Након Атине, Бостона, Сан Франциска и Лос Анђелеса, изложба "Слике из подземља: ликови Достојевског", епископа западноамеричког Максима и сликарске групе “Охра”, отворена је вечерас  (сриједа) 31. маја 2023. год. и у Музеју Републике Српске у Бањалуци. Изложба је организована у сарадњи са Задужбином владике Атанасија Епархије захумско херцеговачке и приморске. Епископ Максим је рекао да ликови Достојевског привлаче пажњу свих генерација, те да је он у свом дјелу и раду показао да је вјерни свједок људског постојања, од кога се може доста научити.
- Достојевски нам говори да је изнад свега важно бити човјек упркос свему - рекао је епископ Максим и изразио наду да ће се ова изложба приказати и у Русији. Епископ Максим је овом приликом представио и два своја дјела “Атанасије: један животопис”, биографију владике Атанасија и “Портрети јунака и јунакиња Достојевског”.Погледај видео запис!

Бјелоруска православна црква је у сриједу, 31. маја 2023. године, прославила 25 година од канонизације праведног светог Јована Кормског (†1919), великана молитве и поста.
Тога дана Његово Високопреосвештенство митрополит мински Венијамин служио је Божанску Литургију у манастиру Светог Јована Кормског у Корми (Добрушки округ, Гомељска област) заједно са другим локалним и гостујућим архијерејима и свештенством, саопштавају из Бјелоруске цркве.
Током бесједе напоменуто је да су недавно откривени нови материјали о Светом Јовану који расветљавају неке од празнина у његовој биографији. Конкретно, недавно је утврђено да се упокојио 14/27. априла 1919. године. Међу новооткривеним материјалима пронађени су и литургијски дневници Светог Јована.
Свети Јован је канонизован од стране Бјелоруске цркве 31. маја 1998. године. Архијерејски сабор Московске Патријаршије одобрио га је 30. новембра 2017. за општецрквено поштовање.Његове мошти су пронађене нетљене 1997. године и од тада му се приписују многа чудесна исцјељења.
Свети Јован Кормски рођен је 1837. године у малом селу на југоистоку Бјелорусије. Он је од малих ногу помагао свом оцу, сеоском свештенику, у олтару. Са осамнаест година уписао је богословију у Могилеву. Након дипломирања, оженио се, рукоположен је за свештеника. Наставио је да служи у селу у којем је  је рођен. У својој парохијској служби био је узор љубави, посвећености, несебичности и издржљивости пред вишеструким искушењима и недаћама. Краву од које је његова породица зависила дао је сиромашној удовици са петоро дјеце. Имао је моћ егзорцизма. Могао је да смири најнасилније људе опсједнуте демонима само знаком крста.Са четрдесет и осам година коначно је испунио свој животни сан да посјети Кијевско-печерски манастир. У Кијев је отпутовао убрзо након рођења најмлађег сина. Ту је добио благослов од стараца да се припреми за монашки живот. Од тог тренутка је избегавао месо. Држао је строги пост сриједом и петком. Молио се ноћу и непрестано читао Исусову молитву.  Предвидио је приближавање времена невоље након руске револуције и крвавог грађанског рата који ће услиједити. Предсказао је вријеме свог одласка и уснуо у Господу 1917. године, непосредно прије Руске револуције.Његово пророчанство се обистинило када су совјетске власти наставиле своју антицрквену кампању 1950-их. Срушили су цркву у којој је служио као свештеник и на њеном мјесту саградили подијум за игру. Четири деценије касније, вјерници су открили његове нетљене мошти, однели их у оближње село Корму и положили у храму Светог Покрова. У наредним годинама десила су се многа чуда у везаних за његове мошти.

Свети мученик Теодот живио је у Анкири Галатијској у трећем вијеку. Био је потајни хришћанин. Био је крчмар у Анкири у вријеме цара Диоклецијана. Свети Теодот је примио од Господа дар исцјељења и исцјељивао је болеснике полагањем руку на њих. Помагао је цркву и сахрањивао тијела светих мученика. Тако је сахранио и тијела 7 дјевојака које су пострадале за Христа: Текусе, Александре, Клавдије, Фаине, Ефрасије, Матроне и Јулије, које су након мучења удављене у језеру. Света Текуса јави се у сну Теодору и рече му да извади њихова тијела и сахрани их, што он, по мрклој ноћи, са једним другом, и учини. Али тај друг га прошпија судији, који га стави на муке, зубе му поломи камењем, а тело претвори у ране. Посјечен је 303. године.  Погубљење се догодило, али олуја која се подигла спријечила је војнике да спале тијело мученика. Војници, сједећи у шатору, остали су да чувају тијело. У то вријеме, свештеник Педимент је ишао оближњим путем, водећи магарца са товаром вина из свог винограда. У близини мјеста гдје је лежало тијело светог Теодота, магарац је изненада пао. Војници су му помогли да га подигну и рекли су Педименту да чувају тијело погубљеног хришћанина Теодота. Свештеник је схватио да га је Господ својим Промислом довео овдје. Положио је свете остатке на магарца и однио их на мјесто које је Свети Теодот назначио за своје сахрањивање и са чашћу их положио у земљу. Послије тога, подигао је цркву на овом мјесту. 

Патријарх Порфирије позвао је данас све вернике Српске православне цркве да умноже молитве за Косово и Метохију. Како стоји написано на званичном сајту СПЦ, патријарх ће до Духова, 4. јуна, сваког дана у Храму Светог Саве служити молебан за мир међу људима:
„Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће сваког дана до недеље 4. јуна, када Црква слави Силазак Светог Духа на апостоле, са почетком у 18 часова у храму Светог Саве на Врачару пред моштима Светог владике Николаја Српског молебан за благословени мир међу људима. Његова Светост Патријарх г. Порфирије позива сав верни народ да умножи молитве за мир на Косову и Метохији“.

Свети Синод Јерусалимске патријаршије, којим је предсједавао Његово Блаженство Патријарх Теофил III, састао се 29. маја 2023. године. На засиједању Синода разматрана су разна питања црквеног живота:
− саслушан је извјештај о томе како су се одвијала богослужења током Страсне седмице у Светој земљи, чин силаска Благодатног огња у Велику суботу и прослава Васкрса;
− о упокојењу архијереја Јерусалимске Патријаршије, старца митрополита петровског Корнилија, који се упокојио у осамдесет петој години живота 13. маја 2023. године;
− разговарано о недавној посјети Патријарха Теофила Бриселу, као и о учешћу Његовог Блаженства као госта на крунисању британског краља Чарлса III;
− саслушан извјештај о дјелатности егзарха Светогробског братства на Кипру, митрополита митрополит вострског Тимотеја;
− саслушан извјештај управног директора Сионске патријаршијске школе архимандрита Матеја о активностима образовне установе.
Поред тога, Свети Синод Јерусалимске патријаршије одлучио је да свргне са трона архимандрита Дамјана, бившег атинског егзарха Светог Гроба у Атини, и екскомуницира га из братства „због канонских преступа које је починио“.
​Припремио сајт вјеронаука.нет на основу извора:сајт Јерусалимске патријаршије

