Занимљив развој догађаја произашао је из прославе 1033. годишњице Крштења Руса у Кијеву претходних дана.
Конкретно, и како  преносе “Ecclesiastical News of Georgia”, поглавар Руске цркве у Украјини, митрополит Онуфрије, упутио је позив Грузијској цркви да пошаље своју делегацију у Украјину на прославу. Међутим, Грузијска патријаршија није послала своју делегацију на прославу 1033. годишњице крштења Руса у Кијеву. Ова чињеница је од посебног интереса ако се узму у обзир недавне изјаве тзв. Митрополита Кијевског и цијеле Украјине Епифанија, да очекује да ће још двије цркве признати тзв. Православну цркву Украјине. Такође је важно напоменути да је почетком прошлог мјесеца премијер Украјине Денис Шмигаљ посјетио главни град Грузије Тбилиси, изјавивши одмах након састанка са грузијским патријархом Илијом, да Грузијци имају позитиван став према тзв. Православној цркви Украјине.
Од посебног интереса од сада су даљи потези Грузијске патријаршије да докажу да ли је одсуство њених представника у догађајима Цркве под јурисдикцијом митрополита Онуфрија показатељ напуштања њеног неутралног - до данас - положаја у Украјини или то је изолован инцидент.
Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог Извора: ортодокстајмс.цом

У УПЦ-и  демантовали гласине о одбијању патријарха Грузије да пошаље делегацију у Кијев
Украјинска православна црква има веома добре односе са Грузијском православном​ црквом, подсјетио је протојереј Николај Данилевич, замјеник Предсједника спољних црквених послова Украјинске Православне Цркве. Протојереј Николај Данилевич, назвао је отвореном лажи објављивање профаног извора који је навео да је грузијски патријарх Илија II наводно одбио да пошаље званичну делегацију Грузијске цркве на прославу 1033. годишњице Крштења Руса.
 „Εκκλησιαστικα Νεα της Γεωργιας“ је 29. јула објавио „хитне вијести“ са позивом на поуздане изворе: Његово Блаженство Онуфрије је послало позив Грузијској патријаршији да делегација ГПЦ -а присуствује прослави у Кијеву, али је патријарх Илија то одбио. Аутори су ово протумачили као сигнал промјене става Грузијске православне цркве и њене спремности да призна ПЦУ.
„Желим званично да изјавим да његово блаженство митрополит Онуфрије ове године није послао позив патријарху грузијском Илији са захтјевом да пошаље делегацију на прославу 1033. годишњице покрштавања Кијевске Русије“, написао је замјеник шефа ОИКР -а УПЦ на свом Телеграм налогу. - Сходно томе, није било одбијања. Зато је ово што ово издање пише чиста лаж “.
Отац Николај је нагласио да УПЦ има веома добре односе са грузијском црквом. Он је подсјетио да је 25. јуна патријарх Илија честитао, а на прославама 27. и 28. јула у Кијеву била је група ходочасника из Грузије. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог Извора: Унија православних новинара

​Фуџоу:Комитет за светску баштину Унеска једногласно је донео одлуку о задржавању српског културног добра, средњовековних споменика на Косову и Метохији, на Унесковој листи светске баштине у опасности, изјавила је за амбасадорка Србије при Унеску Тамара Растовац Сиамашвили.
„То је изузетно важно, јер потврђује континуирану озбиљну угроженост овог добра на шта Република Србија стално указује“, рекла је за Танјуг Растовац Сиамашвилијева.
Та добра су, како је подсетила, уписана на Унескову листу на захтев Србије и држава Србија редовно обавештава Унеско о њиховом стању конзервације.
​
Продужено 44 заседање Комитета за светску баштину још увијек је у току.
​Подсјетимо, приштинске власти су прије два мјесеца затражилe од Унеска да четири српска средњовековна православна манастира на Косову и Метохији под заштитом те међународне организације (манастир Високи Дечани, Пећка патријаршија, манастир Грачаница и црква Свете Петке у Призрену), уклоне из групе ризичне категорије.

Амерички часопис "Biblical Archaeology Review" објавио је чланак Шели Вахсманa, професора библијске археологије на Универзитету у Тексасу, у којем научник пружа доказе да је Нојева барка можда изгледала као обична дрвена кутија с ногама. Ова хипотеза се заснива на проучавању предмета древне библијске умјетности. Ови археолошки налази дају нову идеју о изгледу Нојеве барке, што је значајно у супротности са становиштем на које смо навикли.
Нојева барка је назив за лађу коју је Ноје изградио по Божијој вољи. То је спасило породицу праведника и све животиње током Великог потопа, пуштеног од Бога да очисти земљу од зле људске расе. Већина читалаца Библије замишља Нојеву барку као џиновску лађу. Недавно су се, међутим, појавиле хипотезе које дају другачији поглед на ово традиционално гледиште. Ово укључује недавни приједлог америчког археолога.
Разни археолошки налази омогућавају нам да разумијемо како су људи приказивали барку у древна времена. Дакле, у дјелима умјетника првог миленијума прије нове ере барка изгледа потпуно као кутија. Сличне слике присутне су на древним кованицама кованим у 2. и 3. вијеку нове ере. Најранији приказ барке заправо потиче из паганског града Апамеја Кивотос (грч. Ἀπάμεια κιβωτός) у Фригији, гдје новчићи ковани у другом и трећем вијеку приказују Ноја и његову жену како стоје у кутији са отвореним поклопцем. Изнад поклопца приказан је голуб са маслиновом гранчицом и гавран (Пост 8, 6–12). Овај апамејски новчић приказује Ноја и његову супругу у барци, која је приказана као кутија са отвореним поклопцем како плута на води, а  Нојево име написано је на грчком језику. Новчић датира из средине трећег вијека послије Христа.
Хипотезу да је барка изгледала као кутија потврђује и мозаик пронађен у Турској. Сцене које приказују догађаје Великог потопа биле су прилично честе у древним храмовима. На мјесту древног града Мопсуестије у Турској сачуван је фрагмент мозаичког пода са натписом „Ковчег Ноја искупитеља“. Овај мозаик садржи приказ животиња које окружују отворену кутију са четири ноге.
У новије вријеме, ископавања у синагоги Хукок у сјеверном Израелу из петог вијека открила су сличан мозаик тепих, који такође приказује Нојеву барку не као лађу, већ као дрвени сандук са ногама.

Зашто онда древна библијска умјетност приказује Нојеву барку на овај необичан начин? Одговор требамо потражити у преводу. Док су оригинални аутори Петокњижја користили различите јевррејске изразе за упућивање на Нојеву арку (tieveh) и „Ковчег завјета“ (aron), грчки преводиоци јеврејске Библије, који су започели свој рад у трећем вијеку прије Христа, користили су једну те исту грчку ријеч, кивотос, што значи затворени дрвени контејнер који се користио за чување драгоцјености, да означе обоје. Чини се, дакле, вјероватним да су рани јеврејски и хришћански умјетници, који су радили у раном првом миленијуму наше ере, били под утицајем превише дословних тумачења преведене јеврејске Библије, која им је сугерисала да су Нојева барка и Ковчег завјета слични по изгледу.Аутор: вјеронаука.нет на основу писања више извора који се баве библијском археологијом

Манастир Богородице Икосифинисе са својим ручно израђеним чудотворним ликом једно је од највећих ходочашћа у Македонији. На планини чије име говори да се налази изнад земље или да је свеземаљска планина (Пан-гео), на надморској висини од 753 метра, налази се на границама префектура Сер-Кавала, али црквено припада Епархији драмској.

То је најстарији манастир у Европи и Грчкој који многи упоређују са правим светиштем, које сваке године прима мноштво посјетилаца. Током вијекова доживио је поновљена разарања која су на крају довела до обнове манастира 1965. године.

