Руска православна црква изразила је спремност да помогне у обнављању храмова и парохијских домова Српске православне цркве оштећених у земљотресу у Хрватској, рекао је предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије митрополит волоколамски Иларион.
Руски митрополит је у писму Његовом високопреосвештенству митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију изразио жаљење због људских жртава и оштећења православних храмова у разорном земљотресу.
- Ваше високопреосвештенство, драги владико, са болом у срцу сазнао сам за разорни земљотрес у Хрватској, који је био узрок људских жртава и оштећења православних храмова - навео је митрополит Иларион у писму објављеном на сајту СПЦ.
Он је пожелио да Исус Христос, који је васкрсење и живот, пошаље утјеху сродницима и ближњима оних чије је животе однијела стихијска несрећа, а повријеђенима дарује брзо исцјељење.

- Спремни смо да пружимо помоћ у обнављању храмова и парохијских домова СПЦ који су пострадали у земљотресу - наводи се у писму предсједника Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије. Српски православни храмови и парохијски домови у Петрињи и Сиску веома су оштећени у земљотресу који је у уторак, 29. децембра, погодио Хрватску. Аутор: СРНА

2020. године - један патријарх и петнаест митрополита и епископа Православне цркве умрли су, а претходно су били позитивни  од коронавируса о овоме пише  грузијски сајт ВеНевс.Ге

Руска црква
Митрополит Јона;
Митрополит Исидор;
Митрополит Варнава;
Митрополит Јов;
Митрополит Теофан;
Епископ Петар;
Епископ Венијамин.

Грузијска црква
Владика Лазар

Српска црква
Његова Светост Патријарх Српски Иринеј;
Митрополит Амфилохије;
Владика Милутин;

Румунска црква
Архиепископ Пимен

Бугарска Црква
Митрополит Амвросије

Грчка црква
Митрополит Јован ;
Митрополит Алекса;
Митрополит Серафим.

Нека Господ подари  њиховој души вјечни живот и радост у Царству небеском!
Вјечан им помен!

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Руска православна црква именовала је 12 главних разлика између православља и католичанства. 
Предсједник Одсјека спољних црквених веза Руске православне цркве, митрополит Иларион (Алфејев), говорио је о главним разликама између двије хришћанске традиције.
​
У вријеме када су католици већ прославили Божић, а православни вјерници посте Божићњи пост, шеф Одјељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије (МП ДЕЦР), митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев) подсјетио је на то какве још доктринарне и обредне разлике постоје између и католичке цркве.
У видеу из циклуса „Укратко о главном. Православље и друге традиције “, објављено на јерарховој Фејсбук страници, митрополит Иларион је именовао 12 главних разлика, од којих се првих шест односи на учење, а посљедњих шест на обреде:
1. Присуство једног врховног епископа: „У католичкој цркви папа се сматра врховним епископом за све хришћане, намјесником Исуса Христа на земљи, извором свеколике црквене моћи“, подсјетио је јерарх РПЦ. - У православној цркви не постоји ниједан врховни епископ, већ је свака аутокефална, тј. независном Црквом управља сопствени Архијерејски сабор, на челу са  Предстојатељем - патријархом, митрополитом или архиепископом. Сви предстојатељи Помјесних Цркава међусобно су једнаки, ниједан није подређен другом“.
2. Непогрешивост папе: „У католичкој цркви постоји учење о непогрешивости, тачније о непогрешивости папе, када говори са своје катедрее, излажући црквено учење. Свака саборна одлука, укључујући и теолошка или догматска питања, ступа на снагу тек након што је одобри папа. У православној цркви нема човјека која би имала непогрешив ауторитет, а коначни суд о теолошким питањима доносе Архијерејски сабори. Ове одлуке ниједна особа не одобрава појединачно “, објаснио је митрополит Иларион.
3. Исхођење Светог Духа од Оца и Сина: „Католици вјерују да Дух Свети исходи од Оца и Сина. Одговарајући додатак, тзв. филиокве, уметнули су у Символ вјере. Православци вјерују да Дух Свети исходи од Оца, на основу ријечи Исуса Христа из Јеванђеља по Јовану да „Дух Истине исходи од Оца“.
4. Постојање чистилишта: „Католици вјерују да поред рајаа и пакла постоји и чистилиште - средње стање између блаженства и мучења, које има привремени карактер. Муке које тамо доживљавају грешници су очишћујуће природе. Православни не вјерују у постојање чистилишта, признајући само две посмртна стања, у складу са ријечима Исуса Христа, „И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у вјечни живот“.
5. Догмат  о непорочном зачећу Дјевице Марије: „Према овој догми, блажена Дјевица Марија била је од првог тренутка свог зачећа посебна благодат и расположење Свемогућег Бога, због заслуга Исуса Христа, Спаситеља људског рода, није је задржала никаква мрља првобитног гријеха. Православна црква не признаје ову догму, иако такође вјерује да је Пресвету Богородицу Бог изабрао да постане Његова Мајка и назива Богородицу Пресветом, Пречистом и Благословеном“.
6. 21 Васељенски сабор: „У католичкој традицији сабори одржани од 4. до 20. вијека сматрају се Васељенским, укупно 21. Православна традиција признаје само седам Васељенских сабора одржаних од 4. до 8. вијека“.
7. Католичка и Православна црква имају различите календаре: „Главни црквени празници су уобичајени, али се датуми њиховог слављења не подударају. Васкрс православци и католици само понекад славе исти дан, чешће у различите дане“.
8. Целибат свештеника: „У католичкој цркви латинског обреда целибатни морају бити не само бискупи, већ и свештеници. У православној цркви свештеник може бити и безбрачан и ожењен“.
9. Причешће мирјана под једним видом: „У католичкој цркви латинског обреда раширено је причешће лаика под једним видом - само Тијело Христово. У православној цркви мирјани се причешћују под две вида, Тијелом и Крвљу Христовом “. 
10. Бесквасни хљеб за Евхаристију: „Католици латинског обреда користе бесквасни хљеб за Евхаристију, док православни користе квасни хљеб“.
11. Крсни знак слијева надесно: „Католици латинског обреда чине знак крста слијева надесно, са свих пет прстију. Православни хришћани крсте се сдесна на лијево са три прста, а у старом обреду - са два прста “.
12. Одсуство Миропомазања и причешћивања новорођенчади: „У католичкој традицији, дојенчад се након крштења не помазује и не причешћује; У православној цркви Света тајна миропомазања дојенчади врши се истовремено са Светом тајном крштења. Сва крштена дјеца се и причешћују “. Превод: вјеронаука.нет

​Лакше је примијетити туђе гријехе него своје, то је чињеница. Али шта учинити ако грешност других прогања и одвраћа од рада на себи?
Досадно огледало
Шта ако стално примјећујете туђе гријехе? На ово питање ћете најлакше одговорити са двије ријечи: „Не примјећуј“ - али то се не дешава. Господ такође каже у Јеванђељу: „А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку својему не осјећаш?“ (Мт 7, 3). Указује на квалитет о којем говоримо, јер је својствен човјеку. У принципу је нормално примјећивати туђе гријехе: ми себе не видимо споља, већ само оне око себе. Међутим, то не значи да се можете опустити и наставити се бавити контемплацијом туђе грешности из сопственог задовољства. Ако примијетите такву тенденцију у себи, морате да разумијете њене узроке.

Прије отприлике шест година примијетио сам да постоји неколико људи које мрзим. Били смо присиљени да се састајемо прилично често и јако су ме нервирали. Почео сам да анализирам зашто се то догађа и схватио сам да их се моја раздражљивост заправо не тиче: видио сам у њима испољавање оних особина које нисам могао да поднесем у себи. Односно, проблем није био у њиховом понашању, већ у мени. Од тада сам почео другачије да се односим према тим људима. Дошло ми је до спознаје очигледног: људи могу погријешити, али то је у реду. Такође сам схватио да не треба да се сукобљавам са људима, да им не говорим у чему гријеше, да не захтијевам да буду одговорнији или учтивији, већ да мијењам себе: постајем бољи, учтивији и одговорнији.

Не учи
Дакле, сви смо живи људи, гледамо око себе, уочавамо оне око себе и њихове недостатке, са којима прихватамо или не. Све у свему, ово је нормално. Није нормално када, видећи туђе гријехе, почнемо да истичемо, поучавамо, изграђујемо - иако то од нас није тражено. Ово је питање васпитања и унутрашњег такта: ако човјек не пита, не вриједи рећи да ли је у праву или није.
Постоји само једна група људи која има право да другима указује на недостатке и гријехе - то су родитељи. Не могу себи приуштити да кажу: „Нећу ништа рећи, јер ћуе се увриједити!“ Ако примијете неке гријехе и пороке код дјетета, треба да им посвете посебну пажњу. Родитељ је ово дужан да уради, то је његова одговорност. Такође, можемо додати наставнике, тренере и све људе који раде на пољу образовања и обуке.

Важна питања
Ако приметите да одређена особа греши, онда би пре него што нешто кажете или на било који начин реаговали било лепо схватити да ли је то грех, да ли свесно чини лоше или не. Понекад су неке радње резултат неправилног васпитања или неких животних околности које ми не знамо. На пример, особа краде. То је грех? Да. А ако има клептоманију, онда ово више није грех, већ болест.
Када православни хришћанин хода уоколо и осуђује све око себе, ово је врло тужан призор. Ако човеку кажемо за његов грех не желећи да му помогнемо, ништа не треба да говоримо. Да, ситуације су различите, понекад се догоди да човек не може да ћути. Ако вам савест не дозвољава да ћутите, то није неопходно, али чак и у овом случају треба да се понашате деликатно. Штавише, човјек мора бити у стању да говори истину: мора научити да разумије да ли је човјек спреман да прихвати ову истину. Чешће ће негирати вашу изјаву. Има ли смисла указивати на гријехе некоме ко се искључује од истине?
Изобличавање уопште није наша задаћа. Можете искрено рећи пријатељу да мислите на његове грехове, али треба бити опрезан са непознатима. Живимо у друштву које критику доживљава врло негативно, стога људе треба одгајати врло њежно када говоре о гријесима. Када и сами поставе нека питања - онда вас молим, али пре тога је боље заобићи оштре углове, јер се људи одмах затварају, осећајући неку врсту претње и бојећи се да ће бити изложени и изгрђени.

Да ли су гријехови других које примјећујемо увијек наше огледало?
Не, не увијек - мада због истине треба напоменути да у једном или другом степену имамо већину страсти својствених човјеку. Само што су неки од њих неразвијени углавном због начина на који се развијао наш живот. Стога, када видите туђе гријехе, можда нећете тражити исто у себи, само схватите: гријехом сте оштећени једнако као и ваш ближњи. Откријте се у томе у овом смислу.
Не мислите да ако људи почине било какав гријех, они су непоправљиви. Противим се изреци „грбавог ће гроб исправити“ и сигуран сам да током живота сви имају прилику да се промијене. Такође, није потребно кривити људе за грешке: није познато зашто су почели да их чине. Могуће је да, да сте ви у истој ситуацији, не бисте гријешили ни мање ни више. Зато је боље занимати се својим духовним животом него осуђивати друге.
 
Учење љубави и молитве
Главна ствар коју православни човјек треба да научи је да одвоји гријех од грешника. Ако не знамо како да разговарамо о гријеху, а да не окривимо некога, боље да ћутимо. Ово ће бити манифестација љубави, што је дефинитивно важније од осуђивања некога. Препоручљиво је уопште не судити ко је више грешнији, а ко мање. Спаситељ је рекао: „Или они осамнаест што на њих паде кула Силоамска и поби их, мислите ли да су они најкривљи били од свију Јерусалимљана? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути “(Лк 13, 4-5).
Није наш задатак да одредимо мјеру грешности других људи. Наш задатак је да им покажемо љубав. Како то могу да урадим? Моли се! Често људи мисле да је грешну особу могуће промијенити само моралним учењима или неком активном помоћи. Ако одбије ову помоћ и не жели да слуша моралисање, онда се вјерује да му се никако друго не може помоћи. Али то није тако: можемо се молити за њега. Ако нас Господ учи да се молимо за своје непријатеље, утолико више то треба да чинимо у односу на оне који према нама нису равнодушни. Могуће је и потребно молити се за све - и крштене и некрштене, и незнабошце и злочинце. Евхаристијско општење  одвија се само међу хришћанима, но лично обраћање Богу може се односити на свакога - чак и на ваше омиљене музичаре, писце и глумце, зашто не? Молитва је најбоље што можемо учинити за оне које волимо и за оне који нас нервирају.
Дакле, хајде да резимирамо. Ако стално примјећујете туђе гријехе, онда:

• обратите пажњу -обратите пажњу - можда вам на тај начин покажу гдје сте и сами грешни;
• покушајте да схватите да је и друга особа повријеђена гријехом као и ви;
• покушајте да откријете разлоге због којих човјек гријеши - то може бити болест, васпитни проблеми, особине животног пута и још много тога;
• научите да одвајате гријех од човјека, покушајте да покажете ближњима, ако не љубав, онда бар разумијевање;
• подсјети се да док је год човјек жив, он може бити бољи;
• молите се за оне чији вас гријеси нервирају, ово је веома важно за вас и за онога који гријеши.

Свештеник Димитрије Паламарчук
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ 

Оштећени православни храмови у земљотресу на Банији
Како јављају из Српске православне цркве оштећени су храмови у Петрињи, Сиску, Загребу и Великој Бршљаници.

​Разорни земљотрес који је јуче погодио петрињски крај однео је најмање седам живота. Бројни људи остали су без домова, а уништена је инфраструктура, од школа, болница и државних институција па све до верских објеката међу којима су многи од њих храмови Српске православне цркве. 
​– Оштећења на храму Свете Петке и парохијском дому у Сиску су таква да су трајно онемогућена богослужења и живот у њима. Такође, и храм Светог Спиридона као и велелепно здање парохијског дома у Петрињи толико су оштећени да су стављени ван функције. Свештеници из Сиска и Петриње са породицама су приморани да напусте своје домове, рекао је за Информативну службу СПЦ-а свештеник Веселин Ристић, парох из Сиска.

