Помаже Бог, часни оци, колеге и колегинице! 
Преносим вам исечак из Божићног концерта и Божићне изложбе која је приређена 30.12. у холу ОШ "Стеван Чоловић" у Ариљу. У остваривању овог прелепог, надахнутог догађаја учествовали су: Тамара Даниловић, наставница музичког, МаријаЂорђевић, наставница ликовног, Лидија Сатарић, наставница ликовног, и Станко Аћимовић, наставник верске наставе. 
Велику подршку нам је пружила директорка ОШ Мира Бјекић, помоћник директора Зорица Стојић и други.
Ово је први Божићни концерт у Ариљу. 
Невероватна радост! 
Веома сам захвалан,  ученици Магдалини, ћерки ариљског свештеника Дарка Несторовића, која нас је водила кроз програм! Својом спонтаношћу, надахношћу и лепотом израза обогатила је цео концерт и изложбу.
Не могу да опишем данашњу радост речима. Види се на сликама!
Вероучитељ Станко Аћимовић

Александријска патријаршија је 30. децембра 2021. изразила „жаљење” због одлуке Руске православне цркве да створи сопствени егзархат у Африци, наводи сајт новинске агенције «Orthodoxia News Agency» .
Званично саопштење Александријске патријаршије изражава „најдубљу тугу у вези са синодском одлуком Руске патријаршије да створи егзархат у канонским границама јурисдикције Александријске патријаршије...“.
Александријска Патријаршија увјерава да ће „и даље испуњавати своју пастирску дужност у односу на повјерену од Господа паству, руководећи се духовним наслијеђем великих грчких црквених отаца, који су, према ријечима савременог богослова покојног о. Георгија Флоровског, оставили неизбрисив траг у православној теологији и Цркви. У документу се каже и да ће „одлука Руске патријаршије бити разматрана на сљедећој сједници Синода Александријске патријаршије, када ће бити донесене одговарајуће одлуке“.

Свети Синод Руске Православне Цркве је на заседању 29. децембра 2021. године разматрао извештај архиепископа јереванског и јерменског Леонида, заменика председавајућег Одељења за спољне црквене послове, о бројним апелима свештенства Александријске Православне Цркве, који се и даље обраћају Његовој Светости Патријарху московском и целе Русије Кирилу, да их прими под окриље Московске Патријаршије.

Услед приступања александријског Патријарха Теодора расколницима, његовог помињања поглавара такозване „Православне цркве Украјине“ међу Предстојатељима аутокефалних Цркава на Светој Литургији 8. новембра 2019. године, признавања поменуте расколничке групе и саслуживањем са њеним поглаваром 13. августа 2021. године, део свештенства Александријске Патријаршије, изјавивиши да се не слаже са ставом Предстојатеља, обратио се Патријарху московском и целе Русије Кирилу са молбом да их прими под окриље Руске Православне Цркве.

Архиепископ јеревански и јерменски Леонид, по благослову Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила, а на основу одлуке Светог Синода од 24. септембра 2021. године проучио је бројне молбе свештенства Александријске Патријаршије, одржао личне састанке са лидерима заједница – свештеницима из низа афричких земаља, који желе да приступе Московској Патријаршији. Данас је најмање сто парохија Александријске Патријаршије, на челу са својим старешинама, изјавило жељу да се припоји Руској Православној Цркви. Многи од њих упутили су молбу Његовој Светости Патријарху московском и целе Русије Кирилу још 2019. године, након што је Предстојатељ Александријске Православне Цркве Патријарх Теодор признао расколничку групу.

Свети Синод је констатовао да је немогуће даље одбијати свештенство Александријске Православне Цркве, које је поднело одговарајуће молбе Патријарху московском и целе Русије Кирилу да их прими под окриље Московске Патријаршије. Према поднетим молбама, у јурисдикцију Руске Православне Цркве примљена су 102 клирика Александријске Патријаршије из осам афричких земаља.

Поред тога, одлуком Синода основан је Патријаршијски егзархат у Африци у саставу Северноафричке и Јужноафричке епархије. Поглавар егзархата у Африци носиће титулу „клински“.

У сферу пастирске одговорности Северноафричке епархије спадају следеће земље: Арапска Република Египат, Република Судан, Република Јужни Судан, Савезна Демократска Република Етиопија, Држава Еритреја, Република Џибути, Савезна Република Сомалија, Република Сејшели, Централноафричка Република, Република Камерун, Република Чад, Савезна Република Нигерија, Република Нигер, Држава Либија, Туниска Република, Алжирска Народна Демократска Република, Краљевина Мароко, Република Зеленортска острва, Исламска Република Мауританија, Република Сенегал, Република Гамбија, Република Мали, Буркина-Фасо, Република Гвинеја Бисао, Република Гвинеја, Република Сијера Леоне, Република Либерија, Република Обала Слоноваче, Република Гана, Република Того, Република Бенин. Ова епархија обухвата и ставропигијске парохије Московске Патријаршије у Египту, Тунису и Мароку.

Епархијском епископу Северноафричке епархије додељена је титула „каирски и северноафрички“.
У сферу пастирске одговорности новоформиране Јужноафричке епархије спадају: Јужноафричка Република, Краљевина Лесото, Краљевина Есватини, Република Намибија, Република Боцвана, Република Зимбабве, Република Мозамбик, Република Ангола, Република Замбија, Република Малави, Република Мадагаскар, Република Маурицијус, Унија Коморских острва, Уједињена Република Танзанија, Република Кенија, Република Уганда, Република Руанда, Република Бурундија, Демократска Република Конго, Република Конго, Република Габон, Република Екваторијална Гвинеја, Демократска Република Сао Томе и Принципе. Поред тога, епархија обухвата ставропигијску парохију Московске Патријаршије у Јужноафричкој Републици.

Епархијски епископ Јужноафричке епархије носиће титулу „јоханесбуршки и јужноафрички“.

Свети Синод Руске Православне Цркве именовао је архиепископа јереванског и јерменског Леонида за митрополита клинског, Патријарховог егзарха у Африци, доделивши му управу Северноафричком епархијом и привремену управу Јужноафричком епархијом. Владика Леонид је разрешен функције заменика председавајућег ОСЦП-а, док је задржао привремену управу Јереванско-јерменском епархијом.

