Помаже Бог, часни оци, колеге и колегинице! 
Преносим вам исечак из Божићног концерта и Божићне изложбе која је приређена 30.12. у холу ОШ "Стеван Чоловић" у Ариљу. У остваривању овог прелепог, надахнутог догађаја учествовали су: Тамара Даниловић, наставница музичког, МаријаЂорђевић, наставница ликовног, Лидија Сатарић, наставница ликовног, и Станко Аћимовић, наставник верске наставе. 
Велику подршку нам је пружила директорка ОШ Мира Бјекић, помоћник директора Зорица Стојић и други.
Ово је први Божићни концерт у Ариљу. 
Невероватна радост! 
Веома сам захвалан,  ученици Магдалини, ћерки ариљског свештеника Дарка Несторовића, која нас је водила кроз програм! Својом спонтаношћу, надахношћу и лепотом израза обогатила је цео концерт и изложбу.
Не могу да опишем данашњу радост речима. Види се на сликама! Вероучитељ Станко Аћимовић

Александријска патријаршија је 30. децембра 2021. изразила „жаљење” због одлуке Руске православне цркве да створи сопствени егзархат у Африци, наводи сајт новинске агенције «Orthodoxia News Agency» .
Званично саопштење Александријске патријаршије изражава „најдубљу тугу у вези са синодском одлуком Руске патријаршије да створи егзархат у канонским границама јурисдикције Александријске патријаршије...“.
Александријска Патријаршија увјерава да ће „и даље испуњавати своју пастирску дужност у односу на повјерену од Господа паству, руководећи се духовним наслијеђем великих грчких црквених отаца, који су, према ријечима савременог богослова покојног о. Георгија Флоровског, оставили неизбрисив траг у православној теологији и Цркви. У документу се каже и да ће „одлука Руске патријаршије бити разматрана на сљедећој сједници Синода Александријске патријаршије, када ће бити донесене одговарајуће одлуке“.

Свети Синод Руске Православне Цркве је на заседању 29. децембра 2021. године разматрао извештај архиепископа јереванског и јерменског Леонида, заменика председавајућег Одељења за спољне црквене послове, о бројним апелима свештенства Александријске Православне Цркве, који се и даље обраћају Његовој Светости Патријарху московском и целе Русије Кирилу, да их прими под окриље Московске Патријаршије.

Услед приступања александријског Патријарха Теодора расколницима, његовог помињања поглавара такозване „Православне цркве Украјине“ међу Предстојатељима аутокефалних Цркава на Светој Литургији 8. новембра 2019. године, признавања поменуте расколничке групе и саслуживањем са њеним поглаваром 13. августа 2021. године, део свештенства Александријске Патријаршије, изјавивиши да се не слаже са ставом Предстојатеља, обратио се Патријарху московском и целе Русије Кирилу са молбом да их прими под окриље Руске Православне Цркве.

Архиепископ јеревански и јерменски Леонид, по благослову Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила, а на основу одлуке Светог Синода од 24. септембра 2021. године проучио је бројне молбе свештенства Александријске Патријаршије, одржао личне састанке са лидерима заједница – свештеницима из низа афричких земаља, који желе да приступе Московској Патријаршији. Данас је најмање сто парохија Александријске Патријаршије, на челу са својим старешинама, изјавило жељу да се припоји Руској Православној Цркви. Многи од њих упутили су молбу Његовој Светости Патријарху московском и целе Русије Кирилу још 2019. године, након што је Предстојатељ Александријске Православне Цркве Патријарх Теодор признао расколничку групу.

Свети Синод је констатовао да је немогуће даље одбијати свештенство Александријске Православне Цркве, које је поднело одговарајуће молбе Патријарху московском и целе Русије Кирилу да их прими под окриље Московске Патријаршије. Према поднетим молбама, у јурисдикцију Руске Православне Цркве примљена су 102 клирика Александријске Патријаршије из осам афричких земаља.

Поред тога, одлуком Синода основан је Патријаршијски егзархат у Африци у саставу Северноафричке и Јужноафричке епархије. Поглавар егзархата у Африци носиће титулу „клински“.

У сферу пастирске одговорности Северноафричке епархије спадају следеће земље: Арапска Република Египат, Република Судан, Република Јужни Судан, Савезна Демократска Република Етиопија, Држава Еритреја, Република Џибути, Савезна Република Сомалија, Република Сејшели, Централноафричка Република, Република Камерун, Република Чад, Савезна Република Нигерија, Република Нигер, Држава Либија, Туниска Република, Алжирска Народна Демократска Република, Краљевина Мароко, Република Зеленортска острва, Исламска Република Мауританија, Република Сенегал, Република Гамбија, Република Мали, Буркина-Фасо, Република Гвинеја Бисао, Република Гвинеја, Република Сијера Леоне, Република Либерија, Република Обала Слоноваче, Република Гана, Република Того, Република Бенин. Ова епархија обухвата и ставропигијске парохије Московске Патријаршије у Египту, Тунису и Мароку.

Епархијском епископу Северноафричке епархије додељена је титула „каирски и северноафрички“.
У сферу пастирске одговорности новоформиране Јужноафричке епархије спадају: Јужноафричка Република, Краљевина Лесото, Краљевина Есватини, Република Намибија, Република Боцвана, Република Зимбабве, Република Мозамбик, Република Ангола, Република Замбија, Република Малави, Република Мадагаскар, Република Маурицијус, Унија Коморских острва, Уједињена Република Танзанија, Република Кенија, Република Уганда, Република Руанда, Република Бурундија, Демократска Република Конго, Република Конго, Република Габон, Република Екваторијална Гвинеја, Демократска Република Сао Томе и Принципе. Поред тога, епархија обухвата ставропигијску парохију Московске Патријаршије у Јужноафричкој Републици.