 – Обнова капеле Свете Петке је завршена прије само петнаест дана, а данашњим земљотресом је уништен кров и доста је страдала унутрашњост храма – рекао је парох сисачки јереј Веселин Ристић, а пренела је Митрополија загребачко-љубљанска. ​Мања оштећења су претрпели Саборни храм и црквени објекти у Загребу, као и храм Св. Николаја у Великој Бршљаници. Из глинске парохије јављају и да је црква у Мајским Пољанама скроз срушена.  Извор: Срби.хр

Свети пророк Агеј био је један од посљедњих старозавјетних пророка. Његово име значи „„мој празник“. Живио је петсто година прије Христовог рођења. Своју пророчку службу започео је друге године владавине персијског цара Дарија Хистаспеса (владао од 521. до 485. прије Христа): "Друге године цара Дарија шестога мјесеца првога дана дође ријеч Господња преко Агеја пророка Зоровавељу сину Салатилову, управитељу Јудејском, и Исусу сину Јоседекову, поглавару свештеничком" (Аг 1,1).  Још прије рођења Агеја, Вавилонци су заузели Јерусалим, град је опљачкан, а главно светилиште - Соломонов храм - уништено. Израиљски народ је одведен у ропство. Дуге године заточеништва завршиле су се тек када је Вавилон пао под налетом сусједне Персије. Персијски цар Кир послао је Израиљце кући. Очигледно је Агеј рођен у заточеништву и вратио се у Јудеју међу првих педесет хиљада ослобођених робова. У исто вријеме започело је оживљавање јерусалимског храма. Али градња је прекинута, а затим забрањена од персијских власти. У друштву је владала духовна апатија. Петсто двадесете године, Бог је послао свог пророка Агеја да надахне израиљски народ да обнови светињу. Инспиративни говори Агеја и другог пророка Захарије ојачали су одлучност цара Зоровавеља. Они су имали исти ефекат на обичне људе. Стално на градилишту, Агеј и Захарија позивали су раднике да се не повлаче. Агеј је рекао да ће Други храм бити већи од првог: у њему ће Бог показати своју благодат свијету. Агејева пророчанства чине једну од дванаест књига „малих пророка“ Старог завјета. Указивао је на вјерску равнодушност, која је главни узрок свих невоља. Свети пророк Агај био је савременик светог пророка Захарије (+ око 520. п. Н. Е., 9. фебруара). Пророковао је 36 година.
Православни хришћани прослављају пророка Агеја 16. децембра (по Јулијанском календару, односно 29. децембра по грегоријанском календару).

Књига пророка Агеја
Књига се састоји од 4 пророчка говора од којих је сваки тачно датиран. У првом говору (Аг 1, 1-11) Господ преко Агеја осуђује људе који брину о својим кућама, а не о дому Божјем: "Је ли вама вријеме да сједите у кућама својим обложенијем даскама, а овај је дом пуст?" . Као посљедица овога, људи живе у сиромаштву, јер, како каже Агеј, мислећи на њих, „Зато се затвори небо над вама да нема росе, и земља се затвори да нема рода њезина.небо је затворено и не даје вам росу, а земља не даје своје производе“ (Аг 1, 10). Говор пророка инспирисао је насљедника Сасавасара Зоровавеља,  првосвештеника Исуса  и читав остатак народа да обнове храм (Аг 1,12-15).
У другом говору (2. 1-9) Агеј говори у име Бога људима о непромјенљивости Господњег завјета: „... дух ће мој стајати међу вама, не бојте се! (Аг 2, 5). Слава другог храма надмашиће славу претходног, јер „ доћи ће изабрани из свијех народа“ (Аг 2, 7). Месијанско значење 2. говора појачано је предвиђањем будућег свијета, који ће на овом мјесту Господ дати људима „божански мир, који ће донијети спасење душама“ (Теодорит Кирски, бл. П. 63).
У трећем говору (2, 10-19) Господ кроз уста пророка осуђује охолост градитеља храма, који су вјеровали да их рад на светом мјесту већ чини светима. Агеј пита свештенике о томе и долази до закључка да нечисти, додирујући чистог, није освећен, већ само оскрњављује чистог (2, 10-13). Пророк позива људе на покајање и, у потврду својих ријечи, наводи Божје обећање о повећању плодности: „Има ли јоште сјемена у житници? ни винова лоза ни смоква ни шипак ни маслина још не роди; од овога ћу дана благословити“ (2,14-19).
Четврти говор (2, 20-23) упућен је директно Зорававељу и садржи Божје обећање: „ја ћу потрести небо и земљу; ​И превалићу пријесто царствима, и сатрћу силу царствима народнијем, превалићу кола и оне који сједе на њима, и попадаће коњи и коњици, сваки од мача брата својега" (2. 21-23).

Иконографија
Иконографија пророка Агеја одговара општој типологији слике пророка - Агеј је одјевен у хитон и химатион, у лијевој руци је свитак (текст на расклопљеном свитку (Аг 1, 7, 8), десна рука или благосиља или је у гесту примања благодати (са отвореним дланом према споља). Утврђена иконографија Агеја није постојала. Једно од првих познатих изображења налази се на мозаицима олтара католикона манастира вел.. Катарине на Синају, 550-565 .год.
Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Поклони мудраца - непроцјењиво насљеђе 
„И ушавши у кућу, видјеше дијете с Маријом матером његовом, и падоше и поклонише му се; па отворише даре своје и дариваше га: златом, и тамјаном, и смирном.“ (Мт  2, 11).
Међу разним благом и драгоцјеним светињама, које се с поштовањем чувају у светом манастиру Светог Павла на Светој Гори, без сумње најважније мјесто заузимају свети дарови које су три источна мудраца донијели новорођеном оваплоћеном Господу. Познато је да су ови поклони злато, тамјан и смирна. 
Будући да је углавном духовна, али и материјална, историјска и археолошка вриједност Светих дарова несагледива, они се са посебном пажњом чувају у ризници Светог манастира  Павла (грч. Μονή Αγίου Παύλου- по значају на 14. мјесту на Светој гори Атон) .  Из безбједносних разлога дистрибуишу се у разним кивотима, а само дио је изложен за поклоњење посјетиоцима Светог манастира или је превезен на освећење изван Свете Горе у локалне епархије.

​Jeванђелист Лука пише за Дjеву Марију да „А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему“ (Лk 2, 19). Теолошки тумачи вjерују да је велики дио ријечи и догађаја из живота Господњег, Богородица исповиједала светом апостолу Луки који их је укључио у своје Јеванђеље. Нема сумње да је Пресвета Дјева чувала све остало везано за земаљски живот Господњи, и наравно, Свете Дарове.
Према нашој историјско-религиозној традицији, прије свог Успења (Велика Госпојина), Пресвета Мајка Господња их је заједно са светом Христовим хаљином, пеленма и својим Светим појасом предала јерусалимској цркви у којој су остали до 400. године нове ере. Током те године цар Аркадије их је пребацио у Цариград ради посвећења народа и заштите и унапређења царице. Ту су остали до пада града од стране Франака 1204. године нове ере. Потом су из безбједносних разлога пребачени са осталим реликвијама у Никеју, привремену престоницу Византије, гдје су остали шездесетак година. Повлачењем крсташа под царем Михаилом Палеологом, вратили су се у Цариград до поробљавања Турака 1453. године.
Послије пада, српска принцеза Мара, хришћанска супруга султана Мурата II (1421-1451) и мајка Мухамеда II Освајача, пребацила их је лично у Свети манастир Светог Павла на Светој Гори. Овај манастир био јој је познат када је њен отац Ђурађ Бранковић, деспот Србије, подигао је свој катхоликон у част Светог Георгија Побједоносца.

Султанов документ са релевантним информацијама о предаји светих дарова чува се у архиви манастира Светог Павла. Оно што чврсто потврђује аутентичност светих дарова је неизречени мирис који неки од њих стално, а неки од њих повремено испуштају, и богато исцјељење и чудесна благодат која се шири до данас.

 Дарове чине три златне плочице са танким филигранским шарама, на које су помоћу сребрних нити причвршћене перле од мјешавине тамјана и смирне. Дарови често шире неземаљски миомирис, који се посебно појачава, када се светиња износи из манастирске ризнице на средину храма како би верници могли да јој се поклоне.  Пред светињом се моле и често добијају исцјелење нероткиње, људи обузети нечистим духовима и обољели од рака и других тешких болести. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Епископу будимљанско-никшићком и администратору Митрополије црногорско-приморске Јоаникију и епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком Кирилу уручене су свечане дипломе академика Међународне словенске академије наука, образовања, умјетности и културе.
Члан Академије био је и блаженопочивши митрополит Амфилохије, подсјетила је Митрополија црногорско-приморска у саопштењу. Међународна словенска академија наука, образовања, умјетности и културе основана је 18. маја 1992. године у Москви, на иницијативу водећих руских, српских и придњестровских научника и културних посленика.
У овом часу чини је око 200 академика из Русије, Србије, Бјелорусије, Бугарске, Киргизије, Сјеверне Македоније, Украјине, као и Придњестровске и Доњецке републике.

Међу преминулим и живим академицима налазе се руски патријарх Алексиј Други и српски патријарх Павле, па затим Смиља Аврамов, Јуриј Бондарјев, Николај Бурљајев, Валериј Ганичев, Алексеј Громико, Михаил Дељагин, Константин Затулин, Анатолиј Карпов, Вјачеслав Кликов, Василије Крестић, Десанка Максимовић, Михаил Ножкин, Борис Олијник, Олег Платонов, Александар Проханов, Благовест Сендов, Всеволод Чаплин. Чланови Академије су и филозоф Мирко Зуровац, драмски писац и редитељ Братислав Петковић, историчар Славенко Терзић, неурохирург Даница Грујичић и драмски умјетник Ивана Жигон&хеллип;

Предсједник Међународне словенске академије наука, образовања, умјетности и културе је Сергеј Бабурин, познати руски научни радник у области уставног права, словенофил и велики пријатељ Српске православне цркве и народа, наводи се у саопштењу.
Извор: СРНА

​Тамјан је вероватно најпознатији мирис који се помиње у Библији. Порекло речи на руском језику датира из старогрчког λαδανον, која је преузета из арапског lādan - „мирисна смола“. Међутим, реч „Либан“ (од хебрејског lǝḇōnā)) такође се користи у Светом писму, које датира од јужноарапског либана, очигледно насталог од заједничког семитског корена лбн, што значи „бити бео“, што указује на боја смоле. Реч lǝḇōnā  прешла је из хебрејског у грчки λιβανον и латински olibanum.
Древни речници који говоре о тамјану често садрже погрешна схватања о тачној врсти биљке која садржи мирисну смолу, што ствара одређену забуну. Тако повремено спомињу грм тамјана (лат. Cistus) или дрво стиракса (лат. Styrax ) као биљке које стварају тамјан, али стварни тамјан је смола извађена из неколико дрвећа из породице Босвелија (лат. Boswellia genus) из породице брежуљевке (лат. Burseraceae).

​Данас се се за вађење мирисне смоле користе четири врсте таквих стабала:
• дрво тамјана, или Boswellia sacra, које расте у југозападној Арабији (Оман, Јемен), на острву Сокотра и на сувим падинама сомалијских планина;
• Boswellia frereana, или коптски тамјан, који расте у северној Сомалији. Назван је коптским тамјаном, јер га често користи Египатска коптска црква;
• Boswellia serrata, или индијски тамјан, расте у Индији и југоисточној Азији;
• Boswellia papyrifera, или судански тамјан, пронађен у Етиопији, Еритреји и Судану.
Босвелија је зимзелено тропско дрво, релативно мале величине (5 до 26 стопа). Арапске сорте имају мале жуте и беле цветове, док су цветови афричких сорти бледо црвени.

​Тамјан из Босвелије вади се два пута годишње - у пролеће (од марта до маја) и на јесен (од септембра до октобра). Процес траје око две недеље. Да би сакупили смолу, праве се посебне прорези на кори, из којих смола почиње да тече. Смола у почетку има белу боју (сетите се горе поменутог порекла речи једног од библијских израза за тамјан „бити бео“). Ослобођена смола кристалише се под утицајем кисеоника и учвршћује се.

Потребно је око недељу дана да смола довољно очврсне пре него што се може остругати. Најчишћим и најквалитетнијим тамјаном сматра се смола узета из Boswellia sacra, чији сам назив подсећа на светотајинске радње повезане са тамјаном.
Сакупљени тамјан подељен је у две врсте: фини тамјан (лат. olibanum electum) - округли или дугуљасти ситни комадићи у облику капљице светло жуте боје и воштаног сјаја; и обични тамјан (лат. olibanum in sortis) - мање чисти, већи и тамнији комади.
​

Људи су од памтивијека научили да граде градове и дају им имена. Неки градови су прилично млади, имају само неколико деценија. Остали градови су древни. Њихова старост рачуна се вијековима, па чак и миленијумима. На Блиском Истоку постоје три града са таквом хиљадугодишњом историјом - Витлејем, Назарет и Јерусалим. Сви они су поменути у Библији - главној светој књизи хришћана. Генерално, тамо се помиње још много других градова. Али ова три посебно. Сви они су повезани са земаљским животом Исуса Христа - оваплоћеног Бога који је дошао на земљу да отвори људима пут у Царство Небеско.
Исус је рођен у Витлејему.
У Назарету је одрастао и живио до своје тридесете године.
У Јерусалиму је страдао, био погребен и трећег дана је васкрсао.
Наша кратка прича говори о сваком од ових градова.
 
Витлејем
Овај град се налази у Јудејским планинама на надморској висини од око 800 метара. Његово име на језику локалних народа је   בית לחם [Bet Lehem — Беит Лехем]- што дословно значи – „Кућа хљеба“. Одакле долази ово чудно име? Да ли је могуће да се овдје некада пекао хљеб за цио Израиљ? Или су узгајали толико пшенице да се њоме могло трговати са другим градовима? Али пшеница слабо расте у планинама, а у Витлејему није било увијек више хљеба него у свим другим градовима.
Заправо, ово име се односи на врло давна времена, када су градом управљала хананејска племена. Ова племена су имала свог бога плодности, којег су звали Лехем - хљеб, главна храна човјека. У част овог божанства, Хананци су саградили храм назван „ Лехемово пребивалиште“, или Бет-Лехем. А већ по имену храма назван је и сам град. Било је то прије више од 3500 хиљада година. Тада је Бог дао ову земљу израиљском народу. Хананци су протјерани из града, али је његово име остало исто - кућа хљеба, или - Витлејем.