Сектор за информисање ОСЦП-а

​Ауторска прича,  "Учитељ и ђаци - прво причешће"-.вјероучитељ Александра Стевановића. Прича је настала у сусрет и радост празника Христовог рођења - Божића. 
Негдје далеко, у једној земљи, био је један град, зван Шаренград.  У том граду била је једна шарена школа у којој је врвило много насмијане дјеце, дјевојчице са немирним кикицама и дјечаци са несташним чуперцима. Гуркање, граја и осмјеси одјекивали су школским шареним двориштем. На првом спрату школе, стајао је стари учитељ и посматрао кроз прозор игре својих ђака. Са благим осмјехом на лицу и очима пуним сјаја, посматрао је ту вјечну радост и живот у  њима.  Нека топлина обави му  срце и не могавши да издржи, стари учо, испусти једну сузу низ лице. 
Школско звоно зазвони и одјекну двориштем, и у селу  се зачу  и црквено звоно. То је био  позив ђацима да крену на час над часовима. Брзином свјетлости, ђаци јурнуше у своју учионицу, али граја и галама свуда се простирала кроз школу. Стари учо обуче капут,  узе шарени дневник и лаганим ходом  крену ка учионици. Дјеца чувши кораке зачас се смјестише у своје шарене клупе. Учитељ поче да прича топлим и милим гласом:
- „Драга дјечице, почео је пост...“ 
На тренутак,  сви ђаци се згледаше, а окице као муње, прелетјеше по учионици. Дуња, са највећим кикицама у разреду, широм отвори очи  и помисли: "Наш учо, спрема нам  нешто ново и занимљиво." 
- „А постити значи постати велики човјек са још већим срцем“, настави учо. 
У учиoници се зачу осмијех и пробуди се радозналост у ђацима. 
- „Када постимо наше срце расте. Када оно расте, расте и у нама љубав. Срце толико нарасте да можемо да полетимо.  У лету, као птице ластавице, раширених крила, прелазимо планине, брегове и долине. Да бисмо летјели и имали велика крила, да прелазимо уздуж и попријеко мора и окене, морамо стати пред икону Христа и Пресвете Богородице и замолити их да свим очевима, мајка, батама и секама, срце  и љубав буду као планина велико. Човјек да се брине о свему што постоји и да се срна крај потока њега не боји. Човјек човјека да воли и да га нахрани, али да га не угоји.“
- Наста смијех у учионици и сви се згледаше у своје стомаке. 
- „Највећа радост поста је видјети све духовним очима и срцем.“ 
Учитељ погледа малог Лазара, слијепог од рођења, како спусти главу  и намршти своје обрве. Није разумио изговорене ријечи.
-„Духовним очима видјети и срцем?“, помисли Лазар. Дубоко се замислио. Знао је да тајну изговорених ријечи осјећа као тајну свог бића, коју он мора да открије.  Срце му је заиграло. 
Учитељ настави: 
- Да бисмо разумјели смисао поста, рећи ћу вам још једну радосну вијест. У недјељу идемо у Цркву на причешће да бисмо имали велика крила и  били као птице ластавице.“ 
Затим се зачу звоно и одјекну школским двориштем. Дјеца са ишчекивањем и радошћу отиђоше  својим шареним кућама и испричаше родитељима радосну вијести коју су чули од учитеља.
На недјељном богослужењу, цијела чета ђака се сјатила са  учитељом на првом причешћу. Славопој гласова се простирао по своду цркве, топлина коју су осјетили ђаци, за свагда им се уреза у њихова невина срца. Када су се причестили, њихова се лица преобразише и засвијетлише. Стари прота Саво благосиљаше дјецу и подијели им иконице Светитеља Саве. 
На излазу из цркве, стари учо пожели да окупи  дјецу и да им каже нешто о рођењу малог Христа. 
- „Христос је много волио дјецу...“
На тренутак, учо, застаде. Не могавши да прича заплака, а дјеца му кренуше у загрљај. Он са радосним осмијехом на лицу све их обгрли.
- „Данас је посљедњи час који смо одржали...“ 
А дјеца још више стегнувши у загрљај учитеља, заплакаше. 
-„ Не брините, ваш учо је, сваке недјеље у овој цркви и даље ће држати час. Ви се брините да ваше срце расте веће од оне планине. Затим прстом показа на планину која се простирала на све стране Шаренграда.“ 
 Учитељ рече још неколико ријечи о Христу, Пресветој Богородици и свим светима. На тренутак у групи се зачу комешање и нека узбуђеност. Мали Лазар, поскочи од радости и сузе радоснице му кренуше низ образе. Тихим гласом рече:
-"Учитељу, ја видим све вас и ја летим...". 

Представник Грчке при СЗО професор Елијас Мосијалос изазвао је скандал у земљи објављивањем поста на својој фејсбук страници у којој се вријеђа Богородица.
Мосијалос је на свом Фејсбуку објавио слику на којој је приказана Богородица  са маском и пореди вјеровање у корона вирус са вјером у непорочно  Христово зачеће.
Ова објава изазвала је буру негодовања у Грчкој. Свети синод је објавио саопштење у којем је Мосијалосов чин назвао „расистичким“ и напоменуо да „фанатизам и недостатак поштовања другог није искључива карактеристика „религија“, већ карактеристика многих људи, конзервативних и прогресивних“.
Архимандрит Агатангел Јанаракис сматра да званичник „вријеђа вјерска осјећања хришћана“ и „ нивелише нашу веру под маском слободе говора“.
Али он прије свега себе вријеђа и понижава, промовишући свој атеизам као слободу говора и изражавања не аргументима, већ увредљивим карикатурама“, написао је свештеник и подсетио Масиалоса „шта се десило у Француској са објављивањем у Шарли ебдоу“.
Митрополит Калавритски Јероним рекао је да власт у лику Масијалоса „још једном скинула маску и показала своје право лице“. „Они се боре са Христом и нашом Пресветом Богородицом“, рекао је митрополит. 
С друге стране, Грчка влада сматра да је званичник који је увриједио Богородицу изнио лично мишљење у контексту приватног живота. Званични представник грчке владе Јанис Иконому назвао је  објаву грчког званичника при СЗО Елијаса Мосијалоса, у којој вријеђа Мајку Божију, „слободом говора“, наводи Ромфеја .„Изнио је своје лично мишљење у контексту свог приватног живота. Слобода говора је у нашој земљи потпуно загарантована, чак и ако су ове ријечи опсцене и увредљиве. У сваком случају, влада не коментарише личне ставове “, рекао је Иконому.

Када дођемо у храм – погледајмо горе! Христос је приказан испод куполе храма у центру, а у „пандатифима“ тј. у четири угла средишњег свода насликани су јеванђелисти. Поред сваког од њих је приказан је по један симбол: анђео (или човјек), лав, теле (тј. бик) и орао. Четворица јеванђелиста су: Матеј, Марко, Лука и Јован. Њих изображавају на том мјесту, јер доносе небеску благу вијест на земљу. А „блага вијест“ на грчком се каже Јеванђеље.
 
Када се појавило јеванђеље?
Мислите ли да када је Христос живио на земљи међу људима, да је постојало Јеванђеље? Не. Тачније, није било Јеванђеља на какво смо навикли – тј. није било књиге коју можемо узети у руке, прелистати, прочитати. Живо, оваплоћено Јеванђеље  тада је био сам Господ Исус Христос. Ходао је са својим ученицима Палестином, проповиједао, причао параболе, чинио чуда, поучавао апостоле, а затим био разапет на крсту, васкрсао и вазнео се на небо.
А након Вазнесења Исусови ученици су остали без Учитеља. Вјероватно се тада појавило Јеванђеље? Опет, не. Јеванђеље није била потребно првих година послије Вазнесења Христовог. Јер је још постојало живо сјећање. У Палестини је било много људи који су својим очима видјели и слушали Христа, па чак и сами учествовали у догађајима из Његовог живота. Нису им били потребни никакви записи.
Године су пролазиле. Број вјерника је растао. Хришћанске општине су расле, настале ван Палестине, у земљама гдје су живјели други народи. Људи су једни другима препричавали шта су чули од апостола. Али знате како је тешко некоме нешто препричати од ријечи до ријечи! Сјећате се игре „глувих телефона“? Неко некоме прича догађај по сјећању, својим ријечима, и  незнатно је мијења. Затим - још мало. И још... Неко је нешто заборавио, додао, измислио на свој начин. И неко је намјерно промијенио значење. На крају од почетне приче није остала ни ријеч...
Када је то само игра – то је у реду, играмо се и заборавимо то. А ако се ријечи које преносимо односе на вјеру, спасење душе, како их онда можемо искривити? То је забрањено! Јер животи људи зависе од њих. Ове ријечи морају бити тачно записане!
Зато су се оне већ појавиле у виду јеванђелских књига које су саставили Матеј, Марко, Лука и Јован. Наравно, не само да су покушавали да запишу причу о Исусу, већ по чему су ти јеванђелисти другачији и зашто су само њихове креације на крају остале у Библији? Поред тога што су јеванђелисти били дио круга Христових ученика током Његовог земаљског живота, имали су и благодат Духа Светога – посебне дарове Божије који су им омогућили да напишу Јеванђеље тако да су све најважније ствари биле исказано у њима исправно, без грешака и изобличења. Ако су се други људи могли збунити у причи о Исусу, препричавајући оно што сами нису видјели, јеванђелисти нису јер су се све вријеме „савјетовали” са Богом.

​
Међутим, ако врло пажљиво прочитамо њихова Јеванђеља, примијетићемо да се у опису неких догађаја у појединим детаљима разликују! Како то? А цијела поента је у томе да је, посједујући управо ту благодат, сваки од јеванђелиста остао апсолутно слободна личност, а ипак сви људи гледају на догађаје мало другачије. Замислимо само да се у Јеванђељу све тачно поновља, чак и најситнијим детаљима. Онда би се сигурно нашао неко који би рекао: да, договорили су се, све су сами измислили и записали као копију! И тако је јасно да су Јеванђеља свједочанства живих, али различитих људи. 
Али ево још једног питања. Зашто постоје четири јеванђеља, зар једно не би било довољно? Не, не би било довољно. Прво, управо све четири књиге, допуњујући једна другу, у потребној мјери говоре нама, данашњим хришћанима, оно најважније о животу и учењу Христовом. И друго, има везе са тим када и како је свако од Јеванђеља настало. Уосталом, апостоли су писали своје књиге у различито вријеме и за различите људе. Хајде да сазнамо како је било!