Епархијски епископ Јужноафричке епархије носиће титулу „јоханесбуршки и јужноафрички“.

Свети Синод Руске Православне Цркве именовао је архиепископа јереванског и јерменског Леонида за митрополита клинског, Патријарховог егзарха у Африци, доделивши му управу Северноафричком епархијом и привремену управу Јужноафричком епархијом. Владика Леонид је разрешен функције заменика председавајућег ОСЦП-а, док је задржао привремену управу Јереванско-јерменском епархијом.

Сектор за информисање ОСЦП-а

​Ауторска прича,  "Учитељ и ђаци - прво причешће"-.вјероучитељ Александра Стевановића. Прича је настала у сусрет и радост празника Христовог рођења - Божића. 
Негдје далеко, у једној земљи, био је један град, зван Шаренград.  У том граду била је једна шарена школа у којој је врвило много насмијане дјеце, дјевојчице са немирним кикицама и дјечаци са несташним чуперцима. Гуркање, граја и осмјеси одјекивали су школским шареним двориштем. На првом спрату школе, стајао је стари учитељ и посматрао кроз прозор игре својих ђака. Са благим осмјехом на лицу и очима пуним сјаја, посматрао је ту вјечну радост и живот у  њима.  Нека топлина обави му  срце и не могавши да издржи, стари учо, испусти једну сузу низ лице. 
Школско звоно зазвони и одјекну двориштем, и у селу  се зачу  и црквено звоно. То је био  позив ђацима да крену на час над часовима. Брзином свјетлости, ђаци јурнуше у своју учионицу, али граја и галама свуда се простирала кроз школу. Стари учо обуче капут,  узе шарени дневник и лаганим ходом  крену ка учионици. Дјеца чувши кораке зачас се смјестише у своје шарене клупе. Учитељ поче да прича топлим и милим гласом:
- „Драга дјечице, почео је пост...“ 
На тренутак,  сви ђаци се згледаше, а окице као муње, прелетјеше по учионици. Дуња, са највећим кикицама у разреду, широм отвори очи  и помисли: "Наш учо, спрема нам  нешто ново и занимљиво." 
- „А постити значи постати велики човјек са још већим срцем“, настави учо. 
У учиoници се зачу осмијех и пробуди се радозналост у ђацима. 
- „Када постимо наше срце расте. Када оно расте, расте и у нама љубав. Срце толико нарасте да можемо да полетимо.  У лету, као птице ластавице, раширених крила, прелазимо планине, брегове и долине. Да бисмо летјели и имали велика крила, да прелазимо уздуж и попријеко мора и окене, морамо стати пред икону Христа и Пресвете Богородице и замолити их да свим очевима, мајка, батама и секама, срце  и љубав буду као планина велико. Човјек да се брине о свему што постоји и да се срна крај потока њега не боји. Човјек човјека да воли и да га нахрани, али да га не угоји.“
- Наста смијех у учионици и сви се згледаше у своје стомаке. 
- „Највећа радост поста је видјети све духовним очима и срцем.“ 
Учитељ погледа малог Лазара, слијепог од рођења, како спусти главу  и намршти своје обрве. Није разумио изговорене ријечи.
-„Духовним очима видјети и срцем?“, помисли Лазар. Дубоко се замислио. Знао је да тајну изговорених ријечи осјећа као тајну свог бића, коју он мора да открије.  Срце му је заиграло. 
Учитељ настави: 
- Да бисмо разумјели смисао поста, рећи ћу вам још једну радосну вијест. У недјељу идемо у Цркву на причешће да бисмо имали велика крила и  били као птице ластавице.“ 
Затим се зачу звоно и одјекну школским двориштем. Дјеца са ишчекивањем и радошћу отиђоше  својим шареним кућама и испричаше родитељима радосну вијести коју су чули од учитеља.
На недјељном богослужењу, цијела чета ђака се сјатила са  учитељом на првом причешћу. Славопој гласова се простирао по своду цркве, топлина коју су осјетили ђаци, за свагда им се уреза у њихова невина срца. Када су се причестили, њихова се лица преобразише и засвијетлише. Стари прота Саво благосиљаше дјецу и подијели им иконице Светитеља Саве. 
На излазу из цркве, стари учо пожели да окупи  дјецу и да им каже нешто о рођењу малог Христа. 
- „Христос је много волио дјецу...“
На тренутак, учо, застаде. Не могавши да прича заплака, а дјеца му кренуше у загрљај. Он са радосним осмијехом на лицу све их обгрли.
- „Данас је посљедњи час који смо одржали...“ 
А дјеца још више стегнувши у загрљај учитеља, заплакаше. 
-„ Не брините, ваш учо је, сваке недјеље у овој цркви и даље ће држати час. Ви се брините да ваше срце расте веће од оне планине. Затим прстом показа на планину која се простирала на све стране Шаренграда.“ 
 Учитељ рече још неколико ријечи о Христу, Пресветој Богородици и свим светима. На тренутак у групи се зачу комешање и нека узбуђеност. Мали Лазар, поскочи од радости и сузе радоснице му кренуше низ образе. Тихим гласом рече:
-"Учитељу, ја видим све вас и ја летим...". 