​Често га називају и Давидовим градом. Овдје је рођен најпознатији и најомиљенији израиљски цар, пророк Давид. Његове духовне пјесме - псалми - и данас се чују у свим хришћанским црквама свијета. Давид је био тај који је успио да уједини расуте израиљске земље у јединствено моћно царство.
Али ипак, не захваљујући цару Давиду, цијели свијет, данас, зна име овог малог града. Витлејем је познат првенствено као мјесто Рођења Христовог. Овдје се родио Господ Исус Христос. 
Истина, Исусова породица је у то вријеме живјела на сасвим другом мјесту - у граду који се звао Назарет. Како се догодило да се родио у Витлејему?
Чињеница је да су у то вријеме Римљани заузели Израиљ и присилно га припојили свом царству. Ово царство је било огромно. Обухватало је све државе на медитеранској обали, а у западној Европи границе су јој пролазиле дуж Рајне и Дунава, па чак и на Британским острвима постојале су римске легије. Да би боље знао колико поданика има, римски цар Август је одлучио да изврши потпун попис свих становника окупираних земаља. Да би олакшали рад писарима, свака особа, ма гдје живјела, била је дужна да се до одређеног времена појави на мјесту поријекла његове породице.
Породицу у којој је требало да се роди Господ Исус Христос чинили су Његова мајка, Дјева Марија и њен супруг, старац Јосиф. Слиједећи наређења римских власти, Јосиф је морао да оде у Витлејем, будући да потиче из лозе цара Давида. Јосиф је тамо требало да се упише заједно са Дјевом Маријом, која је тада била трудна. Јосиф је ставио Марију на магарца, узео залихе за пут и отишао у Витлејем.
Баш на дан када су ушли у Давидов град, вријеме је било да Марија роди. Али ниједна гостионица није имала празних мјеста, јер су многи људи такође долазили у мали Витлејем из других градова на попис. Јосиф и Марија морали су да проведу ноћ у пећини у којој су локални становници држали стоку. У Витлејему за њих није било другог уточишта.
Становници града су често градили куће изнад таквих планинских пећина, тако да је кућа стајала на стијени, а пећина је била попут њеног првог спрата, у коме су држане овце, волови и магарци. Јеванђеље врло кратко говори о самом рођењу дјетета Исуса: Када су били тамо, дошло је вријеме да  роди; И она роди Сина Свог Првенца, и завије га у повоје и положи у јасле, јер за њих у гостионици није било мјеста.

Али шта су јасле? Данас смо навикли на чињеницу да ова ријеч значи вртић за најмлађе. Али такав значај стекао је управо због историје Рођења Христовог. У ствари, јасле су решетка за храњење стоке, у коју су коњи и кравама стављали сијено, тако да га полако једу кроз решетке, не расипају сијено по поду и не газе га копитима.
Када је јудејски цар Ирод сазнао да ће се у Витлејему родити будући Спаситељ, уплашио се: шта ако би Спаситељ желио да преузме царски престо? Тада се Ирод одлучио на стравичан злочин. Наредио је својим слугама да оду у Витлејем и тамо убију сву малу дјецу млађу од двије године. Али бебе Исуса више није било тамо. Анђео Божји се у сну јавио Јосифу и упозорио га да Ирод жели да убије Христа. Јосиф је одмах скупио све што му је требало, ставио Марију и бебу на магарца и ноћу побјегао из Витлејема у египатску земљу. И живио је тамо док није примио вијест од Анђела да је Ирод умро. Послије тога, Јосиф, Марија и Исус вратили су се у Израиљ и почели да живе у граду из којег су једном отишли ​​на попис. Град се звао Назарет.
 
Назарет
Овај град се налази на сјеверу Израиља у провинцији Галилеја. Изненађујуће, то се помиње само у јеванђељима. Друге, древније библијске књиге га не помињу. Објашњење може бити врло једноставно: Назарет је био врло мали град или чак село. И да се у њему нису догодили јеванђеоски догађаји, који су преокренули читаву свјетску историју, остао би непознат као и многа друга мала израиљска насеља.
Име града је такође врста мистерије. Чињеница је да ријеч Назарет потиче од јеврејске ријечи „нецер“ - грана, изданак. Тако су себе називали потомци цара Давида. У то доба потомци цара нису нужно сами постајали цареви. Дакле, Јосиф, био је обичан столар и радио је на градилиштима. Али он је био прави потомак цара и пророка Давида. Изгледа да су једном Јосифови рођаци основали Назарет, указујући на име да овде живе нецер - гранчице из коријена великог цара Давида.

​Овдје су се догодиле Благовијести - догађај од којег је започела историја земаљског живота Господа Исуса Христа.А било је то овако: у Назарету су живјели праведни супружници - Јоаким (такође Давидов потомак) и његова супруга Ана. Доживјели су дубоку старост, али нису имали дјеце. Сваког дана у својим молитвама, тражили су од Бога да им подари дијете и обећали су да ће дати дијете да служи Богу у јерусалимском храму. Бог је чуо ове молитве и подарио им је дивну кћерку, којој су дали име Марија.
Са њене три године, родитељи су је, као што су и обећали, одвели у Јерусалим. Од тада је мала Марија живјела у храму. Тамо је научила да чита, моли се и бави се ручним радом. Када је Марија имала 14 година, њено образовање у храму се завршило. Њени родитељи су већ тада умрли. Стога су свештеници наредили праведном старцу Јосифу да се брине о Марији. Био је Маријин рођак и радио је као столар у Назарету. Јосиф се бринуо о Марији као о својој кћерки, иако се сматрао њеним мужем.
А сада је дошао велики дан. Анђео Гаврило је послат од Бога у Назарет. Појавио се Марији и рекао: „Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, благословена си ти међу женама!“ Марији је било неугодно због таквих ријечи. Анђео је умирио: „Не бој се, јер си нашла милост у Бога. Родићеш Сина и назваћеш га Исус. Зваће се Син Божји “. Богородица је, у почетку, била збуњена. Али након тренутка одговорила је ријечима у којима је изразила пристанак да постане мајка Сина Божијег: „Ево слушкиње Господње нека ми буде по твојој ријечи“. Послије овог одговора Дух Свети сишао је на Марију и она је затрудњела. Тако је у малом, непознатом граду Назарету започела нова ера у историји човјечанства.

​Истина, Исус се није родио у Назарету, већ у Витлејему, гдје је Јосиф, заједно са трудном Маријом, био приморан да оде да учествује у римском попису. И послије је неколико година живио  са родитељима у Египту, бјежећи од цара Ирода. Тек након смрти крволочног краља, света породица је могла да се врати у Назарет. Овдје је Исус одрастао. Ту су прошли његово дјетињство и младост. Овдје је постепено сазријевао, учио столарски занат, помагао Јосифу у раду.

​Истина, у самом Назарету Јосиф једва да је имао било какве озбиљног грађевинског посла. Али врло близу, буквално пет километара далеко, био је велики и богати град Сефорис - главни град читаве провинције Галилеје. Било је много лијепих зграда, одвијала се обимна трговина и живјели су богати људи. Очигледно су тамо Јосиф и његов млади помоћник радили столарију.
 
Сам Назарет је, у очима становника Галилеје, био прилично безначајан и јадан. Један од будућих апостола - Натанаило - сазнавши да је Исус дошао из Назарета, с презиром је питао: „Може ли бити нешто добро из Назарета?“ Али чак и најбезначајнија тачка на мапи постаје важнија од свих главних градова свијета ако је Бог одабере за своје послове.
 
Јерусалим
Јерусалим је главни град Израиља, један од најстаријих градова на земљи. Прво писмено помињање било је чак прије четири хиљаде година. Штавише, ово помињање било је врло необично. Име града није написано на неком свитку од папируса или глиненој плочици, већ на египатским фигурицама које приказују градове непријатељске према Египту. На таквим фигурицама свештеници су исписивали имена градова и клетве овим градовима. Тамо се Јерусалим назива Урушалимум.
Име дословно значи „основао Шалим“. Ово је било име божанства благостања међу древним народима на Блиском Истоку. Ово име је засновано на истом коријену одакле је изведена хебрејска ријеч за „мир“ - „шалом“ (или „салам“ на савременом арапском језику). Овом ријечју људи на Истоку поздрављају се, желећи мир и просперитет. Стога се назив „Јерусалим“ може превести као „Основан у сигурности“ или „Град мира“.

​Древни град припадао је становницима ових мјеста - Хананцима, све док га цар Давид није освојио и претворио у своју престоницу. Ту је саградио тврђаву и свечано пренио у Јерусалим главно светилиште јеврејског народа - Ковчег завјета. Ковчег је садржао 10 заповијести исписаних на каменим плочама које је Бог дао човјеку. Неколико деценија касније, Давидов син, цар Соломон, саградио је у граду чувени Јерусалимски храм, украшавајући га златом и драгим камењем. Од сада су сви Јевреји долазили овдје из својих села да се моле и приносе жртве Богу.
587.године прије Христа трупе вавилонског цара Навуходоносора заузеле су Јерусалим и уништиле Соломонов храм. Већина израиљских становника одведена је у ропство и тамо је остала скоро педесет година, све док персијски цар Кир није дозволио Јеврејима да се врате из Вавилона у Јерусалим, дозволивши им да обнове храм. Али људи, који су се након година заточеништва вратили у своју опустошену земљу, нису успјели да украсе свој храм као што је то био случај под Соломоном, током његовог процвата и напретка. Пет вијекова је скромно обновљени храм стајао без значајних промјена. Али 19 година прије Христовог рођења, цар Ирод Велики започео је своју грандиозну реконструкцију. Био је то исти цар Ирод, који би затим залио Витлејем крвљу беба убијених по његовом наређењу.
Обновљени храм био је двоструко већи и висински од претходних, а количина злата која га је красила тешко да је била инфериорнија од Соломоновог храма. Најупечатљивији детаљ новог храма - платформа од 14 хектара - дјелимично је сачуван до данас. Ту су се окупљали ходочасници и жртвоване су животиње. Да би конструисао платформу, Ирод је проширио врх Храмовне горе подижући вјештачке терасе дуж ивица. Јужна ивица платформе уздизала се вертикално готово 40 метара изнад земље. Један од његових углова вјероватно је било „крило храма“ са којег га је Сатана, искушавајући Христа, позвао да се баци.
Господ Исус Христос је, као и сви израиљски становници, од дјетињства је много пута посјећивао Јерусалим да би се поклонио Богу у храму. Затим, када је напустио дом и отишао у израиљске градове да људима говори о Царству небеском, јерусалимски храм је неколико пута постао мјесто Његове проповиједи. Овдје у Јерусалиму је исцјељивао људе. Овдје је, испред храма, окренуо столове мјењача и отјерао трговце. Овдје је свечано ушао као цар усред одушевљених поклича мноштва људи који су му својим хаљинама направили пут.
И само неколико дана касније, претучен и крвав, гледао је како иста маса виче "Распни Га!"
Овдје је, уз градски зид Јерусалима, разапет на крсту. Овдје је умро и погребен у пећини недалеко од мјеста погубљења, које се зове Голгота. Овдје је поново устао побиједивши смрт.

Сада се, и Голгота и пећина у којој је Исус сахрањен, налазе унутар цркве Васкрсења Христовог, саграђене на овим светим мјестима за хришћане.
Голгота у преводу значи „Мјесто лобање“. Ово име има своју историју. Према предању, Ноје је, ушавши у ковчег прије потопа, из гроба узео остатке првог човјека на земљи - Адама и доиео их у ковчег са собом, надајући се да ће се спасити његовим молитвама. Послије потопа, Ноје је ове остатке раздијелио између своја три сина. Најстаријем сину Симу дао је главни дио - Адамово чело. Сим је, према пророчком дару који му је дат од Бога, закопао чело Адама недалеко од мјеста гдје се послије година требао појавио Јерусалим. Изливши високи гроб, назвао га је „мјесто лобање“ по Адамовој глави. Овдје је, над остацима првог човјека, разапет Господ Исус Христос, који је крвљу Својом опрао гријехове Адама и свих његових потомака. 
**
Данас је у свијету изграђено много градова. Постоје огромни мегаполиси у којима живе десетине милиона људи. Постоје прекрасни стари градови који задивљују туристе својим изврсним распоредом и архитектуром. Постоје одмаралишта у која људи долазе да се опусте и забаве.
Ипак Витлејем, Назарет и Јерусалим остају најважнији градови у људској историји.
Три древна града. Три различита имена која су им дата у давна времена. Али у сваком од њих постоји скривена назнака Сина Божијег.
Витлејем - „Кућа хљеба“, родно мјесто Исуса, који је себе назвао Небеским хљебом.
Назарет - „Грана“, село у којем је Исус - грана из Давидовог коријена - растао и сазријевао.
Јерусалим је „Град мира“, гдје су се људи помирили с Богом по цијену смрти Сина Божијег.

Аутор: Александар Ткаченко /илустрације Галина Воронецкој /превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор: фома.ру

​Сваки рибар, када оде у риболов, жели да ухвати још рибе, тако да има довољно и за храну за породицу и за продају. Али једног дана, пре двије хиљаде година, на обалама Галилејског језера догодила се чудна прича: искусни рибари нису били задовољни богатим уловом, већ су га се уплашили. Шта је било?
Можда, су били по природи плашљиви људи, а у мрежи су наишли на неку посебну, страшну и назубљену рибу? Али не, кукавна особа никада неће постати рибар. Ово није професија у којој би плахи људи могли зарађивати за живот. А риба је била најчешћа, иста она коју су свакодневно хватали - глатка, еластична, са бијелим трбухом и тамним леђима, са црвеним перајама и широким репом који је цвјетао у води попут лепезе. Тог дана су управо уловили толико ове рибе да су ... на крају заувијек напустили риболов и бавили се сасвим другим послом. опет није јасно? Па, шта да се ради - то је тако чудна прича.. Али било је нечега у њој због чега су је људи широм свијета памтили двије хиљаде година.

​Ловити рибу у мору није лак посао. Да бисте уловили велику рибу, морате добро проучити њене навике. На примјер, знати када риба спава и када тражи храну. На којим мјестима воли да се храни и одмара, а на којим никад не плива, ма како је намамили. У ком времену плута ближе површини воде, а по ком времену иде у дубину. И много, много различитих ствари, без којих не можете уловити рибу, ма колико се трудили.
А за риболов су вам потребни прибори - штапови или мреже. Можете ловити штапом за пецање. Овдје је метода једноставна: ставите мамац на удицу и чекате да га риба зграби. А онда — р-раз! И извучете је из воде. Једна риба, друга, трећа - па сте уловили шарана за укусно печење.
Али ако требате уловити пуно рибе, онда вам треба мрежа. Направљена је од јаких нити, преплетених тако да добијете широко платно од великог броја квадратних ћелија. Када баците мрежу у воду, риба је не може видјети. Чини јој се да је испред ње отворена вода, па јури право у мрежу, не осјећајући трик. На овај начин можете уловити пуно рибе, много више него штапом за пецање. Али само једна мрежа није довољна за овај начин риболова. Такође, морате имати чамац са којег бисте могли забацати мрежу у воду. И поред чамца -  весла и једро. Тада сте прави рибар!