Свети апостол Андроник, апостол из реда 70-рице и његова помоћница у апостолским трудовима, света Јунија, били су рођаци апостола Павла (као што сам Павле пише  посланици Римљанима 16, 7). Вриједно су радили, проповиједајући Јеванђеље незнабошцима, како апостол Павле помиње у Посланици Римљанима: „Поздравите Андроника и Јунију, родбину моју, и моје другаре у сужањству који су знаменити међу апостолима, који и прије мене вјероваше Христа“ (Рим 16, 7). Свети Андроник је хиротонисан за епископа Паноније, али проповијед њега и свете Јуније проширила се и у друге земље, далеко изван граница  његове епархије. Напорима светих Андроника и Јуније основана је Црква Христова, пагани су се окренули богопознању, многи незнабожачки храмови су престали да постоје, а умјесто њих настале су хришћанске цркве. Из службе у част ових светитеља познато је да су они претрпјели мучеништво за Име Христово.
​
У 5. вијеку, за вријеме царева Флавија Аркадија (395—408) и Хонорија (393 –423), њихове свете мошти су пронађене у Евгенији, близу Цариграда заједно са моштима других мученика. Благочестиви клирик Никола добио је откривење да се међу 17 мученика налазе и мошти светог апостола Андроника. У XII вијеку је цар Андроник I (владао од 1183. до 1185) саградио величанствени храм у част апостола Андроника.

Израелска управа за антиквитете (IAA) открила је древну "финансијску признаницу" уклесану у камену стару 2.000 година дуж ходочасничког пута Давидовог града у Јерусалиму, наводи се у саопштењу објављеном у сриједу.
Пронађен је мали фрагмент камене плоче са седам редова дјелимично очуваног текста у којима се помињу имена људи и суме новца. Ова слова и бројеви су вјероватно запис финансијске активности, можда плаћања за раднике или људе који дугују новац.Читљиви дијелови текста признанице укључују имена са исписаним бројевима поред њих. На примјер, у једном реду пише Шимон, популарно библијско мушко име током раног римског периода (37. прије Христа до 70. године нове ере), рекли су истраживачи.
„На први поглед имена и бројеви можда не дјелују узбудљиво, али помислити да су се, баш као и данас, признанице и раније користиле у комерцијалне сврхе и да је таква признаница стигла до нас, ријетко је и задовољавајуће откриће да омогућава увид у свакодневни живот у светом граду Јерусалиму“, наводи се у саопштењу ИАА објављеном на Фејсбуку. 
„У овом једноставном објекту изражен је свакодневни живот становника Јерусалима који су овде боравили прије 2.000 година.
Четири друга слична хебрејска натписа који датирају из раног римског периода, доба познатог и као вријеме Исуса Христа, такође су пронађена у Јерусалиму и Бет Шемешу, према ријечима директора ископавања Nahshon Szanton и Esther Eshel, епиграфисте и професора са Бар - Илан Универзитета. Али најновије откриће је прво те врсте које је пронађено из овог историјског периода унутар граница града Јерусалима.Према истраживачима, натпис је уклесан помоћу оштрог алата на плочи од креде, која се традиционално користила као костурница или гробни сандук у Јерусалиму и Јудеји између 37. прије нове ере и 70. године нове ере.
„Костурнице се углавном налазе у гробовима ван града, али је њихово присуство документовано и унутар града, можда као роба која се продаје у локалној занатској радионици или радњи “, наводи се у саопштењу. Историјска потврда пронађена је у доњем граду дуж ходочасничког пута, дужине отприлике једне трећине миље и која повезује градску капију од југа Давидовог града до Храмовне горе. Овај пут је „у суштини служио као главна саобраћајница Јерусалима у то вријеме“, саопштила је ИАА. „Комбинација архитектонског и опипљивог простора огромног, поплочаног камена трга који је сачуван на локалитету и открића малих налаза на овом простору, попут мерног стола и новог натписа, омогућавају нам да реконструишемо дијелове невјероватно јединствене археолошке слагалице у једном од живахних центара који су постојали у древном Јерусалиму“, рекли су Nahshon Szanton и Esther Eshel у заједничкој изјави објављеној у часопису Atiqot. 
„Свака информација, а свакако и древни натпис, додаје нову и фасцинантну димензију историји града.

Свети Синод Руске православне цркве одобрио је обред молебног пјенија поводом тражења посла, преноси патриархиа.ру. Дана 16. маја 2023. године, на сједници Светог Синода Руске Православне Цркве, саслушан је извјештај предсједника Синодалне Литургијске комисије митрополита петрозаводског и карелског Константина (Горјанова) о подношењу једног броја богослужбених текстова на одобрење. од стране Светог Синода,
Чланови Синода одлучили су да одобре за општу црквену литургијску употребу:
-молебно пјеније страстотерпцу царевићу Алексију за оне које болују од хемофилије;
-молебно пјеније поводом тражења посла (преузми);
-тропар и кондак преподобномученику Никанору, архимандриту Перервинскому;
-тропар, кондак и молитва свештеномученику Владимиру Панкину.

Молитва за оне који траже посао (на руском):​
«Господи, Иисусе Христе, Создателю мира и Творче наш, всех в нуждах приемляй воздыхания, ведый просимое прежде прошения, глубиною мудрости человеколюбно вся строяй и полезная всем подаваяй! Ныне смиренно молим Тя: даждь рабу Твоему сему (имярек) делание благо, во еже вся полезная творити ему во славу Твою и ко благу дома своего и прияти плод достоин трудов своих, да, преспевая в заповедех Твоих и в любви Твоей, воспоет и возблагодарит Тя со Безначальным Твоим Отцем, и Пресвятым и Благим и Животворящим Твоим Духом, ныне и присно, и во веки веков. Аминь»
​
Да подсјетимо, у Русији је стопа незапослености око четири одсто, иако је реалност да многи Руси примају веома ниске зараде због чега се ангажују и у сивој економији.

На празник Вазнесења Господњег ученици ЈУ ОШ "Десанка Максимовић" Челопек, ПО Цер, у оквиру часова веронауке су заједно са својим вероучитељем присуствовали Светој Литургији, причестили се и песмом заблагодарили Господу. ​Погледај видео запис!
 
Вероучитељ Момчило Вуковић

​Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. вијека, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан.
Волио је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, гдје је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавјештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„.
Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма:  „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“
Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса.
После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Извор: Радио Светигора

Теодор Блажени је био један од омиљених ученика Пахомија Великог. Теодор је био син богатих и племенитих родитеља. Рођен је око 316. године у Египту. Био је омиљено дијете своје мајке због своје интелигенције и побожности.Од малена је горио љубављу према Богу.  Када је имао дванаест година, отишао је у школу на очев захтјев. 

Недалеко од села у коме су живјели Теодорови родитељи био је манастир. Овде је сваки брат живио одвојено од осталих, у својој ћелији. Са четрнаест година отишао је у манастир Тавенисиот код преподобног Пахомија, желећи да служи Господу. Ускоро су га сви завољели због његове интелигенције, побожности и скромности. Велики подвижник га је прихватио, видећи у њему истинско звање за монашки живот. А младић, ојачан Божијом благодаћу, радо је подносио све врсте трудова и свакојака лишавања и из дана у дан напредовао на путу светости. Касније - након смрти светог Пахомија - Теодор је постао игуман манастира. Умро је око 368 године. 
Теодора Блаженог одликовало је широко познавање Светог писма.