Представник Грчке при СЗО професор Елијас Мосијалос изазвао је скандал у земљи објављивањем поста на својој фејсбук страници у којој се вријеђа Богородица.
Мосијалос је на свом Фејсбуку објавио слику на којој је приказана Богородица  са маском и пореди вјеровање у корона вирус са вјером у непорочно  Христово зачеће.
Ова објава изазвала је буру негодовања у Грчкој. Свети синод је објавио саопштење у којем је Мосијалосов чин назвао „расистичким“ и напоменуо да „фанатизам и недостатак поштовања другог није искључива карактеристика „религија“, већ карактеристика многих људи, конзервативних и прогресивних“.
Архимандрит Агатангел Јанаракис сматра да званичник „вријеђа вјерска осјећања хришћана“ и „ нивелише нашу веру под маском слободе говора“.
Али он прије свега себе вријеђа и понижава, промовишући свој атеизам као слободу говора и изражавања не аргументима, већ увредљивим карикатурама“, написао је свештеник и подсетио Масиалоса „шта се десило у Француској са објављивањем у Шарли ебдоу“.
Митрополит Калавритски Јероним рекао је да власт у лику Масијалоса „још једном скинула маску и показала своје право лице“. „Они се боре са Христом и нашом Пресветом Богородицом“, рекао је митрополит. 
С друге стране, Грчка влада сматра да је званичник који је увриједио Богородицу изнио лично мишљење у контексту приватног живота. Званични представник грчке владе Јанис Иконому назвао је  објаву грчког званичника при СЗО Елијаса Мосијалоса, у којој вријеђа Мајку Божију, „слободом говора“, наводи Ромфеја .„Изнио је своје лично мишљење у контексту свог приватног живота. Слобода говора је у нашој земљи потпуно загарантована, чак и ако су ове ријечи опсцене и увредљиве. У сваком случају, влада не коментарише личне ставове “, рекао је Иконому.

За служење Св. Литургије подигнут је храм од глине за мјесец дана.
Крштење 51 новог члана Православне Цркве, обављено је 26. децембра 2021. године, на празник Светог Првомученика Стефана.   у новооснованој парохији у Карама-Букобској епархији Александријске патријаршије.
Мјесец дана раније крштена су још 32 неопросвећена послије мисије о. Маркоса. За мјесец дана подигли су колибу-Храм од глине и покрили је платнима уз помоћ Епархије. Према плановима за даљи развој, Букобска епархија објавила је оглас за куповину „земљишта за изградњу веће цркве“.
На празник Светог првомученика и архиђакона Стефана обављено је причешће и након Свете Литургије извршено је крштење 51 новог члана Цркве. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог  извора

Украјински боксер, свјетски шампион, а парохијанин Украјинске Православне Цркве Василиј Ломаченко дао је своје златне олимпијске медаље, освојене у Пекингу 2008.године и Лондону 2012.године, за израду крста за свог оца и тренера Анатолија Ломаченка, наводи се на Instagram страници радионице “Резной крестик”.
​
“Замислите само то, крст од олимпијских медаља. Медаља које је човјек добио крвљу и знојем, за које је дат цио живот, медаље које су ушле у историју свјетског спорта. Колико је потребно духа, храбрости и племенитости да се од њих без колебања направи крст за најближу и најдражу особу – оца! Нашем одушевљењу и поштовању нема краја, Василије Анатољевичу, клањамо вам се! Бог води”, - каже се у поруци од радионице из Костроме.
Василиј Ломаченко је припремио поклон за 57. рођендан свог оца. Извор

Божићњи квиз 15 питања
​Божићњи квиз 13 питања
​Колико знате о Божићу?-квиз
Божићња укрштеница
Божићња осмосмјерка
​Божићња слагалица
​Божићња пузла
​Ко сам ја- Божић
​Божић - попуни празна поља
​Божићњи криптограм -Анђеоска пјесма 
​Уклопи сродне појмове-У сусрет Божићу ​
​Игра меморије-Божић 
​Поређај празнике по тачном временском редослиједу слављења! 
​Божићњи анаграми ​
​Откључај божићња поља

​Реализација идеје трајала је 9 година.
Свештеник Петар Цанков изградио је 40 камених иконо-капела у шуми код града Светог Власа у Бугарској. Мјештани ово мјесто зову „Пут вјере“ или „Пут Божији“.
Према ријечима 78-годишњег свештеника, ова идеја му је пала на памет прије 9 година, када је био гост на једној свадби у Монте Карлу. Након вјенчања попео се на планину, а на сваком ћошку био је приказан живот Христов. Био сам толико импресиониран да сам, када сам вратио, помислио да би се исто могло и овдје урадити“, објаснио је свештеник.
Како пише „Комсомолскаја правда“, до 2016. године изградио је 21 капелу. Рекао је да је у почетку намјеравао да изгради само један параклис, али га је посао заробио.
У непосредној близини цркве Светог Влаха, гдје служи отац Петар, остало је доста непотребног грађевинског материјала. Сваког јутра свештеник је у ранац стављао неколико камених плочица, пењао се у шуму, њима обиљежавао скретања на стазама и ту стављао иконе са библијским изрекама. Касније су на овим мјестима подигнуте капеле. Отац Петар признаје да није тражио похвале, већ је на овај начин упознавао људе са православном вјером. Не иду сви у цркву, али многи иду у планине на чист ваздух.
У изградњи иконо-капела, свештеник се зауставио на броју 40, јер он симболизује број година колико је јеврејски народ лутао пустињом након егзодуса из Египта. На иконостасима су приказани библијски предмети и лица црквене историје. Оцу Петру помажу мјештани вјерници који доносе камење са најближе плаже, затим га обрађују чекићима и длијетима. Свештеник планира да свој шумски пројекат заврши изградњом мале цркве. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања  овог извора

