Чудесног јављања Крста Господњег на небу над Јерусалимом 351. године наша Црква се сјећа 20. маја 2023. године. Овај догађај се догодио када је, након смрти светог цара Константина Великог у Византији, на престо дошао његов син Констанције, који је застранио у јерес аријанизма.
У девет сати прије подне, 7. маја 351. године, на небу се над Јерусалимом појавио равнокраки Крст Господњи, блистајући свјетлошћу која је јача од сунчеве. Многи људи су били свједоци чудесног знака, истовремено доживљавајући страх и изненађење. Према овим свједочењима, крст се појавио над Голготом, на којој је Христос разапет, а затим премјестио на Маслинску гору. Ширина Часнога крста одговарала је његовој дужини. Крст је истовремено заблистао свим дугиним бојама. Многи од оних који су видјели знак похитали су у цркву Васкрсења Христовог.
Цар Констансије је о чуду обавијештен у поруци јерусалимског патријарха Кирила , који га је, такође, позвао да пређе у православну вјеру.
Према сведочењу Созомен-а, историчара ранохришћанске Цркве, кроз ову појаву Крста многи Јевреји и Хелени дошли су у православну вјеру, приступивши кајући се Христу и примивши крштење.

"На молбу Његовог преосвештенства епископа бањалучког г. Јефрема, Сабор Српске Православне Цркве, донио је одлуку да епископа марчанског г. Саву, досадашњег шефа кабинета Његове Светости патријарха српског г.г. Порфирија, постави за викара епископа бањалучког" написано је званичном Инстаграм налогу епархије бањалучке. 
Епископ Сава марчански један је од најмлађих архијереја Српске православне цркве, а до сада је обављао и дужност секретара Његове Светости патријарха Порфирија. Епископ Сава (Бундало) рођен је 9. децембара 1984. године у Бањауци као Бојан Бундало, од оца Јове и мајке Гордане. Одрастао у Српцу гдје је завршио основну школу, а потом, 1999. године,по благослову епископа бањалучког Јефрема (Милутиновића), уписао и 2003. године завршио Цетињску богословију, као ђак генерације. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду дипломирао је 2010. године. Постдипломске студије завршио је на Институту Васељенске Патријаршије у Шамбезију, Швајцарска, гдје је магистрирао. Ментор му је био чувени православни канонич проф. др Власије Фидас. На Универзитету у Атини од 2015. до 2017. године студира грчки језик, а 2019/20. академску годину проводи на Општецрквеној аспирантури и докторантури Руске Православне Цркве у Москви, као и на Државном институту за руски језик „Пушкин“, усавршавајући знање руског језика. Током студија на Богословском факултету у Београду ближе се упознаје са патријрхом Порфиријем, тада професором на Факултету, под чијим духовним руковођењем завршава студије и прелази у Митрополију загребачко-љубљанску, где, од почетка службовања митрополита Порфирија у Загребу, постаје један од његових најближих сарадника уз кога се определио и припремао за монашки живот.
Монашки постриг примио је из руку Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема у свом родном крају, у манастиру Осовици, на Лазареву суботу, 20. априла 2019. године, послије чега бива причислен братству манастира Свете Петке у Загребу. У чин јерођакона рукоположио га је тада Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, другог дана Божића 2020. године. Рукоположење у чин јеромонаха патријарх Порфирије је извршио у истом храму 18. априла 2021. године. На приједлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном заседању 29. маја 2021. године изабрао је јеромонаха Саву за викарног Епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански. Епикоп марчански Сава говори француски, грчки и руски језик, и влада енглеским језиком.

На Сабору Српске православне цркве, такође је одлучено да, за администратора Митрополије загребачко-љубљанске буде постављен епископ буеносајрески Кирило. Он остаје епископ у Аргентини и Јужној Америци. Наиме, трон Митрополије загребачко-љубљанске остао је упражњен након што је тадашњи митрополит Порфирије изабран за патријарха. До данас, он је администрирао Митрополијом. Свети архијерејски сабор одлучио је и да нови чланови Светог архијерејског синода буду епископи браничевски Игњатије и горњокарловачки Герасим, умјесто епископа зворничко-тузланског Фотија и сремског Василија. 

У недељу, 21. маја 2023. године, прослава празника Светих цара Константина и царице Јелене, патрона Патријаршијског храма у Букурешту, започеће изношењем моштију Светих цара Константина и царице Јелене, Светог Нектарија и Преподобног Димитрија Новог, заштитника румунске престонице, на поклоњење верном народу. Свету архијерејску Литургију служиће Његова Светост Патријарх г. Данило у Патријаршијском Саборном храма, који ће и беседити после читања светог Јеванђеља. Уследиће свечани чин канонизације Светог Неофита Критског и додела награда победницима Републичког катихетског такмичења „Млади и стари нека славе име Божје“. 
Извор: СПЦ/ Румунска Патријаршија

​У суботу 13. маја 2023. године, уснула је у Господу грчка монахинња, некада позната и славна (60-их и 70-их година) грчка пјевачица ​Мери Алексопулу (Μαίρη Αλεξοπούλου).
Њена животна прича би се могла подијелити на два дијела: први дио као пјевачице до 43. године, а други дио као монахиње,
Мери Алексопулу одрасла је у Перистерију. 
До 42. године живјела је животом као из бајке. Сарађивала је са свим великим именима и појављивала се на врхунским мјестима тог времена. Када се удала оставила је живот пјевачице иза себе. Имала је двије кћерке, Константину и Елефтерију. Године 1984. како то често бива, када су људи у најсрећнијим тренуцима, у једном тренутку њен живот се потпуно промијенио. Прерана смрт њене 18-годишње кћерке у саобраћајној несрећи – натјерала ју је да схвати да је све узалудно и тако је започео други животни пут: монашки. Посветивши се Богу, добила је монашко име Теонимфи (Невјеста Божија).
„Моја Константина је 1984. имала 18 година, непосредно прије него што је отишла да студира политичке науке у иностранству. Једног јутра је узела ауто из наше куће да оде у продавницу у Кифисији. На скретању Агиа Марина код Коропија дошло је до фронталног судара са камионом. Њена смрт била је тренутна. Гледала сам у празно, испред себе. Скакала сам горе-доле по каучу. Онда сам изашла на нашу терасу и капи кише почеле су да падају из облака. Заиста тешко, не можете то ни замислити. И у том тренутку сам се окренула Богу: 'Боже мој, да ли плачеш са мном?'”, изјавила јее Мери Алексопулу за лист Еспресо. Од тада је почела стално да иде у цркву како би се изборила са губитком. Двије године касније одлучила је да се замонаши. Године 1992. направила је своје тихо духовно уточиште, Панагија Теонимфи, у свом старом дому у Коропију. Потпуно је напустила секуларни свијет. Престала је да гледа телевизију и о томе шта се догађа у свијет сазнавала је од вјерника који су недјељом посећивали манастир због богослужења.
Њен велики успјех био је "Бамбола" (1968) који су сви пјевали и пуштали на радију. 