Име се често везује за назив оближњег села Косифона, али је ближе истини предање које име манастира поистовећује с нерукотвореном иконом Богородице Икосифинисе.
Друго предање говори о светом Герману, подвижнику из Свете земље, за чије је име и дјелатност везана историја овог велељепног манастира. Анђео, који је носио поруку Богородице саопштио је једне вечери светом Герману поруку, по којој је потребно да иде у Македонију и у планини подигне манастир. Сви путеви према овим крајевима у то време водили су преко Христопоља (данашње Кавале) и Филипа, места где је утиснута прва хришћанска стопа и где је свети Павле крстио свету Лидију, прву хришћанку у Европи. Прешавши овај пут, обрео се на планини Пангео (или Пангеон, свеједно), где је у једној пећини подигао омалену цркву.
Поново му се указао анђео-пратилац и саопштио да то није право место, већ да се оно налази више, у планини. Дошавши на погодан пропланак, на око 800 метара надморске висине, указа му се Богородичин лик, и свети Герман схвати да је то место где је потребно изградити храм. И тако је било. Током радова пронашао је два крста од старије цркве коју је некада подигао епископ Созон, учесник Четвртог васељенског сабора у Халкидони. Место овог првобитног храма налазило се педесетак метара удаљено од данашњег манастира.
Већ на самом почетку понестало је средстава да би се плаћали најбољи мајстори, па је свети Герман кренуо у Драму, велико и богато месту да би тамо потражио помоћ. Убрзо, на почетку пута срео је изасланике византијског цара, Николаја и Неофита, који су се враћали у Константинопољ. Они му обећаше да ће од цара измолити помоћ, како и би. Николај и Неофит после извесног времена дођоше с новцем и градња храма би завршена, а Неофит постављен за првог игумана, како је записано у документу, који се чува у фирентинској библиотеци. Од тог, петог века манастир се нигде не помиње. Кажу „као да је нестао“ или „пропао у земљу“. Први документ после овог времена јесте уговор о некаквој купопродаји између манастира Икосифинисе и Хиландара, с потписом монаха Симеона Хиландарца, из 1320. Неколико хроника, посебно Цетињска и Карловачка, говоре о помоћи коју је краљ Милутин давао овом манастиру. Из тога се изводе закључци да је манастир био запустео, вероватно због неке природне катастрофе, епидемије или налета пљачкаша.

Други велики ктитор овог манастира био је васељенски патријарх свети Дионисије, који је 1472. потпуно обновио манастирску цркву и конаке. Пут овог светитеља од родног Пелопонеза, водио је преко Константинопоља, где се замонашио, преко протеривања у Хадријанопољ (Једрене), до места митрополита у Филипима, и васељенског патријарха, 1467. Због великог доприноса очувању православља и свог изузетног подвижничког живота, проглашен је за светитеља, а једно од великих дела је и поновно оживљавање великог духовног центра, какав је већ тада био манастир Богородице Икосифинисе. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања извора: догма.гр и Данас

Фејсбук је за своје кориснике у Сједињеним Америчким Државама увео нову опцију која омогућава вјерницима да се моле на Фејбуку. Али, такође, користиће се и за персонализацију огласа на Фејсбуку, попут другог садржаја. Портпарол је рекао да би ти подаци могли да утичу на то како Фејсбукови системи одлучују које огласе ће приказивати корисницима.
Компанија је открила да су током пандемије људи тражили једни од других да се моле и зато су одлучили да створе алат који ће помоћи уједињавању људи у потреби са онима који се могу молити за њих.
Ова услуга је тестирана у неколико вјерских заједница скоро годину дана. У мају је постала доступна свим групама у Сједињеним Државама.
Ради овако: на страници се појављује дугме које омогућава кориснику да одговори на нечији захтјев: „Молио сам се“. Када се притисне дугме испод поруке са захтјевом, појављују се имена оних који су се молили.
Када неко одлучи да притисне дугме „молио сам се“, друштвена мрежа ће вас сљедећег дана подсјетити на молитву. Такође, када се објави молитвени захтјев, чланови групе могу назначити да се моле, оставити коментар или лично написати поруку.
У једној приватној групи коју је видио Ројтерс, једна жена је користила алат тражећи молитве за тетку обољелу од коронавируса. Људи су одговарали притиском на дугме „молио сам се“, а њихова имена су пребројана испод. Корисници су могли изабрати да буду обавијештени подсјетником да се сутра поново моле. Други су тражили молитве за сломљено срце кћерке, возачки испит сина и проблеме са осигуравајућом кућом.
Али Фејсбук у томе види и пословне интересе. Вјештачка интелигенција друштвене мреже моћи ће да користи прикупљене податке за персонализацију оглашавања. Поента је да ће радње корисника бити класификоване и то ће утицати на врсту оглашавања које ће видјети на својој страници. Оглашивачи ће моћи јасније циљати оглашавање, користећи садржај молитвених захтјева и одговора на њих.
Вјерске личности у Сједињеним Државама подржале су иновацију, али су изразиле забринутост због повјерљивости публикација са захтјевима за молитву, као и због нејасне даље употребе прикупљених података. Црквени лидери изразили су незадовољство начином на који Фејбук цензурише поруке и не бори се довољно против стварног изазивања вјерске мржње.
Аутор: вјеронаука.нет на основу више извора од којих је највише коришћен овај Извор

„Свака Помјесна Православна Црква може да се суочи са црквеним расколом који се догодио у Украјини, али ако се ситуација правилно ријеши, осталима ће убудуће бити лакше“, каже епископ Стефан, јерарх Српске Православне Цркве.
У интервјуу за украјинску телевизију Перший козацький, владика Стефан је истакао да ситуација у којој се налази Украјинска Православна Црква утиче на читав православни свијет.
„Раскол је најгора ствар која се може догодити у Цркви (...) Ако се ситуација овде, у Кијеву, реши исправно, на добар начин (а како то остварити сада не знамо, али се надамо да ће Сам Господ помоћи), онда ће и осталим Помјесним Црквама бити лакше. Ако се то не догоди, биће велики проблем у православном свијету, који није постојао 20 вијекова“, нагласио је српски јерарх.
„Мислим да је Господ удостојио украјински православни свијет тога да сада баш он мора да одговори како треба сачувати Православни свијет“, рекао је епископ ремезијански Стефан.
„Најважније је да се никога не бојимо“, додао је епископ ремезијански. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања Уније православних новинара

Сјећање на светитељку првих вијекова хришћанства  -  великомученицу Марину (Маргариту) (+ IV вијек) православна црква прославља у петак, 30. јула 2021. године.
Будући светитељка рођена је у Антиохији у Малој Азији, у породици Едесија незнанобожачког жреца. Мајка Свете Марине је рано умрла (када је Марина имала 5 година), па је девојчица предата на чување медицинској сестри, која ју је одгајала у православној вјери. Истина, кад се сазнало да је његова кћерка постала хришћанка, отац Едесеије се одрекао ње.
Током прогона хришћана од стране цара Диоклецијана (284-305), 15-годишња Марина је заробљена и бачена у тамницу. Царски намјесник Олимврије , фасциниран љепотом дјевојке, наговорао ју је да се одрекне хришћанства и постане његова супруга. Међутим, света Марина га је одбијала и због тога ју је ставио на велике муке.
Видјевши да не може побиједи Марину, злинамјесник нареди да јој се одруби глава. И одсјекоше јој главу у доба цара Диоклецијана (284-305). Патње Свете великомученице Марине описао је свједок догађаја, слуга Божји Тимотије.
До 1204. године мошти великомученице Марине биле су у манастиру Пантепонте у Византији. Према другим изворима, били су у Антиохији до 908. године, одакле су пребачени у Италију. Светитељкина десна рука пренесена је у манастир Ватопед на Атосу. На врху планине Ланга у Албанији налази се манастир посвећен Св. Марини, са честицама њених Светих Моштију гдје се догађају многобројна чуда.
Светој Марини вјерници се обраћају молитвама за избављење од демонске опсједнутости и траже помоћ у лијечењу многих болети, најчешће рака. Аутор:вјеронаука.нет