Тридесет и једну годину након вјерске слободе, божићна звона православних цркава у Албанији ове године су одјекнула радошћу позивајући народ на прославу великог празника. Карактеристика овогодишњих божићних богослужења у Албанској православној цркви био је, у јеку пандемије, велики број вјерника у храмовима на богослужењима. ​То показује да потрагу за Христом не само да болест не може зауставити, већ је чини јачом. Његово Блаженство  архиепископ Тиране, Драча и цијеле Албаније началствовао је Светој Литургији у Саборном храму Васкрсења у Тирани, уз саслужење митрополита, епископа и свештенства Архијерејског намјесништва. И у другим албанским епархијама прослављано је Христово рођење. Треба напоменути да је на Бадње вече предсједник Републике Албаније примио вјерске поглаваре Албаније, међу којима је и архиепископ тирански Анастасије. Аутор: вјеронаука на основу писања Еклисијаонлајн.орг архиепископ Тиране, Драча и целе Албаније 

​У Израелу је једна 11-годишња девојчица пронашла риједак сребрни новчић из времена јеврејског устанка и разарања Другог храма. Господ Исус Христос је говорио о догађајима овог периода, пророчки предсказући уништење Јерусалима.
Риједак сребрни новчић пронашла је 11-годишња Лиел Крутокоп током ископавања у Давидовом граду, најстаријој области Јерусалима . Дјевојчица је са породицом учествовала у ископавањима у оквиру волонтерског археолошког пројекта.
Пронађени новчић је шекел из Првог јудејског рата (66–71), који је започео као резултат устанка Јевреја против Римског царства. Тих година, шекел је био новчић кован у Израелу. Имао је слике зделе и љиљана, назнаку године производње, и ријечи „Свети Јерусалим“. Све се то нашло на пронађеном шекелу. На аверсу се налази лик зделе, натпис „израелски шекел“ и хебрејска слова шин и бет (ש „ב) („друга година“).То значи да је новчић искован у другој години јеврејског устанак, односно 67. године нове ере На полеђини – ријечи „Свети Јерусалим” и штап првосвештеника са три пупољка нара.

Пронађени новчић је израђен од сребра. Ово је типично за шекеле из периода Јеврејског рата. Прије тога, у Израелу шекел је био само јединица тежине, а сребрни новчићи уопште нису ковани. Почели су да га пуштају тек у вријеме јеврејског устанка, када је било потребно подићи националну свијест. Др Роберт Кул, шеф одјељења за кованице Израелске управе за антиквитете, објашњава: „Валута је знак суверенитета. Због тога се током устанка користи један од најочигледнијих симбола независности – ковање новца.“

Гдје су тачно ковани новчићи остаје мистерија. Међутим, о овоме постоје претпоставке, поново повезане са чињеницом да је новчић направљен од сребра. Према научницима, новчић је могао исковати на Храмској гори један од јеврејских свештеника који је помагао побуњеницима. Како је Кул рекао, само у храму који је ту био, могло се наћи толико квалитетног сребра. Ту су биле ускладиштене огромне резерве овог племенитог метала. Према научнику, проналажење сребрног шекела овог времена је велики успјех. Тренутно је откривено само око 30 сребрњака који датирају из периода јеврејског устанка и разарања Другог храма.
Ера Другог храма је историјски период који почиње изградњом новог јерусалимског храма који би замијенио онај који су уништили Вавилонци. Први храм је подигао цар Соломон 950. године прије нове ере, а његова главна светиња био је Ковчег завјета, са Таблицама Десет Божијих заповијести. Године 587. прије Христа, трупе вавилонског цара Навуходоносора заузеле су Јерусалим и уништиле храм. Већина становника Израиља одведена је у ропство. Прошло је више од пола вијека прије него што је персијски цар Кир, који је освојио Вавилон, дозволио Јеврејима да се врате из Вавилона у Јерусалим и поново саграде храм.

Изградња Другог храма је завршена 515. године прије нове ере. Он је у свему поновио распоред Првог, али је био инфериоран у односу на њега у луксузу. Са овим храмом су повезане многе јеванђелске епизоде. Ту се Богородица са три године попела на високе степенице. Овдје је старац Симеон узео на руке Богомладенца Христа, који је четрдесети дан по рођењу донесен у храм (у спомен на овај догађај, славимо празник Ваведење). Дванаестогодишњи Исус је сједио ту окружен јеврејским учитељима: "и сви који га слушаху дивљаху се његову разуму и одговорима" (Лк 2, 47). На крову храма Господ је био искушаван од сатане, позивајући Га да скочи, а из истог храма Христос је истјерао мјењаче и трговце ријечима: "Дом мој нека се зове дом молитве свима народима? А ви начинисте од њега хајдучку пећину" (Мк 11, 17).

