 У Британији је дјевојка добила парницу против љекара који су је осакатили као дијете, у САД Бајден подржава промјену пола осмогодишњег дјетета. Шта се то дешава?
Две вести на енглеском језику пре неки дан су биле на врху - у САД је Џо Бајден активно подржао жену која је изјавила да је њено осмогодишње дете „трансродно“; у Британији се десило нешто супротно – суд је подржао захтев Кире Бел према клиници, где је она као тинејџерка обавила „промену пола“. Лекари су искористили неискуство петнаестогодишње девојчице да јој наметну „полну транзицију“, убризгавали су јој тешке хормоне па у њезиној 20. години послали је на операцију уклањања дојки. Али је сада – девојка има 23 године – схватила да уопште није „рођена у туђем телу“ како су јој лекари сугерисали. Са њеним је телом све било у реду – само је патила од депресије и била јој је потребна психолошка помоћ, уместо које је била доживотно унакажена. Ето, ова је парница била потпуно очекивана – као је очекивано и то да ће таквих парница бити више. Жртве „добронамерника“ – ко су они? У овој ситуацији нема ништа необично. Дете (или тинејџер) који доживљава психолошке проблеме – или онај који чак и не доживљава, већ се једноставно случајно назвао именом женског лика из анимиране серије. Идеолошки мотивисани родитељи који су били жељни да докажу своју оданост прогресивној агенди – и, ето, сада су добили такву прилику. Или чак не толико родитељи колико консултанти који су почели да им забијају главу идејом да ће њихово дете сигурно да изврши самоубиство, ако не почну да га одгајау као припадника супротног пола – па да припремају за хормонску „терапију“ и операцију „промене пола“. Одрасле жртве које схвате да су постале жртве језиве издаје од стране људи од којих би требали да очекују љубав и негу - родитеља и медицинских професионалаца, осакаћени за читав живот психолошки, хормонски и физички – у оно време када су били још премлади, зависни и неискусни да би се одупрли томе. Мада признати да су те издали, преварили и искористили, може бити веома, веома болно; у сличној ситуацији нађу се људи који су били у тоталитарним култовима, признати да њихов гуру није духовни старешина у директној вези са свемиром, већ је једноставно опасан психопата, људима је тешко чак и након тога кад то постане болно очигледно. Превише су се уложили.Исто тако, и жртвама трансродног култа врло је тешко да кажу да су њих напросто преварили и унаказили. Али ће број таквих људи неизбежно расти чимће да одрастају они кога ЛГБТ ентузијасти насилно хране хормонима и оперишу данас. Али требало би да покушамо да одговоримо на питање које се неизбежно јавља код онога ко све ово посматра са стране. Како су они дошли до таквог живота? Како се то десило да родитељи сакате за читав живот своју рођену децу – и то уз пуно одобрење медија и власти? Како се то десило да родитељи сакате за читав живот своју рођену децу – и то уз пуно одобрење медија и власти? Наравно, за ово је изграђена одређена идеолошка слика света: према њој се поједини људи рађају „са мозгом (или срцем) другог пола“ и осуђени су да пате у „туђем“ телу. Најбоље што може да се за њих уради то је да се прихвати њихов „аутентични“, односно „трансродни“ идентитет, па да буду васпитани као припадници супротног пола, да добију „терапију“, односно да буду нахрањени јаким хормонима који потискују нормалан процес пубертета па да на крају крајевима буду оперисани, што ће им дати спољну сличност са особама супротног пола. Ако оставите особу да живи у „погрешном“ телу, она ће да неподношљиво пати и да почини самоубиство. Стога се само суморни и нељудски грешници, обично верски фанатици, могу да се супротстављају толико човекољубивој акцији као што је „промена пола“. Додуше, у ову шему се, донекле не уклапају феминисткиње, за које је тешко рећи да су прекомерно побожне, али које схватају колико читава ова „борба за права трансродних људи“ погађа жене. Али ништа од тога - феминисткиње су такође уписане у наше топло друштво трансфобичних зликоваца. Можда сте чули ову причу – брижни родитељи који се свом снагом труде да помогну свом детету које је рођено „у погрешном телу“ и гнусни конзервативни злобни критичари који их гађају камењем. Ову причу изнова и изнова прича напредна штампа. Шта није у реду са овом сликом? Постоји родна дисфорија – ментални поремећај због којег особа доживљава себе као особу супротног пола и веома пати због свог „погрешног“ тела. Ово је тешко, мучно стање и према људима који га доживљавају треба да се односи са саосећањем и разумевањем. Међутим, родитеље који су забринути због стања своје деце може да теши чињеница да у великој већини случајева ознаке родне дисфорије код деце нестају чим они уђу у тинејджерско доба. Апсолутна већина деце која су могла да испољавају ознаке самоупућивања на супротни пол, одраста у миру са својим телом. Идеја да се особа може да се роди „са мушким мозгом у женском телу“ нема апсолутно никакву емпиријску потпору. Физиолошки „трансродне особе“ се ни по чему се не разликују од здравих људи свог пола. Идеја да особа може да се роди „са мушким мозгом у женском телу“ нема апсолутно никакву емпиријску потпору. Физиолошки „трансродне