​На Криту је завршена 28. Генерална скупштина Интерпарламентарне скупштине православља (Interparliamentary Assembly on Orthodoxy) .
У раду 28. Генералне скупштине Интерпарламентарне скупштине православља, учествовале су делегације 16 држава чланица из Европе, Азије и Африке, делегације Европског парламента и Парламентарне скупштине Савјета Европе. У раду Генералне скупштине учествовали су и посланици у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Сњежана Новаковић Бурсаћ и Ненад Стевандић и делегат у Дому народа Лазар Продановић, док је на позив Интерпарламентарне скупштине православља, Сања Лакић предводила делегацију Србије на годишњем засиједању на Криту.
Учествовале су и делегације Интерпарламентарне уније, Парламентарне скупштине Медитерана, представници Парламентарне уније Организације исламске конференције и Међународне мреже католичких законодаваца, као и представници православних цркава из цијелог свијета.
Предсједник Интерпарламентарне скупштине православља ((ИСП), Сергеј Гаврилов примијетио је да се у позадини пандемије коронавируса повећава опасност од „духовног“ вируса повезаног са губитком моралних темеља друштва, пораст екстремизма и војна конфронтација. Сергеј Гаврилов је примијетио да се "темељи међународне политике након пандемије морају ревидирати".
- Земље Африке и Блиског истока захтијевају обнову хришћанских темеља у односима међу земљама, позивају на напуштање себичности, међусобно непризнавање вакцина. Афрички парламентарци посебно запажају катастрофално ниску стопу вакцинације усред ширења нових варијанти коронавируса, трговинске парализе, повећане глади и сиромаштва, што заједно може изазвати озбиљну пан-афричку кризу, рекао је парламентарац.
Предсједник ИСП -а је нагласио да је данас афричким земљама "потребна економска и хуманитарна помоћ развијених земаља, укључујући и усмјеравање потребне количине вакцина".
„Представници делегација Блиског истока покренули су питања заштите права православног становништва Палестине, штитећи институцију традиционалне породице од покушаја искривљавања суштине породице и традиционалног васпитања дјеце“.
- Парламентарци балканских земаља указали су на опасност од пријетње растом екстремизма на Косову и Метохији и одбијање земаља које су покренуле рат против Југославије да признају своју одговорност за накнадни геноцид над православним становништвом. Грчка страна је поставила питања о потреби промене статуса Аја Софије: да јој се врати статус цркве, - рекао је Сергеј Гаврилов.
Предсједник ИСП-а је, такође, истакао да су се "представници парламената од балтичких држава до Блиског истока ујединили у препознавању потребе обнове традиционалних верских вриједности као основе будућег свјетског поретка". Аутор: вјеронаука.нет

,,Свјете тихиј" је једна од најстаријих црквених пјесама и чита се или пјева на свакодневном Вечерњем богослужењу, а састављач ове ,,пјесме свјетлости" је Свети Свештеномученик Атиноген. Први пут је забиљежена крајем 3 или почетком 4 вијека, иако је већ тада сматрана старом. Зато је Свети Василије Велики помиње као живо предање Цркве. Химна Свјете тихиј првобитно је написана на старогрчком језику, а у преводу гласи овако:
,,Свјетлости тиха, свете славе, бесмртнога Оца Небескога, Светога, Блаженога, Исусе Христе.Дошавши на запад (залазак) сунца, видјесмо свјетлост вечерњу, пјевамо Оца, Сина и Светога Духа Бога.  остојан си у сва времена да пјеван будеш гласима светим, Сине Божији који живот дајеш, зато те свијет слави!" 
Црквенословенски:Свете тихиј, свјатија слави бесмертнаго Оца небеснаго, Свјатаго, Блаженаго; Исусе Христе, пришедше на запад сонца, видјевше свет вечерњиј, појем Оца, Сина и Свјатаго Духа Бога; достојин јеси, во всја времена, пјет би ти гласи преподобними, Сине Божији живот дајај, тјемже мир Тја славит.
Свештеномученик Атиноген и десет његових ученика страдали су за Христа током прогона хришћана у граду Севастији, у Јерменији. Живљаше у једном манастиру близу града са 10 својих ученика. У вријеме Диоклецијаново дође у Севастију неки љути мучитељ хришћана Филомарх који је приредио велику гозбу у част паганских богова и наредио грађанима Севастије да принесу жртву идолима. Али становници Севастије, углавном хришћани, одбили су да учествују у нечастивом празновању и да принесу жртве идолима. Војницима је наређено да туку народ, а многи хришћани су тада добили мученички вијенац Кад видје Атиногена и његове ученике, он рече старцу, да принесе жртву идолима, да не погине као што су и други хришћани погинули. Одговори му Атиноген: „о мучитељу, они које ти именујеш погинулим нису погинули него су на небесима и ликују с ангелима." Дирљив је призор био када је једна кошута, коју је милостиви Атиноген својом руком хранио, притекла к њему и видећи га у беди сузе пролевала. И зверови су горски имали више сажаљења према мученицима Христовим него незнабошци! После тешких мучења, при којима ангел Божји ублажаваше мученике, сви бише мачем посечени, најпре свештеници и сатрудници Атиногенови, а по том и сам Атиноген, и преселише се у небесну домовину, 311 год.​

​У Израелу је пронађен натпис стар 3.000 година са именом библијског судије Гедеона. Ово је први пут да се његово име појављује изван библијског текста. Ово откриће нуди важне увиде у везу између библијског текста и историјске стварности, рекли су истраживачи.
​Натпис стар више од 3.000 година са именом библијског судије Џерувала (у Библији познат као Јеровал или Гедеон) пронађен је током ископавања у Хирбет ел Раи у јужном Израелу око 70 километара југозападно од Јерусалима пише израелски Jerusalem Post, позивајући се на Израелску управу за старине. Ово је први пут да се Јерувалово име појављује изван библијског текста.
Натпис је направљен на бокалу који датира око 1100. године прије нове ере. Направљен је у систему писма који су измислили Ханаанци још у бронзаном добу, док први хебрејски записи датирају тек у 9. вијеку пре нове ере.
Артефакт је пронађен у насељу Хирбет ел Раи у јужном Израелу, које је доживјело процват у XII – XI вијеку прије нове ере, односно управо у доба судија. Догађаји овог времена представљени су у истоименој књизи Старог завјета. Судијама су се звали људи који су владали јеврејским народом од Исуса Навина до зацарења првог јеврејског цара Саула. Током њихове владавине, Израиљци су због непослушности Богу и скретања у паганизам више пута били нападнути од стране сусједних народа, посебно Ханаанаца, и изгубили су независност. После покајања, Господ је подигао људе међу људима који су подигли своје саплеменике у ослободилачку борбу, а затим завладали земљом.

Један од ових судија био је Гедеон, син Јоасов, из племена Манасијиног. Надимак Јероаал добио је након што је уништио олтар паганском богу Ваалу. Гедеон је живео у 11. вијеку пре нове ере, када га је Господ, кажњавајући израиљски народ за идолопоклонство, предао у руке сусједном народу Мадијанима (Суд 6,1). Када је анђео послат од Бога открио Гедеону да мора ослободити Израиљце од власти странаца, он у почетку није вјеровао, јер је био најмлађи у породици, а његово племе је било најсиромашније ."Тада рече Гедеон Богу: ако ћеш ти избавити мојом руком Израиља, као што си рекао,Ево, ја ћу метнути руно на гумну: ако роса буде само на руну а по свој земљи сухо, онда ћу знати да ћеш мојом руком избавити Израиља, као што си рекао. И би тако; јер кад уста сјутрадан, исциједи руно, и истече росе из руна пуна здјела". Осим што је указивало на Гедеонов одабир, ово чудо је наговијестило дјевичанско рођење Христово, које се догодило једанаест вијекова касније.
У ослободилачком рату Гедеон је окупио војску од три хиљаде људи. Међутим, да би Израиљцима показао да неће побиједити својом снагом, већ благодаћу Божијом, Господ је рекао Гедеону да остави у војсци само триста људи. По Божјој заповијести, Гедеон и његов народ напали су непријатељски камп усред ноћи, затрубивши у трубе и разбивши празне врчеве. Од буке у логору почела је паника, непријатељи су побјегли, а Гедеон и његови војници потјерали су их на другу страну Јордана. Тако је Гедеон ослободио Израиљце од Мадијанаца.
Археолози наглашавају да, иако нема јасне сигурности да ли се откривени натпис односи на Гедеона из Књиге о судијама, таква се могућност не може искључити. У сваком случају, овај налаз, по њиховом мишљењу, указује на кореспонденцију библијског текста са историјском стварношћу тог времена. Поред тога, натписи из овог периода су изузетно ријетки.

​„Као што знамо, постоји озбиљна дебата о томе да ли библијска традиција одражава стварност и да ли је у складу са историјским сјећањима на времена судија и времена Давида. Сада је име Јеровал такође пронађено у археолошком контексту, у слоју који датира из тог периода “, примијетили су професор Јосеф Гарфинкел, израелска управа за антиквитете (Israel Antiquities Authority) Гарфинкел и археолог Саар Ганор са Јеврејског универзитета у Јерусалиму.

Научници наводе: „Чињеница да се иста имена спомињу у Библији, а налазе се и у натписима откривеним током археолошких ископавања, показује да се сјећање на њих чувало и преносило с кољена на кољено.