Грузијска православна црква прославила је 17. маја 2023. године Дан светости породице. У знак сјећања на овај догађај, мјестобљуститељ (locum tenens) Патријаршијског престола, митрополит сенакски и чкоротцуиски Шио (Муџири), служио је молебан у Кашветском храму Светог Ђорђа (грузијска православна црква у центру Тбилисија) у Тбилисију, пред чудотворном Ацкурском иконом Богодорице, која је посебно поштована у Грузији, наведено је на званичној Фејсбук страници.
Затим је митрополит Шио предводио крсни ход, која је са чудотворном иконом Богородице ишао Авенијом Руставели од Кашветске цркве до Саборнох храма Свете Тројице, гдје је, такође, одслужен молебан. Дан јединства и светости породице установљен је на иницијативу Његове Светости Патријарха Илије II 2014. године. „Ако су породице јаке, и држава ће бити јака и непоколебљива“, изјавио је тада предстојатељ Грузијске православне цркве.  Празник је установљен као противтежа Дану борбе против хомофобије, који се такође обиљежава 17. маја. На данашњи дан 2013. године, присталице традиционалних вриједности снажно су растјерале скуп у одбрану грузијске ЛГБТ заједнице. Од тада се у Грузији не одржавају поворке ЛГБТ представника, а Дан светости породице постао је надалеко слављен национални празник. Како је саопштено раније, грузијски премијер Иракли Гарибашвили изјаснио се против диктата сексуалних мањина на годишњој конференцији конзервативне политичке акције одржаној 4. маја 2023. године у Будимпешти.

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар Карађорђевић приредио је 18. маја 2023. године у Белом Двору у Београду свечани ручак за Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и архијереја Српске Православне Цркве, учеснике редовног заседања Светог Сабора. Патријарх Порфирије захвалио је принцу Александру за гостопримство и пожелио срећу и благостање краљевској породици, истичући да је "глава краљевског дома уједно и глава српске породице".
"Краљевски дом је важан део не само наше историје, него и будућности. Он је омогућио да и наш народ сија и споља и изнутра", рекао је патријарх.
Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар Карађорђевић је, у обраћању члановима Сабора СПЦ, рекао да су Црква и круна увијек биле блиске, да су заједно радиле за добробит народа и државе и да ће тако наставити, саопштено је са Краљевског двора.
"Наше старе традиције нас обавезују, а мудрост наше цркве је вековима стара. Та мудрост нас је провела кроз многе потешкоће, учинила нас јачим и уједињеним. Знам да ће Црква на челу са патријархом Порфиријем наставити да води наш народ на путу јединства и слоге", нагласио је Карађорђевић.

Користећи космичке зраке и ласере у Напуљу, у Италији, откривено је старо грчко насеље старо 2.500 година. У студији објављеној 3. априла у часопису Scientific Reports каже се да су, такође, пронађене катакомбе раних хришћана који су тамо живјели током римског доба. 
Употреба космичких зрака и ласера омогућила је истраживачима да испитају подземље без потребе за било каквим физичким ископавањем. Раније су истраживачи били свјесни присуства древних грчких гробова испод града, али нису могли да им приступе све док им најсавременија технологија није омогућила да завире испод површине без ископавања. 
У чланку се, такође, говори о процесу истраживања, детаљно о употреби муографије за лоцирање подземних празнина које раније нису биле познате археолозима. Мион је субатомска честица са већом масом од електрона, а њихови трагови су забиљежени коришћењем технологије нуклеарне емулзије. Миони настају космичким зрацима у Земљиној атмосфери.  Истраживачи су користили детекторе способне да детектују мионе, који су „високоенергетске наелектрисане честице произведене космичким зрацима“. Тим који је предводио физичар Валери Тиоуков поставио је уређаје за праћење миона 59 стопа испод земље у подрум из 19. виjека. Током 28 дана, тим је забiqежио око 10 милиона миона и проучавао њихове обрасце кретања.
Напуљ су основали древни Грци између 7. и 6. вијека пне, назвавши га Партенопа (по митској сирени, оснивачици града). Касније је преименован у Неаполис (старогрчки: Νέα Πόλις, што значи „Нови град“) око 650. године пре нове ере. Подручје се могло похвалити многим храмовима, форумом и бројним подземним гробницама. У округу Рионе Санита, који је сада веома насељен и сликовит, налазе се гробнице из више фаза окупације. Приступ древним канализацијама, цистернама и гробницама које су 33 стопе (10 метара) испод улица је изазован због савремених зграда изнад њих. Да би се превазишао овај изазов, тим италијанских и јапанских истраживача предложио је коришћење савремених техника за идентификацију непознате хипогеје за сахрањивање. 

Благодарећи Богу и љубави Божијој успјешно смо реализовали идеју вјероучитеља Вељка Станојевића да наша школа добије опремљен кабинет за Православну вјеронауку.
Захваљујући разумјевању директорице школе госпође Драгице Тубић која је одобрила да од једне учионице опремимо кабинет за Православну вјеронауку који ће олакшати и побољшати услове рада и ученицима и вјероучитељу. Највећу захвалност за ову донацију али и за духовну бригу о нашим ученицима и наставницима дугујемо нашем пароху, протојереју-ставрофору Теодору Станишићу који је највећим дијелом помогао опремање кабинета Православне вјеронауке.
Хвала свима који су учествовали у овом пројекту. Извор