Коначно, на овај храм се односе Христове пророчке ријечи: "Не видите ли све ово? Заиста вам кажем: неће остати овдје ни камен на камену који се неће разметнути" (Мт 24, 1–2) . Ово пророчанство остварило се у годинама Јудејског рата, када су Други храм, а са њим и цијели Јерусалим, претворени у рушевине. Хесије Флор је 64. године нове ере постављен за префекта Римског царства Јудеје. Јевреји су раније били незадовољни својом зависношћу од Рима, али је Хесије Флор својом суровошћу надмашио све који су прије њега владали Јудејом. Укинуо је локалну самоуправу, опљачкао ризницу јерусалимског храма... Године 66. у Јерусалиму је почео оружани устанак, током којег је префект морао да се повуче у Кесарију. То је био почетак такозваног Јудејског  рата (66–71). У то вријеме су одушевљени побуњеници почели да ковају сребрне новчиће, од којих је један недавно пронађен у Јерусалиму. Као одговор на акције Јевреја, гувернер Сирије Цестије Гал је на челу велике војске упао у Јудеју и убрзо се приближио Јерусалиму. Становницима се чинило да је град осуђен на пропаст. Међутим, одједном је Цестије наредио да се повуче. Искористивши то, Јевреји су задали поразан ударац бројчано надјачаној римској војсци. Јерусалим се радовао: грађани су у својој побједи видјели Божју интервенцију. Међутим, ако су Јевреји у овом догађају видјели знак скорог доласка Месије, онда су хришћани који су живјели у граду препознали у њему испуњење Христових ријечи о скором уништењу Јерусалима. И тако се догодило. Већ 67. године најбољи командант царства Веспазијан је по наређењу цара Нерона послат у Јудеју, који је преузео контролу над цијелом провинцијом, а 70. године почела је опсада Јерусалима. Град је заузет и разорен, а са њим је пропао и Други јерусалимски храм.Аутор: вјеронаука.нет на основу писања Times of Israel.

У претпосљедњу недјељу пред Божић (Недеља Праотаца -примједба преводиоца), сјећамо се свих старозавјетних светитеља праведника и сродника Спаситеља, који су живјели у тами незнабожачких народа праведно, чисто, чувајући праву вјеру и чекајући Месију, који ће доћи да избави сво човјечанство од ђавола, гријеха и смрти.
Али ево занимљивог питања – зашто се у родослову Господа нашег Исуса Христа, међу многим мушкарцима, помињу само три жене: Тамара, Рава и Рута? (види Јеванђеље по Матеју 1.глава). Поред тога, све три ове жене нису биле Јеврејке, већ из многобожачких нечистих хананских народа. Прве двије од њих имале су чак прилично сумњиву репутацију. Тамара је саблазнила свога свекра Јуду и од њега добила синове. Рава је била јерихонска блудница. А Рута је сама тражила да буде Возова жена.
​Зашто се њихова имена истичу у Светом писму? Прво, зато што Бог жели да нам тиме покаже да је дошао грешном палом човјечанству да би га спасао. Бог није дошао праведницима, него да би позвао грешнике на покајање и увео их у Царство Небеско. Спаситељ је дошао до покајаних грешника. 
​
Пред нама су три незнабошкиње, грешнице, које су се покајали, понизиле и биле помиловане од Бога због тога. Тамара је легла са свекром у кревет, не због блуда, него да би родила дјецу. Пошто су два њена мужа, Јудина сина, умрли због неваљалства пред Богом, а трећег Јуда није дао из сујеверја, бојећи се да постоји проклетство на Тамари. А онда ова жена, да би избјегла страшну срамоту, предузима очајнички корак да заведе самог Јуду да би добила дјецу. И била је помилована од Бога због смирења. Рава прихвата јеврејске шпијуне и спасава им животе, уздајући се у Јеврејског Бога: “знам да вам је Господ дао ову земљу, јер нас попаде страх од вас, и препали су се од вас сви”. Жена се ослобађа круга сопствених гријехова, паганске сатанске традиције свог злог народа и постаје вјерница у правог Бога. Какав подвиг са њене стране! Какву храброст је требало имати! Каква вјера и понизност да се учини тако спасоносним и смјелим кораком!
Рута ради отприлике исто. Она напушта свој народ и иде за јеврејском таштом, јер је завољела вјеру у истинитог Бога и Божији изабрани народ. И у њеној породици се рађа велики светитељ Божији – пророк и цар Давид. И у породици њеној роди се Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос. Ево неколико дивних лекција из живота ових жена!
Египатски свети преподобни Марко Подвижник написао је: „Када чујеш ријечи Писма да ће Господ „дати свакоме по дјелима његовим“ (види Псалам 61,13), немој да мислиш да дјела (сама по себи) заслужују пакао или Царство. Напротив, Христос ће, као Бог Саздатељ и Искупитељ наш, а не као Мерилац ствари, (тј. дјела и награда) свакоме дати по дјелима невјерја или вјере у њега" (Добротољубље 1.том, 200 поглавља о духовном животу). Не спасавамо се ми сопственим силама и сопственим врлинама. Него само милошћу Божијом, човјек се мора понизити под Његовом сведобром вољом. Често човјек каже: „Оче,  исповиједам једно те исто. Падам у исте гријехе. Никада не престајем да гријешим." Желео бих да одговорим да Бог често дозвољава да упаднемо у гријехе. Јер нас тако избавља од највећег и најстрашнијег гријеха – од гордости. Јер ми често нисмо спремни за врлине. Ако знамо да смо велики постници, велики молитвеници и уздржани, онда ће нам се срце поносити. Биће испуњено суптилном и скривеном, али смртоносном сујетом, која ће веома расти, претварајући се у чудовиште док нас не убије. И молитва и пост могу бити погрешни када молитва и пост хране нашу гордост и доводе човјека у прелест. 
Зато Господ дозвољава да паднемо у гријехе, да би ми задобили смирење као што су учиниле Тамара, Рава и Рута. Једина врата спасења су смирење; на њему је изграђено читаво здање наших врлина. Без Бога не можемо учинити ништа добро, а Њему је све могуће, дјелујући у нама. Наш главни задатак је да унизимо себе, своје срце, своје тијело, своју душу, свој ум, да их нагнемо под вољу Божију и страсно пожелимо једино што је потребно – спасење душе. А таквом ће се Бог сигурно смиловати. Јер је вјера тако скромног човјека чиста. Он не жели ништа осим сједињења са љубљеним Богом. Такав човјек нема трагање за својим, већ само за Божијим дјелом. И та незаинтересованост, искреност отвара његово срце и пушта у њега љубав Господњу, која га испуњава до врха, до самих углова тајне. И сама таква особа постаје „Давид“ - вољени син или кћерка Господња, који пребива у рајском блаженству Божанске љубави. А први корак ка томе је смирење.
протојереј Андреј Чиженко /извор:«Православная Жизнь» /превод: вјеронаука.нет