​Полагање заклетве новог Сабора 28. маја 2023. године обављено је пред Архиепископом Атине и цијеле Грчке господином Јеронимом, у присуству предсједника Републике Грчке, госпође Катерине Сакеларопулу, премијера и министара прелазне владе. 
Након положене заклетве нових народних посланика који су изабрани на републичким изборима 21. маја 2023. године, Архиепископ је нагласио: „Моја жеља је преузета из ријечи Апостола: „Не будите неплодни“, него доносите плод храброшћу и снагом како то данашње прилике захтијевају“.
Састанком је предсједавао први потпредсједник парламента Никитас Какламанис који је пожелио добродошлицу Архиепископу и његовој пратњи. Церемонији полагања заклетве присуствовали су амбасадори и отправници амбасада из шездесет земаља свијета. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања агенције Ромфеаа

Овај православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине). Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом. Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на “неким шумским радовима”, али изгледа да се био склонио “у шуму”, тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот. Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.
Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић”. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке “Независне Државе Хрватске”, тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!”
Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца. Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукашина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.

1451. године султански престо заузео је Мехмед II Освајач, који се зарекао да ће заузети Цариград. Искрцавши се на европску обалу Босфора, почео да уништава грчка села, заузимајући градове који су остали у рукама Грка и подижући тврђаву на ушћу Босфора, опремљену моћним топовима, како би се блокирао излаз на Црно море. Од почетка 1453. године, Мехмед је почео да се припрема за заузимање Цариграда, настанивши се у Адријанопољу (Једрене, тур. Edirne), гдје је концентрисао војску од 150 000 војника и флоту од 400 бродова, док је османска војска за то вријеме била опремљена савременом артиљеријом. Када је 5. априла 1453. године Мехмед II стигао под цариградске зидине, Град је већ био опкољен и са мора и са копна. Султан је 7. априла подигао свој шатор испред Врата Светог Романа и најавио почетак опсаде града.
За разлику од Османских Турака, Византинци су имали 7000 ратника, од којих 2000 плаћеника - углавном Млечана и Ђеновежана, док је у то вријеме у граду живјело 50 000 становника којима је требало обезбиједити храну.
Константинопољ је са копнене стране био опкољен ровом и двоструким зидовима, који су од 12. априла свакодневно били подвргавани артиљеријској ватри. Султан је 24. маја посљедњи пут предложио „мирно“ рјешење: или се цар обавезује да годишње плаћа 100 хиљада златника (у то вријеме потпуно нереалан износ), или сви становници напуштају град. Византијски цар, Константин XI Драгаш (1448—1453), уздао се у помоћ са Запада и није хтио да се преда. Добивши  негативан одговор, Мехмед је 27.маја наредио својој војсци да се почне припремати за посљедњи напад, Обећао је да ће благо које буду затекли у граду бити равномјерно распоређено војницима и обећао им је  три дана пљачке. Наредио је да понедјељак буде дан одмора како би се војници могли припремити за коначни напад.

​Ноћу 29. маја у два сата почео је јуриш дуж читавог обода зидова. Поучен ранијим искуством, султан Мехмед је одлучио да не пошаље своје елитне јединице војске одмах, већ да непријатеља прво измори, а онда му зада коначан ударац. Најпре у напад шаље нередовну војску, башибозуке, авантуристе из свих крајева, чак и хришћане, који су се борили за плату и плен који је султан  обећао. Имали су сопствено оружје: криве сабље, праћке и аркебузе. Проблем је био што је ова војска била непоуздана, јер кад не би имали успјеха у првом налету, лако би губили храброст, тако да су иза њих били султанови људи са бичевима који су имали задатак да их шибајући гурају напријед. Иза њих налазили су се султанови јаничари. Борба се водила прса у прса. Хришћани су помислили да борба јењава, с обзиром на то да јаничари нису успијевали да се пробију, али им срећа није била наклоњена. Турци су искористили чињеницу да браниоци приликом повратка из једног напада нису лијепо затворили малу капију звану Керкопорта. Једна група од 50-так Турака прошла је кроз капију и нашла се иза зидина. 
Цар је увидио да је спољашњи зид пробијен и зато је брзо покушао да организује одбрану унутрашњег зида. Уз њега су били и дон Франциско де Толедо, царев рођак, као и његов синовац Теофил Палеолог и одани пратилац Јован Далмата. Али одбрана је већ била
разбијена. Теофил нестаје у маси, а цар Константин схвативши да је царство изгубљено, одбацује царске инсигније и креће за својим синовцем, гдје му се у борби губи сваки траг.
Град Константинопољ, који је хиљаду година био познато огњиште духовности и умјетности - по ријечима Висариона Никејског, «gymnasium optimarum artium»  - пао је под налетима Турака .... Али и прије подне, критски морнари држали су се у кулама. Из поштовања према њиховој храбрости, Турци су им дозволили да се укрцају на бродове и отплове кући. Читава ескадрила бродова препуних избјеглица кренула је на запад ...
Сам султан Мехмед II ушао је у град тек 1. јуна,  у пратњи одабране групе јаничарске гарде, у пратњи везира. Све је било опустошено и разрушено, цркве оскрнављене и опљачкане, куће - празне, продавнице и магацини - разбијени и опљачкани. Султан је ујахао је на коњу у цркву Свете Софије, наредио да се сруши крст и претвори у највећу џамију на свијету. 
На мјесту Византијског царства створено је Османско царство чија је престоница премјештена из Адријанопоља у Цариград, који су Турци преименовали у Истанбул ...

Патријарх московски и цијеле Русије Кирил сматра одговорним протојереја Леонида Калињина за „ометање уношења чувене иконе "Св. Тројице" Андреја Рубљова  у Саборни храм Христа Спаситеља 4. јуна 2023. године, те га је због тога разријешио дужности настојатеља храма свештеномученика Климента и забранио му служење. То се види из одлуке Његове Светости Патријарха московског и цијеле Русије Кирила бр. 01/2573 од 26. маја 2023. године, објављеној у суботу на званичном сајту Руске патријаршије.
Такође, протојереј Леонид Калињин разријешен је дужности предсједника Стручног савета за црквену уметност, архитектуру и рестаурацију, дужности епархијског кустоса старина Московске епархије и дужности члана Патријаршијског савјета за културу. 
15. маја 2023. године се сазнало да ће икона "Тројица" бити враћена Руској православној цркви. Касније је Министарство културе Руске Федерације саопштило да ће икона бити изложена у Саборном храмуХриста Спаситеља 4. јуна, затим ће бити послата на планирану рестаурацију, а након тога - у Тројички Саборни храм Свете Тројице. Сергијева лавра.
Дана 23. маја постало је познато да су на састанку у Третјаковској галерији представници музејске заједнице дошли до закључка да се 4. јуна, на празник Духови или Тројице, древна икона још не може пренети у главни храм цркве земље због њеног стања. Овом приликом сачињен је посебан протокол. Протојереј Леонид Калињин потписао је овај протокол, али је забринутост музејске заједнице назвао преувеличаном.
Сматра се да је икона Свете Тројице Андреја Рубљова, једна од најсветијих и умјетнички најзначајнијих руских икона, насликана у част Светог Сергија Радоњешког у Сергијевом Посаду, близу Москве. Приказује три анђела који су посјетили Аврама. Икона је више пута преношена и сакривана у периодима унутрашњих сукоба. Године 1929. власти атеистичког Совјетског Савеза ставиле су икону у Третјаковску галерију. Током Другог светског рата једно вријеме је била скривена у безбједном складишту. Руски предсједник Владимир Путин одлучио је да икона буде предата РПЦ из московске Третјаковске галерије због њеног значаја за вјернике, саопштено је ове недјеље.

