На свечаној академији под називом "Наши учитељи - у подвизима ка добру" одржаној у петак, 28. јануара 2022. године у Дјечијем позоришту РС, уз директан пренос на РТРС-у уручене су Светосавске награде за 42 истакнута наставника основних и средњих школа и васпитача у Српској за постигнуте изузетне резултате у области васпитања и образовања ученика у протеклој школској години.  Први пут од када се додјељује најзначајнија награда просвјетним радницима, ове године уручена је и једном вјероучитељу. Уз присуство бројних гостију и свештенства епархије бањалучке, награде су уручили Министар просвјете и културе Наталија Тривић и др Предраг Дамјановић, директор РПЗ РС; Бојан Ђенић, директор Завода за уџбенике РС. Награду вјероучитељу Драгану Ђурићу, који ради у ЈУОШ "Бранко Радичевић" Бањалука, уручио је др Предраг Дамјановић, директор РПЗ РС. Светосавска награда састоји се од Светосавске повеље, новчане награде и медаљона са ликом Светог Саве, дјело академика Миливоја Унковића. Такође, Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске  награђенима је поклонио и књигу нашег нобеловца Иве Андрића "Травничка хроника" са посветом Министра просвјете и културе РС.  Биографију вјероучитеља Драгана на основу које је добио Светосавску награду можете да прочитате насајту школе ЈУОШ "Бранко Радичевић" Бањалука.
У свом обраћању министар просвјете и културе Републике Српске Наталија Тривић рекла је:
“Поносна сам на све овогодишње добитнике Светосавске награде. Награђена су 42 васпитача, стручна сарадника, наставника и професора за изузетне резултате у области образовања и васпитања и допринос квалитетнијем образовању и васпитању у Српској у школској/радној 2020/2021. години. Све добитнике Светосавске награде красе више од 15 година радног искуства, изузетна посвећеност у раду с дјецом, бројне ваннаставне активности, стална усавршавања, као и иновативност и креативност у раду, али прије свега бескрајна добронамјерност и стрпљење у раду с дјецом. Просвјетни радници су лучоноше светосавља, што се огледа у знању које преносе на своје ученике. Захваљујући њиховој преданости, стручности те спремности да у доба пандемије окупљају дјецу да би у континуитету стицала знања, али и јачала најјаче вриједности као што су заједништво, дружење и учење кроз игру учинили су исто што је чинио Свети Сава кроз свој живот”.

Институт за превођење Библије је по први пут објавио Мојсијево петокњижје на кумичком језику, који је распрострањен у Дагестану, на сјевероистоку Чеченије и у Моздокском региону Сјеверне Осетије. Овај језик припада кипчакској групи турских језика. Према подацима из 2010. године кумичким језиком говори 426.212 људи. На овом преводу радио је креативни тим на челу са Институтом за превођење Библије, у којем су били филолози, стручњаци за кумички језик, као и теолози и библисти.  Ова публикација је такође прошла научну рецензију и излази под печатом Института за језик, књижевност и умјетност. 
„Објављивање Петокњижја на кумичком језику биће значајан догађај за кумичку књижевност. Оно оцртава основе старозавјетне религије, њене правно-позитивне и моралне принципе“, наводи се у поруци.
Издање Мојсијевог Петокњижја, на кумичком језику под називом „Таврат“, обухвата књиге: Постање (Јаратилив), Изласка (Чигиш), Левитска (Левили), Бројева (Санавлар) и Поновљених закона (Кануну Такрара).
На крају књиге се налази  рјечник библијских појмова и тешко разумљивих ријечи. Дате су и генеалогије 12 израиљских племена, карта „Свијет постања“ и „Путеви изласка“ са мјестима гдје су се одиграли главни догађаји описани у овим књигама. Раније су на кумички језик преведени: 2007.године Нови завјет (Инжил), 2016. Псалтир (Забур) и низ других светих књига.​ Петокњижје на кумичком језику може се пронаћи у ПДФ формату на сајту ИПБ  у одељку електронских публикација . Такође, могуће је послушати  аудио снимак  књиге Постања. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Дана, 28. јануара 2022. године, Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, митрополит дабробосански, примио је у наступну посјету и аудијенцију Његову екселенцију Господина Седар Дамијана, опуномоћеног амбасадора Републике Словеније у Сарајеву. У пратњи Његове екселенције Господина Амбасадора био је и његов замјеник Господин др. Звоне Жигон. У отвореном и пријатном разговору Господин Митрополит и његови гости разговарали су о актуелним  темама савременог свијета и о стању у БиХ. Високопреосвећени Господин Митрополит је изразио своју забринутост по питању паневропске политике која се осим што се примјењује у ЕУ и уцјенама и силом намеће другима. Посебно је апострофирао штетност ткзв. вјетроенергије у Европи, штетност која се одражава на биљни и животински свијет. Извор: ​Митрополија дабробосанска