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са господом архијерејима окупљеним на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, посетили су данас у Генералном секретаријату г. Александра Вучића, председника Републике Србије.
Првојерарх Српске Православне Цркве и архијереји су разговарали са председником Републике о неколико за наш народ веома важних питања, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору је наглашено да је јединство народа, поготово у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса, а да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Том приликом, патријарх Порфирије је истакао:
– Уважени господине Председниче, Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господо и госпође министри, драга браћо и сестре,
За нас је радост што можемо да будемо заједно са вама у Председништву Републике Србије, које осећамо заиста не као своју кућу, него осећамо да јесте наша кућа. Осећамо са једне стране потребу да искажемо да све оно што се овде чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије, има нашу подршку. Са друге стране осећамо одговорност, јер нисмо само посматрачи збивања, него осећамо сами да имамо одговорност за свако добро нашег народа где год да он живи, а нарочито у Републици Србији, као и за добро свих људи, јер једно друго не искључује. Где год желимо добро нашем народу то подразумева добро и свима онима који су са њим.
Као Црква ми знамо шта је вера у Бога, али и то да је човек, поред свих осталих потреба које има, пре свега биће које има потребу за, да тако кажем, метафизичким утемељењем свога постојања. Није само искуство вере и нама не треба то говорити и доказивати, него је чињеница коју препознаје наука и то не од јуче, дефинишући човека као homo religiosus, дакле, биће које поред осталога има потребу за Богом, бави се питањем Бога. И пред саборским оцима сам се сетио једне приче везане за Анштајна. Њему је један гост, кога он поштује, поставио питање: Шта је смисао и циљ живота? Он је знао да је Анштајн човек који има и памети и знања, неко ко може да одговори на многа питања. Одговор великог научника је био: Ако се питамо о циљу и смислу живота онда припадамо људима који се баве питањима вере. Саговорник је тада закључио: Ако је то тако, онда је сувишно и можда боље да се уопште питамо о смислу и о циљу постојања. Анштајн је на то додао: Могућ је такав један пут. Међутим, ако би се тако поставили у односу на питање смисла и постојања живота тада бисмо били људи којима не само да је тешко да живе него би било немогуће да живе. Дакле, да парафразирам самог Ајнштајна, без питања вере, без Бога, човеку не само да је тешко живети, него је и немогуће. Шта сам овим хтео да кажем? Хтео сам да кажем следеће: да – разговарали смо не једампут на ту тему. Сви ми из Цркве, јавно смо износили не једампут, оно што сматрамо да је важно. Чињеница је да је веома важно да се боримо на сваком пољу живота једног народа и државе, као што су економија, безбедност… да тражимо решења за разне изазове са којима се суочавамо на пољу друштвених, психолошких, политичких и свих других изазова. Међутим, ако простор вере остане празан као фундаментални, онда и сви ови други простори, ма колико били успешни или ма колико са више успеха или мање успеха покривали наше потребе, остају ипак у најмању руку или у најбољем случају краткорочни.
Ових дана смо се суочили са великом трагедијом у нашем народу. После овог нашега састанка и ове трпезе љубави ићи ћу на сахрану Ангелине, која се упокојила као десета жртва масакра који је починио један дечак. Сви овај проблем покушавају да разумеју: зашто се десило то што се десило? Наравно, многи у том покушају, по сваку цену траже одговорног изван себе, оптужујући другога, ко год да је тај други, да је он одговоран за то што се десило. Као да нисмо један организам. Ја сам не једампут рекао да смо сви одговорни. Ја  сам први одговоран и нећу да анализирам шта то значи, зато што размишљам о свету, о човеку и о себи у духу Јеванђеља. Међутим, било ми је интересантно да су и психолози и социолози и стручњаци разних профила, позивани на све могуће медије да кажу шта мисле о томе, зашто, како и ко је крив, изузев, у само неколико случајева на мањим медијима где су позвана два свештеника. Нигде никог од оних који би имали шта да кажу, али не само да кажу, него који би засигурно речју Христовом, речју Јеванђеља помогли свеукупном суочавању са тим изазовом и решавањем тог проблема. Мене су позвали ђаци из Земунске гимназије, најбројније гимназије у Србији у вечерњим часовима, да им се обратим. Било је преко хиљаду деце. Ниједне медијске екипе није било да то забележи. Ја немам лично проблем са тим, да ме не разумете погрешно. Напротив, верујем да би сваки епископ, вероватно и сваки човек који има неку функцију, радо изабрао да буде негде у миру и тишини, да није у вртлогу бура које, бојим се, нису само завитлане овде на нашим просторима, него да су пре свега глобалног карактера и да су тешко ухватљиве. Сви ови социолошки, психолошки, филозофски и разни други покушаји личили су ми, слушајући и гледајући то што се збива на екранима, као да неко гледајући узбуркано море види таласе и покушавајући да дефинише таласе хоће да објасни дубину мора.
Враћајући се на Анштајна и чињеницу да је човек homo religiosus мислим да је важно да сви разумемо да нам је Бог свима потребан. Наш народ је православни народ и да није било православне вере која га је уобличила Јеванђељем Христовим кроз историју и кроз векове ми не бисмо били данас то што јесмо. И зато је веома важно, а разговарали смо већ и раније, да питање веронауке вратимо само у почетни положај, онако како је то било у најмању руку када је уведена и враћена у школе, како се не би десило да нам због великих искушења и изазова са којима смо суочени промакне брига о суштини онога што јесмо, јер ако одбранимо љуштуру, своју спољашњу форму, што је неизоставно важно и веома тешко, а будемо се изнутра расточили, заправо не буде нас било, шта ће нам онда и та спољшња форма, коме ће служити и шта је она.
Вама хвала што разумете потребе свог народа, а то јесу и потребе наше Цркве. О суштинским и важним проблемима и темама сви морамо заједно размишљати и свако може, а и треба, да да свој допринос. Ми смо, ево, на Сабору и разговарамо пре свега као људи Цркве, црквено размишљајући о ономе што је суштина нашег постојања, о вери у Христа, о светој Литургији, о богослужењу, о молитви. Међутим, ми нисмо измештени из овога света и времена, него на тим темељима, кроз призму Христову, кроз призму Јеванђеља, сагледавамо овај свет, односно оно што јесте најнепосредније наше искуство и на шта смо позвани, а то је да Христовом речју и Христом дамо преспективу и могућност живота у нади и у вери да не можемо бити поражени.
Хвала вам на овом позиву и опростите што сам можда задржао неки минут више вашу пажњу. Питање свих питања или најважније питање у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања. Косово и Метохија су наша колевка, али у исто време, стојећи на позицијама за које мислимо да су правичне, да су праведне и истините, сва братија је много више речи посветила потреби да наше молитве буду за заједнички живот на Косову и Метохији и са Албанцима и са свима другима, као и за заједнички живот са свим људима где год да живимо, са другима и другачијима, да наше молитве и наши напори буду усмерени на то да колико год можемо допринесемо разумевању других и да други разумеју нас, на показивању елементарне хуманистичко-антрополошке иситне да човек без човека не постоји, да је човек створен не да буде човеку вук, него да буде пријатељ, да је други створен Богом, вољом Божјом, да кроз њега упознамо себе и упознамо поменути циљ и смисао нашег постојања. И то је негде једногласно не само размишљање него и осећање свих браће архијереја и читавог нашег Сабора. Хвала и опростите!