​Као и сваке године и овог лета Господњег сабрао се многобројни верни народ у Богом даровану светињу туманску, да прослави његовог великог угодника Преподобног оца нашег Зосима Чудотворца. Вођени несебичном љубављу и благодарношћу реке људи буквално из читавог света још од поподнева и ноћи сливали су се као жива река ка обитељи и њеним заступницима, молећи благослов и исцељење. Свету архијерејску Литургију служио је преосвештени епископ браничевски Г. др Игнатије, уз саслужење епископа: осјечко-пољског и барањског Г. Херувима, западно-европског Г. Јустина и топличког Г. Петра, архимандрита Доситеја игумана гргетешког, бројног свештенства и монаштва из многих епархија. Поучавајући присутне владика Игнатије је говорио о значају Христовог Вазнесења у домостроју нашега спасења. Током литургије у чин светеномонаха рукоположен је тумански сабрат јерођакон о. Михаило. Потом су мошти Преподобног Чудотворца изнете из кивота и у присуству клира и верних пресвучене у нове одежде, док су делићи старе даривани на благослов присутнима. По традицији, свете мошти су у крсном литијском ходу, по деценијском обичају руског братства у Туману (из 30-их година XX века) пренете у светитељеву испосницу, где су читавог дана биле изложене на целивање. По домаћинском обичају архимандрита Димитрија са братијом, за све присутне припремљено је богато послужење. Према проценама надлежних кроз Тумански манастир тога дана прошло је око 20.000 људи.

Чувајте се квасца фарисејског и садукејског – прилично позната јеванђеоска изрека. Ову фразу Христос прооизноси у Јеванђељу по Матеју. Ево како нам се то описује у Јеванђељу:
„И ученици његови полазећи на ону страну, заборавише да узму хљебове. А Исус им рече: Пазите и чувајте се квасца фарисејског и садукејског. А они мишљаху у себи говорећи: то је што нисмо хљеба узели. А Исус разумјевши рече им: Шта помишљате у себи, маловјерни, што нисте хљеба узели? Зар још не разумијете, нити памтите пет хљебова на пет хиљада, и колико котарица накуписте? Ни оних седам хљебова на четири хиљаде, и колико котарица накуписте? Како не разумијете да вам не рекох за хљебове, него да се чувате квасца фарисејског и садукејског? Тада разумијеше да не рече да се чувају квасца хљебнога, него науке фарисејске и садукејске“ (Мт 16, 6-12).
Читајући ове стихове можемо осјетити да Христос говори ученицима о нечему што они једини разумију. Чини се да се значење чита између редова, иначе како би апостоли одједном разумјели ријечи Христове када он поново понавља реченицу: Чувајте се квасца фарисејског и садукејског ? Чињеница је да је међу Јеврејима ријеч "квасац" значила неколико ствари одједном.
Квасац се могао наћи у сваком јеврејском дому. Било је то мало парче ферментисаног теста које је сачувано од претходног печења и коришћено за прављење квасног хљеба. Тако су ученици Христови мислили да ријеч квасац означава хљеб, који ће морати да купе. Што се тиче помињања фарисеја и садукеја, који су били непријатељски расположени према Христу и Његовим сљедбеницима, апостоли су вјероватно мислили да их је овим фигуративним изразом Исус упозорио да не једу локалну храну. Чињеница је да су крајеви магдалски, гдје су Христос и Његови ученици прешли, били насељени углавном паганима, са којима се Јевреји гнушали да комуницирају, а још више да примају храну од њих.
Дакле, апостоли су одлучили да их Христос, примијетивши одсуство хљеба, опомиње да не купују нечисти пагански хљеб. Како пише архимандрит Јануарије (Ивлев), „није сасвим јасно зашто је њихов Учитељ квасац назвао „фарисејски и садукејски“. Али ученици или нису придавали никакав значај овим ријечима, пропуштајући их мимо ушију, или су, знајући негативан однос Исуса према фарисејима и садукејима, разумели Његове ријечи на овај начин: хљеб на овој обали није добар, подсјећа на непријатељски расположене фарисеје и садукеје. Међутим, Исус разуме предмет размишљања ученика и замјера им: Шта помишљате у себи, маловјерни, што нисте хљеба узели? Да би нагласио да сада не говоримо о хљебу, Он подсјећа ученике како је са пет хљебова нахранио пет хиљада људи. Христос, такорећи, тражи да се не брине о храни, јер Он сам може да се побрине за то. Сада, отклонивши сумње ученика, Он поново понавља: Чувајте се квасца фарисејског и садукејског . И апостоли коначно схватају значење његових ријечи.
Чињеница је да је ријеч "квасац" имала још једно значење - индиректно. Квас који је ферментирао тесто могао је лако да иструне и почне да смрди, посебно у локалним врућим условима. Стога су Јевреји повезивали квасац са нечистим, грешним стварима. У припреми за празник Васкрс, на примјер, куће су потпуно очишћене од трагова квасца, а умјесто квасног хљеба пекли су се бесквасни колачи. Такво предање је Бог завјештао Мојсију: Од четрнаестог дана првог мјесеца, од вечери једите бесквасни хљеб до вечери двадесет првог дана истог мјесеца; седам дана неће бити квасца у вашим кућама... (Изл 12,18-19 ).
Квасац, посебно онај стари, постао је метафора за нешто зло и порочно, и често се у том смислу помиње у светим текстовима. На примјер, Прва посланица Коринћанима: „Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине“ (1 Кор 5,8 ), Посланица Галатима: „Мало квасца укисели све тијесто“ (Гал 5,9 ).
Апостоли су наравно били свјесни овог значења ријечи квасац. На крају су схватили да их Христос не учи да се боје нечистог хљеба, већ лошег утицаја фарисеја и садукеја, који су до недавно досађивали Христу својим провокативним питањима и захтјевима да им покаже знак са неба . А ако то схватимо шире, Христос нас учи да се чувамо лажних учења, упозорава на гријех и лицемерје.
Превод вјеронаука.нет/извор: фома.ру