Али чак и искусни рибари понекад немају среће.
​Састанак на копну
Тада рибари у Галилејском језеру нису имали среће. Цијелу ноћ су бацали мреже са два чамца у мрачну воду, али нису уловили ништа осим смеђих алги. Већ је дошло јутро и у њиховим чамцима није било ниједне рибе. Па, таква је рибарска срећа: данас немаш среће, али сутра ћеш је имати. Наравно, штета је вратити се из риболова празних руку, али шта да се ради ...
Привезавши чамце на обалу, рибари су почели да перу мреже у плитким приобалним водама. Стојећи до кољена у води, рибари су марљиво чистили мреже од алги, да би их касније могли објесити да се осуше на коцима забијеним у пијесак. Ако се то не уради, нити од којих се плете мрежа почеће да труну, постаће слабе и риба ће их лако моћи да покида.
Послије непроспаване ноћи рибари су били уморни и жељели су да спавају, па су жељели да брзо заврше посао и оду кући. Одједном је њихову пажњу привукао шум многих гласова. Велика гужва се приближавала мјесту гдје су њихови чамци стајали уз обалу. Најстарији рибар међу њима одложио је мреже, усправио се и, покривајући дланом очи од сунца, почео да испитује неочекиване придошлице. Још није час, ово су разбојници или неки други дрски људи. Онда морају да хитно одвуку чамце од обале и сачекају, док непозвани гости не оду. Али испоставило се да се немају чега бојати. Много људи је пратило чувеног Учитеља праведности по имену Исус. Вијест о Њему недавно се проширила по цијелој обали Галилејског језера. Старији рибар, заједно са својим братом, ишао је и сам прије неколико дана да га чује како говори. Речено је да Он не само да учи народ да правилно разумије Божији закон, већ може и да излијечи чак и безнадежно болесне. А сада су окупљени слиједили Исуса дуж обале у нади да ће добити исцјељење.
У међувремену, Исус је пришао чамцима, а гомила га је окружила са свих страна. Разгледајући окупаљене, Исус се окренуо најстаријем од рибара и питао:
- Јесу ли ово твоји чамци?
"Да, Учитељу", одговорио је рибар.
Исус је ушао у чамац и питао:
- Одведи Ме мало даље од обале како би сви окупљени боље чули Моје ријечи.
Рибар је послушно сјео на весла и окренуо чамац тако да људи на обали могу да виде и чују Учитеља. А Исус, покупивши одјећу, сједе на клупу на крми лађе и поче да говори. Рибар је слушао Његове ријечи и није разумио шта му се догађа. Никада пре није чуо да неко говори о Богу онако како је говорио овај Учитељ. Као и сви Јевреји, и рибар је сваке суботе одлазио у синагогу, у којој су други учитељи Закона читали свете књиге и објашњавали их обичним људима. Али у њиховим причама Бог је био велики цар и застрашујући судија који је строго кажњавао људе за гријехе и великодушно их награђивао за праведан живот. А из Исусових ријечи произашло је да је овај велики и застрашујући Бог отац који воли све људе који живе на Земљи. У својој проповиједи, називао је Бога - Авва, што значи - Отац. Било је тако необично и истовремено толико радосно да се чинило да је рибар заборавио гдје је и сав се претворио у уво, како не би пропустио ниједну Исусову ријеч. Није примијетио како вријеме лети, и свим срцем је упио оно што је говорио овај невјероватни Учитељ.

​Неочекивани улов
Али онда је Исус завршио свој говор, отпустио људе на обали и окренуо се к њему.
„Сад иди у дубоко воду и баци мрежу, рибару.
- Господе, радили смо цијелу ноћ, а данас нисмо ништа уловили. Али ако заповиједиш, бацићу мрежу према твојој ријечи.
Овим ријечима је рибар дао знак својим помоћницима. Зграбили су мрежу коју су чистили од алги, и  ушли у чамац, гдје су већ били старији рибар и Исус. Усмјеравајући чамац са обале, рибари су се збуњено гледали: у ово доба дана никада нису уловили рибе, чак ни у најуспјешнијим данима. Али из поштовања према Учитељу, одлучили су да ураде све што је Он рекао. Заједно са њима рибари су кренули другим чамцем. Били су радознали да виде како ће се завршити овај необични риболов усред бијелог дана.
У међувремену, чамац се већ удаљио од приобалних плићака. Вода иза крме промијенила је боју из зеленкасте у тамноплаву. То се увијек дешава на великим дубинама, гдје сунчеви зраци више не могу освијетлити читав водени стуб. Старији рибар је питао:
- Учитељу, да овдје бацимо мреже?
Исус, сједећи на крми, потврдно климну главом. Рибари су уобичајеним покретима размотали велику мрежу, бацили је у воду и почели постепено да је повлаче уназад. Одједном су им се крајеви мреже трзнули у рукама. Увијек се догађало овако када се у мрежи ухвати велика риба. Али сада је мрежа била буквално истргнута из руку, чинило се да је јаке руке рибара више неће моћи држати.
Привукавши мрежу ближе чамцу, рибари су запањено дахтали. Све је било крцато рибом. Велика, еластична тијела рибе су се извијала, а љуске су им тупо блистале кроз воду попут античког сребра. Одушевљени рибари почели су да бирају свој улов са мреже. Једна риба, друга, трећа ... десета ... двадесета ... Рибари су одавно престали да броје, не могући да изброје све рибе.
Већ је један чамац напуњен до врха, а збуњени риболовци довезли су други чамац да у њега истоваре улов. Али након неког времена овај чамац је био преоптерећен рибом толико да се једва одржавао на површини. А у мрежи је велика риба и даље тукла, кидајући мреже. Старији рибар наредио је да веслају ближе обали, у плитку воду. Али тада су чамци заграбили воду са бокова који су се спуштали од терета и почели тонути. Добро је што се то није догодило на дубини, а чамци напуњени рибом једноставно су се насукали. Али рибари су и даље са ужасом гледали на уловљене рибе и на Исуса, који је и даље мирно сједио на крми као да се ништа није догодило. Најстарији од рибара устаде, стави руку на прса, поклони се и дрхтавим гласом рече:
- Изађи из мог чамца, Господе! Јер сам грешна особа и нисам достојан бити с тобом.

​Рибар је мислио да тако невјероватно чудо може да учини само велики пророк - човјек који је Бог посебно послао да људима проповиједа вољу Божју. А поред таквог пророка требало је бити врло опрезан. На примјер, пророк Илија једном је призвао огањ са неба и уништио читав одред стражара који су дошли да га ухвате како би га одвели цару.
Али Исус није ни помислио да донесе огањ са неба. Видјевши да су се рибари уплашили чудом које су видјели, рекао им је:
- Не плашите се. Пратите Ме, и учинићу вас рибарима људи.
А рибари су одмах извукли чамце на обалу и кренули за Њим.
Тако Јеванђеље описује историју позива првих Исусових ученика. Старији рибар се звао Петар. Млађи помоћници су му Јован и Јаков. Послије тога, цио свијет их препознаје као Христове апостоле. Заједно са другим ученицима видјеће још многа Његова чуда, биће са Њим на посљедњој вечери прије погубљења и састаће се са Њим послије Васкрсења.
Али шта је значила та Христова фраза, „учинићу вас ловцима људи“? Исус није мислио да ће апостоли ловити људе мрежом. Не, бивши рибари су мирно ходали по различитим градовима и проповиједали оно што су чули од Исуса, говорили о чудима која је Он чинио, позивали да вјерују у Њега. Али њихове ријечи биле су испуњене таквом снагом да су могли да привуку к себи и најозлоглашеније грешнике. Ово је био њихов нови улов - људи који су пропадали због својих гријехова, али сустигнути ријечју Божјом и надахнути овом ријечју за нови, праведан живот.
​
Илустрације: Галина Воронецкаја /Аутор: ТКАЧЕНКО Александар /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор: фома.ру

Празнично расположење долази након свјетала која су се упалила на улицама градова уочи Божића. Сјајне божићна дрвца, свијетле фигуре, разнобојни вијенци  учиниле су да се свијет промијенио пред празник чак и у тешким временима. Објављујемо фотографије посвећене предстојећем Божићу.

Негдје, далеко, у једној од источних пустиња, прије много година расла је врло стара и невјероватно висока палма. Сви који су пролазили кроз пустињу нехотице су се заустављали и дивили јој се, јер је била много виша и моћнија од свих осталих палми, и могло би се рећи да је по величини надмашила обелиске и пирамиде.

А онда је једног дана, када је ова висока палма стала у самоћи и сагледала пустињу, видјела је нешто тако невјероватно да се њен моћни, лишћем крунисани врх зањихао од чуђења. У даљини, уз руб пустиње, била су два усамљена путника. Још увијек су били на таквој удаљености, одакле се камиле чине малим, попут мрава, али било је потпуно сигурно да је ријеч о двоје људи. Два странца у пустињи - палма је добро познавала сталне путнике у пустињи - мушкарац и жена без водича, без теретних звијери, без шатора и меха за воду.
- Вјероватно су, - рече палма сама себи, - ово двоје дошли овдје да умру. Брзо се осврнула око себе.
„Изненађена сам“, рекла је, „да лавови још увијек нису кренули у лов на овај плијен. Колико видим, нико се од њих није ни помјерио. Ни ја не видим разбојнике. Но, појавиће се они.
Умријеће седам пута, помисли палма. „Прождријеће их лавови, змије ће их убити својим уједима, жеђ ће их осушити, пијесак ће их закопати под себе, разбојници ће их убити, сунчева топлота ће изгорјети, страх ће их уништити.
И покушала је да смисли нешто друго. Судбина ових људи пробудила је у њој тугу.
Али на читавом пространству пустиње, раширене испод палме, није било ничега што јој није било познато хиљадама година. Ништа јој није могло привући пажњу. Нехотице се њене мисли вратише двојици путника.
„Кунем се сушом и олујом! - рекла је палма позивајући свједоке најопаснијих непријатеља живота. - Жена носи нешто у наручју. Ови луђаци су повели са собом мало дијете!
Палма, далековидна попут већине старих људи, није се преварила. Жена је на рукама носила дијете, које је спавало, наслоњено на раме.
- Дијете је скоро голо! рече палма. - Видим да га је мајка покрила рубом одјеће. Зграбила га је, у чему је било, из кревета и брзо потрчала с њим.
Могу да замислим како се све то догодило. Отац је радио неки посао, дијете је спавало у колијевци, мајка је ишла по воду. Једва је успјела да се одмакне неколико корака од врата кад је угледала непријатеље који су се приближавали. Појурила је назад, зграбила дијете, викнула мужу да је прати и они су потрчали. И сада њихово бјекство траје већ неколико дана; вјероватно нису одмарали ни минут. Да, управо тако је било; али ипак ћу рећи да ако их анђели не чувају ...

​Сада ми је све јасно – то троје путника су сигурно бјегунци... Ако их неки анђео хранитељ не штити, паметније би било да су остали код куће и препустили се на милост и немилост непријатеља, него што су кренули у ову пустињу. Могу да замислим како се све збило…Толико су уплашени да не осјећају умор него само грабе напријед али ја видим да жеђ блиста у њиховим очима. Познајем ја лице ожедњелих људи!“
А кад је палма помислила на жеђ, грчевити дрхтај пројурио је низ дугачко дебло, а небројено перје њених дугих листова смежурало се попут ватре.
„Да сам ја човјек“, рекла је себи, „никада се не бих усудила да изађем у пустињу. Потребна је велика храброст да се путује њоме ако немате коријен који допире до бескрајних извора. Овдје је опасно чак и за палму. Чак и за палму попут мене.
Кад бих могао да им дам савјет, наговорио бих их да се врате. Ниједан непријатељ према њима не може бити тако окрутан као пустиња. Можда мисле да је лако живјети у пустињи, али знам да ми је понекад и тешко. Сјећам се да ми је једном, у младости, ураган донио читаву планину пјеска. Скоро сам се загрцнула. Да могу да умрем, ово би ми био посљедњи час.
​

​Палма је наставила наглас да размишља по навици усамљених старих људи.
„Чујем како дивно мелодично шушка у мојим гранама“, рекла је. - Сва перја мојих листова лепршају. Не знам шта ми се догађа кад видим ове јадне странце. Она блага жена с дјететом у наручју подсјећа ме на нешто најљепше што сам доживјела“.
И на мелодично шуштање лишћа, палма је почела да се сјећа како су једном, прије много, много година, двије лијепе путнице посјетиле оазу. Овдје је дошла краљица од Сабе у пратњи мудрог Соломона. Лијепа краљица се враћала у своју земљу; цар ју је донекле пратио и онда су у тој оази морали да се растану. „Ради успомене на овај час“ – рекла је тада краљица – „ја засађујем у земљу ово зрно урме да из њега изникне палма, која нека расте и живи док се у Јудиној земљи не роди цар који ће бити већи од Соломона“.  Рекла је, засадила зрно у земљу и залила га својим сузама.
- Зашто се тога сјећам баш данас? - помисли палма. - Да ли ме ова жена својом љепотом подсјећа на најљепшу краљицу, уз чију сам ријеч одрасла и живјела до данас? Чујем да ми лишће све више шушти, а њихово шуштање звучи тужно, попут погребне пјесме. Изгледа да предвиђају да ће неко ускоро преминути. Добро је што се ово не односи на мене, јер не могу да умрем.
Палма је мислила да тужно шуштање њеног лишћа предвиђа смрт ових усамљених ходочасника.
Сами су вјероватно мислили да им се ближи посљедњи час. То је било видљиво из израза њихових лица док су пролазили поред једног од камилиних костура који је лежао близу пута, из погледа којима су испраћали два змаја који су пролетели поред њих.ругачије не може бити. Морају умријети.
Путници су примијетили палму и оазу и похитали тамо надајући се да ће пронаћи воду. Али кад су се приближили, очај их је завладао, јер је извор био потпуно сув. Жена је, исцрпљена, спустила дијете на земљу и сједела плачући на обали извора. Човјек се бацио на пјесак поред ње; лежао је и песницама ударао суву земљу. Палма их је чула како међусобно разговарају о својој пропасти.