Злогласни рођендански банкет Ирода Антипе, који је кулминирао одсијецањем главе Светог Јована Крститеља, пророка који је најавио долазак Исуса Христа и осуђеног на смрт око 29. године нове ере, одиграо се у царском граду Махери, источно од Мртвог мора. Ово мјесто се налази у данашњем Јордану. Библија и антички писац Јосиф Флавије (37–100 н.е.) описују како је цар Ирод Антипа, син цараа Ирода, погубио Јована Крститеља. Јосиф Флавије је прецизирао да се погубљење догодило у Махери, утврђењу близу Мртвог мора у данашњем Јордану. Мјесто Јовановог погубљења потврдио је око 250 година касније хришћански писац Јевсевије Памфил.
Мађарски археолог и архитекта Győző Vörös идентификовао је и реконструисао тврђаву Ирода Антипе у којој је био затворен и мученички убијен Свети Јован Крститељ, Претеча и Крститељ Господњи. Резултати рада Ђоза Ворешуа објављени су у облику тротомног издања Археолошких ископавања у Махери. Истовремено, сам мађарски археолог назвао је своје откриће „невјероватним, скоро чудом“. Прецизира се да се тврђава Ирода Антипе налазила источно од Мртвог мора, на територији данашњег Јордана. На крају Првог јеврејског рата, мјесто гдје се налазила палата, разорили су Римљани. Тек 1968. године, њемачки научник Август Штробел открио је фрагменте зида који су подигли Римљани, и формулисао хипотезу према којој се овдје налазио древни Иродов град. Папа Бенедикт XVI је 2009. године изразио жељу да се истраживање настави, након чега је Краљевско одјељење за антиквитете у Аману то повјерило професору Ђозу Ворешу. Напомиње се да је током ископавања поново спојено више од 100.000 архитектонских фрагмената, што је омогућило да се изврши графичка реконструкција локалитета. Др Vörös и његов тим  успјели су да представе реконструкцију Иродове палате, самог мјеста гдје је Иродијадина кћерка Саломија плесала за Ирода Антипе и његове госте, а обећана јој је глава Јована Крститеља. Напомињући да ћемо ускоро обиљежити 2.000 година од мучеништва светог Јована Крститеља (који је посјечен 28. или 29. године нове ере), др Vörös је рекао да се нада да ће археолошко налазиште Махера бити спремно да буде представљено „на веома јасан начин , веома аутентичан начин, што је најважније“ – и да се нада, са јорданским властима, да ће Махера „поново бити на мапи Свете земље..."
Сви радови су обављени у блиској сарадњи са Фрањевачком библијском школом, Француском библијском археолошком школом у Јерусалиму и Кобовим институтом за археологију на Универзитету у Мисисипију. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем је 27. јануара 2022. године, на празник Светог Саве, служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Христа Спаситеља у Бањој Луци.
Послије свете Литургије обављен је чин освећења славског колача и жита. Као и претходних година, у духу светосавске традиције уприличено је рецитовање и подјела пакетића за најмлађе чланове наше Цркве. Празник Светог Саве, уз свечане приредбе и ломљење славског колача, прослављен је и у школама на подручју града Бање Луке и цијеле Републике Српске.

СВЕТИ САВО МОЛИ БОГА ЗА НАС!
извор: Инстаграм налог Епархије бањалучке

​У келији конака Старог манастира Светог Василија – Хрусији, који се налази три километра северно од Хиландара, синоћ је око 18.30 по грчком времену избио пожар.
Захваљујући брзој реакцији грчких ватрогасаца са једним возилом, као и хиландарске монашке ватрогасне службе са два ватрогасна возила, пожар је локализован и угашен до касних вечерњих сати. У пожару није било људских жртава, нити повређених.
Пожар је проузроковала пећ на дрва. Ватра је захватила келију, међутим ватрогасци су спречили да изгоре кровна и међуспратна дрвена конструкција, па на конаку није дошло до обрушавања крова, нити се ватра проширила на приземље.
Пожар се није проширио ни на остатак средњовековног утврђења и његове највредније делове: цркву Светог Василија, кулу и остатке палате из 14. века. Конак у коме је дошло до пожара датира из 1868. године.
Тачне размере оштећења и материјалне штете биће накнадно утврђене.  У изгорелој келији нису се налазили предмети са карактером културног добра.
Стари манастир Светог Василија
Стари манастир Светог Василија (познат и као скит Светог Василија на мору (мада статус скита никада није имао) или Пирг Хрусија) спада у део богатог хиландарског културно-историјског наслеђа на Светој Гори које се налази изван зидина самог манастира Хиландара.
На том месту од раније је постојало мање утврђење – пристаниште које је у 14. веку Свети Краљ Милутин знатно проширио и утврдио на захтев хиландарских монаха, како би се заштитили од напада гусара са мора.
Краљ Милутин је подигао јако утврђење – пирг (кулу) са црквом на врху посвећену Вазнесењу Христовом. Непосредно после њега, Стефан Дечански изградио је, или завршио започету, другу цркву која је посвећена Св. Василију. По предању за време цара Душана изграђена је палата у источном углу утврђења.
Палата као и други бедемски зидови пирга оштећени су и делимично порушени под утицајем земљотреса и зуба времена.
У последњој деценији 20. века израђена је дрвена потпорна конструкција са циљем спречавања даљег урушавања зидова палате. Пре неколико година, у склопу Обнове Хиландара, дрвена потпорна конструкција је уклоњена због дотрајалости, а опсежним радовима извршена је конзервација и реконструкција бедемских зидова и зидова палате. На цркви Св. Василија изведени су радови са циљем спречавања продора слане воде које наноси ветар.
Стари манастир Св. Василија на мору саставни је део дугорочне заштите и очувања српског културно-историјског наслеђа на Светој Гори.
Извор: Задужбина манастира Хиландара Задужбинa Светог манастира Хиландара - Holy Monastery Hilandar Foundation

​Пројекат ученика Гимназије Прњавор поводом Светосавске академије 2022. године у Прњавору. 