​У седму недјељу по Васкрсу, наша Црква прославља помен на 318 светих отаца Првог (Никејског) Васељенског Сабора. Њихов се спомен врши сада зато што је Први васељенски сабор држан мјесеца маја. На овом сабору изобличена је Аријева јерес, састављенo је првих 7 чланова Символа вјере.  Први васељенски сабор сазван је 325. године у граду Никеји (област Витинија, Мала Азија) за вријеме владавине цара Константина Великог који је и сазвао сабор. Његов главни задатак је био да изобличи лажно учење александријског свештеника Арија, који је одбацио Божанство и предвјечно рођење од Бога Оца Сина Божијег и учио да је Христос само највиша творевина. Сабор је осудио и одбацио Аријеву јерес и потврдио непромјенљиву истину-догму: Син Божији је истинити Бог, рођен од Бога Оца прије свих вијекова и вјечаан као и Бог Отац; Он је рођен, а не створен, и једносуштан је са Богом Оцем. Да би сви православни хришћани тачно знали право учење вјере, то је јасно и кратко речено у првих седам чланова Символа вјере. На истом Сабору одлучено је да се Васкрс празнује прве недеље послије првог пуног мјесеца у пролеће (заједничко за све хришћане и све помјесне Цркве), одређено је и да се свештеници жене, а установљена су и многа друга правила. Помен на Први васељенски сабор Црква Христова прославља од давнина. Господ Исус Христос је оставио велико обећање Цркви: „Сазидаћу Цркву своју, и врата адова неће је надвладати“ (Мт 16, 18). У овом радосном обећању налази се пророчко указање да, иако ће живот Цркве Христове на земљи бити у тешкој борби са непријатељем спасења, побједа је на Њеној страни. Свети мученици посвједочили су истинитост Спаситељевих ријечи, подносећи страдање за исповиједање Имена Христовог, а мач прогонитеља поклонио се пред побједоносним знаком Крста Христовог.
Први васељенски сабор
Од IV вијека прогони хришћана су престали, али су се у самој Цркви појавиле јереси, за борбу против којих је Црква сазивала Васељенске саборе. Једна од најопаснијих јереси била је аријанство. Арије, александријски презвитер, био је човјек неизмјерне гордости и амбиције. Он је, одбацујући божанско достојанство Исуса Христа и Његову једнакост са Богом Оцем, лажно учио да Син Божији није једносуштан Оцу, него да га је Отац створио у времену. Помјесни Сабор, сазван на инсистирање Патријарха Александријског Александра, осудио је лажно учење Аријево, али се он није повиновао и, пошто је писао писма многим епископима са жаљењем на дефиницију Помјесног Сабора, ширио је своје лажно учење по цијелом Истоку, добивши подршку, за своју заблуду, од неких источних епископа. Да испита насталу смутњу, свети равноапостолни цар Константин (21. мај/3. јун) послао је епископа кордопског Осију и, добивши од њега потврду да је Аријева јерес уперена против најосновнијег догмата Христове Цркве, одлучио је да сазове Васељенски сабор. На позив Светог цара Константина, 325. године у граду Никеји окупило се 318 епископа који су представљали хришћанске цркве из различитих земаља.
Међу пристиглим епископима било је много исповједника који су пострадали током гоњења и носили трагове мучења на својим тијелима. Сабору су присуствовали и велики светитељи Цркве – свети Николај, архиепископ Мирликијске (6. децембра и 9. маја), свети Спиридон, епископ Тримитунтски (12. децембра),  Свети Александар Александријски, Јевсевије Кесаријски и други свети оци.
Патријарх Александријски Александар је стигао са својим ђаконом Атанасијем, касније Патријархом александријским (помен 2. маја), названим Велики, као ревносни борац за чистоту Православља. Сједницама Сабора присуствовао је равноапостолни цар Константин. Арије, имајући на својој страни 17 епископа, држао се гордо, али је његово учење оповргнуто и био је изопштен од Сабора из Цркве, а свети ђакон Александријске Цркве Атанасије у свом говору је коначно оповргао богохулне Аријеве измишљотине. Саборни оци су одбацили символ вјере коју су предложили аријанци. Утврђен је православни Символ вјере.
Равноапостолни Константин је предложио Сабору да се у текст Символа вјере унесе ријеч „једносуштни“, коју је често слушао у говорима епископа. Оци Сабора су једногласно прихватили овај приједлог.

​У Никејском симболу вјере свети оци су формулисали апостолско учење о Божанском достојанству Другог Лица Пресвете Тројице — Господа Исуса Христа. Аријева јерес, као прелест гордог ума, била је осуђена и одбачена. Након рјешавања главног догматског питања, Сабор је утврдио и двадесет канона (правила) о питањима црквене управе и дисциплине.
Ријешено је питање дана прослављања Васкрса. Одлуком Сабора, Васкрс хришћани треба да прослављају не истог дана са јеврејском Пасхом, и обавезно у прву недјељу послије пуног мјесеца послије дана прољећне равнодневице (која је 325. године падала 22. марта).
Аријева јерес тицала се главног хришћанског догмата, на којем почива цијела хришћанска вјера и сва Црква Христова, који чини темељ сваке наде на наше спасење. Да је јерес Аријева, која је одбацивала Божанство Сина Божијег Исуса Христа, а затим уздрмала сву Цркву и повукла за собом велико мноштво и пастира и стада, побиједила истинито учење Цркве и постала доминантна, онда би хришћанство одавно престало да постоји, а цио свијет би потонуо у некадашњи мрак невјерја и сујевјерја. Арија је подржао епископ Јевсевије Никомидијски, који је био веома утицајан на царском двору, па је јерес у то вријеме била веома распрострањена. И до данас, непријатељи хришћанства (нпр. секта Јеховиних свједока), узимајући за основу Аријеву јерес и дајући јој другачије име, смућују умове и уводе у саблазан многе људе. Арије је учио да Христос није Бог. Чувши такве увреде Господа, архиепископ мирликијски Николај ударио је Арија по образу. Због овога је св. Николај био лишен епископског достојанства, али је убрзо враћен у свој чин, пошто су свети оци имали виђење да је праведни гњев светитеља угодан Богу.
Тропар Св. Отаца Првог Васељенског Сабора, Глас 8.
Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби.
Од апостолског доба ... хришћани су користили „Символ вјере“ да би се сјећали основних истина хришћанске вјере. У древној Цркви било је неколико кратких „Символа вјере“. У четвртом вијеку, када су се појавила лажна учења о Богу, Сину и Светом Духу, постало је неопходно допунити и разјаснити старе симболе. Тако је настао Символ вјере који сада користи Православна Црква. Саставили су га оци Првог и Другог Васељенског Сабора. Први васељенски сабор је саставио првих седам чланова Символа вјере, а Други – преосталих пет. Према два града у којима су се састајали оци Првог и Другог Васељенског Сабора, Символ вјере се назива још и Никео-Цареградски Символ вјере. Символ вјере је подијељен на дванаест чланова. Први члан говори о Богу Оцу,; 2, 3, 4, 5, 6, 7. члан говоре о Богу Сину;  осми члан говори о Богу Духу Светом, девети о Цркви. У десетом члану се говори о крштењу, а у једанаестом и дванаестом о васкрсењу мртвих и о вјечном животу.