​Из њихових ријечи такође је сазнала да је цар Ирод наредио да се побију сви витлејемски дјечаци до двије године, из страха да међу њима родио велики очекивани јеврејски цар, чији су долазак пророци предвидјели.
„Моје лишће све више шушти“, рекла је палма. „Ови јадни бјегунци ускоро ће видјети свој посљедњи час.
Схватила је да се обоје плаше пустиње. Човјек је рекао да би за њих било боље да остану и придруже се ратницима него да бјеже. Рекао је да би тада лакше пронашли смрт за себе.
„Бог ће нам прискочити у помоћ“, рекла је жена.
„Овдје смо сами међу грабежљивим животињама и змијама“, успротивио се чојвек. „Немамо хране и воде. Како нам  Бог може помоћи?
У очају је поцијепао одјећу и притиснуо лице о земљу. Изгубио је сваку наду, попут човјека смртно рањеног у срцу.
Жена је сједела усправно и грлила колена. Али погледи које је бацила дубоко у пустињу говорили су о неутјешном, безграничном очајању.
Палма је чула како тужно шуштање њеног лишћа постаје све јаче и јаче. Жена га је вјероватно чула, јер је подигла главу. И истог тренутка нехотице испружи руке увис. „О урме, урме!“-узвикнула је. У њеном гласу осјетила се тако страсна нада да је стара палма била спремна да се каје што није величине малог грма и што њене датуме није било лако убрати као бобице црног трна. Савршено је знала да је његов врх прекривен гроздовима урми, али како да  људи допру до њих на тако вртоглавој висини.
Човек је и раније видео како датуле (урме) висе високо. Није ни главу подигао, већ је само тражио од жене да не сања о немогућем. Али дијете, препуштено само себи и играјући се у пијеску, чуло је мајчин усклик. 

​Никада му није пало на памет да његова мајка не може добити све што би могла да пожели. Чим су почели да разговарају о датулама, почео је буљити у дрво.
Питао се како може доћи до датула. Чело му се наборало под свијетлим увојцима. Коначно, осмијех му затрепери лицем. Дјечак је смислио начин. Попео се до палме и почео да је милује руком, говорећи нежним дјетињим гласом:
- Палмо, сагни се! Палмо, сагни се!
Али шта је, шта се догодило? Палмино лишће зашуштало је попут урагана, а дрхтај му је текао низ дугачко дебло. Палма је осјећала да је дијете јаче од ње. Није му могла одољети.
И сагнула је своје високо дебло пред бебом, као што се људи клањају пред царевима. Моћним се луком сагнула до земље и на крају потонула тако ниско да је њен врх са дрхтавим лишћем лежао на пијеску пустиње.
 
Дјечак није показивао ни страх ни чуђење; са радосним плачем потрчао је ближе и почео да чупа урме са врха старе палме.
Набрао је пуно урми, а дрво је и даље наставило да лежи на земљи, а затим је дјечак поново пришао, њежно га помиловао и њежно рекао:
„Палмо, устани! Палмо, усправи се!“
А огромно дрво тихо и с пијететом исправи своје флексибилно дебло, а лишће му зазвони попут харфе. „Сад знам коме су свирали погребну песму“, рекла је стари палма у себи док се исправљала у пуној висини. „Нису је свирали за ове људе.
Али мушкарац и жена били су на кољенима и славили Бога.
„Видио си нашу тугу и избавио си нас од ње. Ти си Свемогући Господ, савијајући дебло палме попут трске! Од каквог од наших непријатеља треба да се бојимо када нас твоја снага штити?
Убрзо након тога кроз пустињу је пролазио караван и путници су видјели да је врх високе палме, овјенчане лишћем, сув.
- Како се ово могло догодити? - рекао је један од путника. - Уосталом, ова палма није смјела да умре док не угледа Цара већег од Соломона.
„Можда га је видјела“, одговорио је други путник.

Илустрације Екатерине Гаврилове /Превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор: фома.ру

Селма Лагерлеф, шведска књижевница (1858 – 1940), прва жена која је добила Нобелову награда за књижевност (1909. године). Када је имала три и по године разбољела се и остала парализована у обје ноге али ова болест нестаје исто тако тајанствено како је и настала. У десетој години прочитала је цијелу Библију. Отац јој је тада био јако болестан и вјеровала је да може оздравити само ако прочита цијелу Библију. Године 1992. постала је прва жена која се нашла на једној шведској новчаници. 

Сјећање на славног древног подвижника - преподобног Данила Столника (+ 493) православна црква прославља у четвртак, 24. децембра 2020. године. Светитељ је био из села Витара, смјештеног у близини града Самосата у Месопотамији. Његови хришћански родитељи, Илија и Марта,  дуго нису имали дјеце, а мајка се завјетовала да ће, ако се дијете роди, бити посвећено Богу. Као резултат тога, у породици се родио син, али до пете године није имао име, јер мајка је жељела да дијете рођено благодаћу Божијом од њега добије име. Једном су родитељи довели дјечака у оближњи манастир, гдје су од игумана затражили помоћ. Исти, узевши једну службену књигу, отворио ју је на првој наишлој страници, на којој су цитиране ријечи пророка Данила. Тако је дјечак добио име - Данило .

Сјећајући се завјета, родитељи су жељели да њихов син остане у манастиру, али га игуман није узео због његове младости. Али када је Данило имао 12 година, и сам је отишао од куће у манастир. У младости је примио монашки постриг, а родитељима је забрањено да често посјећују сина. У манастиру је младић водио повучен живот, а једном му је преподобни Симеон Столпник предвидио да ће и он понијети подвиг столпништва, тј. стојећи на камену. Касније је Данило у сну видио назнаку мјеста овог подвига - Тракијску пустињу, гдје је отишао са своја два ученика. Ту је на изграђеном стубу светитељ провео више од 30 година. Временом су многи људи почели да долазе до стуба, тражећи од преподобног изљечење од разних болести. Молитвама светог Данила свако је добио оно што је тражио. Познато је да су чак и византијски цареви тражили молитве подвижника. Светитељ се прославио другим чудима, посебно даром предвиђања. У 80. години живота мирно је отишао Господу. Извор: Вјеронаука.нет

​Шта је чувени атонски старац Порфирије Кавсокаливит рекао о комплексима, смирењу и потиштености
-преузето са сајта Удружења православних новинара
Једном ми је старац рекао:
– Хришћанин треба да избегава нездраву религиозност: и осећај надмоћности над другима због својих врлина, и осећај сопствене слабости због своје грешности. Комплекс је једно, а смирење је друго; потиштеност је једно, а покајање друго. Једном ми је дошао један светски психијатар и почео да осуђује хришћанство, јер оно, како је рекао, код људи изазива комплекс кривице и потиштеност. Рекао сам му да се слажем да неки хришћани, и својом кривицом и другима, развијају комплекс кривице. „Али ви се, пак“, рекао сам му, „морате сложити да су неверници подложни много страшнијој болести – гордости. И док се комплекси кривице на верској основи у близини Христа превладавају покајањем и исповедањем, гордост лаика који живе далеко од Христа ничим се не лечи“.

Ове старчеве речи откривају неке моје недоумице у вези са психолошким аспектом хришћанског живота. Схватио сам да отац Порфирије жели да избегавамо гордост одевену и у маску самоправедности „хришћанског“ фарисејства, и у самопонижавање „хришћанске“ савести која дрхти од страха. Видео сам да се дрскост оних који себе сматрају „чистима“ и страх оних који се осећају „кривима“ не разликују значајно једни од других, већ су само различите стране исте медаље - поноса. Јер прави хришћански верник се ослобађа комплекса кривице кроз исповедање и опраштање греха и радује се слободи коју му је дао Христос. Али знајући да је ово дар Божији, он само изражава захвалност Богу и не узвишује се. Чист је крвљу Христовом, а не за своје подвиге. Тако се радује, захваљује и не хвали се. Овај човек сада види да сви људи могу бити добри преко крви Христове.
Старац нам је показао начин на који човек може избећи и зло (грех) и најгоре његове особине  - гордост због својих врлина, а и постићи најбоље - смирење. Зато се трудио да сачува истинско смирење од опасности кривотворења. 

Он ми је рекао:
– Требамо да будемо смирени, али не бисмо требали да смиренословимо, празно причамо о смирењу. Смиренословље је замка ђавола, која носи очај и нерад, док истинско смирење даје наду и води ка извршењу Христових заповеди.
Из књиге о преподобном Порфирију Кавсокаливитеу: „Цветослов савета“

​Један човјек је ишао прашњавим путем. Било је видљиво да је био јако уморан и да је ходао издалека. Дрвене сандале на ногама биле су му разбијене. Сваки корак му је био тежак, па се снажно наслањао на штап, попут старца, иако је још био врло млад човјек. Само су му очи биле прилично старе, мутне и из њих су исијавале дубоке боре, попут зрака залазећег сунца.
Пут је вијугао између стијена, обраслих ријетким грмљем. Дувао је јесењи вјетар, наговјештавајући скори наступ хладног времена. Човјек је ходао, прохладно умотан у поцијепани огртач, више попут старог коњског покривача. Био је обичан скитница, бескућник и просјак. Колико ли их само још лута по израиљској земљи у потрази за бољим животом ...
Али онда су се стијене завршиле. Пред уморним путником лежала је широка равница обрубљена маслинама. На самом рубу ових непрегледних вртова налазила се велика, лијепа кућа. Пут је водио право до њега. И човјек је отишао у ову кућу. Сад је све ближе и ближе. А онда је путник изненада застао. Жмирећи, погледао је кућу коју је  познавао од дјетињства до посљедњег камена. И није могао да предузме сљедећи корак. Слике из прошлости почеле су да му лебде у сјећању једна за другом. Као непремостива препрека, ова прошлост сада је стајала пред њим и није му дозвољавала да се приближи свом дому.

​Растанак
Шта је било прво чега се човјек сјетио? Таква слика: он, млад, снажан и одлучан, долази оцу и каже:
- Оче, дај ми мој дио насљедства. Желим сам да управљам својим имањем.
Сјетио се како је старији брат набрао обрве, како је његова мајка престрављено прекрила уста. Али био је спреман за ово. Да, те ријечи биле су исте као да је рекао: „Оче, немам времена да чекам док не умреш да бих добио свој дио. Дај ми то сада, претпоставимо да сте већ умрли за мене“. И знао је да ће цијело домаћинство бити огорчено таквом потражњом. Међутим, већ је све одлучио за себе и сада је чекао да му отац одговори. Ако одбије, свеједно ће заувијек отићи одавде, иако празних руку. Само да не зависим више од оца, да се не осјећам као најмлађи и најслабији у кући. Слобода му је циљ! Сада је био спреман да је тражи по сваку цијену. И, стиснувши шаке, сачекао је очев одговор.

Наоколо су са страхом мислили да ће отац проклети дрског лудака и заувијек га отјерати из куће. Али отац је само гледао у широм отворене очи свог млађег сина. И климнуо је главом у знак разумијевања:
- Добро. Рећи ћу свом управнику и он ће израчунати колико мог имања ти припада. Насљедство ћеш добити сутра. Још нешто желиш од мене?
Син није очекивао тако брз и потпун договор. Стога је, збуњено трепћући, само промрмљао:
- Не, хвала ... - и журно је отишао, затварајући врата за собом.
Сутрадан је стајао у дворишту и гледао како радници сипају жито у вреће, како блејеће овце и млијечне краве убацују у засебан тор, како из коњушнице изводе коње. У близини на земљи већ су били богати упртачи, теписи, прелијепи бокали и посуђе од бакра и сребра и многе друге скупе ствари. Напокон су радници донијели тежак сандук са златницима. Све је ово био удио најмлађег сина. Када је све пребројано и прикупљено, отац је изашао из куће са листом пергамента.

​„Овдје сам посвједочио да од сада све ово припада само теби“, рекао је.
Управник је држао запаљену свијећу над пергаментом тако да је неколико капљица растопљеног воска пало на пергамент. Отац је пажљиво направио отисак свог прстена на воску, који је носио на десној руци. Сада нико није могао да оптужи сина за крађу овог имања.
Син узе лист. Добио је оно што је желио. Али из неког разлога није имао радости у души. И било му је много теже да погледа оца у очи него јуче, када је дошао да тражи насљедство.
Уживање
... Сада се сљедећа слика појавила пред очима путника. Одјевен у луксузну одјећу, окићен златним ланчићима и наруквицама, проводи се, у великом граду, са много нових пријатеља. Одмах је продао цијело насљедство гостујућим сиријским трговцима. Зашто су му потребне све ове прљаве овце и краве? Шта да ради са кукурузом и житом? Његова душа је жељела нешто сасвим друго - радост, забаву и, најважније, слободу!

И све се то лако може купити за новац. А сада их има толико да можете читав дан уживати у дуго очекиваној слободи уз музику вјештих флаутиста и плесове прелијепих плесачица. Најбоље вино, најукуснија храна, лијепе дјевојке којима се поклања накит и комади свиле за хаљине - све то има сваки дан! Не мораш више да обилазиш прашњава поља и баште са оцем, не требаш да слушаш досадно гунђање старијег брата, да би видио прекорни поглед своје мајке. Слободан сам! И нисам дужан да се правдам било коме другом у свом животу!
Несташица
... Али новца од продатог имања понестало је. Гдје су сада весели пријатељи који су се заклели на вјерност? Гдје су лијепе дјевојке које су до краја својих дана обећавале жарку љубав? Растопили су се као дим, чим су видјели да је младићев сандук од злата празан. Музичари су отишли и са собом понијели слатко звучне фруле. А са њима је и радост нестала. Истина, још увијек постоје златни ланци и наруквице. Али и њих ускоро треба продати. У земљи је започела глад. За продати накит биће је једва довољно да плати јефтин хотел и оскудну вечеру. 

​Постало је застрашујуће живјети у граду. Банде гладних скитница шетале су се улицама, гледајући у којој је кући лебдио дим са огњишта. Ако има дима, онда се у кући припрема вечера. Скитнице, избезумљене од глади, дојуриле би до власника, одузеламе им храну и, гушећи се, појеле је управо тамо.