На дан 27. јула 2021. године у Кијеву уочи празника поводом 1033. годишњице Крштења Русије, а након молитве на Владимирском брду, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије заједно са представницима Помјесних Православних Цркава, епископа и свештенства Украјинске Православне Цркве предводио је Велику литију до Свето-Успенске Кијево-Печерске лавре.
На свечаној молитвеној поворци изнете су мошти светог кнеза Владимира и чудотворне иконе Пресвете Богородице – Зимненска, Почајевска, Касперовска, Свјатогорска, Љубечка које су у Кијев донете из различитих региона Украјине.
Учесници поворке шетали су централним улицама Кијева од Владимирске горе до Кијево-Печерске лавре, како би затим учествовали у свеноћном бдењу.
Код крста-спомен обележја у улици Хрушевског Његово Блаженство Митрополит Онуфрије, заједно са свештенством и мирјанима, молио се за покој душа погинулих у трагичним догађајима у фебруару 2014. године и положио цвеће.
Када су се епископи и свештенство окупили на тргу испред Успенског сабора Кијево-Печерске лавре да одрже свеноћно бдење, ходочасници су тек напуштали Владимирску гору и ходали улицама украјинске престонице певајући молитве.
На крају молитвене поворке у Кијево-Печерској лаври одржан је састанак за представнике медија.
Ове године у литији је учествовало 350 хиљада православних верника. Ову цифру навео је током састанка за представнике медија митрополит бориспољски и броварски Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве. Извор: моспат.ру

Литију УПЦ и прославу дана сјећања на кнеза Владимира пратило је 22 страна новинара из 12 медија.
Молитву на Владимирском брду код споменика кнезу Владимиру и Велику литиј Украјинске православне цркве пратило је скоро пола хиљаде новинара из Украјине, Грчке, Србије, Чешке и других земаља, преноси Информативни центар УПЦ .
УПЦ је саопштила да је 455 представника медија акредитовано за прославе Украјинске православне цркве у част Дана крштења Кијевске Русије 27. и 28. јула.
Информативни центар је извијестио да је прославу УПЦ-а од 27. до 28. јула пратило 12 страних медија, као и скоро сви централни украјински ТВ канали, електронски и штампани медији, радио и црквени медији. Јавне организације, такође, су показале интересовање за догађај слањем својих представника.
Прослави УПЦ -а присуствовало је укупно 22 страна новинара из 12 медија, укључујући представнике угледних међународних издања, као што су Агенција Франс Прес, Дојче Веле, ББС Ворлд Сервис и други. Извор: ​„Савез православних новинара“

Поздравну поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве Најсветијег Патријарха Порфирија на свечаности у Кијеву поводом прославе 1033. годишњице Крштења Русије прочитао је епископ топлички Јеротеј. У поруци стоји:
Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију,
Ваше Блаженство, драги нам у Христу брате и саслужитељу, Блажењејши брате Онуфрије, заједно са браћом архијерејима, свештеницима и свештеномонасима, игуманијама са сестринством, браћом и сестрама благоверним Кијевљанима, васцелим верним народом Украјине који чврсто и непоколебиво чува чистоту вере православне, чува нераздељивим хитон Господа и Спаса нашега Исуса Христа, честитам вам велики празник – Дан Крштења Русије и са њим сећање на вашег Крститеља – Светог благоверног и равноапостолног великог кнеза Владимира.
Ваша личност је, драги нам у Христу брате, чврсто управљајући бродом Украјинске Цркве, у ово веома тешко време постала символ верности јединству Православне Цркве, храброг одупирања искушењима. Избор који сте Ви учинили, следећи личност Вашег великог претходника митрополита Владимира, истоветан је избору који је учинио Свети кнез Владимир, када се определио за Православље, претходно се упознавиши са свим верама тадашњег света. Остајући верни канонском поретку и јединству са Православном Црквом, Ви сте поновили избор Светог кнеза Владимира. Тако сте, са Вашим архијерејима, са свештенством, монаштвом и народом постали узор који је препознат и у нашем благоверном српском народу.
Ви сте, Блажењејши, братску и делатну љубав посведочили када сте дошли у онај део Српске Православне Цркве који је био, а још је и увек, изложен сличним, веома опасним искушењима, – у Црну Гору. Тамо сте се заједно са покојним митрополитом Амфилохијем молили за јединство Цркве и предводили литију која је учинила да и ми, православни Срби, као и народ Украјине, будемо у свету препознати по верности Христу, по храборм одупирању искушењима која кнез овога света ставља пред нас.
Ја Вам данас, на дан овог великог празника, изражавам велику захвалност на таквој помоћи и љубави. Због тога ће света Православна Црква, и у Србији и у Украјини и свугде где се чува верност Светом Предању, канонском поретку, и ослања на молитве Светог кнеза Владимира и Светог Саве Српског, бити славни и велики победник над силама овога света.
Још једанпут Вас, Ваше Блаженство, срдачно поздрављам, честитам Вам празник, упућујући молитве да Вам Господ да снагу да и даље служите својој Цркви и верном народу.
Архиепископ пећки,Митрополит београдско-карловачки, Патријарх српски Порфирије
Извор: http://www.spc.rs/sr

У Тулској области, на југу Русије наставља се изградња цркве посвећене Светом Гаврилу (Ургебадзе), јуродивог Христа ради из манастира Самтавро (град Мцхета, Грузија). 
Ово је прва Црква у Русији посвећена великом грузијском светитељу 20. вијека.
Преподобни Гаврило представио се у Господу 1995. године, а Грузијска православна црква га је канонизовала 2012. године. Данас је веома поштован и у Грузији и у Русији.
Црква је пројекат Фонда Арханђела Михаила на идеју о. Фјодор Коњухов, који је у Русији добро познат као храбар и неуморан путник. Обећао је да ће саградити цркву након повратка са сваког путовања, а црква Светог Гаврила резултат је његовог путовања од Новог Зеланда до рта Хорн 2018-2019.године.
Пут од 7.160 миља преко Тихог океана, током 154 дана, одвија се у прилично тешким условима. Током једне од страшних океанских олуја о. Фјодор се молио светом Гаврилу и осјећао његову подршку. Зато је одлучио да сагради цркву у част свеца у свом родном селу у Тулској области.
Изградња цркве је почела 2019. године. Првобитно је било планирано да то буде мала капела, али је убрзо постало јасно да треба саградити цркву са олтаром у част светог грузијског монаха.
До сада је прикупљено 10.640 долара (784.000 рубаља) од потребних 40.000 (2.950.000 рубаља). Аутор: вјеронаука.нет на основу писања orthochristian.com

​Господин Пузла направио портрет румунског патријарха Данила од 720 Рубикових коцкица као честитку за 70. рођендан Његовог Блаженства (рођен 22.јула 1950.год)
Међу честиткама упућеним румунском патријарху Данилу, поводом његовог 70. рођендана, честитка младог умјетника Кристијан Леана истиче се оригиналношћу.
Младић, познат као Господин Пузла, финалист емисије „Румуни имају таленат“ искористио је више од 700 Рубикових коцкица да би направио лик румунског патријарха. Процес, који је трајао скоро 7 сати, забиљежен је и објављен на његовом ЈуТјуб налогу. Господин Слагалица је за модел користио фотографију Басилица.ро.
„Благословен много година!“, Кристијан Леана је пожелио румунском патријарху. „Нека Бог помогне да све иде како треба и да не буде проблема.“ 
Интересантно је напоменути да су и српски патријарх Порфирије и румуски Данило рођени 22.јула. 

​У Манастиру Тумане торжествено је 26. јула прослављен храмовни патрон, Свети Архангел Гаврило, известио је Манастир на својој фејсбук страници. Како се наводи, у присуству неколико хиљада људи Литургијском сабрању предстојао је архимандрит Димитрије, уз саслужење свештеника и братије манастира. У беседи је отац Димитрије истакнут значај заједнице за живот цркве и наш печат на заједничарење, а то је свето причешће. Игуман тумански се дотакао и благовесничке улоге Св. Гаврила у домостроју спасења. За све присутне љубављу братства припремљено је славско послужење. Ова радост је била сугуба, јер свог небеског покровитеља прославља јерођакон о. Гаврило.
Извор: Манастир Тумане, фејсбук страница
 Беседа архимандрита Димитрија у Манастиру Тумане, 26. јул 2021:(извор: Радио Слово Љубве)

Токио, 22.јула. Духовни отац руског олимпијског тима протојереј Андреј Алексејев служио је у сриjеду 21.јула 2021.године прву литургију у капели организованој у олимпијском селу у Токију, гдjе су се неки од спортиста причестили.
- Да, наравно (прва литургија је одржана у капели). Било је спортиста. Било је и оних који су се причестили - рекао је протојереј за РИА Новости.
​Андреј Алексејев је постао једини свештеник Руске православне цркве који је тим пратио 2021. године због ограничења у вези са пандемијом коронавируса. Указом патријарха московског и циjеле Русије Кирила од 27. јула 2016. године постављен је за исповjедника олимпијског тима.
Уочи одласка руског тима на Љетње олимпијске игре у Токију, 30. јуна, у Храму Христа Спаситеља у Москви одржан је молебан који је предводио предсједник Патријаршијске комисије за физичку културу и спорт , митрополит Мурмански и Мончегорски Митрофан (Бадањин).

