Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

“Ми морамо разумјети да људско биће у стварности не умире. Смрт је једноставно прелазак из једног живота у други“ (Свети Пајсије Светогорац).
„Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ исушчим во гробје живот даровав“
Без обзира да ли је то грчки, енглески или неки други језик, сви ми верујући православци пјевамо ове ријечи, или неку варијанту истих, док се радујемо Христовом васкрсењу. Ипак, људи још умиру. Па како онда можемо да певамо ве речи са таквом радошћу, вером и поуздањем? Како можемо убедити младе људе и друге међу верујућима у истинитост Христове победе над смрћу када им њихове очи и искуство говоре супротно? Савремено доба нас учи да је смрт биолошки случај, научна извесност, и природни део живота. Израз „животни циклус“ постао је уобичајен у нашем речнику.Тешко је се расправљати кад ми видимо смрт око нас упркос томе што нас Црква учи. Али, да ли нас заиста Црква учи о смрти?
Она нас учи да је смрт више од неког биолошког случаја; то је духовна одвојеност од Бога за оне који су се одрекли Христа, пуна физичких и психолошких последица такође. Учи нас да је смрт више од научне извесности, она је наш непријатељ. Она није природни део нашег живота и нема ничега цикличног везаног за живот и смрт. Црква нас учи да је ово почетак али да не треба да буде крај јер смрт је неприродна, абнормално одвајање од тела и душе. Сада не постоји крај биолошког живота, али због Христа, смрт је сад пролаз ка новом почетку и вечном животу. Ми верујемо да је ово због тога што нас је Христос јасно учио овим истинама о смрти и животу кроз његове речи и дела. Али нас збуњују у савременом свету и многи одбацују Христа и Његову цркву у овој конфузији.
Христово учење о животу и смрти
Када је разговарао са Лазаревом сестром Мартом, Христос јој каже да је сам Он васкрсење и живот. Он каже да било ко ко повјерује у Њега, иако умре, живеће, а ко живи и верује у Њега неће никад умрети (Јн 11, 25-26).
Исус говори да физичка смрт није смрт за оне који верују. Чињеница да он каже да они никада неће умрети показује да је он победио смрт и представио је као лаж баш онакву каква је. Упркос овоме, неколико стихова касније, у најкраћем стиху у Библији (Јн 11, 35) он плаче. У пасусу можемо прочитати „Исус заплака“. Премда зна шта је заиста смрт, он плаче за нас и са нама у својој људскости јер је туга коју ми доживљавамо због лажи о смрти и Његово огромно саосећање.
Ми, такође, разумемо да је грчки језик који је овде коришћен сродан Исусовом бесу и потресености да се смрт још дешава као последица греха и према томе она није природна. Он разуме шта ми осећамо и доживљавамо. Даље, пошто је Христос живот, онда живот није смрт. То се супроставља стварности. Она је лажна, и Исус плаче за нас јер ми доживљавамо ово неприродно стање стварности због греха. Када он васкрсава Лазара, млад човек излази из гроба још увек у погребној одећи (Јн 11, 44) подсећајући нас да Лазару су они још увек потребни зато што ће он опет биолошки умрети у једном тренутку.
У другом примеру, када га пита млади богаташ шта му је потребно за живот вечни, Христос каже: „Ако хоћеш да уђеш у живот, држи се заповести“ (Мт 19, 17).
Налазим занимљивим да је Он рекао младом човјеку „ако хоћеш да уђеш у живот“. Млад човјек је јасно рођен у једном тренутку, тако да је он заиста ушао у живот. Он такође хода, прича и дише у свом сусрету са Христом и према томе јасно је жив, па зашто би Исус користио фразеологију коју је користио? Зашто би неко ко је већ жив имао потребу да уђе у живот?
Кључна стар у разумевању шта Исус мисли је разумевање грчке речи која се користи за живот у Новом завјету. Док ми користимо једну ријеч за живот у Библији заправо постоји неколико речи које се користе за живот у Новом завјету, претежно „биос“ и „зое“.
Биос, ријеч од које смо добили биологију (односно науку о животу), значи физички живот и коначан живот. Зое значи духовни живот и вечни живот. Када Исус говори богатом владару да треба да уђе у живот, Он га поучава како да надмаши пуки физички живот, или биос, и да крене стазом вечног живота, или зое. Сви они који игноришу овај приоритет су духовно мртви.
Смрт и моћ смрти
Оно што је Христос уништио кроз Своје распеће и васкрсење је моћ смрти а не саму смрт, бар још не. Због тога ми још умиремо. Морамо бити сами свесни тога и учити друге о томе, да не бисмо постали циничнији у нашој вери јер још увек доживљавамо физичку смрт. Ако ми не реагујемо тако снажно на физичку смрт зато што ми ово разумемо, то је добро јер то значи да је наша вера јака. Ако нас преплави туга због физичке смрти, онда је и то добро. То значи да ми видимо смрт као неприродног непријатеља као што и јесте и не можемо поднети његову грозоту. Свети Павле нам каже да је смрт последњи непријатељ који ће бити уништен (1 Кор 15, 26). Православно проучавање Библије нас подсећа да „моћ смрти се уништава и да ми сада живимо у стању напетости између добијене победе и онога што треба да победимо када Христос опт дође и поврати све како све треба да буде“. Ми ово коначно видимо и у Откровењу када је смрт побеђена у целости и када је испуњено обећање вечног живота. То је Христово обећање нама. То је обећање које треба да прихватимо у нашем уму али да то и знамо у нашим срцима.
„Ја сам васкрсење и живот. Онај који верује у Мене, иако умре, живеће. А који живи и верује у Мене никада неће умрети“ (Јн 11, 25-26).
За сајт вјеронаука.нет са енглеског превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /Извор: myocn.net