Истраживачи су 90% сигурни у своје откриће, али су потребна даља истраживања да би се ово званично потврдило. Израелски научници тврде да су пронашли град стар 3.200 година за који многи вјерују да је био дом библијског цара Давида, Налазиште се налази у централном дијелу Израела и сматра се остацима филистејског града Сиклага.
Филистејци су били древни народ који је живио на Блиском истоку од 12. вијека прије нове ере до 604. године прије Христа, након чега су протјерани. Познато је да су се сукобили са библијским народом Израиља. Најпознатији Филистејац био је Голијат, којег је у младости убио цар Давид. Многи археолози раније су тврдили да су пронашли Зиклаг, али се каже да тренутно ископавање на локалитету званом  Khirbet Al-Rai, које је почело 2015. године, садржи више доказа. Вјерује се да је Зиклаг спаљен када је цар Давид кренуо у рат против Филистејаца, тако да су спаљени артефакти пронађени на овом мјесту сасвим у складу са историјском истином. Пронађене су бројне посуде за складиштење уља и вина средње и велике величине. Истраживачи су 90% сигурни да је ово откриће библијски Циклаг; да би се ово званично потврдило потребно је извршити даља ископавања и проучавања. Зиклаг је био древни град који је библијском цар Давиду дао филистејски цар Ахис:"И даде му Ахис онога дана Сиклаг. Зато Сиклаг припада царевима Јудинијем до данашњега дана". Давид је побјегао у овај град да би избјегао гњев цара Саула. У одсуству Давида и његових војника, Амаличани су спалили град и заробили жене и дјецу. Давид их је прогонио, поразио њихову војску и вратио заробљенике. Овдје је Давид примио вијест о Сауловој смрти. Аутор: вјеронаука.нет на основу  писања овог извора

У 2021. години у Чешкој је забиљежен пораст броја парохијана Православне цркве Чешке и Словачке.
Православна црква чешких земаља и Словачке постала је друга највећа конфесија у Чешкој. О томе свједоче подаци чешког завода за статистику, рекао је у коментару за СПЖ доктор теологије Јакуб Јиржи Јукл.
Према попису становништва из 2021. године  кад су у питању вјероисповијести, на првом мјесту је Римокатоличка црква са 741.019 чешких вјерника. Православна црква Чешке и Словачке има 40.681 вјерника, а претекла је  Евангеличку цркву чешке браће (32.577 чланова) и Чехословачку хуситску цркву (23.610 чланова), које су донедавно држале другу и трећу позицију.
Такође, 497 вјерника припада Московској патријаршији у Чешкој. „Наравно, главни разлог повећања броја парохијана Чешке православне цркве је долазак вјерника из иностранства, прије свега из Украјине, али и из других постсовјетских земаља, има и вјерника са Балкана. Али овај тренд датира још од 1990-их година двадесетог вијека, па се не може рећи да је наша православна црква само Црква „странаца“ или „досељеника“. Многи вјерници, иако су рођени у иностранству, овдје живе и раде дуги низ година, а често и деценијама, имају чешко држављанство, њихова дјеца су овдје рођена или су бар одрасла, студирала, женила се и добила своју дјецу – и још од онда су посјећивали православне цркве“, објаснио је Јакуб Јиржи Јукл, доктор теологије.

​Архијереји трију помјесних цркава служили су Литургију у храму Светог благовјерног кнеза Александра Невског у Буенос Ајресу.
У главном граду Аргентине, Буенос Ајресу, архипастири трију помјесних православних цркава служили су 23. јануара 2021. године Божанствену Литургију, наводи се на сајту аргентинске и јужноамеричке епархије Руске православне цркве .
Митрополит буеносајрески и цијеле Аргентине Сантјаго (Антиохијска Патријаршија), Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило (СПЦ), епископ Каракаски и јужноамерички Јован (РПЦ) и Епископ аргентинско-јужноамерички Леонид (РПЦ).
Епископима су саслуживали протојереј Сергиј Јурин, секретар аргентинске епархије Руске Православне Цркве и јереј Алексеј Лисенко, настојатељ храма Светог Јова Почајевског у граду Сан Мартин. 
Митрополит Сантјаго је истакао братство у Христу међу православним епископима који служе у Аргентини. „Ми, сви православни епископи који служе овде у Аргентини, у Буенос Ајресу, осјећамо се као браћа у Христу. Као што знате, братски односи између Московске, Антиохијске и Српске Патријаршије су веома стари и веома дубоки“, рекао је архијереј Антиохијске Цркве. Епископ Кирило захвалио је Епископу Леониду на позиву на заједничку братску службу. „Увијек ме веома инспирише прилика да заједно са браћом епископима, свештеницима и вјерујућим народом служим богослужења. То је доказ нашег јединства у Христу“, рекао је архијереј Српске цркве. Аутор вјеронаука.нет на основу писања  овог извора

У недељу, 23. јануара 2022. године у просторијама епархијског дома у Требињу, на позив Епископа ЗХиП г. Димитрија, одржан је састанак вјероучитеља средњих и основних школа Епархије захумско-херцеговачке и приморске.
Састанку су присуствовали и три члана Катихетског одбора РС која су изабрана као представници  наше Епархије: игуманија манастира Петропавлов код Требиња  ̶  мати Павла, архијерејски намјесник протојереј-ставрофор Радивоје Круљ и јереј Данило Боро.
У  пријатној атмосфери  и уз конструктиван и плодоносан разговор, вјероучитељи су заједно са својим епископом и члановима катихетског одбора дошли до веома важних закључака и тема по питању унапређења вјерске наставе у Епархији.
На самом почетку састанка владика Димитрије упутио је архипастирску поруку свим присутним, говорећи о важности  вјеронауке и одговорности оних који је преносе у склопу основног и средњег образовања. С обзиром на специфичност предмета, вјерска настава са собом носи многе изазове, што је епископ посебно нагласио. У наставку су вјероучитељи изнијели свој извјештај о раду и успјеху за протекло полугодиште, осврнувши се том приликом на многе теме и многа искушења са којима се сусрећу у наставном, васпитно-образовном процесу. Вјероучитељима средњих школа подјељена су Света писма која ће им помоћи у организовању и унапређењу вјерске наставе, а планиране су и даље акције на том плану које за циљ имају да свако дијете и основне и средње школе има могућност да дође у додир са Светим писмом и конкретно ради на њему.
Планирана је и приснија сарадња вјероучитеља и ученика са парохијском заједницом, а колико то садашња ситуација са пандемијом корона вируса буде дозвољавала. Као главни циљ истакнуте су разне активности који ће вјеронауку из учионице повезати са парохијским животом локалне Цркве. На самом крају састанка епископ Димитрије, заједно са координатором за вјерску наставу наше Епархије вјероучитељицом Миљом Тупањанин, пожељели су свим вјероучитељима срећан почетак другог полугодишта школске 2021/2022. године и много успјеха у даљем раду. вјероучитељ Срђан Милошевић /извор: Епархија ЗХиП