Младић је био довољно мудар да се не придружи овим бандама. Сјетио се како је у дјетињству помагао оцу у кућним пословима и ишао ван града, у село. Можда би било посла за њега? Али у селима је и храна била лоша. Послије дугих лутања, скрасио се са сељаком као пастир-свињар.
Сваког јутра одводио је мало стадо свиња на пашњак и пазио да им се не прикраду грабежљиве животиње. За ово му је власник једном дневно давао посуду течне супе са брашном и парче бајатог хлеба. Младић, наравно, није имао довољно овога да би се заситио. Све вријеме је био толико гладан да је тражио од власника да му да суве махуне рогача, које су додаване у храну свињама. Али власник је одговорао церећи се:
- Храним свиње како бих их касније продао. Зашто да трошим храну на тебе? Радуј се што имаш бар паприкаш.
Ноћу младић није могао да спава од глади. Све то вријеме тврдоглаво је тјерао успомене на родитељски дом. На крају крајева, заувијек је отишао отуд, његовог дијела више нема. Сада је странац за сву своју родбину. Али онда му је одједном пала неочекивана идеја: „Колико радника мог оца једе храну. А ја овде умирем од глади. Да, нисам више достојан да ме зову његовим сином. Али с друге стране, могу да радим као слуга код свог оца. И имаћу нормалну храну сваког дана! "

​Размишљање о овоме толико је обрадовало младића да се није ни потрудио да сачека јутро. Штавише, није му дуго требало да се спреми. Са собом је понео само пастирски штап и поцијепани огртач, који му је власник кишних дана давао за пашу. Умиривши пробуђеног пса, тихо је затворио капију за собом и кренуо на далеки пут кући.

Повратак
... И сада стоји насред пута, не усуђујући се ни корака. Шта ако га отац отјера у бесу, а да га  ни не саслуша? Шта ако се не сложи да овако безвриједну особу узме за радника? О томе је путник размишљао, нестрпљиво гледајући свој дом. Очи су му биле суве, али срце је плакало и стезало се од чежње.
Тада су се врата куће отворила и на тријему се појавила позната силуета. Отац! У реду, сада дефинитивно нема довољно храбрости да се приђе кући под његовим погледом. Исцрпљени, несрећни путник већ се спремао да се окрене и оде куда год су му очи погледале. Кад га је изненада отац видео!
Збуњен у одјећи за домаћинство, готово посрћући на степеницама, потрчао је према сину, загрлио га, притиснуо на прса. Син је стајао и слушао откуцаје срца свог оца, задихан од брзог трчања. Са својим језиком непослушним од узбуђења, почео је да изговара ријечи које је много пута себи поновио на путу кући:
- Оче! Сагријешио сам и небу и теби и нисам више достојан да се зовем твојим сином. Узми ме бар као радника.

​
​Али мој отац као да није чуо ове ријечи. Пољубио је сина. Затим, окренувши се дотрчалом слузи, рекао је:
- Донесите му његову најбољу одјећу и обуците га, и ставите му прстен на руку и ципеле на ноге. Доведите угојено теле и закољите, хајде да једемо и забавимо се! Јер је овај мој син био мртав и оживио је, биоје  изгубљен и пронађен је!
И била је радосна гозба. Отац је позвао сву родбину и пријатеље, све слуге и раднике који су радили на пољу. Људи су јели укусну храну, пјевали смијешне пјесме, честитали оцу на повратку сина. А сам син је, у господској одјећи и са прстеном на руци, сједио на најпочаснијем мјесту.

​Још није имао времена да потпуно схвати шта се догодило, када се, умјесто запосленог, одједном показао као господар. На крају, прстен који му је отац дао није био једноставан украс. То је био знак моћи, давање права наредби слугама, издавању наређења, закључивању послова, заптивање печатом урезаним на прстену. Отац му је вратио некадашње достојанство. Због тога се помало постидио. Али срце му је преплавила тиху радост.

Најстарији син
Само је једна особа сједела тмурније од облака усред опште забаве. Ово је био најстарији син. Није јео, није пио, није пјевао песме. Само је сједио скамењеног лица и загледао се у један тренутак, мрштећи се. Отац је, наравно, примијетио да са најстаријим сином нешто није у реду. Ухвативши тренутак када никога није било, пришао му је, ставио му руку на раме и питао:
- Шта се дешава са тобом, зашто си тако суморан?
Син погледа и љутито одговори:
- Ево, служим вам толико година и никада нисам прекршио твоју вољу, али ника ми ниси дао теле да се провеселим са својим пријатељима. Али кад је дошао овај твој син, који је свој новац расуо на пијанство и забаву са неким преварантима, припремио си му угојено теле. Заиста ме боли.
Отац га је загрлио, насмијешио се и одговорио:
- Сине мој! Увијек си са мном, и све моје је твоје. И сада се радујемо и веселимо, јер је твој брат умро и оживио, био је изгубљен и пронађе се.

Ову причу о оцу и његова два сина испричао је Господ Исус Христос, када су га побожни људи почели да оптужују да није тјерао грешнике од себе, да је комуницирао с њима, разговарао, јео с њима за истим столом. И испричао ју је како би објаснио људима како се Бог односи према људима који су залутали.
Тада се вјеровало да ако човјек почне да живи неправедно, више му се не прашта, да се Бог иј окренуо од таквих људи. Али Господ Исус Христос је показао да Бог воли сваког од нас чак и кад се понашамо лоше, кршимо Његове заповијести и гријешимо. Он се не окреће од нас, не лишава нас своје љубави. Ми сами се удаљавамо од Њега све даље и даље, одбијајући да се хранимо овом Божанском љубављу.
Неко ће, можда, помислити: па, то је то, па сада можеш да радиш шта хоћеш, у сваком случају, ништа ми се неће догодити, а Бог ће ми све опростити. Али прича, наравно, није о томе. А око „ништа се неће догодити“ такође је сумњиво. Да ли је изгубљени син доживио мало туге и бола због своје брзоплете одлуке? Гладан је, био је у сиромаштву, скоро је умро. Није га отац казнио, он је казнио себе. А Бог не жели да трпимо посљедице својих дјела. А ова прича говори да и послије најтежих гријехова човјек још увијек има прилику да се врати Богу. А ако си згријешио, али си одлучио да се вратиш Богу и живиш по Његовим заповијестима - не бој се казне, не бој се да ће се небески Отац који се воли љутити на тебе и никада неће опростити. Запамти да ће се Бог само обрадовати таквом покајању и прихватити нас као сина, чији повратак је увијек очекивао.
аутор: Александар Ткаченко/ Илустрације: Галина Воронецкаја/ превод на српски ВЈЕРОНАУКА.НЕТ/ извор: фома.ру

​Као у случају Светог Николе, тако се и у случају Светог Спиридона догађа извјесна загонетна ситуација. О њиховим животима знамо врло мало. Аутентична свједочанства из времена када су ови подвижници живјели, практично не постоје. Намјерно сам покушао да утврдим шта су истините приче, а шта - предања које су саставили побожни људи. Узео сам разне студије о животу Светог Спиридона, али испоставило се да научници слијежу раменима и кажу да је немогуће утврдити гдје су немогуће истините приче о њему као стварној личности која је живјела у IV вијеку, као епископу кипарског града Тримитунта а  гдје су предања. ...

Да, ово вјероватно није потребно. Живот овог човјека био је пун чуда - то се сигурно зна, али неке нијансе, детаљи, чини ми се, нису важне. Чињеница да је у тим чудима откривена природа светог Спиридона, испољен његов карактер и захваљујући тим причама можемо некако да реконструишемо његов духовни изглед - то је оно што је важно.
Па ипак, шта можемо рећи о светом Спиридону? Познато је да је рођен крајем 3. вијека, око 270-те - 280-те године. Било је то још вријеме прогона хришћана. Рођен је у сиромашној породици и био је пастир на острву Кипар. Имао је породицу, супругу, много дјеце, васпитавао је дјецу у љубави према Богу, и сам је био врло строг подвижник и молитвеник. И премда се тих дана прогон Цркве или појачао или ослабио, свети Спиридон је био увјерен да се чак ни под болом смрти или мучења неће одрећи Господа. И на исти начин, у страху од Бога, у љубави према Богу, подигао је своју породицу.

А 313. године, указом Константина Великог, дата је слобода Цркви, односно хришћанство је постало званична религија Римског царства. Свети Спиридон није постао мученик, свети Спиридон није страдао! Па шта, у Цркви постоје многи други начини спасења. Треба само вјеровати у Бога и живјети хришћански. А ако тражите спасење, Господ ће вам уредити тако да ћете добити прилику да се покажете и испуните. Тридесетих година прошлог вијека стари епископ града Тримитунта умире, а људи траже да се за епископе постави већ средовјечни и познати земљак Спиридон.
Зашто су га људи изабрали? Да, јер је већ тада уживао свеопште поштовање и част. Његов живот говори да су му се чак и када је Спиридон био пастир због огромне вјере, поста, молитве обраћали за савјет, за рјешавање тешких, на примјер, конфликтних ситуација. Дакле, захваљујући својој побожности, захваљујући чињеници да је његова породица била узорна, Господ му је дао дар да чини чуда: још док је био пастир, већ је исцјељивао људе.
Које закључке (а заправо за нас најважније - закључке) можемо извући, гледајући његов живот? Да, тако човјек увијек мора бити спреман да се стави на располагање Господу. На хришћански начин. Он је био пастир и Господ га је призвао на епископску службу.

Ко зна, гдје год да радимо, на шта ће нас Господ позвати. Због тога је потребно да, живећи овдје на земљи, да се радећи, ставимо  на располагање Господу. А ако нас Бог позове, радо извршимо било коју службу која нам је повјерена.
Даље -увијек морамо да журимо да помогнемо људима.
Тако су радили Свети Спиридон и Свети Николај Чудотворац; то је њихова препознатљива карактеристика: они су увијек, заборављајући на себе, хитали да помажу људима.

Можда их је зато Господ тако обилно наградио даром чињења чуда. Прослављајући силу светог Спиридона, ми не прослављамо његову људску снагу, већ силу Божју која је дјеловала у њему, у његовој слабости, у његовој људској крхкости. Дакле, славећи нека чудеса светог Спиридона, то су знаци силе Божје, ми славимо самог Господа, који обилно дјелује у нашем свијету. Једно је вјеровати у неке бајке које једноставно забављају нашу машту, а друго је вјеровати, или признати, или с пијететом прихватити неке приче које нас убеђују у љубав Божију, у моћ, у силу Божју. Стога, драги наши, нећемо се стидјети чињенице да о овом светитељу мало знамо поуздано: о њему нису остали историјски извјештаји ни документи ... Немојмо се срамотити, али са захвалношћу прихватимо тако великог помоћника и чудотворца. Волимо га, молимо му се и опонашајмо га. Свети оче Спиридоне, моли Бога за нас! 
Аутор: ПАРКХОМЕНКО Константин, свештеник/ Превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ са извора фома.ру

Археолози пронашли клин са крста на којем је разапет Исус?
Чешки археолози пронашли су у манастиру Милев у Чешкој предмет који би могао бити повезан са распећем Исуса Христа, јавила је Новинска агенција Чешке. Према писању Агенције, археолози су у шупљини у крипти манастира пронашли дио клина дуг 15 центиметара. Предмет се налазио у кутији направљеној од храстовог дрвета у четвртом или петом вијеку. Поклопац кутије првобитно је направљен од златне плоче и има урезана слова “ИР”. Археолог који је учествовао у откривању предмета Јири Синделар сматра да та два слова представљају акроним латинских ријечи “Јесус Рекс” (Jesus rex), што значи “Краљ Исус”.

С обзиром на раније богатство и репутацију манастира Милев, истраживачи сматрају да би тврдња да је заиста ријеч о дијелу клина који је кориштен приликом разапињања Исуса на крст могла бити “реална”, пренио је “Спутњик”. Манастир је током Хуситских ратова опљачкан, а Синделар сматра да уништавање манастирске архиве током пљачкања објашњава зашто нема података о томе да се клин налази у манастиру.

​У Британији је дјевојка добила парницу против љекара који су је осакатили као дијете, у САД Бајден подржава промјену пола осмогодишњег дјетета. Шта се то дешава?
Две вести на енглеском језику пре неки дан су биле на врху - у САД је Џо Бајден активно подржао жену која је изјавила да је њено осмогодишње дете „трансродно“; у Британији се десило нешто супротно – суд је подржао захтев Кире Бел према клиници, где је она као тинејџерка обавила „промену пола“. Лекари су искористили неискуство петнаестогодишње девојчице да јој наметну „полну транзицију“, убризгавали су јој тешке хормоне па у њезиној 20. години послали је на операцију уклањања дојки. Али је сада – девојка има 23 године – схватила да уопште није „рођена у туђем телу“ како су јој лекари сугерисали. Са њеним је телом све било у реду – само је патила од депресије и била јој је потребна психолошка помоћ, уместо које је била доживотно унакажена. Ето, ова је парница била потпуно очекивана – као је очекивано и то да ће таквих парница бити више.
​
Жртве „добронамерника“ – ко су они?
У овој ситуацији нема ништа необично. Дете (или тинејџер) који доживљава психолошке проблеме – или онај који чак и не доживљава, већ се једноставно случајно назвао именом женског лика из анимиране серије. Идеолошки мотивисани родитељи који су били жељни да докажу своју оданост прогресивној агенди – и, ето, сада су добили такву прилику. Или чак не толико родитељи колико консултанти који су почели да им забијају главу идејом да ће њихово дете сигурно да  изврши самоубиство, ако не почну да га одгајау као припадника супротног пола – па да припремају за хормонску „терапију“ и операцију „промене пола“. Одрасле жртве које схвате да су постале жртве језиве издаје од стране људи од којих би требали да очекују љубав и негу - родитеља и медицинских професионалаца, осакаћени за читав живот психолошки, хормонски и физички – у оно време када су били још премлади, зависни и неискусни да би се одупрли томе. Мада признати да су те издали, преварили и искористили, може бити веома, веома болно; у сличној  ситуацији нађу се људи који су били у тоталитарним култовима, признати да њихов гуру није духовни старешина у директној вези са свемиром, већ је једноставно опасан психопата, људима је тешко чак и након тога кад то постане болно очигледно. Превише су се уложили.

Исто тако, и жртвама трансродног култа врло је тешко да кажу да су њих напросто преварили и унаказили. Али ће број таквих људи неизбежно расти чимће да одрастају  они кога ЛГБТ ентузијасти насилно хране хормонима и оперишу данас. Али требало би да покушамо да одговоримо на питање које се неизбежно јавља код онога ко све ово посматра са стране. Како су они дошли до таквог живота? Како се то десило да родитељи сакате за читав живот своју рођену децу – и то уз пуно одобрење медија и власти?
Како се то десило да родитељи сакате за читав живот своју рођену децу – и то уз пуно одобрење медија и власти?
Наравно, за ово је изграђена одређена идеолошка слика света: према њој се поједини људи рађају „са мозгом (или срцем) другог пола“ и осуђени су да пате у „туђем“ телу. Најбоље што може да се за њих уради то је да се прихвати њихов „аутентични“, односно „трансродни“ идентитет, па да буду васпитани као припадници супротног пола, да добију „терапију“, односно да буду нахрањени јаким хормонима који потискују нормалан процес пубертета па да на крају крајевима буду оперисани, што ће им дати спољну сличност са особама супротног пола. Ако оставите особу да живи у „погрешном“ телу, она ће да неподношљиво пати и да почини самоубиство.