Румунска православна црква обиљежава 137. годишњицу аутокефалности.
Након што је Румунија стекла државну независност 1877. године и проглашена Краљевином 1881. године, углед Румунске православне цркве је порастао, што је учинило неопходним формално признање њене аутокефалности, коју је Васељенска патријаршија дуго порицала.
​Свети Синод Православне цркве Краљевине Румуније донио је 23. новембра 1882. „Синодални акт", овјерен потписима свих архијереја у земљи и печатом Синода, којим се историјским и теолошким аргументима  подржава потреба за признавањем аутокефалности Румунске православне цркве. Само 26 година након што је обављена Унија румунских кнежевина, 25. априла 1885. цариградски патријарх Јоаким IV (1884-1886), који је био отворенији за преговоре са црквеном јерархијом и властима румунске државе, послао је Букурешту Томос о аутокефалности Румунске православне цркве. „Томос напомиње да признавање аутокефалности Румунске православне цркве значи и признавање њеног канонског ауторитета, једнаког канонском ауторитету осталих сестринских Цркава."
Ове године се, такође, обиљежава 97 година од успостављања Патријаршије Румунске православне цркве 1925. године. 2025. године, на 140. годишњицу аутокефалности Румунске православне цркве и 100. годишњицу од успостављања Румунске патријаршије, патријарх Данило се нада да ће осветити мозаичку иконографију Националне катедрале. Румунска патријаршија је саопштила и да ће 2025. године неколико великих румунских исповједника из комунизма бити канонизовано. На списку су имена пречасног професора Думитруа Станилоаеа, архимандрита Клеопе Илие, архимандрита Герасима Искуа, старца Пајсија Оларуа и свештеника-мученика Ливија Галактиона Мунтеануа.
Извор: Orthodoxtimes.com и basilica.ro (са енглеског вјеронаука.нет)

Патријарх Порфирије провео је Васкрс на ручку са бескућницима у црквеној народној кухињи у Београду и том приликом пожелио свима да посљедњу ријеч у њиховим животима имају љубав, истина, слобода и правда.
У дворишту црквене кухиње Вјерског добротворног старатељства патријарха су за столом сачекали корисници, већина без крова над главом.
Патријарх је честитао окупљенима најрадоснији хришћански празник и навео да славимо Васкрс јер смо схватили да тама нема посљедњу ријеч у нашем животу, већ да свјетлост посљедња говори у нама и око нас.
- Честитам вам данашњи празник, празник Васкрсење Христовог. Желим да посљедњу ријеч у нашим животима има радост, слобода, правда, љубав, истина, Бог. То што желим вама, желим и свој нашој браћи и сестрама, гдје год да живе али и читавом свијету, свим људима. За све је дошао Исус Христ, распео се и за све васкрсао, нека сте срећни и благословени - Христос васкрсе - поручио је патријарх.
Патријарх је навео да без обзира на то колико човјек поседује, на којој се позицији налази у друштву, све је бесмислено уколико не живи у заједници са Богом.
- Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију човјек заузима, независно од тога колико посједује, колико је поштован, ако нема Христа као смисла на којем се зида све оно што човјек јесте и има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Господа - ништавило - казао је Порфирије. Додао је да колико год да смо окружени људима, ако нисмо у заједници са Христом пре или касније ћемо остати потпуно усамљени.
- Ма колико некада да смо посрнули као људи, промашили у животу, ма колико да смо малодушни, слаби, немоћни, за нас и те како има наде, довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за њим, тада у нама све васкрсава, све добија смисао и љепоту у нашем животу - навео је патријарх.  | Аутор: РТС