Токио, 28. јула. Протојереј Андреј Алексејев, духовни отац руског тима на Олимпијским играма у Токију, чита молитву против коронавируса за спортисте. Он је за ово рекао ТАСС -у .
„Свакако [таква молитва се чита]“, рекао је исповједник. - Његова светост патријарх дао ми је свој благослов да читам посебне молитве, које приносим на свакој Литургији, а такође додаје молебну посебну молитву која одговара тренутној ситуацији, о овој болести... Обраћамо се Богу са молбом за помоћ у овој ситуацији, гдје је сваком од нас потребна ова подршка “.
Тренутно чланови руске делегације нису имали ниједан случај коронавируса на Олимпијским играма у Токију.
Олимпијске игре ће се завршити 8. августа.

Настојатељ храма Светог блаженог великог кнеза Димитрија Донског у сјеверном Бутову, директор Недељне школе и заменик председника Патријаршијске комисије за физичку културу и спорт рођен је у Ростову на Дону. Одрастао је у совјетској породици, био је пионир, комсомолац и повремено је посјећивао цркву, али су га животни догађаји навели да служи Богу од дјетињства.
Протојереј Андреј Алексејев постао је духовни отац руског олимпијског тима углавном захваљујући бављењу спортом. Директор је спортског комплекса, који је дио културног и образовног центра Воскход при храму, а такође надгледа разна такмичења. Када га је патријарх Кирил позвао да лети са спортистима на Игре у Бразилу, организовао је дјечије и омладинске спортске догађаје, укључујући и међународне. Од тада је све ово почело.
На главном почетку четворогодишњице, протојереј се састаје са спортистима, вођама делегација, медицинским особљем, тренерима и другима. Алексејев комуницира са онима који то желе, не само на територији на којој је опремљена мала капела, већ и током шетњи по селу, у трпезарији. Осим тога, духовник служи молитвене и божанске службе.
Током рада са олимпијцима, о. А. Алексејев објавио је двије књиге у серији "Дневник духовног оца олимпијског тима Русије". Исто ради из Токија, објављујући биљешке на вебсајту храма, гдје дијели са читаоцима све што се дешава у главном граду Јапана.

Наша браћа Руси, празнују данас свој празник. Православљају једног великог и светог мужа, који се упокојио у Господу пре 917. година. Једне исте године, 1015, у размаку од седам недеља, упокојила се два словенска кнеза, два светитеља, два Владимира. Једно је свети Јован Владимир, кнез српски, прозван Елбасанским, а друго свети Владимир, велики кнез Кијевски.
Постоји у умирању људи као и у рађању неки тајанствени ред, који наша људска логика још није ухватила. Ако би било по сличности душа свети Јован Владимир, светац од детињства до смрти, више је личио на кнеза Александра Невског, потомка Владимира Кијевског него ли на овог последњег, који је тек после бурне паганске прошлости почео живети хришћанским животом. Може се само рећи да је име Владимир постало врло популарно, и то код Срба због светог Јована Владимира, а код Руса због Владимира великог кнеза Кијевског, данашњег слављеника Руског народа.
Овај данашњи празник руски може се назвати и верским и националним и државним и културним. Јер је свети кнез Владимир руски поставио један четвороугаони камен темељац, на коме је постројена деветстогодишња палата руске вере, руске нације, руске државе и руске културе. Он је духовни родоначелник руског народа.
Ја мислим, да сви Јужни Словени, а Срби пре свију, треба срцем и душом да узму учешћа о овој слави наше руске браће. Јер нас свест наша гони, да плачемо кад Руси плачу, и да се радујемо кад се Руси радују. Посреди је дуг наш Русији. Може човек дуговати човеку, и народ народу. Али дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега.
Од ове љубави нема веће, да ко положи живот свој са ближње своје-речи су Христове. Руски цар и руски народ ступајући неспремни у рат за одбрану Србије нису могли не знати, да иду у смрт. Но љубав Руса према браћи својој нити је устукнула од опасности нити се убојала смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар, са децом својом и са милионима браће своје, отишао у смрт за правду српског народа?
Смемо ли прећутати пред небом и земљом, да наша слобода и држава стају Русију више него нас? Морал Светског Рата, нејасан, сумњичен и оспораван на разним странама, представља се у руској жртви за Србе у јеванђелској јасности, несумњивости и неоспоности. А несебичан мотив, неземни морал при жртви за другога – није ли то привољење царству небескоме? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се цар Никола приволео царству земаљскоме, царству себичних мотива и ситних рачуна, он би на сву прилику и данас седео на своме престолу у Петрограду.
Али се он приволео царству небескоме, царству небеских мотива и јеванђелског морала; због тога је изгубио главу и он, и чеда његова, и милиони браће његове. Други Лазар, и друго Косово! Ова нова косовска епопеја представља ново морално богатство Словена. Ако ико у свету може и треба да ово разуме, Срби и могу и дружни су ово разумети.
Но ова мистерија приволења царству небеском, т.ј. приволења ономе што је тренутно горе у очима света, није се показало у руској историји само једном и само у наше дане. Оно представља трајан процес кроз сву историју руског народа од светога Владимира до данас.

Кнез Владимир се први са народом руским приволео царству небеском. Са народом, кажем, јер и пре њега приволевали су се појединци небеском царству, као његова баба Олга, Кијевски мученици Теодор и Јован, и други. Али је Владимир први пошао путем Крста са целим народом својим. То није могло бити без велике унутарње борбе код Владимира, без много веће душевне борбе од оне код Косовског Лазара и код последњег цара руског.
Јер ови као крштени и васпитани хришћани имали су само да изаберу, да или не да истрају до краја на привикнутом путу хришћанског пожртвовања, док је паганин Владимир, син једног оца који је прозват “дивљим вепром”, имао да се реши на сасвим нов, у Русији дотле непознат и негажен пут. Он, који себи није ускраћивао никад ниједно земаљско уживање, који је дотицао крајности сваког раскалашлука, телесног разврата, неуздржавног крволоштва, грабежи, осветољубља – он је требао да умре старом душом и да почне живети новом.

По речи Христовој: ко изгуби душу своју, спашће је. Решити се на смрт душевну, мислим, теже је и јуначније него ли решити се на смрт телесну. Јер смрт душевна на коју се решио распусни кнез Кијевски није значила смрт тренутну и једну смрт, него смрт посевдневну и многу. По речима апостола Павла: сваки дан умирем, браћо. Примајући веру хришћанску Владимир је знао да прима најтежу од три предложене му вере. Летописци саопштавају, да је он дуго испитивао пре него се решио.

Он је знао, да Хришћанска вера значи пут Крста, и да пут Крста значи на првом месту раскрстити са својом рђавом прошлошћу, са дроњама старих навика, са својом старом Душом. И знао је он, да неће бити довољно само свући Перуна конопцима са Кијевског брда и утопити га у Дњепар, него да ће и он и сваки његов поданик морати избацити све идоле из своје душе.

А идоли словенски, авај! као и свачији идоли, били су измаштани богови земаљски, највеће ништарије под највећим именом, тупи и неми агенти царства земаљскога, који су прикривали људске душе за земљу обећавајући само царство земаљско, варљиву срећу земаљску, којој никад нико није очи сагледао. Идолопоклонство словенско, са средиштем у Кијеву, чинило је од Словена најдивљији народ у Европи.

Какав је био Владимир као незнабожац такви су били и руски Словени: мрачни чопор грабежника, разбојника, пождрљиваца, пијаница, рушилаца. Удовице су живе спаљивали. Идолима су жртвовали заклану децу. Били су страх и трепет културним народима, нарочито Византији, најкултурнијој од свих. Њихово највеће уживање било је рушење онога што они нису сазидали и пљачкање онога што они нису зарадили. Каква је сила под сунцем могла од тога мрачнога чопора створити народ, упитомити га, препородити, преобразити, васкрснути, и дати му душу свету на место душе зверске? Једино сила вере Христове могла је извести то неземно чудо над Русима.