Преподобни Пахомије родио се у Горњем Египту - у Тиваиди, у околини града Есне, око 290. године. од незнабожачких родитеља и стекао је добро световно образовање. Од младости је имао добре особине, био је чедан и разуман. Када је Пахомије имао 20 година, био је позван у војску цара Константина који се борио против Максенција..
Регрути су смјештени у зграду градске тамнице под заштитом стражара. Локални хришћани су долазили са залихама хране, хранили војнике и марљиво их служили. Када је младић сазнао да ови људи то чине због свог Бога, испуњавајући Његову заповијест да воли друге, то је дубоко дирнуло његову чисту душу. Пахомије је обећао да ће постати хришћанин. Враћајући се из војске послије побједе, Пахомије је примио свето крштење, настанио се у забаченом селу Шенесит и одмах почео да води строг аскетски живот. Осјетивши потребу за духовним учитељем, обратио се тиваидском пустињаку Паламону, старац га је примио с љубављу и почео је ревносно да се подвргава монашким подвизима по узору на свог учитеља.
Одвојивши се од свог учитеља Авве Паламона, с којим је у подвизавању провео око десет година, Пахомије је на источној обали ријеке Нил, у селу Тавениса (Горња Тиваида), основао мали манастир (око 320), а потом и други, већи, код села Пебуа.​Свети Пахомије упокојио се 346. године, у 74. години свога земнога живота.
​Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота, а Свети Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак примјер за подражавање огромног броја монаха. Безбројна чудеса сотвори свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. године у седамдесет четвртој години свога земнога живота. Многе од његових ученика Црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други. Од дјела Св. Пахомија Великог остала су позната Правила (краћа збирка монашких правила), са 192 кратке ставке, подијељене на четири дијела (правила и упутства, правила и епитимије, правила и закони и уредбе).  Поред тога, Пахомије је написао и краће Духовне поуке, које су сачуване на коптском, као и 11 Писама. 

​Наша Црква је седму недјељу по Васкрсу посветила Светим Оцима Првог Васељенског сабора, који је одржан у Никеји 325. године. 
Било је необично видјети на једном мјесту епископе из Британије и Месопотамије, Египта и Галатије, Грчке и Шпаније и толико других дијелова пространог Римског царства. Многи епископи су били исповједници и још увијек су на тијелима имали трагове недавних прогона од стране царева Диоклецијана и Галерија 303-311.године; тако је некима недостајало око, другима рука или нога. На сабрању патријарха и представника православних помјесних цркава присуствовало је 318 делегата, међу којима 220 епископа. Сабор је почео са радом 20. маја, а 25. августа је свечано затворен. Прва и главна одлука коју су донијели оци Сабора била је осуда јеретика Арија, који је учио да Исус Христос није имао Божанску природу, био је само највише створење Бога, а не Бог Син и Створитељ. Због оваквог Аријевог учења њега је најприје осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то двапут: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордобе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју мјесеца маја 325. године.

Шофар (рог)
 „Јаох утроба, јаох утроба! Боли ме у срцу; срце ми бије; не могу мучати; јер глас трубни чујеш, душо моја, вику убојну“ (Јер 4,19).
Шофар није музички инструмент већ справа за сигнализацију направљена од шупљег рога животиње, а у неким случајевима посебно од  рога овна. Шофар се свира брујањем усана на малом крају животињског рога који је пресечен, пробушен и заглађен. Како се распон шофара просечне величине састоји од само неколико звучних тонова, позиви који су се користили састојали су се од различитих низова дугих и кратких тонова.

​Где се помиње у Библији: 2.Мој 19,16, 19,19, 20,18 (20,15 JPS); 3.Мој 25,9 (2x); Књига Исуса Навина 6,4 (2x), 6,5, 6,6, 6,8 (2x), 6,9 (2x), 6,13 (3x), 6,16, 6,20, 6,20; Књига о судијама 3,27, 6,34, 7,8, 7,16, 7,18, 7,18, 7,19, 7,20 (2x), 7,22; Прва књига Самуилова 13,3, Друга књига Самуилова 2,28, 6,15, 15,10, 18,16, 20,1, 20,22; Прва књига о царевима 1,34, 1,39, 1,41; Друга књига о царевима 9,13.

Кимвали
У ограниченом контексту у Светом Писму, ова врста кимвала, која је укратко споменута у Другој књизи Самуиловој 6,5 и Псалму 150,5, највероватније је одговарала мањој варијанти древних кимвала које се налазе на кимвалним клапама и чинелама које се свирају прстима а које су повезане са блискоисточним плесом. То је врста ударачког инструмента који се састоји од две мале плоче причвршћене на избочену ручицу у облику слова у, која када се брзо протресе узрокује да се плоче ударају једна о другу, стварајући брзо осцилирајући ритам који се у хебрејским текстовима назива теруах. Кимвалне клапе се у савременој музици називају чинчиле или кастањете.
​Где се помињу у Библији: Друга књига Самуилова  6,5; Псалам 150,5.
Звона
„И начинише звонца од чистога злата, и метнуше звонца међу шипке, по скуту од плашта унаоколо између шипака“ (2 Мој 39, 25).
Звона се помињу у књизи Изласка; звона (израђена од злата) била су украси од звона или шкољке пришивене на руб Ароновог свештеничког огртача између украсних шипака. У звону највероватније је клапа или мали каменчић који удара у кућиште звона стварајући звук звецкања који се могао чути када је звоно продрма или процима. Иако се данас сматрају удараљкама и инструменталним звучним ефектом (нпр. звончићи), златна звона јеврејских текстова односе се посебно на једну и једину употребу која нема везе са музиком; да делује као нека врста упозоравајућег сигнала који је коришћен да спречи случајну смрт Арона или његових синова (тј. свештеника) приликом уласка или изласка из Светиње над светињама. 
Где се помиње: 2Мој  28,33, 28,34 (2x), 39,25 (2x), 39,26 (2x).

​Бубањ 
„И Марија пророчица, сестра Аронова, узе бубањ у руку своју; а за њом изидоше све жене *с бубњима и свиралама“ (2 Мој 15,20)
Велики, танки бубањ, углавном повезан са играчицама, који се превасходно користи у секуларним прославама и везује се са плесом. Бубањ с оквиром држао се левом руком и свирао се ударајући главу бубња наизменичним палцем и кажипрстима десне руке у различитим ритмичким обрасцима. 
Где се помиње у Библији: 1 Мој.  31,27; 2Мој. 15,20 (2x); Књига о судијама 11,34; Прва књига Самуилова 10,5, 18,6; Друга књига Самуилова 6,5; Књига пророка Исаије 5,12, 24,8, 30,32; Књига пророка Јеремије 31, 4; Књига пророка Језекиља 28,13 (постављање накита); Књига пророка Наума 2,7 (2:8 JPS); Псалм 68,25 (68,26 JPS), 81,2, 149,3, 150,4; Књига о Јову 21,12; Прва књига дневника 13, 8.