​Васкрсење Господа Исуса Христа -Васкрс- највећи је хришћански празник. Васкрсу претходи Велики пост и Страсна седмица, које припремају вјерни народ за сусрет Васкрслог Спаситеља.
-Крсни ход или литија је богослужбени чин, врста молитвеног обреда, који се врши ван храма о великим хришћанским празницима током којег вјерници предвођени свештеницима врше трократни опход око храма, са иконама, барјацима и другим светињама,  са крстовима, црквеним заставама и иконама. Опход се врши ради прослављања Бога и молбе за милост и благодатну подршку. Литија се може изводити од једне тачке до друге, или око или унутар храма. У давна времена, литија се често изводила током катастрофа, као што су суша или земљотрес. Временом су се свечане вјерске литије почеле ширити на посебне празнике или важне догађаје у црквеном животу. Послије литије наступа друга литургијска радња (артокласиа) и ови појмови су литургијске радње у цјелини. Литија потиче од грчке ријечи Λιτή што на српском значи страсна молитва. Литија може бити и краћа, тј. око храма, на примјер, “погребна литија” на Велики Петак и Васкршња, радосна литија, на Васкрс. На сам празник Васкрса опход се обично одвија око поноћи. Свештенство заједно са вјерним народом трипут обилази храм са пјесмама, прилази његовим затвореним дверима и пјева тропар „Христос васкрсе из мртвих...“ . Врата се отварају, сви улазе унутра и почиње празнична служба. Праобраз овог крсног хода (опхода) је ход жена Мироносица које су у рану зору хитале ка Спаситељевом гробу да би помазале Његово тијело.

На  Велику суботу , 23. априла 2022. године, Благодатни огањ сишао je у Кувуклију храма Васкрсења  Христовог  (Гроба Светога) у Јерусалиму. Нешто послије 14:30, јерусалимски патријарх Теофил III  изашао је из Гроба Светога, држећи у свакој руци по 33 свијеће, дијеливши Свету Светлост ходочасницима, пјевајући „Дођите, примите Светлост“ и ширећи поруку Васкрсења човечанству. Интерасанто је да Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече. Тек послије постаје уобичајени, стихијски, материјални. О Благодатном огњу писали су још свети Григорије Ниски (4. вијек) и свети Јован Дамаскин (8. вијек), црквени историчар Јевсевије (4. вијек).  Ове године молебан за силазак Благодатног огња, који је предводио јерусалимски патријарх Теофил III, обављен је у храму у присуству ограниченог броја ходочасника – 1.500 људи. 
Од тренутка када се Благодатни огањ спусти, хришћани почињу да се поздрављају васкршњим поздравом: „Христос Васкрсе!“ - "Ваистину васкрсе!" Прва писана свједочанства очевидаца о појави Благодатног огња или Свете свјетлости, како се још назива, потичу из 9. вијека. Чудо његовог силаска дешава се сваке године на Велику суботу, уочи православног Васкрса. Традиционално, најмање 15 хиљада хришћана сваке године долази у Јерусалим да присуствује овом догађају.

​Припрема васкршних јаја у Прњавору - литургијска секција, Гимназија Прњавор.

 У сусрет празнику над празницима - Васкрсењу Христовом, у порти Храма Христа Спаситеља у Бањалуци, у Велики суботу(23. априла 2022.године) са почетком у 11.00 часова, организовано је бојење јаја, а у 12.00 часова у Парку "Петар Кочић"  и Креативне радионице и бројна изненађења за најмлађе. Погледај видео!