Матеј
Сам Матеј је био Јеврејин и убирао је порезе од других Јевреја за римског цара, чија се власт тада проширила на њихову земљу. Нико није желио да комуницира са Матејем, његово занимање се сматрало срамотним: цариници, односно порезници, нису били по вољи народа. Зашто? Од свега прикупљеног новца, порезници су слали римским властима одређени износ, а од остатка им је било дозвољено да узму колико су хтјели. Зато се вјеровало да су порезници окрутни и бестидни људи. Зато је свима било невјероватно и то што се Христос обратио таквом човјеку, и како је овај цариник одговорио на Његов позив. 
Христос, сусревши Матеја, каже му:
- Слиједи ме!
Цариник је оставио своје занимање, имање и отишао за Христом. Штавише, приредио је велику гозбу за Христа у својој кући, позвао друге царинике и грешнике, и сви су били за истом трпезом, што је веома изненадило књижевнике: како може, мислили су, да дијели трпезу са таквима? Христос је на ово рекао:
- Дошао сам да позовем не праведнике, већ грешнике на покајање.
Од тада је Матеј постао један од дванаесторице Христових ученика и никада Га није напустио. Слушао је проповиједи, гледао чуда, слиједио Христа на његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, Заједно са другим ученицима био је свједок крсних страдања, Спаситељеве смрти и Његовог Вазнесења.
Када је дошло вријеме да се апостоли разиђу по различитим земљама како би тамо проповиједали вјеру Христову, јерусалимски хришћани, који су дошли од Јевреја, замолили су Матеја да им прије одласка запише Христова дјела и учење. Наравно, апостоли су то вјерницима говорили много пута раније, али људи су жељели да имају писани извор са којим би могли да се савјетују када Христови ученици нису били у близини. Апостоли су се сагласили да ће Матеј то учинити боље од других. Касније је светитељ много проповиједао по разним азијским земљама, чинио многа чудеса и дјела. Живот је завршио мученичком смрћу.
Матеј се приказује на иконама и у храмовима како поред себе има анђела или човјека. Зашто? Јер је показао људску природу Христову. Јеванђеље по Матеју наводи родолов из којег долази Исус. Матеј је написао своје Јеванђеље за Јевреје и њима је било важно да знају да Исус није варалица. Древни јеврејски пророци предвиђали су да ће Месија, Спаситељ, бити из Давидове лозе. Овдје Матеј потврђује да је Исус из Давидове лозе и да је Његов долазак предсказан у Старом завјету. За своје читаоце, Матеј је у своје Јеванђеље укључио многе цитате из Старог завјета, та веома древна пророчанства.
 
Марко
Апостол Марко је рођен у Јерусалиму. Потицао је из свештеничке породице. Марко није био део круга од дванаест апостола који су пратили Христа током Његовог земаљског живота – био је још премлад. Међутим, Марко је од дјетињства био окружен Христовим ученицима. Апостол Варнава је био његов стриц. Маркова мајка Марија такође је била хришћанка. Апостол Петар се крио у њеној кући након што је чудесно ослобођен из затвора.
Послије Вазнесења Исусовог у кући мајке Светог Марка вјерници су се окупљали на молитви. Апостоли су често долазили тамо. Марко се зближио са њима. Апостол Петар чак у својој посланици Марка назива својим сином. Заједно са Павлом и његовим стрицем Варнавом, Свети Марко је кренуо на велико мисионарско путовање. Проповиједао је по различитим мјестима – Антиохији, Кипру, Египту, Грчкој, Либији...
Марко је своје јеванђеље написао у Риму. Када је апостол стигао тамо, у „престоници свијета“ већ је било много хришћана, а многи од њих су били многобожци прије него што су примили нову вјеру. И, састављајући Јеванђеље, Марко је узео у обзир да током свог одрастања ови људи нису проучавали, као Јевреји, Стари завјет, да су људи сасвим друге културе, и зато је покушао да за њих напише причу о Исусу у кратак и јасан пут.
Текст Јеванђеља по Марку испуњен је свијетлим, чудесним догађајима – светитељ је желио да покаже колико је велики Господ, каква је чуда у стању да учини. Поред јеванђелиста Марка приказан је лав. Лав је симбол царствености и божанске моћи Христове, а ово изображење добро преноси како Марко описује Спаситеља у свом Јеванђељу.
Јеванђелист је свој текст саставио по ријечима апостола Петра, најближег Христовог апостола. Петар је у то вријеме проповиједао у Риму – причао је о ономе што је сам видио и чуо, а Марко је записао. Затим је Свети Петар прочитао записано, одобрио и након тога је Јеванђеље по Марку прихваћено од Хришћанске Цркве. А свети Марко учини још многа апостолска дјела и чудеса и пострадао од незнабожаца у египатском граду Александрији.

​Јован
Јован је једини јеванђелист којем су хришћани додали назив Богослов. Зашто? Јер његово Јеванђеље није само свједочанство очевица, већ и темељ свег учења о Богу и спасењу, које се касније развило у Цркви. Био је син галилејског рибара Зеведеја и Саломије (кћерка обручника свете Богородице Јосифа) и брат апостола Јакова. Јован је прво био ученик Јована Крститеља и први пут је видио Христа на обали Јордана када се Исус крстио. Вријеме је пролазило. Једног дана, Јован и његов брат помогли су свом оцу да пеца у Галилејском језеру. Христос је ишао уз обалу. Он је рибарима, чији пецање тог дана није ишло добро, дао диван улов и подстакао је браћу да Га слиједе. Рибари су одмах оставили своје мреже и пошли за Исусом.
Карактери Јакова и Јована били су ватрени, експлозивни, због чега су од Христа добили надимак „Воанергес“ („синови грома“). Али боравак са Учитељем промијенило је Јована – постао је кротак, смирен, и "ученик кога љубљаше Исус". Исус је позвао Јована да иде са њим у кућу у којој је лежала мртва дјевојчица Јаирова кћерка, и пред младим учеником васкрсао је. Јован је био са Христом на гори Тавор када се Учитељ преобразио пред ученицима. Током Тајне вечере, Јован стави главу своју на њедра Христова.
Од свих апостола, само је Јован заједно са Богородицом био под крстом када је Христос распет. Остали ученици су се плашили да иду на Голготу - било је опасно. И такође је било страшно тешко гледати свог вољеног Учитеља како доживљава страшне муке... Међутим, упркос овим мукама, Христос се обратио Јовану са крста и замолио га да се брине о Његовој Мајци: „ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн 19, 25-27).
Много неочекиваних догађаја и путовања потом пало на судбину љубљеног ученика Христовог: олује и бродоломи, мучења и тамнице, надметања са гатарима и врачарима, чуда и исцјељења, батине, слава и прогон ... Он је једини од свих дванаест најближих ученика Христових који није био убијен, него је умро у старости.
 
Поред јеванђелисте Јована приказан је орао. Зашто он има такав симбол поред себе? Узвишени слог којим је написано Јеванђеље по Јовану, својим високим богословским садржајем подсјећа на високи лет орла. Орао је такође симболично оличење Духа Светога.
Јован је написао своје Јеванђеље у вријеме када је живио у граду Ефесу (данас територија Турске). Ово је најкасније написано Јеванђеље. Написано је када је Јован Јеванђелист већ имао преко 90 година, по жељи хришћана острва Патмос, који су веома вољели и поштовали Јована. У овом Јеванђељу апостол открива Христову божанску суштину, говори о Духу Светом. У тексту апостол помиње догађаје који нису ушли у прва три јеванђеља. А главна идеја коју је јеванђелист желио да пренесе људима: Бог је Љубав!
Чак и када је апостол Јован био веома стар, када више није био у стању да држи дуге бесједе, он се непрестано обраћао људима око себе једном кратком фразом: „Дјецо, љубите једни друге!“ А када би га питали зашто понавља само ове ријечи, Јован је објаснио: „Ову фразу говорим само зато што она садржи сву суштину Јеванђеља Христовог, јер Јеванђеље Христово је учење о светој љубави.
Међу четири јеванђеља, да ли постоји неко „главно“ или „исправно“? Не. Једнака су, као четири крака једне ријеке. Свако од четири јеванђеља одражава одређени аспект личности Господа Исуса Христа.
Илустровала: Галина Воронецкаја/извор:фома.ру/превод:вјеронаука.нет

30. ДЕЦЕМБАР - ДАН СЈЕЋАЊА НА ПРОРОКА ДАНИЛА И ТРИ МЛАДИЋА АНАНИЈЕ, АЗАРИЈЕ И МИСАИЛА
600 година прије нове ере Јерусалим је освојио вавилонски цар; храм који је Саломон подигао је срушен, а многи Израиљци су одведени у заробљеништво. Међу њима били су племенити младићи Данило, Ананија, Азарија и Мисаил. ("А старјешина над дворанима предје им имена, и Данилу надје име Валтасар, а Ананији Седрах, а Мисаилу Мисах, а Азарији Авденаго").

