догађај остати записан дубоко у историји српске Цркве. - Данас се морамо радовати, јер смо, нашавши њих у ријеци, нашли своју душу, себе и можемо изаћи пред њих и рећи вјечна вам памја - рекао је митрополит Хризостом.

Почетком августа 2019. године изашао је из штампе уџбеник Православне вјеронауке за други разред средње школе – гимназије и техничке школе (четворогодишње школе) у Републици Српској. Уџбеник је штампан по благослову предсједника Катихетског одбора СПЦ Митрополита дабробосанског Г. Хризостома, а у издању Катихетског одбора Српске православне Цркве у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине.Аутор уџбеника је Јован Благојевић, а уџбеник је урађен по свим савременим дидактичко-методичким стандардима и у складу са Наставним планом и програмом Православне вјеронауке који је одобрен од Минстарства просвјете и културе Републике Српске. Састоји се из шест наставних тема и 28 наставних јединица, на укупно 95 страна. 
Садржајем је овај уџбеник највећим дијелом усресређен на теме из Старог завјета. Осим старозавјетних тема, прве наставне јединице су посвећене православном хришћанском учењу о Светој Тројици, док се посљедње наставне јединице дотичу периода којим започиње вријеме Новог завјета. На тај начин уџбеник је усклађен са Наставним планом и програмом којим је предвиђено да се током другог разреда средњошколског образовања (у гимназијама и средњим техничким школама) постави полазна основа за разумијевање величанствених истина Новог завјета, тешко схватљивих без познавања Старог завјета. У том контексту основни мотив који се провлачи кроз представљене наставне јединце јесте сагледавање Старог завјета као „васпитача за Христа“. 
​
Дакле, овај уџбеник би требао учинити наставу Православне вјеронауке занимљивијом, док би вјероучитељима могао помоћи у ефикаснијој и квалитетнијој реализацији наставних садржаја из Православне вјеронауке у другом разреду средње школе.
​др Славољуб Лукић

Археолози су у Израелу пронашли древно утврђење које би могло помоћи идентификацији града Емауса, где се, према Новом завету, Исус први пут појавио после распећа и Васкрсења.

Археолози су у Израелу пронашли древно утврђење које би могло помоћи идентификацији града Емауса, где се, према Новом завету, Исус први пут појавио после распећа и Васкрсења.

 
Тим француско-израелских археолога открио је древно хеленистичко утврђење у близини Јерусалима, старо 2.200 година. Овај локалитет, који је вероватно изградио генерал Бакуидес, могао би да помогне у одређивању локације библијског града у коме је васкрсао Исус Христ.

Од 2017. године археолози врше ископавање у Куириат-Јеариму, брду изнад Јерусалима, које се налази неколико километара западно од града, поред града Абу Гхосх. У последњих неколико месеци научници су пронашли утврђење са зидовима висине и до три метра. На месту су такође откривени остаци куле.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - VEČNA MISTERIJA: Na osnovu čega znamo kako je izgledao Isus Hrist

Генерал Секуидид Бакуидес је изградио обруч тврђава, које су чувале приступ Јерусалиму.

Куириат-Јеарим се не налази у историјским извештајима у којима се детаљно наводи списак утврђења која је подигао Бакуидес, бар не под овим именом. Међутим, они укључују и неидентификовано место, које се налази негде западно од Јерусалима, а „које је познавао јеврејски римски историчар Јозеф Флавије и аутор ’Прве књиге‘ Макабеја, под именом Емаус“.

Пошто нема других познатих важних хеленистичких тврђава западно од Јерусалима, археолози предлажу да брдо Куириат-Јеарим и припадајући град Абу Гхосх буду идентификовани као град Емаус, утврђен од Бакуидеса.

„Аутори студије имају добро археолошко, географско и топографско полазиште. Међутим, то и даље остаје само хипотеза“, каже Бењамин Исак, професор древне историје на Универзитету у Тел Авиву.

Ариел Давида, колумниста „Хааретза“, сматра да „истраживачи не могу рећи да ли се тамо заиста догодило чудесно васкрсење, али библијска археологија може дати увид у историјски контекст религијских текстова и њихов ниво прецизности када описују места која милиони људи сматрају светим“.


Извор: спурњикњуз.цом