​Како наводи француски лист "Le Parisien" пожар је, у недјељу, тешко оштетио православну цркву Серафима Саровског у Паризу, у која се налази у 15. париском округу. Малу православну цркву Серафима Саровског, смјештену у добро скривеном врту у улици Лекурб у Паризу (15. вијек), ове недјеље је захватио пожар. 
Њена дрвена конструкција није могла бити спашена у налету ватре, као ни изузетна збирка икона и слика. Ипак, пожар се није проширио на сусједну радионицу, нити на главну зграду мјеста, кућу из 18. вијека. Од краја недељног поподнева стручњаци централне лабораторије правосудне полиције покушавају да утврде поријекло пожара, који је избио нешто послије 16 часова. Истрага је у току и испитује се да ли је до пожара дошло случајно или намјерно. Према прелиминарним подацима париске полиције, узрок пожара су свијеће. Ватрогасци су евакуисали три особе, свештеници су живи и здрави, али у стању шока. Према ријечима очевидаца, ватра је скоро потпуно уништила унутрашњост цркве брвнаре. Зидови су оштећени, али су издржали, а сачувана је и купола са крстом. Из храма је спасено свега неколико икона, али су и оне страдале од дејства пламена и високих температура. Црква Серафима Саровског је била црква коју су неговали православци Париза и мало уточиште у којем се понекад окупљало и до 200 вјерника на празнике. Њена прва капела је подигнута 1930-их година. Извор:​Вечерње новости; ИН4С; фома.ру

​Припрема "Врбице" у Прњавору, Литургијска секција - Гимназија Прњавор

Епархијска такмичења из Православне вјеронауке одржана су 9. априла 2022. године и протекла су без примједби и у одличној атмосфери. За све ученике, а посебно за три најбоља ученика, обезбијеђене су награде које је финансирао Републички секретаријат за вјере Владе Републике Српске. 
Учесници Реп. такмичења
РЕЗУЛТАТИ ЕПАРХИЈСКОГ ТАКМИЧЕЊА ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ: Епархија бањалучка, ​Бихаћко-петровачка епархија, ​Дабробосанска митрополија, ​Захумско-херцеговачка и приморска епархија. ​Зворничко-тузланска епархија.
​Детаљне извјештаје са фотографијама погледајте овдје!
Тест са епархијског такмичења и рјешење теста

Представљамо вам креативност ученика 4. и 5. разреда Четврте ОШ у Брчко Дистрикту и 4. разреда, Ју Гимназија "Васо Пелагић, Брчко, којима предаје вјероучитељ Александар Стевановић.

Ајде, бре, Милутине, сва ће ова наша страдања, муке и патње наше у читанке да уђу; деца ће вели, унуци и праунуци наши да уче о нама и да се над нашим победама снаже.
            Над нашим гробовима – исправљам га.
            Па добро, над нашим гробовима – пљеска ме он по рамену.
Што ме пљескаш, мислим се, нисам ја будала да би живот свој дао због читанке, ал добро – де.
(„Књига о Милитуну“, Д. Поповић)
 