Са великом радошћу, Света Митрополија Калавритска и и Егиалиска обавијестила је свој благочестиви народ да је Свети Синод Цркве Грчке, на засједању 11. маја 2023. године, одлучио да прослиједи Цариградској Патријаршији на коначно одобрење њихов приједлог у вези са канонизацијом преподобног монаха Христофора Панагиотопулоса, од миља познатог као „Папулакос“ (+ 1861), из Армпоуна из Калаврита, који је био „изабрани сасуд“ Господњи током тешког периода 19. вијека да буде нови Апостол Православља народу Грчке.
***
Постоји неколико различитих мишљења како је он добио овакав надимак. Неки сматрају да су га тако прозвали због његовог малог раста. А неки су говорили да је добио такав надимак пошто је своје проповиједање започео у старости, након једне визије, која му се указала у његовој родној, напуштеној кући у Арбуни. И дан данас стари монаси у Грчкој зову се Папулаки. Папулакос је умањеница за папули. Пошто су га Спартанци веома цијенили и поштовали, промијенили су назив папули у папулакос. Он сам себе је називао Христофор монах или Христофор - грчки проповједник. Документи у јавном регистру, а и она докуента издата од стране Светог Синода Грчке као и званични извјештаји ословљавају га овим именом, добијеним од људи - "Папулакос."
***
Преподобни Папулакос је био веома активан у периоду великих историјских превирања. Свесрдно се борио против страних утицаја, западних традиција страних православној традицији. Критиковао је монарха, који је затворио многе манастире и срушио византијске свете цркве. Због својих ватрених проповиједи био је прогањан, мучен и затваран. Модернизатори тог времена оптуживали су га да је неваљалац, јер су им сметале његове ријечи. Папулакос је од самог почетка схватио да је западна теологија неортодоксна и антиправославна. Западна теологија је настојала да спусти небо на земљу, да задржи хришћане у ропству, да његује арогантни хуманистички хуманизам, а све то је доводило до атеизма. Зато је одлучио да поучава људе великим истинама ризикујући свој живот. 
Христофор Панагиотопулос, или Христопанагос, или Папулакос, или Папулакис, рођен је у малом селу Арбуна у села Арбуна, југоисточно од историјског града Калаврита, око 1780. Живио је умјерено и одмјерено, са три брата, и био је трговац животињама. Од малих ногу волио је учење, молитву и монаштво. Отприлике када му је било 60, Папулакос се окренуо моначком животу. Према неким историчарима ова промјена у његовом животу приписује се виђењу које је имао у његовој кући, у Арбуни. Прича се да је током овог догађаја изгубио свијест на три дана. Изгледао је као да је мртав. Видјевши његово беживотно тијело, родитељи су очекивали чудо. Њихове молитве су биле услишене пошто су његово тијело положили у Црку Св. Атанасија, која се налазила сјеверно од њихове куће. Након што се повратио свијести, смисао постојања се тотално промијенила за Папулакоса. Одлучио је да своју имовину подијели браћи Атанасију, Андреасу, Гиоргиосу, и једној сестри. Онда им је повјерио задатак да брину о породичној кући у којој је имао чудесно виђење.После овог виђења постао је монах у манастиру Св. Атанасија у Филији, у граду Клиторији.
Предао је свој дух 18. јануара 1861.године. Његово сјећање остаје живо због његове чистоте, аутентичности, понизности и истинитости у његовом животу. Несебичне и пожртвоване личности неопходне су и за данас. Мрачни, нејаки, мрачни и немирни дани попут нашег траже херојство, храброст, одважност и смјелост.

Институт за превођење Библије представио је први превод књиге пророка Данила на аварски језик. Књига Данила је једна од најчитанијих књига Старог завјета. Садржи чувене приче о пророку Данилу у лављој јами, о тројици младића у огњеној пећи, о тајанственим списима на зиду, итд. Садржи и многа пророчанства о будућности, наводи се на сајту Института за превођење Библије.
Догађаји описани у Књизи пророка Данила одвијају се на прелазу из седмог у шести вијек пре нове ере. Према традиционалном мишљењу, ову књигу је саставио сам пророк Данило. Написана је на два језика - јеврејском и арамејском, који је у то вријеме био језик комуникације између различитих народа Блиског истока. Овај превод је пажљиво провјерен у односу на јеврејски и арамејски изворни текст.
Аварски језик припада нахско-дагестанској језичкој породици, број оних који говоре овим језиком је 850 хиљада (попис из 2010.), 956,8 хиљада (попис из 2021. године). Такође га користе као лингва франка (латин. lingua franca) народи андске и цезијске језичке групе. Авари углавном живе у Републици Дагестан, гдје чине око 30% становништва. раније Институт, уз учешће висококвалификованих стручњака за аварски језик, објавио: Јеванђеље по Јовану (1979); Јеванђеље по Марку (1996); Јеванђеље по Луки / ДАП (2000); Приче Соломонове (2005, 2007); Нови завјет (2008); Постање (2011); књиге о Рути, Јестири и Књиг пророка Јоне (2017); Књига о Царевима (2021).
Књига пророка Данила може се грубо подијелити на два дијела. Радња првог дијела (гл. 1-6) односи се на вријеме када је јеврејски народ био у вавилонском ропству, под јармом окрутног Навуходоносора II. Други дио (гл. 7–12) посвећен је Даниловим божанским визијама и откривењима о судбини Јудеје и паганских царстава која су утицала на историју Божјег народа, од вавилонског ропства. Виђења су пуна мистериозних симболичких слика. Пошто је језик визије кодиран, у већини случајева је тешко разумјети да ли се догађаји о којима се приповиједа односе на историјске догађаје и ситуације који су се већ десили или на оне који ће се тек догодити у будућности. Властита имена у преводу пренесена су фонетском адаптацијом и писана по правилима аварске фонетике. Ријечи за које не постоји еквивалент у аварском језику означене су фуснотама у којима су дата њихова објашњења. Издање садржи 8 илустрација у боји које су претходно креиране за сличну адигејску публикацију.

