Креативност ученика из Брчког

Представљамо вам креативност ученика 4. и 5. разреда Четврте ОШ у Брчко Дистрикту и 4. разреда, Ју Гимназија "Васо Пелагић, Брчко, којима предаје вјероучитељ Александар Стевановић.

Рад ученице Анђела Шиљеговић, 5. Разреда, Четврте О.Ш. Вјероучитељ Александар Стевановић

Невена Шиљеговић, ученица IV Разреда Четврте О.Ш. у Брчко Дистрикту/Вјероучитељ Александар Стевановић

---

Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и жање (Рад је посвећен великанима српскога рода и "епу српских орлова" како то објашњава ученица кроз дјело "Књига о Милутину", Д. Поповића)

Ајде, бре, Милутине, сва ће ова наша страдања, муке и патње наше у читанке да уђу; деца ће вели, унуци и праунуци наши да уче о нама и да се над нашим победама снаже.
            Над нашим гробовима – исправљам га.
            Па добро, над нашим гробовима – пљеска ме он по рамену.
Што ме пљескаш, мислим се, нисам ја будала да би живот свој дао због читанке, ал добро – де.
(„Књига о Милитуну“, Д. Поповић)
 
Помоз' Бог, драги чича Милутине!
               Пишем Вам врло радо, првенствено из неизмерног поштовања, али и из захвалности за многа ваша одрицања и давања нашој отаџбини. Пишем, што више могу искрено, јер не желим да Вас обмањујем и лажем - та нисте Ви то заслужили. Знам да морам рећи истину, бити поштена, морам чувати наш образ, крвљу умивен. Покушаћу остати доследна Вашим узором и рећи у неколико реченица оно што ће историја у будућности назвати Срби двадесет и првог века, али казаћу и оно што ми копка душу, што морам неком рећи, па било то и Вама, одвећ у слави заборављеном борцу.
               Еп о српским орловима, Немањићима, Југовићима, Обилићима, кнежевима, краљевима, Солунцима – сви један до другог, у рамену једнаки стоје на небесима у име свих нас, стоје и величају наш народ, наш крст часни, нашу слободу златну. Бојим се рећи, али морам, бдију над нама и плачу. Питају се где су пак то погрешили, шта су тако грдно учинили, па да их ми тако лако заборавимо, бацимо у кавез неминовне прошлости. Од Ваших времена, много се тога променило, драги чича Милутине. Данас бити сељак значи бити неотесан, некултуран. Апсолутна супротност свега што један поштен, српски сељак јесте и што је икада био. Па Ви бисте, замислите, данас били пример једног прљавог, примитивног члана овог нашег новог демократског друштва. Није то једино. Данас је одвећ у реду одрећи се својих корена, вере, вековима чуваног огњишта само зато што тако живе неки тамо далеки људи на западу. Да, чича Милутине, они људи који су нас бајонетом секли, конопцем за гушу везивали, они људи против којих су Срби на живот и смрт ратовали, баш они нама говоре о нашем животу, нашој традицији. Данас, они нама својатају и Косово и Метохију, Македонија већ три деценије није наша, називају нас погрдно и свакојако, а ми – пссст, ћутимо. Морамо, рекох већ, другачија времена. Но, све кренем, па станем, не усудим се да изустим. Срамотно је, чича Милутине, то и да се каже, али ми данас не знамо за Вас, напросто смо заборавили. Понела нас голема сена великог света у малој нашој Србији, па нас је целе обузела, читаве прекрила. Ми данас не знамо ни за Путника, ни за Степу, Мишића или Бојовића, а камоли за сељачке чете Шумадинаца. Нисте ви нама хероји, то место добили су страни људи са туђим језиком, другачијом културом. Па знам ја то и сама, нису они наши, али тако је како је. Све звезде Карађорђеве нама ама баш ништа не значе. Није нас ни турски колац, а богами ни аустријски конопац од нас отер'о, већ ми сами себе. Нисмо ми они Срби, који би за краља и отаџбину преко зубате Албаније пешке ишли. Нисмо онај народ, који би за кнеза светог, пред Турке крволоке