Чињеле
„И рече Давид поглаварима Левитским да поставе између браће своје пјеваче са справама музичким, са псалтирима и гуслама и кимвалима, да пјевају углас весело “ (Прва књига Дневника 15,16).
Мелодични кимвали које се спомињу у Септуагинти у Псалму 150,5 највероватније се односе на инструменте сличне данашњим чињелама. Искључиво се односе на т да их свирају певачи Левити, ова већа варијанта древних кимвала (које се увек спомињу као пар) могле да произведу дефинисане опсеге попут наших наших модерних чињела. Усмерени на тонове А и Ц, који одговарају називу Јахве и у А минорној тријади, мелодични левитски кимвали су коришћени не само да певачима дају почетак, већ и да славе  Име Јахве.
Где се помињу у Библији: Прва књига Јездрина 3,10; Књига Немијина 12,17; Прва књига Дневника 13,8, 15,16, 15,19, 15,28, 16,5, 16,42, 25,1, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 5,13, 29,25.ло
Ритмичке кости
Стих из Друге књиге Самуилове 6,5, „свакојаке справе од дрвета кедрова“ може се односити на инструменте попут дрвених клапа и ритмичких костију. Ритмичке кости су основни инструмент ритма који се састоје од два благо закривљена комада дрвета, костију или слоноваче која су се држала у једној руци и ритмички ударали заједно. Свирале су се на сличан начина као и кашике, обезбеђујући такође ритмичну позадину плесу.
Где су поменуте у Библији: Друга књига Самуилова 6,5.

Пастирска фрула
„Потом ћеш доћи на *хум Божји, гдје је стража Филистејска, и кад уђеш у град, срешће те гомила пророка силазећи с горе, а пред њима псалтири и бубњи и свирале и гусле; и они ће пророковати“ (Прва књига Самуилова 10, 5).
​Вероватно врста дрвеног дувачког инструмента који спада у категорију двоструких дувачких инструмената са назалним, продорним тоном попут модерних обоа и енглеских рогова. Због узбудљивог тона и боје звука овог инструмента и његових карактеристичних режима, пастирска фрула је била популарно народно средство и увелико се користила у прославама. Њена јединствена способност преношења емоција створила је и основни звук на сахранама где је могла да опонаша јадиковање и тугу ожалошћених. Највероватније директан рођак арапског мизмара који се и данас користи у плесу и слављима.
Где се помиње у Библији:Прва књига Самуилова 10,5; Прва књига о царевима 1,40 (2x); Књига пророка Исаије 5,12, 30,29; Jeremiah 48,36 (2x); Књига пророка Малахије 1,12 , Псалам 87,7.
Кимвал
Из ограниченог контекста у Светом Писму, ова врста кимвала, која је укратко споменута у Другој књизи Самуиловој 6,5 и Псалму 150,5, највероватније је одговарала мањој варијанти древних кимвала које се налазе на клапама кимвала и чињелама за прсте повезаним са блискоисточним плесом .
Где се помињу у Библији:  Друга књига Самуилова 6,5; Псалам 150,5.

Гусле
„Ударајте Господу у гусле, у гусле и с гласом псаламским“ (Псалам 98,5)
Древна врста гудачких инструмената која се користила уз вокалну пратњу или као соло мелодијски инструмент. Са најмање седам или можда осам жица, гусле су се првенствено сматрала жичаним инструментом које су се повезивале са музичким наступима Левита које пружају хармоничну подршку певачима и псалтирима.
Где се помињу у Библији: 1 Мој 4,21, 31,27; Прва књига Самуилова 10,5, 16,16, 16,23; Друга књига Самуилова 6,5; Прва књига о царевима 10,12;Књига пророка Исаије 5,12, 16,11, 23,16, 24,8, 30,32;Књига пророка Језекиља 26,13; Псалм 33,2, 43,4, 49,4 (49,5 JPS), 57,8 (57,9 JPS), 71,22, 81,2 (81,3 JPS), 92,3 (92,4 JPS), 98,5 (2x), 108,2 (108,3 JPS), 137,2, 147,7, 149,3, 150,3;Књига о Јову 21,12, 30,31; Књига Немијина 12,27; Прва књига дневника 13,8, 15,16, 15,28, 15,21, 16,5, 25,1, 25,3, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 9,11, 20,28, 29,25.
Псалтир
„Боже, *пјесму нову пјеваћу ти, у псалтир од десет жица удараћу теби“ (Псалам 144,9) 
Древни гудачки инструмент од десет жица који се користио уз вокалну пратњу. Скоро три метра висок, псалтир је имала два низа жица (по пет на свакој страни инструмента) које су се могле свирати на исти начин као савремене харфе (прстима) или евентуално луком. Псалтир је пре свега мелодични инструмент и највероватније је удвостручавао или истицао мелодије које су певачи певали.
Где се помиње у Библији:Прва књига Самуилова 10,5; Друга књига Самуилова 6,5; Прва књига о царевима 10,12; Књига пророка Исаије 5,12, 14,11; Књига пророка Амоса 5,23, 6,5; Псалм 33,2, 57,8 (58,9 JPS), 71,22, 81,2 (81,3 JPS), 92,3 (92,4 JPS), 108,2 (108,3 JPS), 144,9, 150:3; Књига Немијина 12,27;Прва књига дневника 13,8, 15,16, 15,20, 15,28, 16,5, 25,1, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 9,11, 20,28, 29,25.

Свети мученик Исидор живио је у III вијеку на острву Хиос. Био је поријеклом из Александрије.
​Током владавине цара Трајана Деција (249-251), Свети Исидор, пошто је био висок, снажне конституције, присилно одведен у војску и прибројан у пук војсковође Нумерија Од малих ногу био је хришћанин и провео је живот постећи, молећи се и чинећи добра дјела, те избјегавајући све паганске обичаје.  Један царски едикт заповиједао је да сви војници морају да поштују и приносе жртве римским пагансим боговима. Они који се нису повиновали одредби требали су бити предати на мучење и смрт. Центурион је извијестио војсковођу Нумерија да је Исидор хришћанин. Током испитивања пред Нумеријем, свети Исидор је неустрашиво исповиједио вјеру у Христа Спаситеља и одбио да принесе жртву идолима. Нумерије је наговарао светитеља да избјегне мучење и да се покори царевој вољи, али свети Исидор је одговорио: да се покорава само вољи вјечног Бога, Христа Спаситеља, и да га се никада неће одрећи.
„Чак и ако убијете моје тијело, немате моћи над мојом душом“. Имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који живи у мени и сада и биће са мном након моје смрти; и сам сам у Њему и пребиваћу у Њему и нећу престати да исповиједам Његово свето име док је мој дух у тијелу.

Војвода је прво наредио да Исидора туку воловским жилама, а затим су му одсјекли језик. Али и без језика, Исидор је говорио и исповиједао име Христово кроз Дух Божији. У међувремену, војводу је Бог казнио и изненада је занијемио, али није дошао к себи. Дао је знак да Исидору одсијеку главу. То се догодило 251. године.