Нови храм, у главном граду Пољске, копија је цркве Свете Софије у Цариграду.
У Варшави је 14. маја 2023. године обављено свечано освећење новоизграђеног православног храма Свете Софије Премудрости Божије, преноси сајт Пољске аутокефалне православне цркве.
„Ово је прва изградња православне цркве у Варшави после више од сто година, која је копија свјетски познатог византијског чуда умјетности 6. вијека – цркве Свете Софије у Цариграду“, наводи се на сајту Пољске аутокефалне православне цркве.
Датум 14. мај 2023. године биће златним словима исписан на страницама историје Православне Цркве у Пољској и Пољске. Након више од десет година тешких напора да се добије дозвола за подизање православног храма у Варшави, и непуних осам година након освећења камена темељца, захваљујући љубавној помоћи Створитеља, као и титанским напорима Његовог Преосвештенства, митрополита Саве, догодило се и освећење храма Свете Софије у Варшави.
Освећење храма предводио је Предстојатељ Пољске Цркве, Његово Блаженство Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, захваљујући чијим „титанским залагањима“ је настала ова светиња. Саслуживали су му епископи и свештенство из свих епархија ПАПЦ (Поољска аутокефаална правосла́вна црква, ПАПЦ (на пољском Polski Autokefaliczny Kościół Prawosławny). Нови храм, упркос својој величини, није могао да прими све - на освећење је дошло много ходочасника. Током прославе пјевало је шест хорова, укључујући и хор који чине вјерници Етиопске цркве који живе у Пољској. Било је појања на црквенословенском, пољском, грчком, арамејском, грузијском, амхарском и енглеском језику. Церемонији је присуствовала представница Канцеларије предсједника Пољске Паулина Малиновска-Ковалчик, која је прочитала честитку Анџеја Дуде. Такође, на освећење храма дошли су и посланици који учествују у раду Интерпарламентарне скупштине православља, дипломате, представници локалне власти и Католичке цркве. На сајту ПАПЦ се напомиње да се освећење цркве Свете Софија у Варшави поклопило са 25. годишњицом избора митрополита Саве за предстојатеља Пољске православне цркве. Мошти невиних Витлејемских младенаца и Детета-мученика Гаврила Бјалисточког ношене су у опходу око цркве.  У својој бесједи након прочитаног јеванђеоског зачала архиепископ вроцлавски и шчечински Георгије означио је овај дан као тријумф мученичког пута Православља у Пољској, која је изгубила око 200 цркава, али се данас опоравља захваљујући напорима митрополита Саве.

Најпознатија руска икона, која се сматра једним од највиших достигнућа руске умјетности, „Света Тројица“ преподобног Андреја Рубљова враћена је Цркви, наводи сајт патриарцхиа.ру. Напомиње се да је чувена икона враћена Цркви као одговор на бројне молбе вјерника.
„Одговарајући на бројне захтјеве православних вјерника, предсједник Руске Федерације В.В. Путин донио је одлуку да врати Руској православној цркви чудотворну икону „Тројица“ коју је насликао преподобни Андреј Рубљов.
Икона ће годину дана бити изложена за јавно поштовање у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, а затим ће заузети историјско мјесто у Тројицком саборном храму Тројице-Сергијеве лавре.
„Тројица“ (такође „Авраамово гостопримство“) је икона Свете Тројице коју је насликао Андреј Рубљов у 15. вијеку (по мишљењу стручњака Третјаковске галерије, између 1422. и 1427. године), најпознатије његово дјело и једно од два сачувана дјела, која су, према научницима, аутентично његова. Далеко је позната изван граница Русије као једна од најљепше представљених старозавјетних библијских сцена Гостопримства Аврамовог или Свете Тројице.
До револуције 1917. године, икона „Тројица“ налазила се у Саборном храму Тројице-Сергијеве лавре, али је касније изнесена из манастира, прво на рестаурацију, а затим на чувањее у Третјаковску галерију.
У јулу 2022. године икона је послата у Тројице-Сергијеву лавру на богослужења посвећена 600-годишњици проналаска моштију Светог Сергија Радоњешког. 16. и 17. јула, први пут од Октобарске револуције, била је изложена у Тројице-Сергијевој лаври. Све ово вријеме „Тројица“ је била у покретној климатској витрини, која је направљена специјално за транспорт иконе у Лавру. По повратку у музеј, икона је шест мјесеци нила под надзором рестауратора. Тада су медији пренијели да су стручњаци на њој пронашли бројна љуштења слоја боје. У децембру је икона враћена у поставку музеја и изложена под антирефлексним стаклом.

22 земље Азије, Африке, Блиског истока и Источне Европе на годишњој Популационој конференцији УН блокирале су резолуцију о свеобухватном сексуалном образовању дјеце. Усвајање документа тражили су САД, Европска унија и друге западне земље.Присталице „свеобухватног сексуалног образовања“ (comprehensive sexuality education, CSE) и сексуалне аутономије дјеце више од једне деценије настоје да легитимишу одговарајућу либералну агенду на међународном нивоу. И овог пута, да би обезбиједиле жељени резултат, САД и Европска унија покушале су да задобију подршку предсједавајућег конференције Г. Леуке (Gheorghe Leucă), амбасадора Молдавије у УН. Уочи расправе, Леука је представио план у којем је похвалио сексуално образовање дјеце. А у нацрт резолуције унесен је и нови параграф којим се гарантује право дјеце на приступ абортусу, контрацепцији и другим услугама репродуктивног здравља без сагласности родитеља. Међутим, документ је наишао на оштре критике десетина делегата који су изразили "озбиљну забринутост и разочарање" због приоритета које је поставио предсједавајући. Против предложеног нацрта резолуције били су: Алжир, Белорусија, Брунеј, Камерун, Демократска Република Конго, Египат, Еритреја, Етиопија, Гамбија, Ирак, Иран, Либија, Мали, Мауританија, Нигерија, Сирија, Руска Федерација, Саудијска Арабија, Сенегал, Јемен, Уганда и Зимбабве. Тако је представник Египта осудио западне земље због одбијања да признају родитељима „приоритетно право” на образовање своје дјеце, што директно произилази из Универзалне декларације о људским правима. Представница Пакистана подсјетила је делегате на 263 милиона дјеце лишене образовања и изразила увјерење да међународној заједници не смета недостатак сексуалног образовања, већ недостатак школа, књига и воде. Након вишечасовне расправе, што је указивало на недостатак консензуса, молдавски амбасадор при Уједињеним нацијама био је приморан да повуче ову резолуцију. Дебата о сексуалном образовању дјеце једна је од најспорнијих у мултилатералним преговорима. Као што је примијетила стручњакиња за сексуално образовање Мери Ен Мосак, „западна промоција ЦСЕ програма игнорише чињеницу да су ови програми пропали упркос чињеници да су милијарде долара потрошене у Сједињеним Државама током протекле деценије да би секс учинио „безбједним“. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања Правлајф.орг

Под сводовима Спомен-храма Светог Саве на Врачару 15. маја 2023. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, отпочео је радни део заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

Заседање се одржава у крипти Светог великомученика кнеза Лазара, a по процедури одређеној Пословником о раду заседање почиње усвајањем дневог реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја свих централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: ​ТВ Храм

​Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започео је 14. маја 2023. године светом архијерејском Литургијом којом је, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење отачаствених архијереја.
На крају свете саборне архијерејске Литургије, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је поручио:
– Браћо архијереји, браћо свештеници, драга браћо и сестре, по промислу Божјем и по благодати Духа Светог ми, архијереји Српске Православне Цркве, сабрали смо се у престоници нашој и служили свету Литургију овде, у саборном заветном храму нашег народа. Служили смо свету Литургију, како је дивно владика Игњатије рекао, да бисмо показали да је Црква сабор, заједница. Сваки сабор добија свој смисао и своју пуноћу само кроз сабор који јесте света Литургија на којој нисмо само сабрани ми људи, него смо сабрани у Христу и око Христа са свим светима и сви ми заједно.
Обичај и предање јесте да се епископи Цркве Христове сабирају да служе свету Литургију, али истовремено да размишљају о свим изазовима са којима се суочава и Црква као таква, али и сваки појединац тамо где се налази у свом времену и простору. Ми данас живимо и у времену и у простору који је, како се то каже, глобално село, а то значи да не постоји ништа што нас се не тиче и не постоји ништа што било где да се догоди неће доћи и до нас. И у најудаљенијем месту и најусамљенијој тачки земљиног шара допире све оно што се наизглед налази далеко и што се не тиче те тачке. Међутим, глобални свет је показао да смо и споља, а ми знамо у суштини да смо сви међусобно повезани, као и да све што чини један тиче се читаве Цркве, али се тиче и читавог људског рода. Зато се Сабор и сабира. Архијереји су, слава Богу, дошли су из читавог света, из свих крајева где их је Црква одредила и дала благослов да изграђују Тело Христово. Дошли су са својим искуством, са својим увидима, а сабрали смо се сви заједно да, уз молитву и вером у Христа, покушавајући најпре да разумемо шта је оно што се збива око нас, али и у нама, а онда вером и молитвом трудимо се и трудићемо се да дамо одговоре на изазове и на сва збивања, имајући увек у свету само један и једини циљ, а то је да сведочимо Христа распетог и васкрслог и да наша реч буде увек реч Христова, реч Јеванђеља, која ће наравно негде звучати на један начин, негде на други, неко ће на свој начин доживети, а опет неко други на другачији начин. Међутим, у Сабору и саборно, и у светој Литургији и кроз свету Литургију, увек ће бити једна и јединствена реч, јер ће бити реч Христова. Зато се Сабор сабира не да би уподобио Цркву или да би уподобио Јеванђеље Христово овом свету, него држећи се Јеванђеља и речи Христове, литургијског искуства, има за циљ и моли се Богу да оним што је вечно и што је истинито преображава свет и од света чини Цркву. Понекад ће реч Цркве зато бити наизглед опора и горка, а понекад и блага. Међутим, она ће увек бити реч Христова, а то значи увек ће бити отрежњујућа и исцељујућа.
Нека Бог да да овај наш Сабор протекне у миру, у међусобном разумевању, у љубави. Нека протекне у слободи, а то значи да протекне у могућности да свако износећи своје мишљење, свој доживљај и свој став допринесе да се када разговарамо о проблемима сваки проблем сагледа са сваке могуће стране, а када разговарамо о нечему што треба афирмисати да у ономе што афирмишемо, тј. сведочимо буде укључен допринос сваког у једно сазвучје, што јесте симфонија, али у једном гласу. Молимо, браћу, сестре и вас који сте се овде сабрали народе Божји, да се молите за нас епископе, јер Црква смо сви ми. И зато ћу само додати да онда када неко препознаје у Цркви силу Божју он је препознаје у свима нама заједно. И опет, када неко, а имамо нажалост неретко и такве изазове и искушења, изврће оно што је реч Цркве, неретко клевеће, неретко мења тезе, неретко одређује шта Црква треба да чини, он то каже свима нама. Није Црква само четрдесет или педесет епископа него је Црква народ Божји, а епископи су на месту и по обличју Христовом да би приносили у име свих жртву бескрвну и да би вршили тајну Христову.
Нека све Господ благослови. Браћо архијереји, нека нам Бог да најпре смирења, љубави, мудрости и осећања да у сваком од нас има места за сваког, као и одговорности за дело и реч Цркве овде и сада, али и свугде где год нас је Бог поставио. Христос васкрсе!
***
​На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео је одлуку да, на основу члана 59. Устава Српске Православне Цркве, сазове Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у његово редовно заседање. Радни део заседања највишег јерархијског, црквено-законодавног и црквено-судског тела Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, започеће у понедељак, 15. маја 2023. године у крипти Светог великомученика кнеза Лазара храма Светог Саве на Врачару. По процедури одређеној Пословником о раду, заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја о архипастирском раду свих епархијских архијереја, централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност.
Извор: https://spc.rs

У организацији Републичког педагошког завода Републике Српске и Катихетског одбора Републике Српске и ФБиХ 13. маја 2023. године у ЈУ ОШ "Иван Горан Ковачић" Мркоњић Град одржано је Републичко такмичење из Православне вјеронауке. Дванаест ученика VIII разреда показало je завидно знање што се види из податка да ниједан тест није имао испод 76 бодова, што је за овај ниво такмичења изузетан успјех. Тема овогодишњег такмичења била је: „ЈЕВАНЂЕЉА – БЛАГА ВИЈЕСТ О ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ“. Ова тема обухватала је реализоване наставне садржаје осмог разреда о животу и проповиједи Господа Исуса Христа са циљем да се код ученика подстакне култура читања Светог писма Новог завјета још од школског узраста. При припреми за такмичење ученици су користили Уџбеник Православне вјеронауке за осми разред и Јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану. По завршетку тестирања ученика прегледани су и дешифровани тестови, проглашени побједници, а потом су ученици и вјероучитељи посјетили храм Рођења Пресвете Богородице и храм Св. Саве у Мркоњић Граду. Награде за овогодишње Републичко такмичење из Православне вјеронауке обезбиједио је Републички секретаријат за вјере Републике Српске и Катихетски одбор СПЦ. По завршетку такмичења у парохијској сали услиједио је заједнички ручак за ученике, вјероучитеље и госте.
Побједник овогодишњег такмичења из Православне вјеронауке је Тамара Станковић ученица 8. разреда из ЈУ ОШ "Иво Андрић" Ђулићи са освојена 94 бода од могућих 100. Тамару је за такмичење припремала и водила њена вјероучитељица Стојанка Никчевић.