особе“ се ни по чему не разликују од здравих људи свог пола. Да би се замаглила ова чињеница, понекад мешају трансродне особе са транссексуалцима; транссексуалци су људи рођени са ознакама оба пола; ова врло ретка појава нема никакве везе са трансродношћу. Трансродност је управо ментални поремећај који не може да се открије никаквим прегледима или анализама. Питање које би требало да буде постављено ЛГБТ следбеницима – откуд знате да је дете које сте уписали као трансродну особу заиста „рођено у погрешном телу“? Откуд знате да ако га оставите на миру, неће да одрасте у миру са својим телом – како се то дешава у већини случајева? Прво је начело медицине „не нанеси штету“. Па шта ако сте погрешили и намећете „трансродни идентитет“ детету које би се сасвим добро снашло без операција и сакаћења? Чак ако бисмо и прихватили да су неки људи рођени „у погрешном телу“ (чему, у случају трансродних особа, нема никаквих емпиријских доказа), како можемо да утврдимо да је баш ово дете једно од њих? Шта ако ви дете само унакажујете на основу грубе грешке у дијагнози? Како ви разликујете „урођену“ трансродност (ако будемо у њу веровали) од наметнуте? Дете потпуно зависи од одраслих и тражи њихово одобрење; као што се сећа једна бивша трансродна особа, његова је бака волела да га облачи у девојачку хаљину и понашала се према њему врло топло док је био „девојчица“. (Разговори са њим – и са другим бившим трансродним особама – могу да се погледају у филму tranzformed). Запамтио је да je бити девојчица – много боље. Шта је ако се деца идентификују себе као супротни пол, желећи да испуне очекивања одраслих? И како би се такве грешке могле да избегну уз избезумљени ентузијазам, с којим људи промовишу своје ставове? Није могуће да се не скрене пажња на чињеницу да се недоследно велики број трансродних људи „рађа“ код либералних родитеља посвећених ЛГБТ идеологији. Међутим, то нису само запажања – то су статистички подаци. Према званичним подацима у Шведској број девојчица од 12 до 17 година које се изјашњавају као „трансродни дечаци“ током 2008.-2018. године повећан је за 1500% (монструозна цифра, али је стварна – имате могућност да се уверите у томе на линку). Према званичним подацима у Шведској број девојчица од 12 до 17 година које се изјашњавају као „трансродни дечаци“ током 2008.-2018. повећан је за 1 500%. То не може да се објасни неком врстом генетске аномалије која је изненада погодила (као да се то случајно десило) само Шведску, Британију и друге земље где је ЛГБТ идеологија уздигнута у ранг државне. То је последица моде и индоктринације. Дакле, чињенице указују да „трансродност“ – барем у већини случајева – није урођена, већ индукована појава.У некој другој културној средини ове би несрећне шведске (и не само) девојке одрасле у миру са својим телом, удале би су се, уживале би у браку и материнству – док у толерантном друштву њих очекује „корекција пола“, како се то назива – узимање тешких хормона и операција која ће њих да осакати и учини не способнима ни за брак, ни за материнство за цео живот. Ако ово није тешки масовни злочин, шта је онда? Али зашто власти то подржавају? Јер је ово психолошки врло паметна и ефикасна технологија за успостављање контроле, која одлично функционише у тим истим тоталитарним култовима. Извана, могло би да изгледа чудно зашто вође разноразних култа захтевају од људи бесмислене, понижавајуће или заморне акције. На први поглед, они ће на тај начин да растурају све своје присталице. Међутим, ово доводи до супротног резултата – адепт се ојачава у својој оданости култу. Зашто? Јер што више једна особа уради нешто бесмислено, понижавајуће или чак злочиначко, теже јој је да призна да је све ово направила узалуд – људи су склони да оправдавају своје жртве и да се одано држе идеологије, у оквиру које све ово није монструозна и злочиначка глупост , већ нешто изузетно похвално. Ако ово није тешки масовни злочин, шта је онда? Присталице трансродне идеологије морају или да признају да су узалуд унаказили децу – између осталог, често пута, и своју рођену – или да се држе своје слике света, упркос томе да је очигледно лажна, захтевајући да се завеже свако ко ју доводи у питање. Карактеристичан је фанатизам с којим ове присталице нападају било које неслагање повезано са овим очигледним избором – ако је ова идеологија погрешна, онда су то или монструозне будале, или злочинци, или злочиначке будале. Адепт мора да непрестано виче и да бесно диже оружје против непријатеља како би угушио у себи ове сумње. Резултат је предвидљив – гомила идеолошких фанатика, која диже оружје против Цркве, против лекара који су сачували своје професионално достојанство, чак и против потпуно либералних феминисткиња и уопште против свих оних који се усуђују да проговоре коју реч преко. А ако желите да ослободите друштво од свих погледа на свет, осим оног који сматрате једино истинитим и да завршите са слободом говора, слободом вероисповести и слободом научног истраживања, онда је гомила фанатичних адепата за које признати кривицу – значи постати злочинци, управо оно што вам треба. НАПОМЕНА: Ставови изнесени у овом тексту су ставови Удружења православних новинара! |