Јерусалимска Патријаршија је, у четвртак, 25. маја 2023. године, прославила празник Вазнесења Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа на небо.
Овај Господњи празник  прослављен је на самом мјесту Вазнесења, на Маслинској гори (по приповиједањима јеванђелиста (Мт гл.28, 16; Мк 16,19; Лк 24,50 и ДАП гл.1), великим вечерњем које је уочи празника служио архиепископ герасијски Теофан, уз саслужење светогробних јеромонаха о. Дионисија, о. Калиста, о. Клаудија, о. Амфилохија и свештеника храма Светог Јакова. Богослужењу су присуствовали локални вјерни хришћани. ​Након вечерње услиједила је литија до манастира Људи Галилејaцa. На дан празника на овом мјесту је служена Света Литургија којом је началствовао Архиепископ Јопски Дамаскин уз саслужење архимандрита Матеја и јерођакона Доситеја, представника свештеника Цариградске Патријаршије и Московске Патријаршије, Румуније и Србије, уз молитвено учешће бројних ходочасника и чланова Генералног конзулата Грчке.
Током Свете Литургије, Патријарх јерусалимски Теофил и чланови Светог Синода дошли су на поклоњење, а затим су посјетили оближњу џамију у циљу мирног суживота, затим и Свети манастир Вазнесења Господњег гдје га је примио настојатељ монаһ Ахилије. Потом је Патријарх Теофил обишао оближњи женски манастир Вазнесења (Руска православна црква) и благословио тамошње вјернике. Патријарх се са пратњом сусрео са архимандритом Романом, настојатељем манастира. На крају, Патријарх Теофил је посјетио грчки манастир Људи Галилејци* ("Viri Galilaei") гдје га је дочекала настојатељица манастира која је одржавала и обнављала светињу.

*Његово име је преузето је из Књиге Дјела апостолска 1,11 гдје се каже да док су апостоли нетремице гледали за Њим како иде на небо, гле, два човјека у хаљинама бијелим стадоше поред њих и рекоше:"Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо" Ово мјесто је и љетња резиденција јерусалимског патријарха. На овом мјесту је 1964. године одржан историјски сусрет између папе Павла VI и цариградског патријарха Атинагоре, који је означио важан корак у покушају помирења између двије деноминације, јер су укинули међусобну екскомуникацију (скинули анатему) двије цркве којом је 1054. почео Велик црквени раскол.

Света Гликерија претрпјела је мучеништво за вјеру Христову у другом вијеку током прогона хришћана од стране цара Антонина (138-161). Потицала је из племићке породице, отац Макарије био је градоначелник Рима, касније се преселио у трачки град Тројанопољ. Света Гликерија је рано изгубила оца и мајку. Приближивши се хришћанима, окренула се правој вјери и свакодневно посјећивала храм Божији.

Владар Тројанопоља Савин, добивши царско наређење за приморавање хришћана на жртвовање идола, одредио је за становнике града дан општег обожавања идола Зевса. Света Гликерија чврсто је одлучила да страда за Христа и рекла је хришћанима о својој намјери, замолила их да се моле да јој Господ пошаље чврстину да издржи муке. На Зевсов празник, света Гликерија, нацртавши знак крста на свом челу, појавила се у храму показујући свима свети крст уписан на челу. Усрдно се молила Богу да Он просвети незнабошце и сруши камени идол Зевса. Изненада се зачу грмљавина, статуа Зевса срушила се на под и разбила на ситне комаде. У бијесу, гувернер Савин и свештеници наредили су народу да каменује свету Гликерију, али бачено камење није додирнуло светитељку. Света Гликерија је била затворена, гдје јој је дошао хришћански свештеник Филократ и ојачао мученицу за подвиг који је био пред њом. Намјесник ју је у тамници мучио глађу. Али Гликерију је хранио анђео Божији, небеском храном. Када су отворили тамницу, угледаше је здраву и веселу, сву свијетлу. Тамничар Лаодикије видјевши то чудо повјерова у Христа и одмах га посјекоше. А Гликерију су бацили у огњену пећ, гдје је остала неповријеђена. Најзад су је бацили пред лавове, гдје света дјева предаде душу Господу. Пострадала је 177. године. Епископ Дометије и ираклијски хришћани сахранили су свету мученицу Гликерију. Из њених моштију потекло је миро. 

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 25. маја 2023. године, на празник Вазнесења Господњег – Спасовдан, свету Литургију у београдској Вазнесењској цркви крај моштију Светог владике Николаја Српског, које су дан раније пристигле из манастира Лелића. Поводом славе Вазнесењског храма и Града Београда, предстојатељу Српске Православне Цркве су саслуживали Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи источноамерички Иринеј, ваљевски Исихије и западноевропски Јустин, у присуству градских званичника и многобројног верног народа.
– Велики је благослов што Свети владика Николај походи Београд. Овај свет, који у злу лежи, Светог владику Николаја је називао нацистом, његово име је забрањивано, а небројено људи хапшено и затварано због помињања његовог. Свети владика Николај је прошао апостолски пут, жртвујући себе за Христа, али и нас приводећи Христу и вечном Небеском Царству. Данас славимо празник Вазнесења Господњег. Господ Исус Христос се исто онако као што је људском природом, а силом Божанства, васкрсао из мртвих, телом вазнео и људску природу учинио учесницом вечне и неизрециве славе Божје. То значи да је и нама отворен тај пут славе Божје да будемо сапричасници те вечне славе и вечног живота Божјег. Овај празник открива пуноћу смисла људског живота, открива где је човеку место, не у тами и у сенци смрти, него му је коначно место са Христом, Пресветом Богородицом и са свима светима у Царству Божјем. Зато је много важно да свету веру држимо чистом и како ваља у свему, а управо то нам је сведочио Свети владика Николај, највећи архијереј и учитељ у српском народу после Светог Саве, који је свој народ привео Христу, не само докле је ходао по земљи, него и после свог упокојења и до данас. Његова реч и данас одсеца таму и осветљава путеве нашег живота – нагласио је митрополит Јоаникије.
После освећења славских приноса домаћинa овогодишње славе г. Миленкa Џелетовићa и литијског опхода око храма, патријарх Порфирије је испред крста у порти Вазнесењског храма служио помен жртвама пострадалим у нацистичком бомбардовању престонице 1941. године, као и свим жртвама пострадалим 3. и 4. маја ове године у градским општинама Врачар и Младеновац. Извор: СПЦ

Преко стотину хиљада људи, сабраних око кивота Светог владике Николаја Српског, испунило је централне улице српске престонице током Спасовданске литије коју је данас преводио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Овогодишња слава престоног Београда, Вазнесење Господње, и традиционална Спасовданска литија због због бола и туге услед страдања и губитка живота наших младих људи у градским општинама Врачар и Младеновац протиче у знаку речи Светог владике Николаја Жичког и Охридског: Молитвом измолимо благословени мир међу људима!
На челу литије са великим крстом Господњим у рукама били су Патријархови стипендисти, Нишлијка г-ђица Сара Димитријевић, студент друге године Православног богословског факултета, и Ужичанин г. Милан Богосављевић, апсолвент Философског факултета у Београду. У складном поретку стотине свештеника, свештеномонаха, ђакона и чтечева, црквени хорови, припадници Војске Србије и Полиције, стотине ученика веронауке са својим вероучитељима и преко стотину хиљада Београђана стигло је до раскрснице улица Краља Милана и Краља Милутина, где је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио помен за упокојење душа невино пострадале деце Ане, Софије, Андријане, Катарине, Еме, Маре, Андрије и Ангелине и слугу Божјих Драгана, Немање, Лазара, Марка, Александра, Николе, Далибора, Милана и Кристине, као и свих жена жртава породичног насиља. Литија предвођена кивотом са моштима Светог Николаја Српског ће преко Трга Славија и Булевара ослобођења дошла до Спомен-храма Светог Саве, пред којим ће Његова Светост Патријарх г. Порфирије служити молебан и обратити се верном народу. Извор: СПЦ