Цар вавилонски Навуходоносор наредио је, да на његовом двору буду научени халдејској мудрости и да се образују у раскоши. Али они су, држећи се заповијести своје вјере, одбијали прекомјерност и водили строг начин живота; јели су само поврће и воду. Господ им је дао мудрост, а свети Данило - дар про­зор­лаивости и тумачења снова. Свети пророк Данило, свето чувајући вјеру у Јединог Бога и уздајући се у Његову свемоћну помоћ, својом мудрошћу је надмашио све халдејске астрологе и мудраце и био близак цару Навуходоносору. Једног дана Навуходоносор је сањао необичан сан, али када се пробудио, заборавио је шта је видео. Вавилонски мудраци били су немоћни да сазнају шта је цар сањао. Тада је свети пророк Данило прославио пред свима силу истинитог Бога, који му је открио не само садржај сна, већ и његово пророчко значење. Након тога цар је Давила уздигао у чин начаелника Вавилонског. Убрзо је цар Навуходоносор наредио да подигне своје изображење - огромну статуу, која је требало да добије божанске почасти. Због одбијања да то учине, тројица младића - Ананија, Азарија и Мисаил - бачени су у горућу пећ. Пламен се уздигао 49 лаката изнад пећи, пржећи Халдејце који су стајали у близини, а свети младићи ходали су усред пламена, приносећи молитву Господу и пјевајући Њему  (Дан 3,  26-90). Анђео Господњи, појавивши се, охладио је пламен, а млади су остали неповријеђени. Цар, видјевши то, нареди им да изађу и обрати се правом Богу. Током владавине цара цара Валтазара, свети Данило је протумачио мистериозни натпис  («Мене, мене, текел,  уфарсин (Дан 5,25) који се појавио на зиду палате током гозбе, наговјештавајући пад вавилонског царства. Исте ноћи, убијен је Валтасар и наслиједио га је Дарије Мидијанин којем бјеше око 62 године  Цар Дарије је поставио Данила за једног од тројице старјешина над 150 управника . По наговору управитеља и старјешина цар Дарије издаје забрану да нико не смије да се моли Богу или човјеку осим њему а казна је бацање међу лавове. Данило крши цареву наредбу тако што се мољаше 3 пута на дан лицем ка Јерусалиму- Управитељи га оптужише код цара који није желио да казни Данила али је морао да га баци у јаму са гладним лавовима, али га они нису додирнули, а он је остао неозлијеђен. Цар се ослонио да ће Данила спасити његов Бог што се и догодоча. Цар Дарије се обрадовао Данилу и наредио је да се поклони Богу Даниловом у цијелом његовом царству „јер је Он Бог живи и постојани, и царство Његово је неуништиво и власт је бескрајна“. Свети пророк Данило је дубоко туговао за својим народом, који је био подвргнут праведној казни због мноштва гријехова и безакоња, због преступа заповијести Божијих - тешког вавилонског ропства и разарања Јерусалима: о граду у коме се зове Твоје име; јер ми спуштамо своје молитве пред Тобом, не уздајући се у нашу праведност, већ у Твоју велику милост: "Боже мој, пригни ухо своје, и чуј; отвори очи своје, и види пустош нашу и град, на који је призвано име твоје, јер не правде своје ради него ради милости твоје падамо пред тобом молећи се. “(Дан 9, 18). Судбина израиљског народа и судбина читавог свијета откривена је светом пророку, који је праведним животом и молитвом искупио безакоње свог народа.

Тумачећи сан цара Навуходоносора, пророк Данило је објавио смјену царства и величину посљедњег Царства - Царства Господа нашега Исуса Христа: "А у вријеме тијех царева Бог ће небески подигнути царство које се довијека неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства, а само ће стајати довијека"  (Дан 2, 44). Пророчанска визија седамдесет  недјеља: "Седамдесет је недјеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши пријеступ и да нестане гријеха и да се очисти безакоње и да се доведе вјечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима" (Дан 9,  24-27) даје свијету знакове Првог и Другог доласка Господа Исуса Христа и сродних догађаја (Дан 12, 1-12). Свети Данило је посредовао за свој народ и у вријеме насљедника Даријевог - цара Кира, који га је изузетно цијенио и прогласио слободу заробљеницима. Сам Данило и његови пријатељи Ананија, Азарија и Мисаил доживјели су дубоку старост и умрли у заточеништву. Према свједочењу светог Кирила Александријског, светима Ананију, Азарији и Мисаилу одсјечене су главе по заповијести персијског цара Камбиза.

Припреме за Божић се настављају, а 30. децембра у православном календару, налази се име пророка Данила.

Управо је он добио откривење седамдесет недјеља као показатељ године рођења Спаситеља. Управо је он протумачио сан цара Навуходоносора о идолу са глиненим ногама, у којем видимо пророчанство о Вјечном Царству Божјем и долазећем Месији. А њега гладни лавови нису ни дотакли  вријеме погубљења.

Набројао сам плус-минус све информације (добро, и причу са тројицом његових пријатеља) за које је обично чуо сваки црквени човјек, који се није посебно отворио и није упознао са књигом пророка Данила. Сама књига није велика - само 12 глава, али с обзиром на важност информација које садржи, предлажем да се мало више упознамо са неким занимљивим информацијама које се обично превиде.

Пролог, можда за мене, није испао баш интригантан, али ипак, Црква није узалуд установила прославе у част пророка уочи Божића. Бар кратко урањање у Стари завјет омогућава нам да боље разумијемо дубину предстојеће прославе и напетост са којом је древни свијет чекао долазак Месије.

Дакле, пажњу ћемо усмјерити на неке не нарочито познате детаље. Вриједи подсјетити да се у другој глави књиге говори о сном којег се Навуходоносор плашио, али чији је садржај заборавио. У помоћ му долази пророк Данило. Враћа догађаје из царевог сна и тумачи га. Дакле, откриће је било одговор на Навуходоносорово интересовање о томе шта ће се догодити послије њега. Цар види идола са златном главом, сребрним рукама и грудима, бакреним трбухом и бутинама, гвозденим ногама и глиненим стопалима. Тада се камен са оближње стене одлијепи, без спољне помоћи, и сломи ово ухо, претварајући све његове дијелове у прашину. Даље, камен расте и претварајући се у планину испуњава земљу.

За сада ћемо се уздржати од објашњавања овог сна (можда неко већ све зна) и, окренувши неколико страница, прећи ћемо право на седму главу. Овдје видимо још једно откривење, дато само директно пророку Данилу и у многим аспектима понављајући смисао Навуходоносоровог сна. Ова визија је симболичнија и самим тим мистериознија. Тако Данило види четири необичне животиње. Прва је слична лаву, али са орловским крилима. Тада се крила истргну, животиња стане на задње ноге и прими људско срце. Друга је личила на медвједа са три очњака у устима. Речено му је да једе пуно меса. Треће, изгледао је као  рис, само са четири главе и четири птичја крила. Даље, већ у ноћним визијама, Данилу се појављује четврта животиња - врло јака и страшна, имала је гвоздене зубе и десет рогова, прождирала је и уништавала све што је добила. Тада се појављује једанаести рог, мање величине, али избацујући још три. Овај рог је имао људске очи и говорио је дрско.

Тада се постављају престоли, на којима „старац сједи“. Четврту звијер је убио Он, а прве три су лишене своје моћи и животи су им спашени само на одређено вријеме. „Видјех у утварама ноћнијем“, наставља пророк Данило, „и гле, као син човјечји иђаше са облацима небеским, и дође до старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство да му служе сви народи и племена и језици; власт је његова власт вјечна, која неће проћи, и царство се његово неће расути “  (Дан 7 13-14).  Посебно сам провео мало времена препричавајући садржај открића, да би нам био пред очима,  и што  ће нам сада омогућити упоређивање.