​Одлуком Светог Архијерејског Синода од 24. jануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије постављен је за администратора упражњене Епархије шабачке, након упокојења Епископа Лаврентија.

Света заупокојена литургија биће служена 26. јануара у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Шапцу са почетком у 9 часова, а у наставку ће бити служено опијело Епископу Лаврентију.  

Вјечан ти помен, блаженства достојан, владико Лаврентије. Христос Васкрсе!

ЖИВОТОПИС ЕПИСКОПА ШАБАЧКОГ ЛАВРЕНТИЈА (1935-2022)
Извор: Епархија зворничко-тузланска

​Епископ шабачки Лаврентије упокојио се у 87. години, потврђено је РТС-у из Епархије шабачке. Владика Лаврентије рођен је 27. јануара 1935. године као Живко Трифуновић у селу Богоштица код Крупња. Основну школу је завршио у Крупњу, а два разреда гимназије у Лозници, православну Богословију и Богословски факултет завршио је у Београду.
У чин јерођакона рукоположен је 1958, а у чин јеромонаха 1961. године. Две године био је духовник Цркве Ружице на Калемегдану (Београд), после тога парохијски свештеник на Купресу. Две и по године био је професор Богословије у манастиру Крки и истовремено парох у Ивошевцима. У епископски чин изабран је 1. јуна 1967, а хиротонисан 16. августа 1967. у Саборној цркви у Београду. Од 1967. до 1969. године био је викарни епископ моравички у Београду.
Године 1969. постављен је за епископа западноевропског и аустралијског и устоличен марта 1969. у Лондону. Пошто је створио услове за формирање нове епархије у Аустралији, постављен је за Епископа у западну Европу. У Химелстиру у Немачкој основао је епархијски центар. Прво је откупио за Српску православну цркву једну већ саграђену цркву, ту је затим основао штампарију. Године 1985. у Лондону је венчао принца Александра Карађорђевића и принцезу Катарину.Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је 1989. године за епископа шабачко-ваљевског. Устоличен је у Шапцу 23. јула 1989. године.На његов предлог Свети архијерејски сабор је на свом редовном заседању у мају 2006. поделио велику Епархију шабачко-ваљевску на две епархије – Шабачку са седиштем у Шапцу и Ваљевску са седиштем у Ваљеву.  ИЗВОР:РТС

Прве Недеље по Богојављењу Владика Димитрије служио је Свету Литургију у Манастиру Дужи, надомак Требиња.
Након разарања Тврдоша, Дужи су једно вријеме биле сједиште захумско-херцеговачких Митрополита, а данас су женски манастир. Игуманија манастира Дужи више деценија била је мати Теододра (Делић), којој је данас служен годишњи помен. Преосвећеном Владици саслуживао је јеромонах Теофил из Тврдоша.
У јеванђељској бесједи Владика је говорио о Христу који не долази као цар овога свијета, него као истински Избавитељ и Искупитељ, Цар Царства Небеског, које се налази у сваком чистом срцу. Њеогов долазак у свијет је одређен службом коју врши спасавајући свијет својим Страдањем и Васкрсењем. Људима се, на Јордану, објавио као Свијетлост. Та Свијетлост исијава љубављу и радошћу, али у Њој се откривају и гријеси и слабости човјека, те ријечи Христовог позива ”Покајте се” постају извор спасења. Владика је нагласио да сазнање о грешности не смије бити извор очајања, већ почетак одрицања од гријеха, будући да је управо сазнање о грешности доказ благодати Духа Светог према ријечима Св. Серафима Саровског. Извор:Епархија Захумско Херцеговачка и Приморска

​Најбољи свјетски тенисер и један од најпознатијих спортиста свијета Новак Ђоковић посјетио је манастир Острог и поклонио се моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Новак се у Острогу срео са Високопреосвештеним Митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем и братијом манастира. Након обиласка мастирских светиња, дружење са драгим гостом настављено је у манастирској трпезарији гдје се разговарало и о последњим дешавањима и искушењима кроз које Новак пролази последњих мјесец дана. Митрополит Јоаникије је пожелио Новаку да се што прије врати на терен и поново почне да се бави оним по чему је прославио не само себе већ и свој народ и своју државу.
У знак молитвеног сјећања на ову посјету Митрополит Јоаникије је Новаку Ђоковићу поклонио икону Светог Василија Острошког да му он буде помоћник на свим његовим путевима. Извор: митрополија.цом