Јавни час вјеронауке назван "Анђели пјевају, мудраци јављају" током протекле седмице су одржали ученици VII разреда који уређују емисију "Православац радозналац". Час су припремили са својом вјероучитељицом Жанелом Пажин, а часу су присуствовали ученици I разреда и њихова учитељица Драгана Лугоња. На самом почетку часа ученици су причали о најрадоснијем хришћанском празнику. Након тога подијељени по групама уз радосне божићне пјесме слагали су пузле, китили бадњак, радили пано витлејемска ноћ. На крају часа гости су имали прилику да се фотографишу у празничним рамовима које су ученици припремили баш за ову прилику. Било је то једно веома лијепо и занимљиво дружење старијих и најмлађих ученика наше школе.

​Из штампе је изашла монографија "Сви поглавари Српске цркве 1219-2021" протојереја Јована Пламенца, са уводним текстом Његове светости патријарха српског Порфирија, саопштено је данас из Српске православне цркве /СПЦ/. Од Светог Саве у 13. вијеку до данас, на пријестољу поглавара Српске православне цркве било је 11 архиепископа и 53 патријарха, који су столовали у Жичи, Пећкој патријаршији, Сремским Карловцима и Београду.
Монографија садржи њихове кратке животописе, готово енциклопедијски, али довољно да се назре са каквим су се све искушењима суочавали и каква бремена носили, као и врхунске фотографије, првокласне илустрације и оригинална дизајнерско-визуелна рјешења, наводи се у саопштењу.
У тексту, на првим страницама овог капиталног издања, патријарх српски Порфирије поручио је читаоцима, љубитељима српске светосавске цркве и српског православног народа да, када прочитају приче о животу неког од поглавара Српске цркве, мислима прођу њиховим путевима, од Светог Саве до осталих првојерарха.
"Загледајмо се у живот обновитеља Патријаршије Макарија Соколовића, али и великог патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића, који је духовно водио и препородио наш род у крајевима преко Саве и Дунава", навео је патријарх Порфирије. Читаоци ће, додао је, на страницама ове монографије срести и драги лик патријарха Димитрија Павловића, ујединитеља Цркве послије Великог рата, а касније и поглаваре од Гаврила Дожића до Германа Ђорића који су достојанствено и храбро носили искушења, чували и сачували душу народа од безбожништва које је владало. Патријарх Порфирије је истакао да су на посљедњим страницама монографије ликови патријараха Павла и Иринеја, који у њему буде "најтоплија синовска осјећања".
"Странице ове књиге и дивне илустрације које је красе, постаће духовна лађа, која кроз узбуркано море наше црквене и народне историје, указује да околности и искушења, у којима живимо и која смо дужни да савладамо, нису непремостива уколико се угледамо на вјеру у Христа васкрслог, у снагу и љубав коју су према својој Цркви, народу имали наши претходници", навео је патријарх.
Патријарх се присјетио студентских дана, када је ферије проводио у неком од манастира да би уз богослужење спремао испите и учио, али да је у Пећи "много мање у рукама држао књигу", јер је и свјесно и интуитивно осјећао да је на мјесту на коме се стварала историја српске цркве и народа и да су ту "на мермерном престолу Светог Саве сједили архиепископи српски и патријарси и предсједавали саборима“.
Главни уредник монографије "Сви поглавари Српске цркве 1219-2021" Мишо Вујовић рекао је да је ово један од упечатљивих начина да се укратко изложи укупна историја народа српског, кроз живот његових патријараха. "Предводили су Српску цркву и пре но што се она тако звала. Били њени и народни предстојатељи и у златним добима, и у смутним временима, и у понорима историје. Тамо где је то одувек и заувек најважније заступали су род свој и свечовечанство, молитвено и пастирски, управитељски и свештенослужитељски", рекао је Вујовић. И кад су Срби губили државу и слободу, бивали раскомадани у вилајетима туђих царстава, по митри и жезлу ових пастира могли су се равнати, имали су се, рекао је Вујовић, за шта придржати, да их тама не прогута, да их вјетрови не развију. У књизи, у издању "Принцип преса", између осталих, су коришћене фотографије Музеја и Архива СПЦ, Цркве, те архива Митрополије црногорско-приморске, манастира Високи Дечани и Националне ревије Србија