Дакле, златна глава уха и крилати лав је нововавилонско или друго вавилонско царство које је постојало 626-539. год. прије Христа. Злато симболизује богатство, а лав - жестину и окрутност. Према свједочењу блажениог Јеронима Стридонског, крила су слика поноса најмоћнијих држава. Појава људског срца упућује директно на Навуходоносора. Подсјетимо се да му је послат још један сан, гдје је видио велико и раширено дрво, посјечено је, али је коријен окован ланцима остао у земљи. Када се цар поносио својом моћи, Господ му неко вријеме шаље лудило, буђење из којег је прославио Истинитог Бога, односно одвратио се од властите гордости, видећи у себи једноставног човјека чија моћ зависи од Свемогућег (4. глава).

Сребрни сандук и руке, као и медвјед са три очњака - ово је Прво персијско царство, или такозвано Ахеменидско царство, које је замијенило Вавилон и постојало је од 550. до 329. године прије Христа. Преподобни Јефрем Сирин истиче да као што је сребро мање драгоцјено од злата, тако је и медвјед мање окретан од лава. Његова три очњака указују на три народа који су чинили основу етноса царства - Персијанце, Медијце и Халдејце, а прождирање меса указује на крваву (без овога, схватамо да нема начина) замјену једне државне формације другом.

Бакрена бедра и четвороглави рис царство су Александра Великог (334-309. П. Н. Е.). Није било толико богато, али племенити метали су много мекши од бакра, и зато у овоме видимо прототип његове снаге. Заправо, Македонско царство је постало највеће од три наведене силе. Леопард је брза животиња, а крила му се само убрзавају, што указује на невјероватну брзину освајања цара Александра. За шест година, не толико у ратовима колико побједама, пише Блажени. Јероним, „покорио је дио Европе и цијелу Азију“.

Гвоздена и глинена стопала, као и звијер која није попут било које познате животиње, тумаче се на различите начине, али већина светих отаца које сам успио да пронађем говоре о римској владавини. Очигледно је да говоримо о Римској републици, тек у 4. вијеку прије нове ере, достигла је класични период свог развоја и постојала до 27. године прије Христа, када је, од стране Октавијана Августа, трансформисана у царство. Гвожђе идола указује на гвоздене римске легије, непрестано ширећи територију државе, али неизвјесност изгледа животиње указује на етничку хетерогеност њеног становништва.

Дакле, видимо да се оба разматрана откривења приближавају откривању времена Месијиног доласка на свијет. Сва некадашња царства биће уништена, а Богочовјек ће успоставити нови морални поредак у свијету. То видимо чак и по чињеници да нам се сада многи старозавјетни догађаји чине суровима, иако су њихови савременици сматрани нормом. Христос је заиста, онтолошки промијенио човјека. Ми сада, чак ни сами о себи зависни, све гледамо кроз призму новозавјетног морала. Овај побједоносни поход Његовог Царства наставља се без обзира на границе нових држава. „Старац“, којем ће се све животиње покоравати, то је Син Божији, и показатељ да је „Син човјечији дође до Старца “, према св. Кирила Александријском, кажемо нам да је „Син достигао славу Очеву“. Занимљиво је да је овај дио пророчанства послужио за стварање истоимене слике Христа, где је Он приказан као старац.

Можда је потребно одвојено рећи о оном малом, многооком и арогантном рогу у четвртој животињи. Овдје видимо још неиспуњену назнаку доласка Антихриста. Блажени Јероним види десет царстава у десет рогова која су постојала прије краја свијета. Од којих ће седам бити освојено, а три - уништено, мада их и даље разумије у оквиру оних државних формација које су постојале у његово доба и прије. Али његови судови у вези са малим рогом су недвосмислени: „Стога га не бисмо требали сматрати, како неки вјерују, за ђавола или демона, већ за једног од људи у којима ће сатана живети тјелесно“. Шта год да је било, не треба да се плашите, јер ће Син Божји уништити овај рог заједно са његовим носиоцем.

Дакле, надам се да није било превише досадно за читање. Не знам како ко, али волим да се упуштам у такве текстове. То нису лажна „пророчанства“ Нострадамуса или Ванге. Упркос симболизму - све је прилично јасно, нема стотина неразумљивих тумачења, а када се „слагалица“ у мојој глави склопи, чак и осјећај благог одушевљења прекрива: како је мудро Бог све уредио. Само кад покушате да у свом животу „напипате“ Промисао Божији, некако испада лоше, по свему судећи, али када узмете Стари завјет, посебно пророчке књиге, тада се чини да је Промисао у вашим рукама и да се одвија. Ово не може, а да не инспирише, и зато ћемо се чешће обраћати Светом Писму, па погледајмо, и Божић ће бити још радоснији.
Протојереј Владимир Долгих /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

За служење Св. Литургије подигнут је храм од глине за мјесец дана.
Крштење 51 новог члана Православне Цркве, обављено је 26. децембра 2021. године, на празник Светог Првомученика Стефана.   у новооснованој парохији у Карама-Букобској епархији Александријске патријаршије.
Мјесец дана раније крштена су још 32 неопросвећена послије мисије о. Маркоса. За мјесец дана подигли су колибу-Храм од глине и покрили је платнима уз помоћ Епархије. Према плановима за даљи развој, Букобска епархија објавила је оглас за куповину „земљишта за изградњу веће цркве“.
На празник Светог првомученика и архиђакона Стефана обављено је причешће и након Свете Литургије извршено је крштење 51 новог члана Цркве. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог  извора

​Родом из Попова Поља (28. 12. 1610.године) у Херцеговини, у селу Мркоњићи код Требиња, од родитеља простих, но благочестивих. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. 
У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником.
О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није.

Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца.

Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635.

Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода.

Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали.

Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода.

Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове.

И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу.

А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи.

Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа.
Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Извор: Манастир Острог

Украјински боксер, свјетски шампион, а парохијанин Украјинске Православне Цркве Василиј Ломаченко дао је своје златне олимпијске медаље, освојене у Пекингу 2008.године и Лондону 2012.године, за израду крста за свог оца и тренера Анатолија Ломаченка, наводи се на Instagram страници радионице “Резной крестик”.
​
“Замислите само то, крст од олимпијских медаља. Медаља које је човјек добио крвљу и знојем, за које је дат цио живот, медаље које су ушле у историју свјетског спорта. Колико је потребно духа, храбрости и племенитости да се од њих без колебања направи крст за најближу и најдражу особу – оца! Нашем одушевљењу и поштовању нема краја, Василије Анатољевичу, клањамо вам се! Бог води”, - каже се у поруци од радионице из Костроме.
Василиј Ломаченко је припремио поклон за 57. рођендан свог оца. Извор

Божићњи квиз 15 питања
​Божићњи квиз 13 питања
​Колико знате о Божићу?-квиз
Божићња укрштеница
Божићња осмосмјерка
​Божићња слагалица
​Божићња пузла
​Ко сам ја- Божић
​Божић - попуни празна поља
​Божићњи криптограм -Анђеоска пјесма 
​Уклопи сродне појмове-У сусрет Божићу ​
​Игра меморије-Божић 
​Поређај празнике по тачном временском редослиједу слављења! 
​Божићњи анаграми ​
​Откључај божићња поља