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом служио је 20. јануара 2022. године, на празник Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Жепчу. Саслуживали су протојереји-ставрофори Горан и Зоран Живковић, јереј Драгиша Цвјетковић и ђакон Божидар Васиљевић.
-Господ је дао првосвештенику Захарији и његовој жени Јелисавети сина, коме су дали име Јован, као утјеху, јер су били бездјетни и због тога тужни и утучени. Свети Јован није био утјеха само својим родитељима, он је постао утјеха цијелом роду људском. Својим светим живљењем, светим примјером ријечи  и дјела обратио је сав Јерусалим и сву Јудеју на крштење ради опроштења гријехова. Он као што лав у пустињи риче, како што пише Свети пророк Исаија, гласно викаше: Покајте се јер се приближи Царство Божје! Свети Јован видјевши Исуса како иде к Њему да се, иако безгрјешан, крсти повика: Гле, Јагње Божје које узима гријехе свијета на себе! И показа га руком и удиви се великом снисхођењењу и унижењу Божјем! Будући да је био пророк Божји, који се појавио четри и по вијека након пророка Малахије, он храбро и неустрашиво изобличаваше јеврејски народ који умјесто да се покаје и позна Исуса Христа као Сина Божјега, он Га као непотребног одбаци, беседио је владика Хризостом. Извор:​Митрополија дабробосанска

​Софијска митрополија Бугарске православне цркве добиће своју епархијску химну. Потпуковник Ради Радев, по благослову Његове Светости Митрополита софијског и бугарског Патријарха Неофита, замољен је и преузео одговорност да изради химну Софијске Свете Митрополије, користећи тропар Педесетнице као основу музичког дијела.  преноси митрополиа -софиа.орг .
Химна ће постати званични симбол Софијске митрополије током разних црквених и административних догађаја, а биће пуштана и у програму православног радија „Епархијски глас“. На радио-таласима ће се изводити у поноћ – послије химне Бугарске, и на почетку дневног програма – по окончању Божанске Литургије.
Пред Епископом Поликарпом и свештенством Гардијског дувачког оркестра под управом потпуковника Ради Радева, први пут је изведена химна Свете Софијске митрополије. Химна је изведена у двије верзије. Једна за оркестар, а друга за оркестар са мјешовитим хором. Након слушања обе верзије химне, извршена су мала подешавања која су звуку дала још потпунији и величанственији тон. Владика Поликарп је захвалио потпуковнику Ради Радеву на дивном раду, као и извршном особљу на професионалном учинку. Епископ Поликарп је у име Његове Светости Митрополита софијског и бугарског Патријарха Неофита уручио свим извођачима Гардијског дувачког оркестра диптих са ликовима Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, за успомену и благослов. Химна ће бити инструментално снимљена 4. фебруара у студију Бугарског националног радија, а 11. фебруара са мјешовитим хором Бугарског националног радија. ​Очекује се да химна буде завршена и званично представљена од стране аутора и Светог митрополита софијског 25. марта – Благовести 2022. године.

Руска православна црква забринута је због ситуације у вези са суђењем Пејви Ресенен, чланици финског парламента и бившој министарки унутрашњих послова и мајци петоро дјеце, која годинама брани традиционални концепт брака,  истакао је предсједник синодског Одјељења РПЦ за односе Цркве са друштвом и медијима.
„Крајем јануара биће суђено Пејви Ресенен, посланици у финском парламенту, бившој министарки унутрашњих послова ове земље и мајци петоро дјеце. Деценијама је досљедно бранила библијски поглед на брак, улогу жене у породици и противи се црквеном благослову ЛГБТ бракова“, саопштио је представник Цркве на свом Телеграм каналу.
Како је објаснио Владимир Легојда, Пејви Ресенен, којој пријети казна до 6 година затвора, оптужена је за „дискриминацију ЛГБТ особа и подстицање мржње јер је 2019. године критиковала Евангеличку лутеранску цркву Финске на својим друштвеним мрежама, као и на радију, због подршке ЛГБТ догађајима, укључујући геј параду. Представник Цркве је рекао да је полиција више од 13 сати испитивала Пејви Ресенен, постављајући питања, укључујући њено тумачење дијелова посланице апостола Павла које је она објавила на друштвеним мрежама у прилог сопственом ставу. Истовремено, сама жена је рекла да је „за њу велика част што има такве разговоре о јеванђељској поруци са полицијом. Шеф Синодског одјељења, такође, је скренуо пажњу на чињеницу да је „иста евангеличко-лутеранска црква Финске, због чијег се критиковања, између осталог, окривљује Ресенен, недавно објавила студију у којој се наводи да је религија у Финској дошла до „прекретнице“, а религиозност се сада све више доживљава као аномалија“.
„Културно хришћанство је пропало, и у извјесном смислу, хришћанство је постало 'контракултурно'“, навео је он цитат из студије. У вези са случајем Пејви Ресенен, Владимир Легојда је подсјетио да су у новембру 2021. године Руска православна црква и друге хришћанске деноминације у Русији подржале хришћане Финске који подржавају традиционалне хришћанске породичне вриједности. 
„Потписници су, између осталог, изразили забринутост због ситуације око Пејви Ресенен“, закључио је представник Руске цркве.

​Честитке Његове Светости Патријарха Кирила Предстојатељу Српске Православне Цркве поводом Крсне славе
Његова Светост Патријарх московски и цијеле Русије Кирил честитао је Његовој Светости Патриjaрху Српском Порфириjу Крсну славу.
Његовоj Светости Порфирију, Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком, Патријарху српском. Ваша Светости и Блаженство, љубљени у Господу Брате и Саслужитељу! Срдачно Вам честитам Крсну славу, коjу прослављате на празник Саборног храма Претече и Крститеља Јована. Лик великог пророка, који је јавио људима долазак Христов и прихватио мучеништво за истину Божију, увек је био близак деци храма Светог Саве, надахњивао их на подвиг сведочења светог Православља пред народима Земље и храброг залагања за истину. На овај радосни дан за Вашу Светост, молитвено желим Вам радост и мир у вери (Рим. 15, 13), добро здравље и свемоћну помоћ од Господа Бога на многаjа и благаja љета патријарашког служења.
Са љубављу у Христу, + КИРИЛ,
ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ

Свети Јован Крститељ једна је од најзначајнијих личност у јеванђеоској историји послије Господа Исуса Христа. Његову животну историју знамо буквално од тренутка зачећа до мучеништва. Сам Спаситељ о њему говори као о најистакнутијој личности која је икада живјела на земљи: "Међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља; а најмањи у Царству небескоме већи је од њега"  (Мт 11, 11). О животу и дјелу Јована не говоре само јеванђелисти. Податке о њему даје нам ауторитативни јеврејски историчар Јосиф Флавије, који пише о Претечи у свом дјелу „Јудејске старине“. Без претјеривања може се рећи да је, прије изласка Господа Исуса Христа на проповијед, Јован био најпознатија и најпоштованија личност Израиља. Његов сурови аскетски начин живота (живио је у пустињи, одјећа му је била груба кошуља од камиље длаке, а храна су му били скакавци и дивљи мед), ватрене изобличитиљне ријечи, чији је главни садржај био позив на покајање, моћ убјеђивање – једном рјечју, сав његов изглед и понашање подсјећали су на приче древних пророка, којих у то вријеме није било триста година у Израиљу. Долазили су му људи најразличитијег друштвеног статуса - фарисеји поштовани у друштву, порезници презрени од свих, војници који су злоупотријебили службени положај. Народ је тражио његов савјет, обраћао му се као моралном и вјерском ауторитету. Јован је, са своје стране, бринуо само о истини Божијој и објављивао је, без обзира на лица и титуле оних којима је била упућена његова проповијед. Фарисеје и садукеје – представнике вјерске и политичке елите древног Израиља – назвао је змијама ("Породи аспидини" Мт 3, 7) и запријетио им гњевом Божјим, и јавно оптужио цара Ирода Антипу да је прекршио заповијест Мојсијеву о прељуби: Ирод је присвојио себи Иродијаду жену свог брата Филипа и почео да живи са њом. Због ове оптужбе, цар је затворио Јована и потом наредио његово погубљење.
Управо у вези са затварањем и погубљењем Јована Крститеља, Јосиф Флавије га помиње у контексту приче о поразу трупа Ирода Антипе од набатејског цара Арете. Овај је од своје кћерке, која је била званично удата за Ирода, сазнао да њен муж жели да је отјера да би оженио Иродијаду. Увријеђен од зета, супротставио му се и побиједио га. Позивајући се на јавно мњење, Флавије Јосиф наводи гледиште да је пораз Иродов Божја казна за погубљење Јована Крститеља. О самом Претечи он пише сљедеће:
“Неки Јевреји мисле да је уништење Иродове војске дошло од Бога, и то праведно, као казна за оно што је урадио Јовану, којег су звали Крститељ: јер га Ирод погуби, њега који беше добар човек, и подстицао код Јевреја врлине, како једни према другима, тако и према Богу, и да дођу на крштење; јер је за њега прање водом било прихватљиво, не да би се одстранили греси, него да би се прочистило тело; под претпоставком да је душа пре тога била прочишћена праведношћу”  (Књига XVIII (18),  глава 5).
Ово свједочанство античког историчара у потпуности је у складу са описима службе Јована Крститеља у Јеванђељу. Ријеч „крштење“, која описује обред воденог прања које је чинио Св. Јован Крститељ, а потом и једна од главних светих тајни хришћанске цркве, само је у словенским језицима етимолошки повезана са ријечима Христос и крст. У другим језицима назив овог обреда потиче од ријечи погружење, омивање. У том смислу се ријеч крштење – βαπτισμα, односно умивање у знак покајања – користи у грчком тексту Новог завјета. У црквенословенском и руском преводу Јеванђеља грчко βαπτισμα јавља се као крштење: Јован се јавио, крштавајући у пустињи и проповиједајући крштење покајања за опроштење гријехова  (Мк 1,4; уп. Мт 3,1; Лк 3,3). Попут Јосифа, јеванђелисти указују на покајање као важну компоненту воденог прања, а такође дају примјере етичких принципа љубави, милосрђа и правде које је Јован проповиједао: "Родите, дакле, плодове достојне покајања, и не почињите говорити у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да Бог може и од камења овог подигнути децу Аврааму" (Лк  3, 8), а људима који су га питали како да се понашају рекао је: "Који има двије хаљине нека даде ономе који нема; и који има хране нека чини исто тако"  (Лк 3, 11).
Врхунац службе Јована Крститеља као "женикова пријатеља" (Јн 3, 29) – онога чији је задатак био да припреми људе за појаву Спаситеља у свијету, било је Крштење Господње. Све већа слава о Исусу Христу, који је након погружења у јорданске воде изашао да проповиједа Јеванђеље, почео да чини чудеса, исцјељивао и окупљао око себе многе људе, изазвала је љубомору ученика Јована Крститеља. Одговарајући на њихово збуњено питање о Исусу, Јован је понизно посвједочио себе као Претечу, исповиједио Христа као Сина Божијег и изјавио: "Он треба да расте, а ја да се умањујем" (Јн 3,30). Ово омаловажавање у позадини развоја земаљске службе Спаситеља чинило је садржај посљедњих мјесеци живота Јована Крститеља. Сусрећемо га само једном након што је Христос изашао да проповиједа – када је Јован, чамећи у затвору, послао своје ученике Спаситељу како би се коначно увјерио да је Исус заиста исти Месија, чији је он био Претеча. То није била манифестација неповјерења, већ само људска жеља онога ко није могао својим очима да посматра службу Спаситеља, да се увјери да је Исус Син Божији. Са овим радосним увјерењем, Јован Крститељ  окончао је свој живот.
Ко је био Јован Крститељ и каква је била његова улога у спасењу човјечанства? Шта је Исус рекао о Јовану? 
Јован је припремио терен за новозавјетно јеванђеље. Његова мисија Претече Господњег, односно онога који ходи пред Господом, била је позвана да пробуди народ из духовног сна и створи услове за проповијед Господа Исуса Христа, који је дошао да спасе људкси род од гријеха и смрти. Да би прихватили ово спасење, људи су морали да се промијене, односно да се покају – уосталом, покајање у дословном читању није ништа друго до промјена. Зато је позив "Покајте се, јер се приближило Царство небеско"  (Мт 3, 2) био главни садржај проповиједи Св. Јована Крститеља. Другим ријечима, рекао је: близу је Царство Небеско, али да бисте ушли тамо, потребно је да се промијените. Овај позив новозавјетног пророка остаје актуелан и данас. Упућен је сваком од нас. Ако га чујемо, тада ће се на нама испунити пророчке ријечи Христове, изречене својевремено апостолима: "Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили" (Мк 9 , 1). Извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет

На Богојављење, свештеник Руске православне цркве фотографисао је дугу над Јорданом.
На Богојављење на мјесту Крштења Спаситеља појавила се дуга над ријеком Јорданом. Феномен је забиљежио протојереј Игор Пчелинцев, клирик Руске црквене мисије у Јерусалиму и кључар подворја у част Светих апостола Петра и Павла и свештеник који руководи мисијом при цркви Свете Тавите у Јафи. Фотографисао је на територији ходочасничке резиденције на мјесту Крштења Господњег у Јордану. Аутор је фотографије поставио на своју личну Фејсбук страницу.
"Управо сада на мјесту Крштења Спаситеља“, написао је свештеник на друштвеној мрежи Фејсбук.
Дуга се више пута помиње у Светом писму. Символизује опраштање, избављење од туге. На примјер, у причи о Ноју, да људи који су преживјели потоп не би кишу схватили као почетак катастрофе и смрти, Господ је своје обећање поткријепио видљивим симболом – дугом:
„Па кад облаке навучем на земљу, видјеће се дуга у облацима, И опоменућу се завјета својега који је између мене и вас и сваке душе живе у сваком тијелу, и неће више бити од воде потопа да затре свако тијело“ ( Пост  9, 14-15 ). Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Светом архијерејском литургијом у Храму Христа Спаситеља почело је обиљежавање великог хришћанског празника Богојављења. На литургији су присуствовали градоначелник Драшко Станивуковић и предсједник Скупштине Града Младен Илић. Након литургије, у 11.40 часова испред Храма почело је формирање Богојављенске литије која је у 12.00 часова кренула улицама Бање Луке ка Градском мосту, гдје је обављено водоосвећење са спуштањем Часног крста у ријеку Врбас и пливање за Часни крст. Уз суграђане, у пливању за крст учествоваће и градоначелник Станивуковић. Побједник ће бити дариван великим златником, док ће осталим учесницима бити уручени пригодни поклони. ​Богојављенска литија на улицама Бање Луке. 

Опширније прочитај овдје!

Протојереј Перица Параклис осликава Храм Свете Петке у Уровцима код Обреновца. – Ради то већ једанаест година, али то није једина црква у којој је оставио свој печат.
Протојереј Перица Параклис једини је свештеник у Србији који сам осликава цркву. У Храму Свете Петке у Уровцима, чији је старешина већ 11 година, бави се фрескоосликавањем. Али то није једини храм коме је украсио унутрашњост. До сада је свој печат на иконостасу оставио у десетак цркава. – Храм осликавам сам, па због тога све то толико дуго траје. На дужину осликавања утичу и моје обавезе, али и недостатак средстава. Ипак, корак по корак иде напред како би се завршио овај храм од око 700 квадрата – прича Параклис. За четкицу је, како каже, био везан још у основној школи, али је иконописаније нешто сасвим друго. Њиме се бави последње две деценије, а осликавање храма у Уровцима код Обреновца траје већ 15 година. Велику подршку да се бави иконописањем и фрескоосликавањем дугује пријатељу Миодрагу Шумарцу, једном од наших највећих иконописаца и фрескописаца.
– Он ми је дао ветар у леђа, помогао ми, од савета како да припремим зид до тога како да употребим технику. Био ми је подршка у решавању свих дилема и питања које сам имао и осмелио ме да кренем према фреско-сликарству. Такође, велики ослонац ми је био и монах Лука са Свете Горе – прича Параклис.

​Када је кренуо у осликавање Цркве Свете Петке Параклис није имао ни скелу како ваља. Радио је на три фосне.
– Била је то за мене велика акробација, да се одржим на скелама, а да не паднем. Признајем да сам у почетку имао страх, посебно када сам на 16 метара висине у порти сликао Христа Пантократора (Сведржитеља). Већ на пола пута од те висине имао сам потребу да се одморим. А и направио сам „малу грешку”. Куполу сам кренуо да осликавам усред лета, када су температуре испод ње изузетно високе – каже кроз осмех Параклис. У осликавању храма примењује модернију технику, такозвано секо-сликарство које се ради на сувом, урађеном малтеру, за разлику од старе технике, још из доба Немањића, на свежем малтеру. Радови тренутно мирују јер чека пролеће и температуре око 20 степени да би боја могла да се везује. Последње је осликано Васкрсење Христово и Лазарево, а завршено је и осликавање Светог Вукашина, Светог Харитона и Александра Невског. Осим Цркве Свете Петке у Уровцима, „потпис” Перице Параклиса да се видети углавном у Републици Српској.
– У нашој цркви у Уровцима осим иконостаса радио сам и пројекат дубореза, а осликавао сам и један део фрескописа у цркви у Тулну у Аустрији. Тај храм остао је недовршен – каже протојереј. Он истиче да је икона успешна колико је духовно иконописац велики човек и ако се моли приликом осликавања.
У порти у Уровцима односно у црквеној општини Уровачко-кртинској налази се и Црква брвнара из 2018. године посвећена Светом Серафиму Саровском, руском светитељу и чудотворцу. Архитекта је била Иванка Црнобрња из Обреновца. Овај храм од чамовине покривен шиндром коју је радио један од последњих мајстора овог заната чика Јово Јокановић са Влашића простире се на око 140 квадрата. У цркви се чувају честице моштију Свете Петке, Светог оца Николаја, Светог Јована Крститеља и Светих Козме и Дамјана. Око цркве брвнаре је шест вајата и летњиковац. У једном од вајата формира се и библиотека, у другом је приказан период из шездесетих година прошлог века. У трећем вајату може се видети како се живело у стара времена када је огњиште било центар домаћинства, а на пролеће би и четврти вајат требало да добије своју функцију. У њему ће бити приказана ковачка радња. У порти се налази и музеј у коме се, између осталог, чува и пет икона из старе Брештанске цркве спаљене почетком 19. века, а која се налазила на простору садашње термоелектране. Извор: политика.рс