Турске власти су византијску цркву из 12. вијека претвориле у џамију
Истанбул, 26. децембра. Црква Аја Софија у турској провинцији Једрене је након рестаурације претворена у џамију. „Након прошлогодишњег отварања џамије Аја Софија у Истанбулу, поново се састајемо овдје да отворимо џамију Аја Софија Енез-и-шериф“, рекао је Али Ербаш, шеф Канцеларије за вјерска питања. ​Свечано отварање је одржано након завршне реконструкције зграде. Треба напоменути да је церемонија одржана 24. децембра - на дан када Грци славе Бадњи дан. Црква Аја Софије у провинцији Једрене византијски је храм из XII вијека, који је 1456. године османски султан Мехмед II Освајач, претворио у џамију. Уништена је у земљотресу 1965. године и није коришћена у вјерске сврхе. Међутим, 56 година касније, поново је постала џамија након шест година рестаурације. Ово је четврта Аја Софија, која је изграђена као хришћанска црква, али је потом претворена у молитвени дом за муслимане након османског освајања. Остале три налазе се у Трабзону, Изнику и, наравно, Истанбулу.

У обновљеној православној цркви Светог Спиридона у Петрињи данас је одржана прва литургија након 30 година.
Како је саопштило СНВ, црква Св. Спиридона, више пута уништавана током 20. вијека, прво 1941, а посљедњи пут 1991. године, средишње је мјесто молитве православних вјерника петрињског краја. Црква је обновљена захваљујући донацијама Покрајинске владе Војводине и самих вјерника, и то упркос земљотресу и свим другим невољама које су задесиле становнике Баније у 2020/21. години.
- Дошли смо овдје и како бисмо посвједочили да је потребно да оснажимо напоре на обнови Петриње, Глине, Сиска и свих села која су пострадала на овом подручју, као и свих страдалих храмова. Као што смо се прије годину дана упрегли да хуманитарно помажемо, тако ћемо годину дана након потреса настојати да се и Влада и сви ми упрегнемо у питање обнове и да сви који су до сада на око тога оклијевали на различите начине, буду ангажовани на прави начин. На овај значајан дан у Петрињи на треба да се обавежемо пред грађанима овог града и подручја, али и пред собом самима - изјавио је Пуповац.
Подсјетивши да активисти СНВ-а редовно обилазе грађане који су још у контејнерима, као и да је СНВ организовао акцију "Банија је наша кућа", Пуповац је најавио подјелу грађевинског материјала за обнову и градњу кућа. Милошевић је подсјетио, да је петрињска парохија у земљотресу прије годину дана остала без цркава и парохијског дома.

Васељенски патријарх Вартоломеј позитиван је на Ковид-19 потврђено је након теста у петак, 24. децембра 2021.године. Васељенски патријарх, који је вакцинисан, тренутно показује благе симптоме, али је опште стање добро.

Одмах по успостављању дијагнозе отишао је у болницу у Истанбулу ради даљих превентивних прегледа. Васељенски патријарх се захваљује свима који се интересују за његово здравствено стање и још једном позива све да се придржавају препорука љекара и специјалиста, као и оних који још нису вакцинисани, да то учине за њихово добро. и друштва у цјелини. Овом приликом свима жели срећан и благословен Божић наводи се у саопштењу које преноси  Ортодокс тајмс.

​Државна служба за ванредне ситуације поклонила је манастиру возило, личну заштитну опрему и службене легитимациjе ватрогасца. Прва добровољна сестринска ватрогасна jединица у Украјини створена је на бази Светотројичког Матронинског манастира Черкаске епархије Украјинске православне цркве. Дана 22. децембра 2021. године, на церемонији отварања јединице, извршена је званична предаја ватрогасног возила манастиру од Државне службе за ванредне ситуације Украјине, наводи Cherkasy.church.ua.
Догађај је почео благословом и поуком Митрополита черкаског и каневског Теодосија. Представници Државне службе за ванредне ситуације уручили су игуманији манастира Иларији (Топитчак) потврду о упису добровољног ватрогасног друштва (ДВД) Матронинског манастира Свете Тројице у регистар ватрогасних јединица и екипа Черкаског региона, дозволу за ватрогасно возило, личну заштитну опрему и службене легитимациjе ватрогасца. Потом је освећено ватрогасно возило и представљена екипа.
Ново ДВД формирано је од пет добровољаца који ће реаговати на доjаве пожара — то су игуманија Иларија, искушенице Лариса и Кристина и два возача ватрогасног возила. Сви су прошли посебну обуку за борбени распоред ватрогасне помоћи, водоснабдевање и пружање прве медицинске помоћи настрадалима. Ватрогасна јединица ће штитити манастир од пожара и реаговати у ванредним ситуацијама. Под заштитом овог ДВД биће седам села и два насеља сеоске територијалне Медведевске заједнице Черкаске области.
Идеја о стварању сестринског добровољног ватрогасног друштва настала је у јесен 2020. године након пожара у пољу села Мелники, чему је игуманија Иларија случајно била сведок. Мати Иларија је позвала спасиоце и пре њиховог доласка, заједно са неколико помоћника, почела је да гаси пожар који се ширио ка шуми. Када су ватрогасци стигли на лице места, могли су само да констатују успешан завршетак акције. После неког времена управни органи Државне службе за ванредне ситуације обратили су се игуманији Иларији са предлогом да се на бази Матронинског манастира организује посебна добровољна јединица. Иницијатива је добила подршку Митрополита Теодосија. Извор: Православнаjа жизањ