Помоз' Бог, драги чича Милутине!
               Пишем Вам врло радо, првенствено из неизмерног поштовања, али и из захвалности за многа ваша одрицања и давања нашој отаџбини. Пишем, што више могу искрено, јер не желим да Вас обмањујем и лажем - та нисте Ви то заслужили. Знам да морам рећи истину, бити поштена, морам чувати наш образ, крвљу умивен. Покушаћу остати доследна Вашим узором и рећи у неколико реченица оно што ће историја у будућности назвати Срби двадесет и првог века, али казаћу и оно што ми копка душу, што морам неком рећи, па било то и Вама, одвећ у слави заборављеном борцу.
               Еп о српским орловима, Немањићима, Југовићима, Обилићима, кнежевима, краљевима, Солунцима – сви један до другог, у рамену једнаки стоје на небесима у име свих нас, стоје и величају наш народ, наш крст часни, нашу слободу златну. Бојим се рећи, али морам, бдију над нама и плачу. Питају се где су пак то погрешили, шта су тако грдно учинили, па да их ми тако лако заборавимо, бацимо у кавез неминовне прошлости. Од Ваших времена, много се тога променило, драги чича Милутине. Данас бити сељак значи бити неотесан, некултуран. Апсолутна супротност свега што један поштен, српски сељак јесте и што је икада био. Па Ви бисте, замислите, данас били пример једног прљавог, примитивног члана овог нашег новог демократског друштва. Није то једино. Данас је одвећ у реду одрећи се својих корена, вере, вековима чуваног огњишта само зато што тако живе неки тамо далеки људи на западу. Да, чича Милутине, они људи који су нас бајонетом секли, конопцем за гушу везивали, они људи против којих су Срби на живот и смрт ратовали, баш они нама говоре о нашем животу, нашој традицији. Данас, они нама својатају и Косово и Метохију, Македонија већ три деценије није наша, називају нас погрдно и свакојако, а ми – пссст, ћутимо. Морамо, рекох већ, другачија времена. Но, све кренем, па станем, не усудим се да изустим. Срамотно је, чича Милутине, то и да се каже, али ми данас не знамо за Вас, напросто смо заборавили. Понела нас голема сена великог света у малој нашој Србији, па нас је целе обузела, читаве прекрила. Ми данас не знамо ни за Путника, ни за Степу, Мишића или Бојовића, а камоли за сељачке чете Шумадинаца. Нисте ви нама хероји, то место добили су страни људи са туђим језиком, другачијом културом. Па знам ја то и сама, нису они наши, али тако је како је. Све звезде Карађорђеве нама ама баш ништа не значе. Није нас ни турски колац, а богами ни аустријски конопац од нас отер'о, већ ми сами себе. Нисмо ми они Срби, који би за краља и отаџбину преко зубате Албаније пешке ишли. Нисмо онај народ, који би за кнеза светог, пред Турке крволоке сам стао. Ми смо само привид, изопачена сена некадашње страсне отаџбинске љубави. Нема ту, земљаче мој мили, шта пуно да се каже. Тобоже смо ми, неки модерни људи, светски сој. Да, да чича Милутине - све ћемо ми бити, сем пара поносних српских опанака. И болује тако наша ова љубљена отаџбина, сад већ љубави жедна. Болује и труне. Труне она, а нема јој ко у помоћ притрчати. Сав је она српски живаљ, све изданке српске, себи изродила, а сад нема никог, остала је сама. Такви смо људи, такав народ. Као да смо се од крви ваше проливене, скупили, постали мањи. Више десетина хиљада лобања леже и дан данас у том вечитом снегу Албаније. Колико њих је потонуло Плавом гробницом, без појања, без крста, обележени само на тренутак, благим таласањем далеког хеленског мора. Више вас тамо лежи, него ли нас што има, који за то знамо. Зато, опростите драги чича Милутине, али Вас су преварили! Нисмо ми никакво јато српских орлова, нема данас витеза Милоша, ни деспота Стефана, ни Црнога Ђорђа, нема! Нисте ви требали своје животе дати, нисте требали своје синове истим вуцима бацити. Зато, опростите ми, мили чича Милутине, немојте нам наше данас за зло узимати.
Џаба сте корак по корак шетали хладном Голготом, узалуд сте мртви против издајника устајали, лепи мој чича Милутине! НЕМА! Нема данас ко да прати Ваше кораке, сваки траг у снегу плаћен је младим српским животом, али нема, нема поносних Солунаца, остале су све саме авети! У Бога сте се уздали, Њему сте у вечност за нас, за мене притекли – за Христа светог, нисте ни питали, већ сте главе пружили! А и Он, Небесни Владар наш, није себичан био, те вас је све себи узео, узео сваки преостали српски божур! Божур црвен, крвљу окупан.  Та му није доста у Првом, па Другом устанку, те Балканским ратовима дато... Драги Боже, не дај ми рећи што против Тебе, али зар ти се башта одвећ не сјаји божурима, сјаје се вековима уназад српски јунаци? Не зна се само, мили Боже, како су сви српски хероји на Небеса Висока стали.
               Исто тако не смем слагати, не смем рећи да су баш сви Срби под бескрајним плавим кругом заборавили ваш стравични Зејтинлик, јер нису. Писци, наши великани памтили су вас стиховима, жалили песмама, величали поемама. Милош Црњански, Растко Петровић, Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић, Милан Ракић и многи други стали су уз вас речима, римом, језиком и указали да нико не зна и не може да зна муке тешке, док не пређе Албанију пешке. Сликали су речима јаруге Албаније, гладовање изнемогле српске чељади, тихи марш у ледену смрт, нашу пакосну судбу. Да је среће било, они би писали о лепоти наше отаџбине, наших брда, река, о богатој Шумадији. Сада нашу књижевност красе сећања на страдања, бледа сена некадашње краљевине, уистину живе гробнице, живе на папиру и у гласу српског језика. Морам још само ово казати, јер су се и многи други Срби уписали у халу великана. Наш је Никола Тесла, наш је Милутин Миланковић, Михајло Пупин, Милорад Павић и Јован Цвијић, Урош Предић и Паја Јовановић. За њих се гинуло, за Србе, за омладину, за Христа Бога, за крсну славу, за Небеса света.
Вама, уважени наш чича Милутине, Вама нека је вечита слава и ХВАЛА. Хвала Вам за Вашу жртву, храброст, хвала Вам за Вашу љубав. Хвала Вам за Ваше волове и за сваку вашу сетву. Хвала Вам за Ваш живот, који сте вољно дали у руке нашем краљу Пери, престолонаследнику Сандри, па сте с њима тихо табанали од Призрена до Крфа, преко равног Косова, преко суморне, замрзнуте Проклетије, до плавог Јонског мора, вечитог спокоја, највеће српске жалопојке - до безброја белих крстова, светлих и светих српских гробова. ХВАЛА ВАМ! 
Марија Михајловић
ЈУ Гимназија „Васо Пелагић“ Брчко дистрикт