Она је од Владимира вука створила Владимира јагње. Дотле женоманијак Владимир распустио је свој харем и почео живети целомудрено. Владимир прождрљивац и пијанац почео је постити, и то постити до изнемоглости; он, који се насмејао вери исламској кад је чуо да она забрањује крметину и вино! Владимир крволок почео је обилазити болнице и тамнице раздајући милостињу и утеху. Владимир ноћни весељак и играч почео је проводити ноћи у сузним молитвама, у клечању, метанисању и размишљању о суду Божијем и о души својој. Владимир бестидник постао је стидљивији од девојке. Владимир џелат претворио се у кротког покајника и милостивог самарјанина. Речју, Владимир идолопоклоник преобразио се у хришћанског свеца. Као кад би на једном зиду избрисали слику демона и насликали ангела! Заиста веће чудо него кад од гусенице постане лептир.

Кажу, да се ниједно чудо није догодило на гробу светога Владимира. Но није ли овај изабрани муж за живота свога учинио највеће чудо на самом себи? Сва чудеса, која свети људи вером творе, као: исцелење од болести, очишћење од страсти, препорођење порочних, уразумљење сумашедших, васкрсење мртвих – сва та чудеса извршио је свети Владимир на самом себи. Да су се још и на гробу његовом дешавала чудеса, ја мислим, да би људи на њега гледали као на Бога и не као на свеца. И сам преокрет, који се догодио у души Владимировој за живота, тако је велико чудо, да га је немогуће приписати толико напорима човека колико моћи и милости Божијој.

Може се неко упустити у испитивање промисла Божијега па у недоумици питати: зашто је Бог изабрао за крститеља и препородитеља руског народа баш таквога човека, који је првом половином свога живота надмашио у злу ваљда све своје паганске претке и савременике? Као да Онај, који је Савла гонитеља обратио у апостола вере Христове, није знао шта ради, кад је таквога паганина, Владимира, изабрао за највећу мисију у једном великом народу! Тешко је, истина, разазнати све конце у тананом ткиву Божијега промисла, али овај конац прилично је јасан. Требало је баш поправљеног грешника истаћи пред свима коленима руским. Требало је на прагу нове Русије поставити посвећеног паганина да стоји слично бакарној змији, и да својим примером опомиње, храбри и лечи посрнуле и пале Русе кроз сва будућа времена.

Највећа препорука за један лек јесте излечен болесник. Требало је излеченог кнеза Кијевског показати болесницима, да би с радошћу прихватили лек, који је њему дао здравље. Од свих чудеса, које у свету твори вера Христова, најкорисније је чудо обраћање грешника у праведника. С тим свршеним чудом на себи стоји Владимир на капији хришћанске Русије, и као да виче у уши свакоме Русу: “ја сам био ноћ, па сам се претворио у дан! шта си ти био? и у што си се претворио?”

“Владимир – красное солнишко!”. Овако је прозвао народ руски свог духовног родоначелника. Разумни и благодарни народ тим речима најбоље је изразио личност крштенога кнеза крститеља. Мрачна маса телесна претворила се у красно сунашце. То се у истини догодило са Владимиром. И Владимир је постао и остао красним сунцем за сву историју руског народа кроз минулих девет столећа. Ових девет столећа у Русији изобилују светим људима и светим женама, чудоторцима – међу овима и два сина Владимирова свеца, Борис и Гљеб. Они су болесне исцељивали, бесомучне укроћавали, мртве васкрсавали. Но сви су они дужници светога Владимира. И свима њима лакше је било посветити се него ли Владимиру, великом кнезу и великом богаташу, који се кроз иглене уши морао провлачити у царство небеско, и који није имао претходника у светитељском календару свога народа.

И тако свети кнез Владимир нити је обичан велики човек међу осталим великим људима ниту обичан светац међу свецима. Он је пионир величине и светитељства у руском народу, и то пионир државник, који је праву величину и светитељство учинио државним програмом. Чудан државни програм, који не може да се изведе ако га сваки грађанин прво на себи не изводи, по личном примеру Владимировом! Од овога светитеља државника почиње нова Русија, нов народ, нов дух, нов пут, нова култура. Крстивши руски народ свети Владимир је од дуготрајне руске ноћи учинио светли руски дан. Кад би неко извео реку понорницу испод земље, и просекао јој ново корито под сунцем, и учинио ју корисном на стотине начина – извршио би дело слично делу светога Владимира над руским народом, но далеко и мање и лакше.

Мрачна паганска маса руским крштењем је постала у току времена “красное солнишко” међу изродима. И ми можемо узвикнути: руски народе красно сунашце!

Ако се сад обазиремо мало на живот руског народа од светог кнеза Владимира до данас видећемо, да се он кретао путем на који га је ставио дух и пример овог његовог крститеља. Покољење за покољењем рађало се на руској земљи, па рођено стављано пред избор једног од два царства; одлучивало се за царство небеско и – одлазило. Милиони за милионима долазили су на свет узимали крст Владимиров на себе, па кличући Христу: Осана! уступали место новим милионима. Жетва Христова бивала је све већа и обилнија.

Но, тај историјски ток живота руског није јурио без застоја, без колебања, нити без прашине. Било је застајкивања, сачекивања немоћних и заморних, довикивања залуталих, очишћења упрљаних, као што то обично бива међу путницима. Река руске народне историје текла је одређеним правцем – и то је главно – но некад журно, некад успорено, а некад тако тихо, да је тешко било одредити: тече ли напред или назад.

Ви сте чули за чудну психичку појаву код неких лица, да су у тренуцима какве смртне опасности могли одједном видети и прегледати сав свој живот од детињства до тога часа опасности. Ја верујем, да под садашњим самртним ужасима, који притискују руски народ, морала се бар неким Русима представити пред очима слика свеколике прошлости њиховог народа од крштења у Кијеву до ових дана. Ако би ми покушали, да реализирамо у души својој онај самртни ужас, који данас господари Русијом, отвориле би нам се очи за виђење руске прошлости за последњих девет векова. И ми би видели да у целом свом досадашњем току историјски живот руски класично је јасан. Видели би шест периода руске историје од светог Владимира до данас; и седми долази. Ових седам периода некако се намећу својим поређењем са седам тајни Христових.

​Први период, Владимиров, одговара тајни светог крштења. Он је кратак, али презначајан због преокрета у животу руског народа, због ступања на нов пут и гредења једном одређеном новом циљу.
Други период следује првом и траје до ропства под Монголима. Овај период одговара тајни миропомазања. У овом периоду народ се лечио од преостале паганштине и утврђивао у вери Крста. На свакој руској души требало је известити оно чудо препорођења као тајна и означава утврђење у вери помоћу печата дара Духа Светога.

Трећи период протекао је под влашћу Монгола. Овај период одговара тајни светог покајања. Нагомилане грехе у време слободе требало је као прашину развејати са душе народне оштрим ветром робовања. У Русији под Монголима исто као на хришћанском Балкану под Турцима! Успорену реку живота требало је ставити на низбрдицу и каменито корито, да би пожурила и избистрила се. У ропству народ ћути, сећа се и каје. Робовање је сасвим позитивно, деловало на оно што је вазда за вазда главни циљ руске историје, циљ постављен јасно и снажно светим Владимиром. А то је очишћење духа од земље и привољење царству небеском.