​Реализација идеје трајала је 9 година.
Свештеник Петар Цанков изградио је 40 камених иконо-капела у шуми код града Светог Власа у Бугарској. Мјештани ово мјесто зову „Пут вјере“ или „Пут Божији“.
Према ријечима 78-годишњег свештеника, ова идеја му је пала на памет прије 9 година, када је био гост на једној свадби у Монте Карлу. Након вјенчања попео се на планину, а на сваком ћошку био је приказан живот Христов. Био сам толико импресиониран да сам, када сам вратио, помислио да би се исто могло и овдје урадити“, објаснио је свештеник.
Како пише „Комсомолскаја правда“, до 2016. године изградио је 21 капелу. Рекао је да је у почетку намјеравао да изгради само један параклис, али га је посао заробио.
У непосредној близини цркве Светог Влаха, гдје служи отац Петар, остало је доста непотребног грађевинског материјала. Сваког јутра свештеник је у ранац стављао неколико камених плочица, пењао се у шуму, њима обиљежавао скретања на стазама и ту стављао иконе са библијским изрекама. Касније су на овим мјестима подигнуте капеле. Отац Петар признаје да није тражио похвале, већ је на овај начин упознавао људе са православном вјером. Не иду сви у цркву, али многи иду у планине на чист ваздух.
У изградњи иконо-капела, свештеник се зауставио на броју 40, јер он симболизује број година колико је јеврејски народ лутао пустињом након егзодуса из Египта. На иконостасима су приказани библијски предмети и лица црквене историје. Оцу Петру помажу мјештани вјерници који доносе камење са најближе плаже, затим га обрађују чекићима и длијетима. Свештеник планира да свој шумски пројекат заврши изградњом мале цркве. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања  овог извора

Тридесет и једну годину након вјерске слободе, божићна звона православних цркава у Албанији ове године су одјекнула радошћу позивајући народ на прославу великог празника. Карактеристика овогодишњих божићних богослужења у Албанској православној цркви био је, у јеку пандемије, велики број вјерника у храмовима на богослужењима. ​То показује да потрагу за Христом не само да болест не може зауставити, већ је чини јачом. Његово Блаженство  архиепископ Тиране, Драча и цијеле Албаније началствовао је Светој Литургији у Саборном храму Васкрсења у Тирани, уз саслужење митрополита, епископа и свештенства Архијерејског намјесништва. И у другим албанским епархијама прослављано је Христово рођење. Треба напоменути да је на Бадње вече предсједник Републике Албаније примио вјерске поглаваре Албаније, међу којима је и архиепископ тирански Анастасије. Аутор: вјеронаука на основу писања Еклисијаонлајн.орг архиепископ Тиране, Драча и целе Албаније 

​У Израелу је једна 11-годишња девојчица пронашла риједак сребрни новчић из времена јеврејског устанка и разарања Другог храма. Господ Исус Христос је говорио о догађајима овог периода, пророчки предсказући уништење Јерусалима.
Риједак сребрни новчић пронашла је 11-годишња Лиел Крутокоп током ископавања у Давидовом граду, најстаријој области Јерусалима . Дјевојчица је са породицом учествовала у ископавањима у оквиру волонтерског археолошког пројекта.
Пронађени новчић је шекел из Првог јудејског рата (66–71), који је започео као резултат устанка Јевреја против Римског царства. Тих година, шекел је био новчић кован у Израелу. Имао је слике зделе и љиљана, назнаку године производње, и ријечи „Свети Јерусалим“. Све се то нашло на пронађеном шекелу. На аверсу се налази лик зделе, натпис „израелски шекел“ и хебрејска слова шин и бет (ש „ב) („друга година“).То значи да је новчић искован у другој години јеврејског устанак, односно 67. године нове ере На полеђини – ријечи „Свети Јерусалим” и штап првосвештеника са три пупољка нара.

Пронађени новчић је израђен од сребра. Ово је типично за шекеле из периода Јеврејског рата. Прије тога, у Израелу шекел је био само јединица тежине, а сребрни новчићи уопште нису ковани. Почели су да га пуштају тек у вријеме јеврејског устанка, када је било потребно подићи националну свијест. Др Роберт Кул, шеф одјељења за кованице Израелске управе за антиквитете, објашњава: „Валута је знак суверенитета. Због тога се током устанка користи један од најочигледнијих симбола независности – ковање новца.“

Гдје су тачно ковани новчићи остаје мистерија. Међутим, о овоме постоје претпоставке, поново повезане са чињеницом да је новчић направљен од сребра. Према научницима, новчић је могао исковати на Храмској гори један од јеврејских свештеника који је помагао побуњеницима. Како је Кул рекао, само у храму који је ту био, могло се наћи толико квалитетног сребра. Ту су биле ускладиштене огромне резерве овог племенитог метала. Према научнику, проналажење сребрног шекела овог времена је велики успјех. Тренутно је откривено само око 30 сребрњака који датирају из периода јеврејског устанка и разарања Другог храма.
Ера Другог храма је историјски период који почиње изградњом новог јерусалимског храма који би замијенио онај који су уништили Вавилонци. Први храм је подигао цар Соломон 950. године прије нове ере, а његова главна светиња био је Ковчег завјета, са Таблицама Десет Божијих заповијести. Године 587. прије Христа, трупе вавилонског цара Навуходоносора заузеле су Јерусалим и уништиле храм. Већина становника Израиља одведена је у ропство. Прошло је више од пола вијека прије него што је персијски цар Кир, који је освојио Вавилон, дозволио Јеврејима да се врате из Вавилона у Јерусалим и поново саграде храм.

Изградња Другог храма је завршена 515. године прије нове ере. Он је у свему поновио распоред Првог, али је био инфериоран у односу на њега у луксузу. Са овим храмом су повезане многе јеванђелске епизоде. Ту се Богородица са три године попела на високе степенице. Овдје је старац Симеон узео на руке Богомладенца Христа, који је четрдесети дан по рођењу донесен у храм (у спомен на овај догађај, славимо празник Ваведење). Дванаестогодишњи Исус је сједио ту окружен јеврејским учитељима: "и сви који га слушаху дивљаху се његову разуму и одговорима" (Лк 2, 47). На крову храма Господ је био искушаван од сатане, позивајући Га да скочи, а из истог храма Христос је истјерао мјењаче и трговце ријечима: "Дом мој нека се зове дом молитве свима народима? А ви начинисте од њега хајдучку пећину" (Мк 11, 17).

Коначно, на овај храм се односе Христове пророчке ријечи: "Не видите ли све ово? Заиста вам кажем: неће остати овдје ни камен на камену који се неће разметнути" (Мт 24, 1–2) . Ово пророчанство остварило се у годинама Јудејског рата, када су Други храм, а са њим и цијели Јерусалим, претворени у рушевине. Хесије Флор је 64. године нове ере постављен за префекта Римског царства Јудеје. Јевреји су раније били незадовољни својом зависношћу од Рима, али је Хесије Флор својом суровошћу надмашио све који су прије њега владали Јудејом. Укинуо је локалну самоуправу, опљачкао ризницу јерусалимског храма... Године 66. у Јерусалиму је почео оружани устанак, током којег је префект морао да се повуче у Кесарију. То је био почетак такозваног Јудејског  рата (66–71). У то вријеме су одушевљени побуњеници почели да ковају сребрне новчиће, од којих је један недавно пронађен у Јерусалиму. Као одговор на акције Јевреја, гувернер Сирије Цестије Гал је на челу велике војске упао у Јудеју и убрзо се приближио Јерусалиму. Становницима се чинило да је град осуђен на пропаст. Међутим, одједном је Цестије наредио да се повуче. Искористивши то, Јевреји су задали поразан ударац бројчано надјачаној римској војсци. Јерусалим се радовао: грађани су у својој побједи видјели Божју интервенцију. Међутим, ако су Јевреји у овом догађају видјели знак скорог доласка Месије, онда су хришћани који су живјели у граду препознали у њему испуњење Христових ријечи о скором уништењу Јерусалима. И тако се догодило. Већ 67. године најбољи командант царства Веспазијан је по наређењу цара Нерона послат у Јудеју, који је преузео контролу над цијелом провинцијом, а 70. године почела је опсада Јерусалима. Град је заузет и разорен, а са њим је пропао и Други јерусалимски храм.Аутор: вјеронаука.нет на основу писања Times of Israel.

