 Ова ситуација са протојерејем Серафимом Слободскојевим, аутором чувене књиге „Закон Божји“, догодила се у САД. Отац Серафим је морао много тога у животу да претрпи. Крајем тридесетих година прошлог вијека његовог оца су ухапсили, а сам Серафим - тада још увијек врло млад човјек - лишен је могућности да стекне пуноправно образовање, али је ипак наставио студије и запослио се као декоратер. У Великом отаџбинском рату позван је у војску, фашисти су га ухватили и послали у Њемачку на присилни рад, гдје је преживео захваљујући умјетничким талентима. Тада је будући отац /свештеник/одлучио да ће, кад га Бог изведе из тешких искушења, саградити цркву. Након рата, савршено разумијевајући шта га чека у СССР-у, Серафим је одлучио да остане у Њемачкој, а 1952. године, као свештеник, емигрирао је у Сједињене Државе. Тамо је с временом одлучио да напише своје дјело „Закон Божји“, знајући колико пастви у Америци треба доступна духовна литература. Уџбеник, који је садржао објашњења основних теолошких појмова, молитве, кратко препричавање Старог и Новог завјета и учење о богослужењу и црквене тајнама, временом је препознат као један од најбољих водича за проучавање вјере за мирјане (лаике). Седамдесетих година стигао је у Совјетски Савез, а сада се објављује у хиљадама примјерака и доступан је у готово свакој цркви. У Америци је отац Серафим испунио свој завјет о изградњи храма. Протојереј Георгије Ларин, један од најстаријих руских свештеника у Сједињеним Државама, који је својевремено служио дуги низ година „под вођством“ оца Серафима, причао је о томе како је подигнут овај „завјетни храм“ и о занимљивој историји повезаној са његовом изградњом. Сабор Покрова Пресвете Богородице у граду Најак у близини Њујорка, а затим је постао његов настојатељ: „Послије Другог свјетског рата, захваљујући Толстојевом фонду, многи Руси су, укључујући оца Серафима и његову породицу, стигли до Најака и прво што су жељели било је да саграде храм. Није било новца, људи су почели да сакупљају долар по долар и на крају купили мали комад земље. Архитекта је био један од избјеглица, Владимир Михајлович Толстој, рођак Лава Толстоја. А отац Серафим је у мантији сам мијешао цемент. То су чинили и остали парохијани. Чланови црквене општине жељели су да узму кредит од банке за изградњу, али када су дошли код менаџера, он их је одбио јер нису имали новца. Морали су да наставе да раде сами“.  Али једног дана овај менаџер је прошао поред нашг земљишног посједа и видио како људи раде и како свештеник у мантији мијеша цемент. Након тога, одлучио је да да значајну позајмицу и говорио свима: ако су ти људи толико љубазни, да чак и свештеник ради на грађевини, онда неће варати и све ће отплатити. И тако су се удружили наши парохијани и враћали дуг мјесечно. Али што је најважније, тако је изграђен храм, постављене и позлаћене куполе. Када смо моја породица и ја стигли у Најак, унутрашњост храма још увијек није била осликана, па су иконе висиле на голим зидовима. Тада је парохија почела да расте, појавила се недјељна школа. Поново је постало тијесно, али пронађени су доброчинитељи који су купили сусједну кућу, а затим купили још двије зграде у сусједству.
Вјерујем да све ово није случајно. Господ увијек шаље људе који помажу. На крају, сам Христос каже: „И ви не иштите шта ћете јести или шта ћете пити, и не брините се. Јер ово све ишту и незнабошци овога свијета; а отац ваш зна да вама треба ово. Него иштите царства Божијега, и ово ће вам се све додати“. Отац Серафим је увијек слиједио ову заповијест, она је за њега била природна и он се увијек ослањао на Божију вољу. И свој „Закон Божији“ отац је на исти начин написао, дајући себе цијелог Христу. Аутор: ЗЛОДОРЕВ Дмитриј/ Извор: вјеронаука.нет |