 Рад ученика Андреја Марјановића са оштећеним слухом. Своју креативност је изразио у савладавању Десет Божијих заповијести и његов рад "Црква и школа". Андреј Марјановић је ученик IV -3 разреда, Четврте основне школе у Брчком. Андреј је ученик са оштећеним слухом. Прошле године, оперативним захватом, уграђен му је нови кохлеарни слушни апарат тако да се сада очекује велики напредак, прије свега у говору. Ученик је уз помоћ асистента Свјетлане Ђорђић Марковић, урадио реферат на тему Десет Божијих заповијести. Ауторска прича, "Учитељ и ђаци - прво причешће"-.вјероучитељ Александра Стевановића. Прича је настала у сусрет и радост празника Христовог рођења - Божића. Негдје далеко, у једној земљи, био је један град, зван Шаренград. У том граду била је једна шарена школа у којој је врвило много насмијане дјеце, дјевојчице са немирним кикицама и дјечаци са несташним чуперцима. Гуркање, граја и осмјеси одјекивали су школским шареним двориштем. На првом спрату школе, стајао је стари учитељ и посматрао кроз прозор игре својих ђака. Са благим осмјехом на лицу и очима пуним сјаја, посматрао је ту вјечну радост и живот у њима. Нека топлина обави му срце и не могавши да издржи, стари учо, испусти једну сузу низ лице. Школско звоно зазвони и одјекну двориштем, и у селу се зачу и црквено звоно. То је био позив ђацима да крену на час над часовима. Брзином свјетлости, ђаци јурнуше у своју учионицу, али граја и галама свуда се простирала кроз школу. Стари учо обуче капут, узе шарени дневник и лаганим ходом крену ка учионици. Дјеца чувши кораке зачас се смјестише у своје шарене клупе. Учитељ поче да прича топлим и милим гласом: - „Драга дјечице, почео је пост...“ На тренутак, сви ђаци се згледаше, а окице као муње, прелетјеше по учионици. Дуња, са највећим кикицама у разреду, широм отвори очи и помисли: "Наш учо, спрема нам нешто ново и занимљиво." - „А постити значи постати велики човјек са још већим срцем“, настави учо. У учиoници се зачу осмијех и пробуди се радозналост у ђацима. - „Када постимо наше срце расте. Када оно расте, расте и у нама љубав. Срце толико нарасте да можемо да полетимо. У лету, као птице ластавице, раширених крила, прелазимо планине, брегове и долине. Да бисмо летјели и имали велика крила, да прелазимо уздуж и попријеко мора и окене, морамо стати пред икону Христа и Пресвете Богородице и замолити их да свим очевима, мајка, батама и секама, срце и љубав буду као планина велико. Човјек да се брине о свему што постоји и да се срна крај потока њега не боји. Човјек човјека да воли и да га нахрани, али да га не угоји.“ - Наста смијех у учионици и сви се згледаше у своје стомаке. - „Највећа радост поста је видјети све духовним очима и срцем.“ Учитељ погледа малог Лазара, слијепог од рођења, како спусти главу и намршти своје обрве. Није разумио изговорене ријечи. -„Духовним очима видјети и срцем?“, помисли Лазар. Дубоко се замислио. Знао је да тајну изговорених ријечи осјећа као тајну свог бића, коју он мора да открије. Срце му је заиграло. Учитељ настави: - Да бисмо разумјели смисао поста, рећи ћу вам још једну радосну вијест. У недјељу идемо у Цркву на причешће да бисмо имали велика крила и били као птице ластавице.“ Затим се зачу звоно и одјекну школским двориштем. Дјеца са ишчекивањем и радошћу отиђоше својим шареним кућама и испричаше родитељима радосну вијести коју су чули од учитеља. На недјељном богослужењу, цијела чета ђака се сјатила са учитељом на првом причешћу. Славопој гласова се простирао по своду цркве, топлина коју су осјетили ђаци, за свагда им се уреза у њихова невина срца. Када су се причестили, њихова се лица преобразише и засвијетлише. Стари прота Саво благосиљаше дјецу и подијели им иконице Светитеља Саве. На излазу из цркве, стари учо пожели да окупи дјецу и да им каже нешто о рођењу малог Христа. - „Христос је много волио дјецу...“ На тренутак, учо, застаде. Не могавши да прича заплака, а дјеца му кренуше у загрљај. Он са радосним осмијехом на лицу све их обгрли. - „Данас је посљедњи час који смо одржали...“ А дјеца још више стегнувши у загрљај учитеља, заплакаше. -„ Не брините, ваш учо је, сваке недјеље у овој цркви и даље ће држати час. Ви се брините да ваше срце расте веће од оне планине. Затим прстом показа на планину која се простирала на све стране Шаренграда.“ Учитељ рече још неколико ријечи о Христу, Пресветој Богородици и свим светима. На тренутак у групи се зачу комешање и нека узбуђеност. Мали Лазар, поскочи од радости и сузе радоснице му кренуше низ образе. Тихим гласом рече: -"Учитељу, ја видим све вас и ја летим...".  |