сам стао. Ми смо само привид, изопачена сена некадашње страсне отаџбинске љубави. Нема ту, земљаче мој мили, шта пуно да се каже. Тобоже смо ми, неки модерни људи, светски сој. Да, да чича Милутине - све ћемо ми бити, сем пара поносних српских опанака. И болује тако наша ова љубљена отаџбина, сад већ љубави жедна. Болује и труне. Труне она, а нема јој ко у помоћ притрчати. Сав је она српски живаљ, све изданке српске, себи изродила, а сад нема никог, остала је сама. Такви смо људи, такав народ. Као да смо се од крви ваше проливене, скупили, постали мањи. Више десетина хиљада лобања леже и дан данас у том вечитом снегу Албаније. Колико њих је потонуло Плавом гробницом, без појања, без крста, обележени само на тренутак, благим таласањем далеког хеленског мора. Више вас тамо лежи, него ли нас што има, који за то знамо. Зато, опростите драги чича Милутине, али Вас су преварили! Нисмо ми никакво јато српских орлова, нема данас витеза Милоша, ни деспота Стефана, ни Црнога Ђорђа, нема! Нисте ви требали своје животе дати, нисте требали своје синове истим вуцима бацити. Зато, опростите ми, мили чича Милутине, немојте нам наше данас за зло узимати.
Џаба сте корак по корак шетали хладном Голготом, узалуд сте мртви против издајника устајали, лепи мој чича Милутине! НЕМА! Нема данас ко да прати Ваше кораке, сваки траг у снегу плаћен је младим српским животом, али нема, нема поносних Солунаца, остале су све саме авети! У Бога сте се уздали, Њему сте у вечност за нас, за мене притекли – за Христа светог, нисте ни питали, већ сте главе пружили! А и Он, Небесни Владар наш, није себичан био, те вас је све себи узео, узео сваки преостали српски божур! Божур црвен, крвљу окупан.  Та му није доста у Првом, па Другом устанку, те Балканским ратовима дато... Драги Боже, не дај ми рећи што против Тебе, али зар ти се башта одвећ не сјаји божурима, сјаје се вековима уназад српски јунаци? Не зна се само, мили Боже, како су сви српски хероји на Небеса Висока стали.
               Исто тако не смем слагати, не смем рећи да су баш сви Срби под бескрајним плавим кругом заборавили ваш стравични Зејтинлик, јер нису. Писци, наши великани памтили су вас стиховима, жалили песмама, величали поемама. Милош Црњански, Растко Петровић, Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић, Милан Ракић и многи други стали су уз вас речима, римом, језиком и указали да нико не зна и не може да зна муке тешке, док не пређе Албанију пешке. Сликали су речима јаруге Албаније, гладовање изнемогле српске чељади, тихи марш у ледену смрт, нашу пакосну судбу. Да је среће било, они би писали о лепоти наше отаџбине, наших брда, река, о богатој Шумадији. Сада нашу књижевност красе сећања на страдања, бледа сена некадашње краљевине, уистину живе гробнице, живе на папиру и у гласу српског језика. Морам још само ово казати, јер су се и многи други Срби уписали у халу великана. Наш је Никола Тесла, наш је Милутин Миланковић, Михајло Пупин, Милорад Павић и Јован Цвијић, Урош Предић и Паја Јовановић. За њих се гинуло, за Србе, за омладину, за Христа Бога, за крсну славу, за Небеса света.
Вама, уважени наш чича Милутине, Вама нека је вечита слава и ХВАЛА. Хвала Вам за Вашу жртву, храброст, хвала Вам за Вашу љубав. Хвала Вам за Ваше волове и за сваку вашу сетву. Хвала Вам за Ваш живот, који сте вољно дали у руке нашем краљу Пери, престолонаследнику Сандри, па сте с њима тихо табанали од Призрена до Крфа, преко равног Косова, преко суморне, замрзнуте Проклетије, до плавог Јонског мора, вечитог спокоја, највеће српске жалопојке - до безброја белих крстова, светлих и светих српских гробова. ХВАЛА ВАМ! 
Марија Михајловић
ЈУ Гимназија „Васо Пелагић“ Брчко дистрикт