У суботу 9. априла 2022. године, одржана су Епархијска такмичења у Републици Српској и протекла су без примједби и у одличној атмосфери. За све ученике, а посебно за три најбоља ученика, обезбијеђене су награде које је финансирао Републички секретаријат за вјере Владе Републике Српске. Доносимо вам детаљне извјештаје са фотографијама.
​
БАЊАЛУЧКА ЕПАРХИЈА 
У ЈУ ОШ "Свети Сава" Котор Варош, у суботу 9. априла 2022. године, одржано је Епархијско такмичење ученика из бањалучке епархије. На такмичењу је требало да учествује 14 ученика (један се није појавио) који су својим резултатом на Општинском такмичењу обезбиједили право учешћа на овом такмичењу. Најбоље знање на тесту (са освојених 92 бода) показао је Алекса Марјановић из ЈУ ОШ "Васа Чубриловић" Градишка. Друго мјесто заузела је Марина Тривуновић из  ЈУ ОШ "Свети Сава" Котор Варош. Јана Бајић из ЈУ ОШ "Бранко Ћопић" заузела је треће мјесто, док је четврто мјесто заузео Милош Тепић (77 бодова) из ЈУ ОШ "Бранко Радичевић" Бањалука...

Данас, 9.04. 2022. године у просторијама ЈУ ОШ „Вук Ст. Караџић“ у Добоју, у организацији РПЗ Републике Српске, Епархије зворничко-тузланске-канцеларије за вјерску наставу, одржано је епархијско такмичење ученика VI разреда који су се преко општинских, пласирали на ово регионално такмичење. Укупно је учествовало 22 ученика који су у пратњи својих вјероучитеља стигли у овај лијепи град и још љепшу школу. Пријатан дочек руководства  и особља школе био је додатни мотив за све, да постигну што боље резултате. Самим доласком на овај ниво, сви су побједници, али неко је морао да постигне и најбољи разултат у познавању градива које обухвата период Старог и Новог Завјета, Богослужења и Житија светих, оснивања и развоја наше Једне, Свете и Апостолске Цркве.
Најбоље резултате остварили су следећи ученици:
1.Душан Станковић, ЈУ ОШ „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина, вјероучитељ Данијел Васић-92 бода
1.Ања Сибинчић, ЈУ ОШ „Никола Тесла“ Дервента, вјероучитељ Данијел Радановић-92 бода
1.Иван Кљечанин, ЈУ ОШ „ Петар Кочић Угодновић, вјероучитељ о. Радомир Петковић-92 бода
2.Лола Илић, ЈУ ОШ „Свети Сава“ Бијељина, вјероучитељ Милена Миловановић-90 бодова
3.Никола Симић, ЈУ ОШ „Свети Сава“ Модрича, вјероучитељ о. Слађан Савић-85 бодова
Уз велику захвалност школи организатору, донаторима поклона којима су награђени сви учесници, очекујемо да сви пласирани остваре добре резултате и на републичком такмичењу које предстоји. / Резултати Епархијског такмичења
протонамјесник Драган Поповић, Брчко