Четврти период – од ослобођења испод јарма монголског па до цара Петра. Ослобођење је почело Куликовском битком на девет година пре Косовске битке, која је српском народу донела робовање. Тај сјајни период слободе одговара светој тајни брака. Душа народна, очишћена страдањем, обручује се и потпуно предаје свом небеском Женику. На руској земљи царује Христос неподељеном влашћу. Земља се руска украшава безбројним светињама и светитељима као небо звездама.Одушевљење за Христа прониче све и свакога, од цара и патријарха до бескућника и јуродивог луталице. Речју: свадбени пир, сједињење народа с Богом!
Пети период -од цара Петра великог до Светскога Рата. Овај период одговара светој тајни јелеосвећења. У овом времену интелигенција се руска раслабљава и колеба.Она излази из Русије са пуном торбом народних врлина, а враћа се са пуном торбом страних заблуда. Појављује се смућеност. Почиње оштар раздор међу школованим људима и немилосна препирка не о ситницама него баш о начелима живота, о Владимировом светом програму народном. Ране се јављају све чешће, и гној се излива по свима варошима.
Црква на селу остаје и надаље украшена невеста Христова, док се у вароши јавља као болничарка, која с бригом и тугом бди над болесницима. Број привољених царству земаљском расте као запаљење. Утопљени Перун са својом идолском фамилијом помаља главу из Дњепра. Али га дух светог Владимира бије у главу. Река руског живота веома се успорава, те се по површини нагомилава нечистоћа. Али за то је река врло дубока. Дубина њена то је душа многомилионог народа.
Шести је период од Светскога Рата, управо од мученичке смрти цара мученика, и траје још. Кнезу овога света попуштена је од Бога власт над Светом Русијом. Бог је допустио да буде за време невоља Његова него воља грешника, која одриче царство небеско и хоће царство земаљско.
Пагански превладимировски дух завладао је над Русијом. Тај мрачни и опаки дух пашти се, да реку руског живота уклони са сунца Христовога и учини је понорницом. Но народ руски се причешћује. Овај период одговара тајни светог причешћа. Никад се руски народ није искреније сједињавао с омиљеним му Христом него сада када неверници пљују на лице Христово. Никад му крв Христова није била слађа него сада када му се она забрањује и када врло тешко до ње долази. О слатка крви Исусова, како си постала неисказано слатка оним синовима и кћерима Русије, чијом се крвљу и сузама причешћује земља руска у ове дане!
А сутра ће настати седми период руске историје. Он ће одговарати светој тајни рукоположења. На многонамучени Владимиров народ излиће се нова благодат Духа Божјега. Руски народ постаће свештени народ, а биће као јутарња звезда међу народима, красное солнишко међу племенима земним.
И тако: историја крштене Русије представља макрокозмичко душевну драму светог Владимира, као што свети Владимир микрокозмично представља сву историју крштене свете Русије.
Носећи крв Светскога Рата на својој глави данашњи свет је много огрезао у бруталност и вулгарност. Као такав он потребује не једног свеца – мало је – него цео један освештани, свети народ. Тај народ треба и у наше дане да прође Владимирове муке унутарње борбе за превласт царства небеског над земаљским. Тај народ треба да буде добро бијен и бијењем убељен од греха, као што се платно убељује многим бијењем. Треба да се крсти огњем мука и суза, да би био омекшан, оплемењен, обожен, савршен.
Свет чека такав народ. Који је тај чекани народ? То је онај народ, о коме свет данас не уме ништа јасно да каже; о коме се муца и бунца на свих пет континената. То је народ судбе, кога Усуд гњечи да би од њега направио најбољи хлеб за духовну трпезу изгладнелог света. Руски народ стоји данас подељен на мученике и мучитеље. И једни се и други бескрајно муче. И ми желимо спасења и једним и другим. Тим подвигом самомучења руски народ се готови за велику своју мисију у човечанству; готови се да громко изрече оно “ново слово” Достојевскога.

То “ново слово” неће бити ново по суштини. Оно беше у почетку руске историје и показа се чудотворно у светом кнезу Владимиру. Њиме се руски народ оживљавао и царству је оно исто слово, које створи прво чудо у свету када претвори воду у вино, и прво чудо у Русији када претвори паганску телесну водурину у духовно вино, у небеско пиће.

Својим правим крштењем, водом и Духом, под светим Владимиром, Русија је спасла Хришћанство. У оно време на име када је православна вера, држана Светом Византијом, била сасвим онемоћала – не због своје немоћи но због немоћи људи – када се на другој страни политикантска вера Запада -вино помешано са водом – рвала са кнежевима овога света о земаљско царство, Хришћанство је било на самртној постељи, и прави хришћани у очајању.

Тада је Промисао Божји покренуо цео један континент, цео један непознати мравињак људски, у помоћ правој вери. То је била Владимирова Русија. Данас, када су на једној страни сасуди вере хришћанске на Истоку и Западу недовољно јаки да помогну оглувелом и збуњеном свету и када је на другој страни најокорелији паганизам под разним именима дигао своје рогове на свих пет континената – данас опет Промисао Божији позива Владимирову Русију да помогне Хришћанству, а кроз ово човечанству. Да му помогне, мислим, на тај начин што ће на кантару вредности дати превагу оној страни, која је вољна да се у име Сина Божијега приволи царству небеском.

Иде време и скоро је дошло, када ће мучеништвом крштена и освештана Света Русија везати све модерне идоле, који њу сада даве, и попут светог Владимира избацити их из земље руске у бездан неповратни.

Иде време и скоро је дошло, када се у Русији неће само обнављати иконе светитељске, као што то данас бива, него када ће војска руских живих светитеља, од светога Владимира до светога Серафима, и до последњих мученика Христових са царем мучеником на челу, објавити небу и земљи, да је сав руски народ Христом обновљен, у мукама поново рођен, у крви поново крштен, и као такав готов да помогне целом свету.

Иде време, браћо моја, и већ је на прагу, када ће се упрљано и од мука постарело лице руског народа засијати као сунце и обасјати све оне који седе у тами и сенци смртној. Тада ће сви народи на земљи благородно узвикивати: наша Русија, наша мученица, красно сунашце! као што руски народ непрестано а нарочито на данашњи дан сваке године кличе: “Владимир – красно сунашце!”.
Благо вама који у ове дане плачете са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Благо вама који данас тугујете са Русијом, јер ћете се са њом ускоро радовати!
Бесједа св.Владике Николаја, одржана 15./28. јула 1932. године у Саборној цркви у Београду о светом равноапостолном Владимиру, кнезу земље Руске.

​У историји сваког народа постоји такав владар којег народ поштује као свог просветитеља и организатора свог духовног живота. У руској историји таквом личношћу се с правом сматра свети Владимир I  (960-1015).  
Познат и као Свети Владимир, Владимир Крститељ (у црквеној историји) и Владимир Црвено Сунце (у еповима). “Владимир – красное солнишко!” (Красно Сунашце) како је народ руски прозвао свог духовног родоначелника. Прибројан у ред светих као равноапостолни.
Владимир I Свјатославич, најмлађи син кнеза Свјатослава Игоревича и Малуше, слушкиње (кључарка) Свјатославове мајке, принцезе Олге, рођен је око 960. године (тачан датум нам није познат). Одрастао је у Кијеву, на двору своје баке, принцезе Олге. У почетку је отац додијелио Владимиру Новгород - према љетописима, већ 970. године. 
Владимир је био принц Новгорода када је његов отац, принц Свјатослав, погинуо од руку Печенега (972.године- Печенези су били полуномадски народ Централне Азије). Започела је свађа између два најстарија сина - Јарополка и Олега, усљед чега је овај посљедњи погинуо. Војвода Добриња, Владимиров ујак по мајци, савјетовао је младог принца да бјежи до Варјага, пошто је Јарополк покушао да се отараси свих конкурената у борби за аутократију. Принц Владимир се 978. вратио са варјашком војском и збацио свог брата, поставши суверени владар.
Бринући о интегритету земље и желећи да усмјери сферу вјерског живота својих поданика, Владимир је 983. године у Кијеву створио пантеон најважнијих словенских богова. Међутим, таква иновација није дала резултате, па су новоанектирана племена (на пример Виатицхи) наставила да обожавају своје локалне богове. Владимир почиње да се нагиње прихватању нове вјере.
Становници Кијевске Русије били су упознати са хришћанством, јудаизмом и исламом. Односи су се најактивније развијали са хришћанским свијетом - Западном Европом и Византијом. Због тога је, после успјешног похода на Херсонес 988. године, принц прешао на хришћанство и оженио се византијском принцезом Аном.Тако је  988. године хришћанство постало државна религија Кијевске Русије. Према предању, након заузимања Херсонеса, Владимир је изгубио вид, који се вратио кнезу након обреда крштења. На крштењу је узео име Василије.  Моћ хришћанске вјере толико је задивила принца да је одлучио да је прошири на цијелу Русију.
По повратку у Кијев, кнез Владимир је изградио Десетинску цркву, у којој је 1015. сахрањен равноапостолни кнез.  
У својој бесједи, одржаној 15./28. јула 1932. године у Саборној цркви у Београду о светом равноапостолном Владимиру, кнезу земље Руске св. владике Николај је рекао: “Овај данашњи празник руски може се назвати и вјерским и националним и државним и културним. Јер је свети кнез Владимир руски поставио један четвороугаони камен темељац, на коме је постројена деветстогодишња палата руске вјере, руске нације, руске државе и руске културе. Он је духовни родоначелник руског народа“.

Његово Преосвештество Епископ бањалучки г. Јефрем служио је 25. јула 2021. године, на празник Чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице, свету архијерејску Литургију у Светоблаговештењском манастиру Осовици.