ТЕСТ са Републичког такмичења и РЈЕШЕЊЕ теста

Велика Британија је постала прва држава на свијету која је легализовала рађање дјеце од три родитеља по лиценци из 2015. године. Тврди се да се у земљама попут Мексика и Украјине дјеца већ рађају од три родитеља мало другачијим методама. ​Према писању британског листа "Дејли мејл", ово је највећи корак напријед од самог ИВФ-а (ин витро оплодње; енгл. in vitro fertilisation - IVF). Ова метода, названа третман митохондријалним донирањем (МДТ), према ријечима њених проналазача, штити дјецу од групе митохондријалних болести које се насљеђују усљед дефекта митохондрија мајке. МДТ процедура омогућава женама да замијене своје болесне митохондрије здравим митохондријама узетим из јајне ћелије друге жене.
И, иако ће бебе сада технички имати двије мајке, друга „мајка“, према креаторима методе, неће имати стварну генетску везу са дјететом, дајући само 0,1% њеног ДНК.
Поступак који има за циљ да спречи мајку да пренесе лоше гене у митохондријама детету, укључује давање жени ДНК од три особе, преноси Sky news наводећи да су лекари добили малу количину митохондријске ДНК коју је обезбиједио „трећи родитељ”. Центар за плодност у Њукаслу добио је прву лиценцу за контроверзну терапију 2017. године, након што су посланици и колеге изгласали да се то дозволи 2015. у складу са Законом о хуманој оплодњи и ембрионима. Регулаторна агенција за људску оплодњу и ембриологију саопштила је да је забележено мање од пет порођаја као резултат поступака преноса митохондрија. Процедура клинике Њукасл се спроводи преносом генетског материјала који ефективно кодира идентитет бебе у јајну ћелију донатора чија је сопствена нуклеарна ДНК уклоњена. Ово производи ембрион који садржи здраве митохондрије од донора и нуклеарну ДНК од бебине мајке и оца. Митохондрије држе само око 0,1одсто ДНК особе која је увек наслеђена од мајке, а може доћи до проблема ако митохондријска ДНК није добро што резултира широким спектром потенцијално фаталних стања укључујући проблеме са срцем, отказивање јетре, поремећаје мозга, слепило и мишићну дистрофију. Такве митохондријалне болести су неизлечиве и погађају око једног од 6.500 деце широм света. Третман је осмишљен да спречи да се погрешни гени пренесу на будуће генерације, потенцијално елиминишући тако страшне болести заувек. 
Питер Томпсон, извршни директор ХФЕА, рекао је:
„Лечење митохондријалним донацијама нуди породицама са тешком наследном митохондријском болешћу могућност здравог детета. Велика Британија је била прва земља на свету која је дозволила третман донирања митохондрија у оквиру регулаторног окружења. Ово су још рани дани за третман митохондријалног донирања и ХФЕА наставља да разматра клинички и научни развој". Прва беба на свету створена од ДНК од три родитеља рођена је у Мексику 2016. године уз помоћ тима из Њујорка, јер је мајка имала гене за Лијев синдром, фатални поремећај који утиче на нервни систем у развоју.
Читаоци британског листа "Дејли мејл" углавном су скептични према оваквим експериментима и изражавају забринутост: „Чињеница да се то може учинити не значи да треба да се уради. Природа никада није намјеравала да се гени троје људи користе за зачеће“; „Ово је исмијавање природе. Живимо у веома опасним временима са вјештачком интелигенцијом и стварима као што су „дјеца дизајнера“. Гдје све то престаје???”; „Дух Виктора Франкенштајна живи". Ипак, има оних који здушно подржавају иницијативу.

У селу Вунене, недалеко од грчког града Ларисе, јак вјетар оборио је дрво из којег једном годишње цури црвена течност слична крви. Ова чудесна појава, која се не среће нигде другдје, догађа се 9. маја, на празник преподобномученика Николаја Новог, који је живио у Грчкој на прелазу из 7. у 8. вијек, наводи vimaorthodoxias.gr. 720. године, на данашњи дан, Арапи, који су заузели Ларису, погубили су Светог Николу и неколико других хришћана, очајнички желећи да, мучећи их натјерају их да се одрекну Христа. Бичевали су мученика све док земља није постала пурпурна од крви, а затим су га везали за дрво и проболи га копљем. Од тада сваке године на дан погубљења Светог Николе „крвари“ дрво, гдје је пострадао Христов ратник, као и нека околна дрвећа, гдје су остали хришћани побијени. излучујући тамну течност. 
Ходочасници из цијеле Грчке и иностранства долазе у Воунену да виде чудесно дрво и напуне бочице или намоче памучну вату светом "крвљу" која лијечи кожне болести и рак. Сакупљену "крв из дрвета", носе кући на благослов или је дијеле болеснима. Велики број људи се исцијелио од рака и тешких болести помазујући се овом светињом. Недалеко од овог мјеста подигнута је мала црква Светог Николаја Вуненског у којој су сахрањене његове мошти пронађене 985. године. Важно је напоменути да се „чудо крви“ дешава на дан празновања преподобног мученика по светоотачком календару. Због тога, новокалендарска Грчка црква мора да слави светог Николаја Новог по старом календару.

Богослужењем у Светосавском храму, освештањем славских дарова, додјелом диплома и проглашењем најбољих студената Православни богословски факултет Светог Василија Острошког прославио је Дан факултета и крсну славу.
Свети Василије Острошки чудотворац уз студенте и професоре једног од три богословска факултета Српске православне цркве окупио је и бројне госте и вјернике на Светој литургији. Свечари су освештали крсни колач и жито. Међу њима и Паљанин Дарко Крсман, студент четврте године који је из године у годину, са свим десеткама у индексу, најбољи студент.
- Свакако учење хуманистичких наука није лако захтијева много одрицања и акетског труда али и је у истор вријеме и аристократска дјелатност - рекао је Дарко Крсман најбољи студент Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи.До заслужених диплома стигло је 12 дипломираних и осам мастера и магистара теологије. Међу њима и Бранка Станојевић наставља на другом циклусу студија и одрађује приправнички стаж у основној школи.
- Сви који имају афинитета према овом факултету препоручујем им да упишу јер заиста сви професори су спремни на сарадњу и помоћ - каже Бранка Станојевић дипломирани теолог. Овај факултет један је од 17 чланова Универзитета у Источном Сарајеву, што је како је речено на свечаној академији и привилегија, јер само најстарији универзитети у свијету у свом саставу имају Богословске факултете. 
- Свугдје је хуманистичка наука у кризи данас када је образовање некако превише тржишно орјентисано, али пошто смо једини првасовлани богословски факултет у БиХ још увијек успијевамо да сваке године упишемо око 40 нових студената - нагласио је протојереј-ставрофор Владислав Топаловић декан ПБФ Светог Василија Остропшког у Фочи. На двадесет девету крсну славу ове високошколске установе, бројни вјерници су на литургију примили свето причешће. Погледај ВИДЕО ЗАПИС!