ЈУ ОШ ,,Његош” у Берковићима је данас била домаћин епархијског такмичења из православне вјеронауке за Захумско-херцеговачку и приморску епархију. Такмичило  се девет  ученика  шестог разреда из шест школа, односно општина ЗХиП епархије у Републици Српској. Поред данашњих побједника , Павла и Викторије, на републичком такмичењу 14. маја нашу епархију ће представљати и  Гојко који је био другопласирани. Ученицима и њиховим вјероучитељима признања и похвале Републичког педагошког завода, као и поклоне које је обезбиједила Епархија захумско-херцеговачка и приморска и Секретаријат за вјере, уручили су гдин Драган Мрдић, савјетник за општу  организацију рада основних школа у Републичком педагошком заводу и гдин Љубиша Шетка, директор JУ ОШ ,,Његош”. Захвалница и поклон су уручени и школи ,,Његош” чији се директор,  заједно својим сарадницима, побринуо да се процес цијелог  такмичења одвија без икаквих потешкоћа, у пријатној атмосфери. Пожелимо нашим вриједним ђацима и њиховим вјероучитељима успјешан наставак такмичења!

1.Павле Савић, ЈУ ОШ ,, Вук Караџић” ТребињеБранка Јанковић 88 бодова
1.Викторија Вишњевац ЈУ ОШ ,,Свети Сава” Гацко Обрен Дамјанац 88 бодова 
​2.Гојко РуданЈУ ОШ ,,Свети Сава” Љубиње Игор Мастиловић 80 бодова
3.Милица МилићевићЈУ ОШ ,,Свети Сава” Билећа Срђан Милошевић 79 бодова
4.Ана Ненадић ЈУ ОШ ,,Свети Сава” Гацко, Обрен Дамјанац 75 бодова...

У Основној школи „Свети Сава“ у Источном Новом Сарајеву, у суботу 9. априла 2022. године, одржано је епархијско такмичење за ученике вјеронауке са подручја митрополије Дабробосанске. Такмичили су се ђаци из укупно 17 општина наше митрополије. Вјероучитељи који су организовали такмичење, као школа домаћин, били су господин Милош Драшковић и господин Небојша Коларић. Они су се поред гостопримства и хришћанске љубазности, побринули и да вјероучитељима и ђацима изложе неколико ријечи о историјату школе „Свети Сава“ и споменику страдалој српској дјеци из претходно Одбрамбено-отаџбинског рата који се налази испред непосредног улаза у школу.
Такмичење је протекло у савршеном реду а сви ђаци су показали завидан ниво знања. Након официјалног дијела, услиједило је дружење и упознавање ученика међу собом, а вјероучитељи су изложили резултате на увид јавности. Првих пет мјеста награђено је захвалницом и пригодном наградом, а остала мјеста су добила награде за учешће на такмичењу.
Побједник на овогодишњем такмичењу био је Стефан Витомир из Хан Пијеска, чији је вјероучитељ протојереј-ставрофор Бранко Брежанчић, друго мјесто заузео је Огњен Мојовић из Пала, вјероучитељице Александре Срдановић, треће мјесто је Ана Симанић из Војковића, вјероучитељице Драгане Ковач, четврто мјесто је припало Ани Млађеновић из Сребренице, вјероучитељице Данијеле Млађеновић, док је пето мјесто заузео Мијат Церовић из Рудог, вјероучитељице Славице Шимшић.
Отац Младен Дробњак, кординатор за вјеронауку у митрополији дабробосанској, се на крају окупљања поново обратио свим ученицима, вјероучитељима-организаторима такмичења, као и директорици школе и захвалио им се на одлично организованом и обављеном задатку. Директорици, госпођи Жељки Топалић је уручена и икона Светога Саве на дар, у знак захвалности и велике помоћи у спровођењу такмичења.
На крају, остаје да се још једном захвалимо свима који су примили дјелатно учешће у процесу овога такмичења, почевши од директора школе „Свети Сава“, запослених у тој јавној установи, вјероучитеља-домаћина, свештеника Младена Дробњака, као и свих осталих вјероучитеља који су примили учешће на такмичењу и који су марљиво припремали дјецу. Напосљетку, највећу захвалност за приљежно учење дугујемо нашој дјеци, малим светосавцима, али великим зналцима, и надамо се да их очекује још пуно успјеха у даљем школовању и будућности.
Захваљујемо се за ову вијест свештенику Дејану Ђуричићу!