Стога се само суморни и нељудски грешници, обично верски фанатици, могу да се супротстављају толико човекољубивој акцији као што је „промена пола“. Додуше, у ову шему се, донекле  не уклапају феминисткиње, за које је тешко рећи да су прекомерно побожне, али које схватају колико читава ова „борба за права трансродних људи“ погађа жене. Али ништа од тога - феминисткиње су такође уписане у наше топло друштво трансфобичних зликоваца. Можда сте чули ову причу – брижни родитељи који се  свом снагом труде да помогну свом детету које је рођено „у погрешном телу“ и гнусни конзервативни злобни критичари који их гађају камењем. Ову причу изнова и изнова прича напредна штампа.

Шта није у реду са овом сликом?
Постоји родна дисфорија – ментални поремећај због којег особа доживљава себе као особу супротног пола и веома пати због свог „погрешног“ тела. Ово је тешко, мучно стање и према људима који га доживљавају треба да се односи са саосећањем и разумевањем.

Међутим, родитеље који су забринути због стања своје деце може да теши чињеница да у великој већини случајева ознаке родне дисфорије код деце нестају чим они уђу у тинејджерско доба. Апсолутна већина деце која су могла да испољавају ознаке самоупућивања на супротни пол, одраста у миру са својим телом. Идеја да се особа може да се роди „са мушким мозгом у женском телу“ нема апсолутно никакву емпиријску потпору. Физиолошки „трансродне особе“ се ни по чему се не разликују од здравих људи свог пола.

Идеја да особа може да се роди „са мушким мозгом у женском телу“ нема апсолутно никакву емпиријску потпору. Физиолошки „трансродне особе“ се ни по чему не разликују од здравих људи свог пола.

Да би се замаглила ова чињеница, понекад мешају трансродне особе са транссексуалцима; транссексуалци су људи рођени са ознакама оба пола; ова врло ретка појава нема никакве везе са трансродношћу. Трансродност је управо ментални поремећај који не може да се открије никаквим прегледима или анализама. Питање које би требало да буде постављено ЛГБТ следбеницима – откуд знате да је дете које сте уписали као трансродну особу заиста „рођено у погрешном телу“? Откуд знате да ако  га оставите на миру, неће да одрасте у миру са својим телом – како се то дешава у већини случајева? 

Прво је начело медицине „не нанеси штету“. Па шта ако сте погрешили и намећете „трансродни идентитет“ детету које би се сасвим добро снашло без операција и сакаћења? Чак ако бисмо и прихватили да су неки људи рођени „у погрешном телу“ (чему, у случају трансродних особа, нема никаквих емпиријских доказа), како можемо да утврдимо да је баш ово дете једно од њих? Шта ако ви дете само унакажујете на основу грубе грешке у дијагнози?

Како ви разликујете „урођену“ трансродност (ако будемо у њу веровали) од наметнуте?
Дете потпуно зависи од одраслих и тражи њихово одобрење; као што се сећа једна бивша трансродна особа, његова је бака волела да га облачи у девојачку хаљину и понашала се према њему врло топло док је био „девојчица“. (Разговори са њим – и са другим бившим трансродним особама – могу да се погледају у филму tranzformed). Запамтио је да je  бити девојчица – много боље. Шта је ако се деца идентификују себе као супротни пол, желећи да испуне очекивања одраслих?

И како би се такве грешке могле да избегну уз избезумљени ентузијазам, с којим људи промовишу своје ставове? Није могуће да се не скрене пажња на чињеницу да се недоследно велики број трансродних људи „рађа“ код либералних родитеља посвећених ЛГБТ идеологији.

Међутим, то нису само запажања – то су статистички подаци. Према званичним подацима у Шведској број девојчица од 12 до 17 година које се изјашњавају као „трансродни дечаци“ током  2008.-2018. године повећан је за 1500% (монструозна цифра, али је стварна – имате могућност да се уверите у томе на линку). Према званичним подацима у Шведској број девојчица од 12 до 17 година које се изјашњавају као „трансродни дечаци“ током 2008.-2018. повећан је за 1 500%. То не може да се објасни неком врстом генетске аномалије која је изненада погодила (као да се то случајно десило) само Шведску, Британију и друге земље где је ЛГБТ идеологија уздигнута у ранг државне.

То је последица моде и индоктринације. Дакле, чињенице указују да „трансродност“ – барем у већини случајева – није урођена, већ индукована појава.У некој другој културној средини ове би несрећне шведске (и не само) девојке одрасле у миру са својим телом, удале би су се, уживале би у браку и материнству – док у толерантном друштву њих очекује „корекција пола“, како се то назива – узимање тешких хормона и операција која ће њих да осакати и учини не способнима ни за брак, ни за материнство за цео живот.  Ако ово није тешки масовни злочин, шта је онда?

Али зашто власти то подржавају?
Јер је ово психолошки врло паметна и ефикасна технологија за успостављање контроле, која одлично функционише у тим истим тоталитарним култовима. Извана, могло би да изгледа чудно зашто вође разноразних култа захтевају од људи бесмислене, понижавајуће или заморне акције. На први поглед, они ће на тај начин да растурају све своје присталице. Међутим, ово доводи до супротног резултата – адепт се ојачава у својој оданости култу. Зашто? Јер што више једна особа уради нешто бесмислено, понижавајуће или чак злочиначко, теже јој је да призна да је све ово направила узалуд – људи су склони да оправдавају своје жртве и да се одано држе идеологије, у оквиру које све ово није монструозна и злочиначка глупост , већ нешто изузетно похвално.

Ако ово није тешки масовни злочин, шта је онда?
Присталице трансродне идеологије морају или да признају да су узалуд унаказили децу – између осталог, често пута, и своју рођену – или да се држе своје слике света, упркос томе да је очигледно лажна, захтевајући да се завеже свако ко ју доводи у питање. Карактеристичан је фанатизам с којим ове присталице нападају било које неслагање повезано са овим очигледним избором – ако је ова идеологија погрешна, онда су то или монструозне будале, или злочинци, или злочиначке будале. Адепт мора да непрестано виче и да бесно диже оружје против непријатеља како би угушио у себи ове сумње. Резултат је предвидљив – гомила идеолошких фанатика, која диже оружје против Цркве, против лекара који су сачували своје професионално достојанство, чак и против потпуно либералних феминисткиња и уопште против свих оних  који се усуђују да проговоре коју реч преко.

А ако желите да ослободите друштво од свих погледа на свет, осим оног који сматрате једино истинитим и да завршите са слободом говора, слободом вероисповести и слободом научног истраживања, онда је  гомила фанатичних адепата за које признати кривицу – значи постати злочинци, управо оно што вам треба.
НАПОМЕНА: Ставови изнесени у овом тексту су ставови Удружења православних новинара!

Кршећи карантинске мјере успостављене у Грчкој, неколико десетина вјерника било је присутно на недјељној литургији у цркви Светог Спиридона у предграђу Солуна.

У Грчкој, полиција је казнила свештеника са 1.500 евра након недјељне службе у којој је учествовало неколико десетина вјерника, наводи вимаортходоксиас.гр.

Према агенцији, у Триандрији (предграђе Солуна) полиција је извршила претрес у цркви Светог Спиридона током Божанствене литургије. Главни улаз у храм био је затворен, међутим, служба се одржавала у капели храма, која је имала отворена врата. Унутра су се неки вјерници причешћивали, док су се други молили. Вјерници се нису придржавали санитарне удаљености (најмање два метра), поред тога, њихов број је премашио утврђена карантинска ограничења (једна особа на 15 квадратних метара). Полиција је казнила осам парохијана. Свештеник је кажњен са 1.500 евра због непоштовања посебних правила култних зграда током пандемије коронавируса. Надлежни тужилац наложио је покретање случаја против одговорног вјерског службеника. Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Сам Спаситељ га је назвао највећим од пророка и дошао к њему да га крсти. Вијест о овом праведном човјеку тада се проширила читавом јудејском земљом. А данас га православни хришћани поштују  као великог светитеља наше Цркве. Прича о Јовану Крститељу започела је чудом. А догодило се и прије његовог рођења ...

Пијаца је бучна на главном тргу древног јеврејског града Хеврона. Магарци са дугим ушима, на којима су трговци доносили поврће и жито, смијешно њачу. Волови мучу, овце и козе, доведени овдје на продају, блеје. Трговци оријенталним слаткишима гласно маме купце на своје штандове. Напокон, данас је пијачни дан! Из свих околних села људи су долазили у Хеврон у куповину. Полако су корачали између редова, тражећи шта да купе за кућу.
​А продавци су знали свој посао! Ни једног купца не пропуштају - осмјехују се свакоме и хвале своје производе!
- Аи, драга! Гле, какве кајсије, изгледају попут сунца, имају укус меда! Купите их својој дјеци, реците им како их тата воли!
- Хеј, љепотице, не пролази! Ево огрлице за тебе - прави бисери са Кипра! Нико у Хеврону нема такве!
- Господарице, купи бокал! Мислите на обичан бокал? Не-не! Најтоплијег дана вода ће бити хладна попут леда са врха планине. Не вјерујеш? Купи. Ако не говорим истину - врати је, даћу ти двоструко више новца!

​Пијаца је бучна, тргује се. Али шта је то? Зашто и најразговорљивији трговци одједном ућуте када поред њих прође висока старија жена у скупој горњој одјећи без рукава? Нити један продавац јој не нуди свој производ. Не поздрави је ни један купац. Зато се зауставила у воћном реду и замолила да јој прода грожђе. Власник се уљудно поклонио и одабрао јој два најбоља грозда, али баш као и сви остали, није јој рекао ни ријеч.
Жена је платила, захвалила се трговцу и отишла до излаза са пијаце.
- Ко је она? - упитао га је изненађено младић који је такође дошао по грожђе.
„Одмах је очигледно да нисте локални становник“, церекао се трговац. „Ово је Јелисавета, жена свештеника Захарије.
- Ох да! Одмах сам схватио да је ово племенита жена. Али објасните зашто нико са њом не разговара? На крају крајева, она је тако љубазна и мила. Чуо сам како ти се топло захвалила. Зашто јој ниси одговорио, иако си био љубазан?
- Почаствовао сам ову жену, јер се њен муж у храму жртвује Богу за мене и за сав мој народ. И не желим да разговарам са њом, јер су она и њен муж некада веома гријешили пред Богом.
- Дакле, она је грешница? А и њен супруг је свештеник? Вау! И који је то био гријех?
- Не знам. И нико не зна. Али сви у граду знају да се Бог љутио на њих и није им дао дјецу.
- Ма, ево у чему је ствар ... У нашем селу такође кажу да ако супружници сагријеше, Бог их кажњава да немају дјеце.
- Па помисли сада, ко жели да разговара са оним ко је наљутио Бога?
"Да ... Вјероватно бих је заобишао кад смо се упознали", рекао је младић, гледајући у правцу у којем се Јелисавета удаљила.

А супруга свештеника Захарије већ је ишла уским прашњавим улицама Хеврона до свог дома. Током година није успјела да се навикне на то да се људи окрећу од ње. Сваки излаз у град за њу је био мука. Иако се понашала достојанствено, како и приличи свештеничкој жени, срце јој је сваки пут заплакало од огорчења и горчине. Јер у Хеврону није било људи који су живјели праведније од Захарије и Јелисавете. У читавом свом животу нису прекршили ниједан, па ни најмањи пропис јеврејског закона. И пред Богом и пред људима супружници су били чисти као небески анђели. Поштено су живјели дуг живот у љубави и хармонији, сива коса им је већ била сребрнаста у коси. Међутим, они заиста нису имали дјеце. А људи у Јудеји су некада мислили да је ово Божја казна за гријех.
Али Бог се сјећа својих праведника, чак и кад их сви око њих сматрају грешницима.
​
Захарији се јавља анђео
Захарија је био свештеник у јерусалимском храму, иако је живио у Хеврону, који је био један дан пјешице удаљен од Јерусалима. Када је на њега дошао ред да служи у храму, сваки пут је одлазио од куће у Јерусалим.
Једном током богослужења, Захарија је морао да уђе у празан храм да се моли за људе. Сви остали људи су у то вријеме били напољу. Свештеник је ушао и видио да крај олтара стоји анђео - прелијепа младост, сјајнија од сунчеве сјветлости. Захарија се јако уплашио, али му је Анђео рекао:
- Не бој се, твоја молитва је услишена. Твоја супруга Јелисавета ће ти родити сина, а ти ћеш му дати име - Јован. Он ће бити радост и утјеха не само вама. Многи синови израиљског народа обрадоваће се његовом рођењу. Када Господ дође на земљу, твој син ће изаћи пред њега како би вратио грешним људима начин размишљања праведника и припремиоо људе за долазак Господа.

​Захарија је био потпуно збуњен кад је ово чуо. А Анђео упита:
- Како је то могуће? На крају крајева, моја супруга и ја смо већ стари људи, у нашем добу супружници више немају дјецу.
Анђео му одговори:
- Ево знака за вас да су моје ријечи истините: јер ми ниси вјеровао, од сада ћеш заћутати до дана до када ти се не роди син.
У међувремену, у дворишту су људи чекали Захарију, питајући се да је то толико дуго радио тамо, у храму.
И тако Захарија изађе. Изгледао је толико шокирано да су сви одмах схватили да му се догодило нешто невјероватно. Али није могао да каже ни ријеч, већ је говорио само са знаковима.