Новообјављени Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске биће представљен у недјељу, 2. јануара 2022. године, од 19.00 часова у Културном центру Требиње.
У представљању овог првог тома планиране петотомне монографије Епархије захумско-херцеговачке и приморске, поред главног уредника, оца Радивоја Круља и рецензената: др Милана Гулића, др Драге Мастиловића и др Милоша Ивановића, учествоваће и Епископ диселдорфски и њемачки др Григорије Дурић, као и историчар Недељко Радосављевић. 
Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске објављен је поводом 800 година од утемељења првобитне Епископије хумске, с благословом Његовог преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког и приморског Господина Димитрија, у издању Епархије захумско-херцеговачка и приморска, Мостар–Требиње и Видослова, Београд–Требиње. 
Представник Епископије ЗХиП за културу и медије Бранислав Рајковић, ђакон  /Видео: ВидеослоВ – Фото-видео студио Епископије ЗХиП

У суботу, 25. децембра 2021. године, католици, протестанти и неке помјесне православне цркве прославиће велики хришћански празник Рођење Христово -Божић.
Од Помјесних Православних Цркава 25. децембра Божић ће славити: Цариградска, Румунска, Бугарска, Кипарска, Јеладска (Грчка), Александријска, Антиохијска, Албанска, као и Православна Црква у Америци и Аутономна – Финска православна црква.
Осим тога, и протестанти славе Божић 25. децембра.

7. јануара 2021.године Божић ће прославити Јерусалимска патријаршија, Руска православна црква, Грузијска православна црква, Православна Црква Чешке и Словачке, Српска православна црква, Пољска Помјесна Православна Црква, као и манастири Свете Горе и Аутономне Православне Цркве – Кинеска и Јапанска.

24. децембар. Око 182.000 хришћана живи у Израелу, што чини 1,9 одсто укупне популације земље, показују подаци израелског Централног бироа за статистику, објављени уочи Божића.
Како произилази из објављених података, 76,7% израелских хришћана су Арапи, остали су углавном чланови породица Јевреја који су у Израел стигли по Закону о повратку.
Већина хришћана живи на сјеверу Израела. Највећи „хришћански“ град остаје Назарет, гдје живи 21,4 хиљаде хришћана, на другом мјесту – Хаифа, на трећем – Јерусалим.
Стопа раста хришћанске популације у Израелу је 1,4% годишње – мање него у другим заједницама у земљи.
Хришћане у Израелу у цјелини карактерише релативно висок ниво благостања, о чему свједоче подаци Министарства социјалног осигурања, према којима је проценат чланова заједнице којима је потребна социјална подршка знатно мања него међу Јеврејским или арапским муслиманским становништво. Студије су показале да је 84 одсто израелских хришћана задовољно животом, 68 одсто запослених хришћана задовољно је зарадом. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања РИА Новости .

​У древној израелској луци Кесарији,  археолози су  пронашли златни прстен који приказује младог Исуса Христа. Датира из 4. вијека. Стручњаци су открили украс док су сортирали налазе са двије олупине бродова који су потонули у израелској древној луци Кесарији прије 1.700 и 600 година. На бродовима је нађена ризница блага, а најизврснији је био златни прстен са зеленим драгим каменом. ​Осмоугаони златни прстен сматра се најфинијим артефактом у овој колекцији налаза. На средини прстена  уклесан је лик Исуса као младог пастира обученог у тунику са јагњетом на леђима, сцена позната као 'Добри пастир' у хришћанству.
Археолози су, такође, пронашли бронзану фигурицу орла, звона за одгон злих духова, грнчарију...Новозавјетна књига "Дјела апостолска" описује Петра како крсти римског стотника Корнелија у Кесарији. "Пастир добри", једна  је од најранијих и најстаријих мотива коришћених у хришћанству као симбола Господа Исуса Христа, описан је у Библији неколико пута. Први, и можда најпознатији, налази се у Јеванђељу по Јовану 10, 1-21 гдје се каже: "Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце" (Јн 10, 11). У својој 1. посланици апостол Петар каже: "Јер бијасте као изгубљене овце, које немају пастира; но сад се обратисте к пастиру и владици душа својих" (1 Петр  2,25), а Христа као пастира помиње и апостол Павле: "А Бог мира, који изведе из мртвијех великога пастира овцама, крвљу завјета вјечнога, Господа нашега Исуса Христа" (Јевр 13,20).
Прстен са ликом "Доброг пастира" указује да је њен власник можда био рани хришћанин. Израелска управа за антиквитете сугерисала је да је прстен припадао жени јер је јако малиен. Аутор: вјеронаука.нет

​На Инстаграм налогу Патријарха српског г. Порфирија написана је објава Његове Светости:

"Поново у Загребу, са свештенством и верним народом Митрополије загребачко-љубљанске, радостан због лица наше браће и сестара које неко време нисам видео. Ужурбаност града уочи празника и пријатељи које срећем у топлини адвента на градским трговима у мени обнављају сећање на дивних седам година које сам у Загребу провео делећи са ближњима све што се могло поделити и по мери својих могућности сведочећи Христа распетог и васкрслог, Богомладенца Витлејемског међу нама рођеног. Обавезе ми ипак неће дозволити да у овој атмосфери предуго останем. Бројне пастирске дужности, уз преглед радова на обнови Преображењског храма и других црквених здања оштећених у недавним земљотресима, само на тренутак ће ме вратити добро познатом ритму у којем сам проповедао Јеванђеље на просторима Митрополије загребачко-љубљанске".