Током евхаристијског сабрања, у коме је учешће узело свештенство и свештеномонаштво епархија Бањалучке, Зворничко-тузланске, Сремске и Врањске, Владика је рукоположио ђакона Дарка Мамузу, дипломираног теолога из Омарске, у чин презвитера. Извор: ​Информативна служба Српске Православне Цркве

28.јула, прије тачно 107 година, по први пут у историји ратовања једна земља објавила је другој земљи рат телеграмом.
Те 1914. године, Аустро-угарска је послала телеграм објаве рата Краљевини Србији. Депеша стигла је у Ниш, град у коме у то време била смештена Влада Краљевине Србије и верује се да је телеграм достављен у згради Бановине, садашњег седишта Универзитета у Нишу, а тада седишта Владе.
Овим поводом, на стогодишњицу овог историјског догађаја 2014. године, постављена је спомен плоча на згради Универзитета, на којој сваке године представници Града Ниша полажу венце.
Фотографију плоче доставила нам је госпођа Маријана Стојановић, библиотекар Универзитетске Библиотеке "Никола Тесла" у Нишу.
Извор: Радио Глас ​Епархије нишке

​Филм „Божији човјек“ који говори о животу светог Нектарија Егинског имао је своју премијеру 25. априла на престижном Међународном филмском фестивалу у Москви, гдје је добрио награду публике у главној категорији.

Филм је снимљен у америчко-грчкој копродукцији, према сценарију и у режији српске ауторке Јелене Поповић.

О току снимања, о самој идеји филма и о досадашњим реакцијама гледалаца разговарали смо са ауторком Јеленом Поповић. Извор: Радио Светигора

Скривене фреске анђела пронађене у Новодјевичком манастиру у Русији. Направљене су у вријеме Бориса Годунова.
Двије фреске из доба Бориса Годунова пронађене су током рестаурације у смоленској катедрали Новодевичког манастира.
Према ријечима рестауратора Евгеније Серегине, фреске су направљене у 16. вијеку.
„У 17. вијеку су у катедрали направљени и други портали, па су фреске постављене каменом, заједно са бочним порталима“, рекла је она.
Према ријечима стручњака, катедрала је насликана за вријеме Бориса Годунова. Свеобухватна рестаурација у храму је у току први пут.
Новодјевички манастир (Новодевични манастир или Манастир Смоленске Богородице) један је од највећих женских манастира у Русији који је основао је 1524. године велики кнез Москве Василије III у част освајања Смоленска 1514. године.. Назив "Новодевични" му је дат како би се разликовао од женског клаустра Манастира Вознесења у Московском Кремљу који је био познат као "Стародевични манастир".  Како је његова архитектура из 16. и 17. вијека остала готово нетакнута, 2004. године архитектонска цјелина манастира уврштена је на УНЕСКО-ов списак Свјетске баштине. Указом предсједника Руске Федерације 2013. године је класификован као посебно вриједно културно наслијеђе народа Русије.
У Новодевичном гробљу сахрањене су многе славне личности: Сергеј Соловјов, Денис Давидов и Алексеј Брусилов (сахрањени унутар зидина), затим Антон Чехов, Николај Гогољ, Петар Кропоткин, Никита Хрушчов, Сергеј Прокофјев, Дмитриј Шостакович, Константин Станиславски, Борис Јељцин и Мислав Ростропович (у новој некрополи изван зидина).
Аутор: вјеронаука.нет 

​На Јужном Уралу у близини града Орска, 26. јула 2021, Његово преосвештенство Иринеј, епископ орски и гајски, освештао је камен темељац на месту будуће изградње Казањског храма с параклисом посвећеним Јасеновачким новомученицима.
Нови храм биће смјештен на територији великог спортског комплекса, који се гради у близини Орска. Освећењу камена темељца присуствовали су предузетници који се баве изградњом комплекса и који су директно укључени у изградњу храма. То је друга богомоља, прва ван граница српских земаља, посвећена Јасеновачким новомученицима.

​Јеванђеље каже да се Јуда покајао зато што је издао Христа. Али ово га није спасило од страшне судбине - испада да му Господ није опростио и то је постало разлог његовог самоубиства?
Најважније питање овдје је-због чега се тачно Јуда покајао? И да ли је његово покајање било праћено оним што се у хришћанству назива покајање?
Јеванђелист Матеј ову епизоду овако описује: „Тада видјевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама. Говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше:шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети“ (Мт 27, 3- 4). У овом лаконском опису (језгровит и кратак начин говора-примједба преводиоца) скреће се пажња на разлог због којег се Јуда покајао: видио је да је Исус осуђен. Овдје се поставља још једно питање - чему се надао Јуда када је издао свог Учитеља? Шта је био мотив његове издаје, ако је Спаситељева осуда за њега била толики емотивни шок?
Издаја је један од најодвратнијих људских поступака. Није случајно што Данте издајнике ставља на „дно свијета“, у посљедњи девети круг пакла, гдје је и сам Луцифер. Издајнике подједнако негативно третирају и они који су издани и они у чијим је интересима издаја почињена. Небрига и презир очигледни су у одговору првосвештеника на Јудине ријечи: „Шта ми маримо за то? ти ћеш видјети" (Мт 27, 4) - кажу му са равнодушношћу. Јуда им је незанимљив, желе да га се ослободе, а новац који је бацио чак не стављају у црквену касу, јер су „цијена за крв“ (Мт 27, 6).
Јуда је свјесни издајник. Његов чин није спонтани поступак изазван околностима, ни малодушност Петрова, који се након Исусовог хватања трипут одрекао Њега којег је недавно назвао Сином Бога Живог (Мт 16, 16). Ово је хладнокрвно промишљена и испланирана акција, иза које је стајао неки сасвим одређени циљ. Који?
Мотивација Јуде била је својевремено врло популарна тема у домаћој и страној литератури. Драматични психолошки портрет Јуде представио је Леонид Андрејев у својој сензационалној причи „Јуда Искариотски“ . У њему се издајник појављује као контрадикторна особа која издаје Христа, наводно из ... љубави према Њему. У зору 20. вијека, Алексеј Ремизов и шведски писац Тор Хедберг покушали су да разумију Јудине мотивације (и заправо да усаврше његов чин). Сложени систем мотива који су Јуду довели до издаје изградио је Јорге Л. Боргес. Списак аутора може се наставити до данас. Заједничко им је једно - жеља да на слику Јуде ставе своје тумачење његове личности, засновано на било чему осим на ... Јеванђељу.
И сами јеванђелисти врло оскудно описују Јуду. То је разумљиво - он није предмет њиховог интересовања. Веома једноставну и крајње специфичну карактеризацију Јуде даје апостол Јован Богослов. Описујући Јудино јадиковање због, са његове тачке гледишта, расипања на скупоцјено миро - скупо ароматично уље којим је Марија помазала ноге Христове – и Јудиног приједлога: „зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?“ јеванђелист Јован примјећује: „А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што бјеше лупеж, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ“ (Јн 12, 6). У грчком тексту ова фраза звучи још јасније: ријеч „ношаше“ овдје има још једно значење, које се може превести као „крао“. Апостол тако истиче главну Јудину страст – среброљубље тј. љубав према новцу. Ова особина постепено је заробила цијело његово биће и на крају постаје главна покретачка снага његове душе.

Одлука усвојена на 44. засиједању Комитета за свјетску баштину УНЕСКО-а о мјестима свјетске баштине у Истанбулу, у овом случају Аја Софије и манастира Хора, сматра се задовољавајућом за Грчку, јер испуњава њене основне тежње.
Ова одлука, између осталог, одражава дубоко жаљење Комисије због недостатка дијалога и релевантних информација о намјерама Турске да промијени карактер Аја Софије и манастира Хора, упркос поновљеним позивима Турској да поштује смјернице.
Одлуком се изражава дубока забринутост због посљедица које ће ове промјене имати на универзални карактер два споменика и позива Турску да објави своје намјере и уђе у дијалог прије него што донесе одлуку о било којој другој радикалној промјени која се тиче два споменика.
Коначно, одлуком се  захтијева да Турска до 1. фебруара 2022. преда Центру свјетске баштине ажурирани извјештај о одржавању два споменика, како би се о том питању разговарало на сљедећем састанку Комисије.
Напомиње се да у овом Комитету, у којем учествује 21 држава чланица, Грчка учествује као посматрач (номинована је за сљедећи мандат).
​Аутор; вјеронаука.нет на основу јављања агенције Ромфеа