Неколико дана касније, Захарија се вратио кући у Хеврон. Убрзо је Јелисавета схватила да ће добити бебу. Али то је било толико изненађујуће за њене године да никоме није рекла о томе, тихо се радујући својој дуго очекиваној мајчиној срећи.
У то доба, међу народом Израиља требало је да се роди Спаситељ свијета, Син Божји. Али није Јелисавети било суђено да постане Његова мајка, већ њеној младој рођаки, која је живјела у малом граду Назарет. Ова дјевојчица се звала Марија. Шест мјесеци након јављања анђела Захарији у храму, такође јој се указао анђео, који је предвидио да ће чудесно родити сина, којег ће звати Исус. Постаће цар Божјег народа и његовом царству неће бити краја.
Тако су два дјечака одрасла у мајчиним трбушчићима, а за неколико деценија очекивала су их велика дјела.
​
„Јован му је име“
Вријеме је дошло, добра вијест се проширила Хевроном: супруга свештеника Захарије родила је прво дијете! Све комшије и рођаци били су веома срећни због овог догађаја. Осмог дана окупили су се у њеној кући да именују бебу по обичају.
- Назовимо дјечака Захарија, по вашем мужу, госпођо. Заиста је достојан човјек, пошто га је Господ благословио рођењем сина у тако старим годинама.
Али Јелисавета се само насмијешила и одмахнула главом као одговор.
- Не, мој син ће се звати Јован.
- Какво чудно име? - рођаци су се збуњено гледали. - Нико се у нашој породици није се тако звао. Међутим, хајде да питамо вашег поштованог мужа шта он мисли о овоме.
А Захарија још увијек није могао да говори. Због тога је замолио да му донесу дашчицу, и на њој оштрим штапићем написао: „Јован му је име“. И у том тренутку му се, послије дугих мјесеци ћутања, вратио говор. Радостан, одмах је свима присутнима рекао како га је анђео посјетио у храму, како није вјеровао и због тога је кажњен. И као што му је анђео рекао да сина назове Јован.

​Аутор: Александар Ткаченко / Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

одговара: Анатолиј Влезко, шеф радионице «Палехский Иконостас» 

Свети Спиридон ЧУДОТВОРАЦ, епископ Тримитунтски рођен је на Кипру у 3. вијеку. На иконама га је лако препознати по традиционалном шеширу кипарских пастира, сатканом од врбових гранчица. Чињеница је да је прије него што је свети Спиридон био изабран за епископа био пастир. А пошто је постао епископ, светац је наставио да води једноставан живот и да напаса стоку. Често је дијелио животиње онима којима је било потребно, помагао је свима који су му се обратили за помоћ. Тако је поштован као заштитник сељака и заштитник сиромашних.
​
Зашто свети Спиридон Тримитунтски носи тако чудан шешир на иконама?
У хришћанству се свештеници називају пастирима,  и то није случајно. У Јеванђељу по Јовану Христос каже:“ Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме нијесу овце своје, види вука гдје иде, и оставља овце, и бјежи: и вук зграби овце и распуди их; А најамник бјежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и знам своје, и моје мене знају. (Јн 10,  11-14). Христос је своју пастирску службу пренио на апостоле, а они на свештенике. Спомен на Светог Спиридона наша Црква слави 25. децембра.
​
Превод сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ са овог извора

​Иларион: „Бајденова изјава о промјени пола од осме године је неприхватљива“
Руска црква изразила је снажну реакцију преко митрополита волоколамског Илариона на иницијативу новоизабраног предсједника САД Џоа Бајдена да дозволи промјену пола код дјеце од осме године.
"Што се тиче Бајденове иницијативе да осмогодишњак има право да промијени пол, такву изјаву сматрам богохулством. Мислим да људе који промовишу такве идеје треба затворити, јер је, по мом мишљењу, ово злочин." - рекао је шеф Одјељења за спољне црквене односе митрополит Иларион на ТВ каналу Русија-24.

Према Његовој Светости, дјеца морају одрасти да доносе такве одлуке, јер ако се човјек, промијенивши пол, предомисли, тада више није могуће вратити се изворном полу.
"Да бисте разумјели како се све ово догађа, само посјетите вебсајт клинике која нуди такве услуге и прочитајте како функционише операција промјене пола. Коса ће вам испасти од онога што тамо видите или читате. Зато, за одраслу особу „Таква операција није ништа друго до сакаћење особе“, рекао је руски јерарх.
На крају, митрополит Иларион је нагласио да је „подвргавање дјеце таквим операцијама злочин, којем мора да следује кривична казна, као и пропаганди таквих операција“.
Извор: агенција Ромфеа.гр / Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ  /22.12.2020
препоручујемо: сродан чланак

У овом кратком времену, СПЦ је услед пандемије Ковида 19 изгубила Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија и неколико јерараха, а све то у тренутку када трају беспоштедни напади како на православље у свету, тако и (медијски атак) на СПЦ у региону, па нажалост, и у самој Србији. Како бисте оценили садашњи тренутак у којем се налази СПЦ?    

Црква живи у простору Крста и Васкрсења, сваког дана и сваког часа. Некад нам се чини да доминира једно, а некада друго. Свети Оци су Крст и Васкрсење видели као двоједину Тајну – тајну вере. Да будем јаснији, Крст је у томе што смо изгубили Патријарха Иринеја и Митрополита Амфилохија, али је и Васкрсење  у томе што ми верни знамо да су они сада у Царству Небеском. Тако и ово распеће Православља на васељенском нивоу чека своје васкрсење поновним васпостављањем јединства, које је тренутно нарушено због тзв. Украјинског питања. Медијске борбе су пак, постале део свакодневнице, ту једино можемо да се боримо постом и молитвом. У свим овим поменутим условима, Црква по Светом Апостолу Павлу, треба да сведочи реч Божију, која је и у време ове небивале пандемије потребна како нама Србима тако и читавом свету.

Да ли ће избор новог Патријарха на пролеће, како се спекулише у домаћој јавности, бити уједно и провера јединства у самој СПЦ јер већ неко време провејавају различити, неретко и супротстављени ставови појединих владика?

Тренутно нам у Цркви предстоји највећи посао, а то је избор новог Патријарха. Тек кад се неки поглавар упокоји, и као Црква и као народ, видимо колико нам је он значио, а да тога често нисмо били ни свесни. Велико је дело пред нама свима – избор новог патријарха, духовног Оца нашег народа. Сви треба да се молимо да добијемо Патријарха који ће нас у ово распето време (подела, сукоба и болести) водити путем Васкрсења. То треба да буде наше заједничко дело, свакога према дару и месту у Цркви. Патријарх је гарант јединства Цркве, али и народа, јер се у његовој личности све поделе превазилазе. То је за нас Србе веома значајно, а знамо и зашто.

Како СПЦ треба да се постави у овом осетљивом времену које покушава да потисне у човеку све оно што је духовно и наметне му искључиво световне вредности?

Борба између духовног и световног (материјалног, телесног) се непрестано води у свету, а и у сваком човеку као икони Бога Живог. Црква је у тој борби, пут и мера како успоставити тај склад. Познато је да Православље не тежи ни потпуној спиритуализацији света и човека, као неке далекоисточне религије и учења, нити пак грубој материјализацији и посветовњачењу, као што се то нажалост догађа на Западу. Ми ходимо путем Богочовека. У Христу је савршени склад божанског и људског, духовног и материјалног. У том складу треба да живи како сваки православни хришћанин, тако и читав наш народ. У време слабљења вере и духовности, у народу јачају световни принципи и човек нажалост постаје роб света и смрти, а мисли да живи у слободи.

На који начин Црква може да помогне људима да не потону у духовни амбис, поготово у времену пандемије када у страху од вирусне пошасти није препоручљиво да се окупљају у великом броју на литургијама, молитвама, исповестима и причешћима?

Пандемија је бивало у историји и оне су узимале своје жетве – људске животе. То је увек био период трагедије и крста. Тако и сада Црква од тога не бежи, не бежи од реалности. Црква међутим, увек указује и на другу реалност, реалност Вечнога Живота, који предоукушамо у богослужбеном и светотајинском животу Цркве. Другачије речено, ако живимо у Цркви немамо страха од смрти на начин који то доживљавају други људи. Смрт је за нас побеђена Васкрсењем Христовим и ту радост нам не може ни пандемија одузети. Зато Црква и у оваквим временима треба да буде духовна утеха нашем народу, место где ће се сусретати са вековним искуством Васкрсења, а не са бајкама и фантазијом.

Три године сте пастир народу Епархије зворничко-тузланске која има 220 свештеника и двадесетак манастира. Јесу ли Срби у том делу Републике Српске одани својој Цркви и вери?  

Хвала Богу, те ова пандемија не успева да одвоји наш народ од Светих Тајни наше Цркве. Људи и даље долазе на богослужења и причешћују се, уз држање мера и прописаних услова, али не одступају. Зато и ми свештенослужитељи можемо сада да се укрепљујемо вером нашег народа. У нашој Епархији, хвала Богу, људи живе са својом Црквом. Служио сам у великом броју парохија, народ је добар и благодаран. Постоји међутим и један број оних који ретко долазе у цркву. Око њих се морамо више потрудити да би наш народ у целини постао црквенији. Световне силе и многи медији се нажалост боре против тога, али и ми се као Црква морамо борити за сваку душу која нам је поверена.

Пре доласка овамо провели сте осамнаест година у Епархији далматинској, где су деведесетих страдали људи и Цркве, а нашем народу тамо, осим грађевинске, била је и још увек је потребна и духовна обнова. Јесте ли задовољни стањем које сте тамо оставили?

У Далмацији је било сасвим другачије. Можемо да кажемо да је тамо била рововска духовна борба. Требало је обнављати ратом разрушено и тешити ратом уцвељено. То није било лако, али је Бог давао снаге да се Православље у тој апостолској Епархији сачува. Посебно је било важно да оживи наша Богословија Света Три Јерарха у манастиру Крки. Она је давала српском народу наду за опстанак на тим просторима. Колико смо и шта учинили судиће историја, али оно што је сигурно, то је да ће љубав према Далмацији и њеним светињама заувек остати у моме срцу.

Да ли ће православни Срби у Далмацији опстати и колико им у томе може бити водиља сећање на велике људе које су тамо дали као што су Епископ Никодим (Милаш), писац чувене Православне Далмације, писци Симо Матавуљ и Владан Десница, национални радник Саво Бјелановић, песник Мирко Королија, аутор „Голубњаче“ Јован Радуловић...?

То питање може да се каже за Србе уопште, било где да живе. Поменути велики људи су на првом месту били Срби православне вере, уз све друге дарове које су имали. То требамо постићи, било где да живимо, да имамо своју духовну личну карту која је чувар нашег духовног и националног идентитета, вере, писма и језика. Симо Матавуљ је приповетком Пилипенда описао сву борбу српскога народа у Далмацији за очување своје Православне вере, а уз то и свога опстанка. Никола Тесла, један од највећих научника света, је дошао до тога да је прасуштина света – Светлост. Срби су увек давали велике људе, али су они другима указивали и на Највећега – Бога Створитеља. То се и данас од великих људи, великих Срба очекује.  

Сведоци смо покушаја преотимања имовине СПЦ у региону -  светиње у Црној Гори донедавно су биле угрожене, на КиМ траје наша борба да буду спасене уз помоћ Унеска, а стање у том смислу није охрабрујуће ни у Северној Македонији. Шта можемо да се спасу ови сведоци српског трајања?

То су све наша распећа, све што сте поменули. Те светиње можемо сачувати једино ако смо јединствени, ако живимо оним идеалима који су те светиње и створили. У том подвигу смо потребни сви, од Патријарха, власти, САНУ, Матице српске па до сваког нашег човека понаособ. Да не би звучало као фраза, али то је истина, сви смо потребни свима. Ево народ у Црној Гори литијама сачува светиње, а Косово „грдно судилиште“ како сачувати? Блаженопочивши Патријарх Иринеј је често говорио да је Косово наш Јерусалим. То је Косовски завет Светог Цара Лазара који треба да живи у сваком од нас, да бисмо као народ опстали и сачували велико духовно и културно благо, које нам „свети преци“ оставише.

На који начин СПЦ може да помогне младим људима изложеним беспоштедној трци за брзим успехом и изазовима као што је дрога, да не погазе традиционалне првенствено породичне вредности? 

Време у коме живимо доноси нова искушења. Оно што је данас приметно јесте да су тим искушењима нападнути сви, од мале деце до људи најстаријег узраста. Шаренило лажи је преко телевизије и друштвених мрежа толико овладало да не оставља на миру никога. Живимо управо у време када овим светом, по речима Светог Козме Етолског, управљају „алала и балала“, тј. разни апарати и компјутери. Црква и све просветне и здравствене институције у нашем народу морају да укажу свима на добре и лоше стране модерне технологије. Ко не буде пазио постаће жртва, зависник као од дроге и алкохолизма. Свему се мора приступати опрезно, посебно оном што је дело људских руку. Оно што је Бог створио све је добро, али људи су створили много тога што је нажалост зло, и то зло нас већма и тиранише.

Ако се, како сте једном приликом казали, све вредно чува љубављу и жртвом, верујете ли да је у српском народу остало још довољно љубави и пожртвовања да сачува косовски завет и заједништво?

Верујем, јер Бог увек у сваком народу и сваком времену подиже своје верне сведоке, који управо живе жртвом и љубављу. То је философија Крста и Васкрсења. Верујем да је тако и код нас Срба. Можда је у историји таквих људи бивало и више, али их има и данас. Црква зато истиче светитеље, јер су они узвишени примери жртве и љубави, али има и обичних људи који скоче у реку да би некога спасили и уђу у пламен да би некога извукли. Те примере треба на насловне стране часописа стављати, а црне хронике на дно, у маргине. Не обрнуто! Тако би добили прави поредак ствари, који враћа веру у живот и добро.

Ваш списатељски дар изнедрио је  песму о Корони за коју у стиху велите да је „као атомска бомба међу нас бачена, да нас заувек удаљи, да нас раздвоји, да више ближњих нема, да нас заплаши...“. Божићни пост је у току, предстоје нам у јануару и славе па каква је ваша порука верујућем српском народу у вези са обележавањем тих највећих хришћанских празника?

Црквени празници су наша веза са вечношћу. Они нас држе да не потонемо у сивило свакодневнице. Песничким језиком речено, пандемија нас удаљује, а празници сабирају. Црква ће управо својим празницима изаћи као победник и са овом пошасти, јер је јачи закон љубави и вере него деструкције и зла.
​
Не могу нас мере
удаљити од вере,
очекујемо од Бога помоћи,
да би се све славе,
од Божића до Светог Саве
прославиле уздигнуте главе,
Бога и ближње љубећи.
 
Мир Божији
Христос се роди!

Разговарала Јованка Симић, шеф дописништва Вечерњих новости из Новог Сада/20. децембар 2020. год.
​Извор: Вечерње новости

Света праведна Ана била је најмлађа кћерка свештеника Матеја, поријеклом из Левијевог племена из породице Аронове. Њен муж, свети праведни Јоаким, био је из племена Јуде, из лозе цара Давида. Према древном обећању, Ме