Како то и бива у Светој Гори, уочи великих црквених празника, дугим службама започела је и прослава великог Господњег празника Богојављења. Уочи самог Богојављења, на Крстовдан, службе су трајале пуних седам и по часова - од јутарње, царских часова, вечерње, па све до свете Литургије која је завршила водоосвећењем воде у манастирској порти. Након водоосвећења освећене су манастирске просторије, келије и људи који у њима бораве. Аутор светлописа монах Милутин Хиландарац/ Бог се јави! Извор: фејсбук страница ​Пријатељи манастира Хиландара

Ова ситуација са протојерејем Серафимом Слободскојевим, аутором чувене књиге „Закон Божји“,  догодила се  у САД. Отац Серафим је морао много тога у животу да претрпи. Крајем тридесетих година прошлог вијека његовог оца су ухапсили, а сам Серафим - тада још увијек врло млад човјек - лишен је могућности да стекне пуноправно образовање, али је ипак наставио студије и запослио се као декоратер.
У Великом отаџбинском рату  позван је у војску, фашисти су га ухватили и послали у Њемачку на присилни рад, гдје је преживео захваљујући умјетничким талентима. Тада је будући отац  /свештеник/одлучио да ће, кад га Бог изведе из тешких искушења, саградити цркву. Након рата, савршено разумијевајући шта га чека у СССР-у, Серафим је одлучио да остане у Њемачкој, а 1952. године, као свештеник, емигрирао је у Сједињене Државе.
Тамо је с временом одлучио да напише своје дјело „Закон Божји“, знајући колико пастви у Америци треба доступна духовна литература. Уџбеник, који је садржао објашњења основних теолошких појмова, молитве, кратко препричавање Старог и Новог завјета и учење о богослужењу и црквене тајнама, временом је препознат као један од најбољих водича за проучавање вјере за мирјане (лаике). Седамдесетих година стигао је у Совјетски Савез, а сада се објављује у хиљадама примјерака и доступан је у готово свакој цркви. У Америци је отац Серафим испунио свој завјет о изградњи храма.
Протојереј Георгије Ларин, један од најстаријих руских свештеника у Сједињеним Државама, који је својевремено служио дуги низ година „под вођством“ оца Серафима, причао је о томе како је подигнут овај „завјетни храм“ и о занимљивој историји повезаној са његовом изградњом. Сабор Покрова Пресвете Богородице у граду Најак у близини Њујорка, а затим је постао његов настојатељ:
„Послије Другог свјетског рата, захваљујући Толстојевом фонду, многи Руси су, укључујући оца Серафима и његову породицу, стигли до Најака и прво што су жељели било је да саграде храм. Није било новца, људи су почели да сакупљају долар по долар и на крају купили мали комад земље. Архитекта је био један од избјеглица, Владимир Михајлович Толстој, рођак Лава Толстоја. А отац Серафим је у мантији сам мијешао цемент. То су чинили и остали парохијани. Чланови црквене општине жељели су да узму кредит од банке за изградњу, али када су дошли код менаџера, он их је одбио јер нису имали новца. Морали су  да наставе да раде сами“.

​Али једног дана овај менаџер је прошао поред нашг земљишног посједа и видио како људи раде и како свештеник у мантији мијеша цемент. Након тога, одлучио је да да значајну позајмицу и говорио свима: ако су ти људи толико љубазни, да чак и свештеник ради на грађевини, онда неће варати и све ће отплатити. И тако су се удружили наши парохијани и враћали дуг мјесечно. Али што је најважније, тако је изграђен храм, постављене и позлаћене куполе.

Када смо моја породица и ја стигли у Најак, унутрашњост храма још увијек није била осликана, па су иконе висиле на голим зидовима. Тада је парохија почела да расте, појавила се недјељна школа. Поново је постало тијесно, али пронађени су доброчинитељи који су купили сусједну кућу, а затим купили још двије зграде у сусједству.

Вјерујем да све ово није случајно. Господ увијек шаље људе који помажу. На крају, сам Христос каже: „И ви не иштите шта ћете јести или шта ћете пити, и не брините се. Јер ово све ишту и незнабошци овога свијета; а отац ваш зна да вама треба ово. Него иштите царства Божијега, и ово ће вам се све додати“.
Отац Серафим је увијек слиједио ову заповијест, она је за њега била природна и он се увијек ослањао на  Божију вољу. И свој „Закон Божији“ отац је на исти начин написао, дајући себе цијелог Христу.
Аутор: ЗЛОДОРЕВ Дмитриј/  Извор: вјеронаука.нет