У претпосљедњу недјељу пред Божић (Недеља Праотаца -примједба преводиоца), сјећамо се свих старозавјетних светитеља праведника и сродника Спаситеља, који су живјели у тами незнабожачких народа праведно, чисто, чувајући праву вјеру и чекајући Месију, који ће доћи да избави сво човјечанство од ђавола, гријеха и смрти.
Али ево занимљивог питања – зашто се у родослову Господа нашег Исуса Христа, међу многим мушкарцима, помињу само три жене: Тамара, Рава и Рута? (види Јеванђеље по Матеју 1.глава). Поред тога, све три ове жене нису биле Јеврејке, већ из многобожачких нечистих хананских народа. Прве двије од њих имале су чак прилично сумњиву репутацију. Тамара је саблазнила свога свекра Јуду и од њега добила синове. Рава је била јерихонска блудница. А Рута је сама тражила да буде Возова жена.
​Зашто се њихова имена истичу у Светом писму? Прво, зато што Бог жели да нам тиме покаже да је дошао грешном палом човјечанству да би га спасао. Бог није дошао праведницима, него да би позвао грешнике на покајање и увео их у Царство Небеско. Спаситељ је дошао до покајаних грешника. 
​
Пред нама су три незнабошкиње, грешнице, које су се покајали, понизиле и биле помиловане од Бога због тога. Тамара је легла са свекром у кревет, не због блуда, него да би родила дјецу. Пошто су два њена мужа, Јудина сина, умрли због неваљалства пред Богом, а трећег Јуда није дао из сујеверја, бојећи се да постоји проклетство на Тамари. А онда ова жена, да би избјегла страшну срамоту, предузима очајнички корак да заведе самог Јуду да би добила дјецу. И била је помилована од Бога због смирења. Рава прихвата јеврејске шпијуне и спасава им животе, уздајући се у Јеврејског Бога: “знам да вам је Господ дао ову земљу, јер нас попаде страх од вас, и препали су се од вас сви”. Жена се ослобађа круга сопствених гријехова, паганске сатанске традиције свог злог народа и постаје вјерница у правог Бога. Какав подвиг са њене стране! Какву храброст је требало имати! Каква вјера и понизност да се учини тако спасоносним и смјелим кораком!
Рута ради отприлике исто. Она напушта свој народ и иде за јеврејском таштом, јер је завољела вјеру у истинитог Бога и Божији изабрани народ. И у њеној породици се рађа велики светитељ Божији – пророк и цар Давид. И у породици њеној роди се Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос. Ево неколико дивних лекција из живота ових жена!
Египатски свети преподобни Марко Подвижник написао је: „Када чујеш ријечи Писма да ће Господ „дати свакоме по дјелима његовим“ (види Псалам 61,13), немој да мислиш да дјела (сама по себи) заслужују пакао или Царство. Напротив, Христос ће, као Бог Саздатељ и Искупитељ наш, а не као Мерилац ствари, (тј. дјела и награда) свакоме дати по дјелима невјерја или вјере у њега" (Добротољубље 1.том, 200 поглавља о духовном животу). Не спасавамо се ми сопственим силама и сопственим врлинама. Него само милошћу Божијом, човјек се мора понизити под Његовом сведобром вољом. Често човјек каже: „Оче,  исповиједам једно те исто. Падам у исте гријехе. Никада не престајем да гријешим." Желео бих да одговорим да Бог често дозвољава да упаднемо у гријехе. Јер нас тако избавља од највећег и најстрашнијег гријеха – од гордости. Јер ми често нисмо спремни за врлине. Ако знамо да смо велики постници, велики молитвеници и уздржани, онда ће нам се срце поносити. Биће испуњено суптилном и скривеном, али смртоносном сујетом, која ће веома расти, претварајући се у чудовиште док нас не убије. И молитва и пост могу бити погрешни када молитва и пост хране нашу гордост и доводе човјека у прелест. 
Зато Господ дозвољава да паднемо у гријехе, да би ми задобили смирење као што су учиниле Тамара, Рава и Рута. Једина врата спасења су смирење; на њему је изграђено читаво здање наших врлина. Без Бога не можемо учинити ништа добро, а Њему је све могуће, дјелујући у нама. Наш главни задатак је да унизимо себе, своје срце, своје тијело, своју душу, свој ум, да их нагнемо под вољу Божију и страсно пожелимо једино што је потребно – спасење душе. А таквом ће се Бог сигурно смиловати. Јер је вјера тако скромног човјека чиста. Он не жели ништа осим сједињења са љубљеним Богом. Такав човјек нема трагање за својим, већ само за Божијим дјелом. И та незаинтересованост, искреност отвара његово срце и пушта у њега љубав Господњу, која га испуњава до врха, до самих углова тајне. И сама таква особа постаје „Давид“ - вољени син или кћерка Господња, који пребива у рајском блаженству Божанске љубави. А први корак ка томе је смирење.
протојереј Андреј Чиженко /извор:«Православная Жизнь» /превод: вјеронаука.нет

Јавни час вјеронауке назван "Анђели пјевају, мудраци јављају" током протекле седмице су одржали ученици VII разреда који уређују емисију "Православац радозналац". Час су припремили са својом вјероучитељицом Жанелом Пажин, а часу су присуствовали ученици I разреда и њихова учитељица Драгана Лугоња. На самом почетку часа ученици су причали о најрадоснијем хришћанском празнику. Након тога подијељени по групама уз радосне божићне пјесме слагали су пузле, китили бадњак, радили пано витлејемска ноћ. На крају часа гости су имали прилику да се фотографишу у празничним рамовима које су ученици припремили баш за ову прилику. Било је то једно веома лијепо и занимљиво дружење старијих и најмлађих ученика наше школе.

​Из штампе је изашла монографија "Сви поглавари Српске цркве 1219-2021" протојереја Јована Пламенца, са уводним текстом Његове светости патријарха српског Порфирија, саопштено је данас из Српске православне цркве /СПЦ/. Од Светог Саве у 13. вијеку до данас, на пријестољу поглавара Српске православне цркве било је 11 архиепископа и 53 патријарха, који су столовали у Жичи, Пећкој патријаршији, Сремским Карловцима и Београду.
Монографија садржи њихове кратке животописе, готово енциклопедијски, али довољно да се назре са каквим су се све искушењима суочавали и каква бремена носили, као и врхунске фотографије, првокласне илустрације и оригинална дизајнерско-визуелна рјешења, наводи се у саопштењу.
У тексту, на првим страницама овог капиталног издања, патријарх српски Порфирије поручио је читаоцима, љубитељима српске светосавске цркве и српског православног народа да, када прочитају приче о животу неког од поглавара Српске цркве, мислима прођу њиховим путевима, од Светог Саве до осталих првојерарха.
"Загледајмо се у живот обновитеља Патријаршије Макарија Соколовића, али и великог патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића, који је духовно водио и препородио наш род у крајевима преко Саве и Дунава", навео је патријарх Порфирије. Читаоци ће, додао је, на страницама ове монографије срести и драги лик патријарха Димитрија Павловића, ујединитеља Цркве послије Великог рата, а касније и поглаваре од Гаврила Дожића до Германа Ђорића који су достојанствено и храбро носили искушења, чували и сачували душу народа од безбожништва које је владало. Патријарх Порфирије је истакао да су на посљедњим страницама монографије ликови патријараха Павла и Иринеја, који у њему буде "најтоплија синовска осјећања".
"Странице ове књиге и дивне илустрације које је красе, постаће духовна лађа, која кроз узбуркано море наше црквене и народне историје, указује да околности и искушења, у којима живимо и која смо дужни да савладамо, нису непремостива уколико се угледамо на вјеру у Христа васкрслог, у снагу и љубав коју су према својој Цркви, народу имали наши претходници", навео је патријарх.
Патријарх се присјетио студентских дана, када је ферије проводио у неком од манастира да би уз богослужење спремао испите и учио, али да је у Пећи "много мање у рукама држао књигу", јер је и свјесно и интуитивно осјећао да је на мјесту на коме се стварала историја српске цркве и народа и да су ту "на мермерном престолу Светог Саве сједили архиепископи српски и патријарси и предсједавали саборима“.
Главни уредник монографије "Сви поглавари Српске цркве 1219-2021" Мишо Вујовић рекао је да је ово један од упечатљивих начина да се укратко изложи укупна историја народа српског, кроз живот његових патријараха. "Предводили су Српску цркву и пре но што се она тако звала. Били њени и народни предстојатељи и у златним добима, и у смутним временима, и у понорима историје. Тамо где је то одувек и заувек најважније заступали су род свој и свечовечанство, молитвено и пастирски, управитељски и свештенослужитељски", рекао је Вујовић. И кад су Срби губили државу и слободу, бивали раскомадани у вилајетима туђих царстава, по митри и жезлу ових пастира могли су се равнати, имали су се, рекао је Вујовић, за шта придржати, да их тама не прогута, да их вјетрови не развију. У књизи, у издању "Принцип преса", између осталих, су коришћене фотографије Музеја и Архива СПЦ, Цркве, те архива Митрополије црногорско-приморске, манастира Високи Дечани и Националне ревије Србија

Турске власти су византијску цркву из 12. вијека претвориле у џамију
Истанбул, 26. децембра. Црква Аја Софија у турској провинцији Једрене је након рестаурације претворена у џамију. „Након прошлогодишњег отварања џамије Аја Софија у Истанбулу, поново се састајемо овдје да отворимо џамију Аја Софија Енез-и-шериф“, рекао је Али Ербаш, шеф Канцеларије за вјерска питања. ​Свечано отварање је одржано након завршне реконструкције зграде. Треба напоменути да је церемонија одржана 24. децембра - на дан када Грци славе Бадњи дан. Црква Аја Софије у провинцији Једрене византијски је храм из XII вијека, који је 1456. године османски султан Мехмед II Освајач, претворио у џамију. Уништена је у земљотресу 1965. године и није коришћена у вјерске сврхе. Међутим, 56 година касније, поново је постала џамија након шест година рестаурације. Ово је четврта Аја Софија, која је изграђена као хришћанска црква, али је потом претворена у молитвени дом за муслимане након османског освајања. Остале три налазе се у Трабзону, Изнику и, наравно, Истанбулу.

У обновљеној православној цркви Светог Спиридона у Петрињи данас је одржана прва литургија након 30 година.
Како је саопштило СНВ, црква Св. Спиридона, више пута уништавана током 20. вијека, прво 1941, а посљедњи пут 1991. године, средишње је мјесто молитве православних вјерника петрињског краја. Црква је обновљена захваљујући донацијама Покрајинске владе Војводине и самих вјерника, и то упркос земљотресу и свим другим невољама које су задесиле становнике Баније у 2020/21. години.
- Дошли смо овдје и како бисмо посвједочили да је потребно да оснажимо напоре на обнови Петриње, Глине, Сиска и свих села која су пострадала на овом подручју, као и свих страдалих храмова. Као што смо се прије годину дана упрегли да хуманитарно помажемо, тако ћемо годину дана након потреса настојати да се и Влада и сви ми упрегнемо у питање обнове и да сви који су до сада на око тога оклијевали на различите начине, буду ангажовани на прави начин. На овај значајан дан у Петрињи на треба да се обавежемо пред грађанима овог града и подручја, али и пред собом самима - изјавио је Пуповац.
Подсјетивши да активисти СНВ-а редовно обилазе грађане који су још у контејнерима, као и да је СНВ организовао акцију "Банија је наша кућа", Пуповац је најавио подјелу грађевинског материјала за обнову и градњу кућа. Милошевић је подсјетио, да је петрињска парохија у земљотресу прије годину дана остала без цркава и парохијског дома.

Васељенски патријарх Вартоломеј позитиван је на Ковид-19 потврђено је након теста у петак, 24. децембра 2021.године. Васељенски патријарх, који је вакцинисан, тренутно показује благе симптоме, али је опште стање добро.

Одмах по успостављању дијагнозе отишао је у болницу у Истанбулу ради даљих превентивних прегледа. Васељенски патријарх се захваљује свима који се интересују за његово здравствено стање и још једном позива све да се придржавају препорука љекара и специјалиста, као и оних који још нису вакцинисани, да то учине за њихово добро. и друштва у цјелини. Овом приликом свима жели срећан и благословен Божић наводи се у саопштењу које преноси  Ортодокс тајмс.

​Државна служба за ванредне ситуације поклонила је манастиру возило, личну заштитну опрему и службене легитимациjе ватрогасца. Прва добровољна сестринска ватрогасна jединица у Украјини створена је на бази Светотројичког Матронинског манастира Черкаске епархије Украјинске православне цркве. Дана 22. децембра 2021. године, на церемонији отварања јединице, извршена је званична предаја ватрогасног возила манастиру од Државне службе за ванредне ситуације Украјине, наводи Cherkasy.church.ua.
Догађај је почео благословом и поуком Митрополита черкаског и каневског Теодосија. Представници Државне службе за ванредне ситуације уручили су игуманији манастира Иларији (Топитчак) потврду о упису добровољног ватрогасног друштва (ДВД) Матронинског манастира Свете Тројице у регистар ватрогасних јединица и екипа Черкаског региона, дозволу за ватрогасно возило, личну заштитну опрему и службене легитимациjе ватрогасца. Потом је освећено ватрогасно возило и представљена екипа.
Ново ДВД формирано је од пет добровољаца који ће реаговати на доjаве пожара — то су игуманија Иларија, искушенице Лариса и Кристина и два возача ватрогасног возила. Сви су прошли посебну обуку за борбени распоред ватрогасне помоћи, водоснабдевање и пружање прве медицинске помоћи настрадалима. Ватрогасна јединица ће штитити манастир од пожара и реаговати у ванредним ситуацијама. Под заштитом овог ДВД биће седам села и два насеља сеоске територијалне Медведевске заједнице Черкаске области.
Идеја о стварању сестринског добровољног ватрогасног друштва настала је у јесен 2020. године након пожара у пољу села Мелники, чему је игуманија Иларија случајно била сведок. Мати Иларија је позвала спасиоце и пре њиховог доласка, заједно са неколико помоћника, почела је да гаси пожар који се ширио ка шуми. Када су ватрогасци стигли на лице места, могли су само да констатују успешан завршетак акције. После неког времена управни органи Државне службе за ванредне ситуације обратили су се игуманији Иларији са предлогом да се на бази Матронинског манастира организује посебна добровољна јединица. Иницијатива је добила подршку Митрополита Теодосија. Извор: Православнаjа жизањ

Новообјављени Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске биће представљен у недјељу, 2. јануара 2022. године, од 19.00 часова у Културном центру Требиње.
У представљању овог првог тома планиране петотомне монографије Епархије захумско-херцеговачке и приморске, поред главног уредника, оца Радивоја Круља и рецензената: др Милана Гулића, др Драге Мастиловића и др Милоша Ивановића, учествоваће и Епископ диселдорфски и њемачки др Григорије Дурић, као и историчар Недељко Радосављевић. 
Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске објављен је поводом 800 година од утемељења првобитне Епископије хумске, с благословом Његовог преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког и приморског Господина Димитрија, у издању Епархије захумско-херцеговачка и приморска, Мостар–Требиње и Видослова, Београд–Требиње. 
Представник Епископије ЗХиП за културу и медије Бранислав Рајковић, ђакон  /Видео: ВидеослоВ – Фото-видео студио Епископије ЗХиП

У суботу, 25. децембра 2021. године, католици, протестанти и неке помјесне православне цркве прославиће велики хришћански празник Рођење Христово -Божић.
Од Помјесних Православних Цркава 25. децембра Божић ће славити: Цариградска, Румунска, Бугарска, Кипарска, Јеладска (Грчка), Александријска, Антиохијска, Албанска, као и Православна Црква у Америци и Аутономна – Финска православна црква.
Осим тога, и протестанти славе Божић 25. децембра.

7. јануара 2021.године Божић ће прославити Јерусалимска патријаршија, Руска православна црква, Грузијска православна црква, Православна Црква Чешке и Словачке, Српска православна црква, Пољска Помјесна Православна Црква, као и манастири Свете Горе и Аутономне Православне Цркве – Кинеска и Јапанска.

24. децембар. Око 182.000 хришћана живи у Израелу, што чини 1,9 одсто укупне популације земље, показују подаци израелског Централног бироа за статистику, објављени уочи Божића.
Како произилази из објављених података, 76,7% израелских хришћана су Арапи, остали су углавном чланови породица Јевреја који су у Израел стигли по Закону о повратку.
Већина хришћана живи на сјеверу Израела. Највећи „хришћански“ град остаје Назарет, гдје живи 21,4 хиљаде хришћана, на другом мјесту – Хаифа, на трећем – Јерусалим.
Стопа раста хришћанске популације у Израелу је 1,4% годишње – мање него у другим заједницама у земљи.
Хришћане у Израелу у цјелини карактерише релативно висок ниво благостања, о чему свједоче подаци Министарства социјалног осигурања, према којима је проценат чланова заједнице којима је потребна социјална подршка знатно мања него међу Јеврејским или арапским муслиманским становништво. Студије су показале да је 84 одсто израелских хришћана задовољно животом, 68 одсто запослених хришћана задовољно је зарадом. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања РИА Новости .