На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео је одлуку да, на основу члана 59. Устава Српске Православне Цркве, сазове Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у његово редовно заседање.
Свети Архијерејски Сабор започеће 14. маја 2023. године светом архијерејском Литургијом и чином Призива Светог Духа у храму Светог Саве на Врачару. Радни део заседања највишег јерархијског, црквено-законодавног и црквено-судског тела Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, започеће у понедељак, 15. маја 2023. године у крипти Светог великомученика кнеза Лазара храма Светог Саве на Врачару. По процедури одређеној Пословником о раду, заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја о архипастирском раду свих епархијских архијереја, централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: ​Информативна служба Српске Православне Цркве

Игуман манастира Кутлумуш архимандрит Христодул упокојио се Господу на Светој Гори у 81. години живота. Игуман је пензионисање из здравствених разлога најавио још 2020. године. Братија је прихватила његову оставку, након чега су за новог игумана Светогорског манастира изабрали јеромонаха Николаја. Због здравствених проблема, старац Христодул раније је морао да проводи доста времена ван Атоса, посебно у Солуну. Вријеме његовог настојања у манастиру Кутлумуш,у којем је старац служио 45 година, постало је нови период у развоју и процвату манастира.  Године 1980. изгорјело је источно крило манастира и запаљена су многа дјела игумана и монашке братије. Старац Христодул је заједно са монахом Пајсијем Атонцем, који је боравио у манастиру посљедњих 15 година свог живота, покушао да угаси ватру кофама воде. Тог дана, подсјећају монаси, коса архимандрита Христодула је посиједила. Ово показује колико је старцу било трагично да види како су у пламену уништени зидови и зграде за чију је изградњу уложено толико труда. 
„Није се жалио Богу. Али са задивљујућом вјером и молитвом наставио је обнављање манастира. И успио је“, помиње се на задњој корици књиге старца под називом „Тројни дар“. Манастир Кутлумуш, који је шести у хијерархији Свете Горе. Први пут се помиње 1169. године, а подигао га је цар Алексеј I Комнин у 12. вијеку. Периоди процвата манастира смјењивали су се са периодима опадања. Кутлумуш је више пута рушен и обнављан. Међу највриједнијим иконама манастира је поклон византијске принцезе Теодоре, кћерке цара Јована VI Кантакузина, чудотворна икона Богородице „Свемилостива Заступница“, која се чува у истоименом храму. Сматра се неуништивим од пламена, јер је преживио многе пожаре. Манастир је познат и по својој библиотеци која садржи 900 рукописа и 3.500 штампаних књига.  

Идући у сусрет празнику Светог оца нашег Василија, чудотворца тврдошког, острошког, мркоњићког и завалског, великог архијереја Цркве Христове у Херцеговини и васељенског чудотворца, ове, две хиљаде двадесет и треће године (за наш народ тешке и пуне изазова!) као утеху и надахнуће, али и охрабрење и подстицај у свом духовном стремљењу, мркоњићка обитељ, а кроз њу цела Херцеговина и сва пуноћа наше светосавске и световасилијевске Цркве, примиле су благодат на благодат обретењем земних остатака Светитељеве мајке Ане – Анастасије, само пар дана пре прослављања његовог празника.
Дан – 8. мај, понедељак четврти по Васкрсу, празник Светог Апостола и јеванђелисте Марка. У гробљанској цркви Светог Николаја Мирликијског у Светитељевим родним Мркоњићима, на Светој Литургији, уз Епископа захумско-херцеговачког Димитрија и њему саслужујућих: Игумана Манастира Острог Сергија са братијом, Игумана Манастира Завала Василија, Игумана Манастира Косијерево Арсенија и пароха мркоњићког, протојереја Николе (Јанковића), окупљени су још и јеромонах Порфирије из Манастира Тврдош, Игуманија Петропавловске и Мркоњићке монашке обитељи Павла са сестринством, доктор породичне медицине из Требиња Валентина Килибарда, археолог и директор требињског Музеја Ивана Грујић, мештани села Мркоњића и неколицина ревносних и искусних радника, одређених за предстојећи посао. Након одслужене Литургије, а потом и кратког помена на гробу блажене Ане-Анастасије, уз појање пригодних тропара приступа се откопавању гроба, на коме је постојећи надгробни споменик постављен 1966. године и освећен од тадашњег надлежног Архијереја, Митрополита Владислава. Скидање првог слоја земље открива кости које по свему судећи припадају неколицини различитих људи (две лобање, нешто дечијих и већи број костију одраслих људи, како мушких тако и женских). Међу овим костима налази се и аустроугарски новчић из 1900. године, што указује на то да су кости новијег датума, очигледно накнадно положене преко већ постојећег гроба и да је потребно копати још дубље. Даље копање убрзо открива прелепи, веома стари споменик од клесаног камена из једног комада, са дуборезаним крстом са обе стране. Наставак копања, на дубини од око једног метра и двадесет сантиметара, тачно испред поменутог клесаног каменог споменика открива танке надгробне плоче које оивичавају и надкривају још један гроб. Пажљиво уклањање плоча, уз стручни надзор и искусне савете археолога, лекара и присутних свештених лица, најзад открива читав, необично добро очуван женски скелет, у правилном анатомском положају, руку скрштених на грудима и дивне, златно-жуте боје. Уз појање прокимена: „Кто Бог велиј …“ и других пригодних богослужбених песама и васкршњих тропара, присутни пажљиво, део по део, ваде кости и полажу их на бело платно. Након што су све кости извађене, у свечаној литији бивају пренесене од гробља до манастирског храма Светог Василија (удаљеног пар стотина метара) где се, опет уз стручни надзор археолога и лекара, приступа њиховом детаљнијем чишћењу, прању у млакој води и припремању за накнадно прање у белом вину, премазивање маслиновим и ружиним уљем и коначно полагање у кивот у коме ће бити похрањене.Сутрадан, деветог маја, у манастирском храму Светог Василија опет је служена Литургија. Након што је обављено све наведено, кости су смештене у дрвени кивот (дар острошког братства) и биће свечно изнешене на литургијско свенародно поклоњење на празник Св.Василија острошког и тврдошког, 12. маја у манастирској Цркви.  
Светлост, радост, мир и топлина који од тренутка обретења испуњавају како околину мркоњићке светиње – тако и срца свих присутних, унутарње су и дубоко лично сведочанство онога што чека своју потврду од све пуноће Цркве. До тада – од свег срца благодарећи Господу Дивном у Светима Својим и Светом угоднику Његовом Василију на благослову којега смо били удостојени, „празнујући пре празника“ полажемо сву наду на непогрешивост Духа Божијег – Духа Истине, кличући са Црквом: „Ко је Бог велики као Бог наш; Ти си Бог Који чиниш чудеса!“
По благослову Епископа захумско-херцеговачког Димитрија сестринство Мркоњићке обитељи/ Извор: Епархија ЗХиП

„Мајске духовне свечаности“ отворене су вечерас на Палама изложбом икона школе иконописа „Архангел“, а трајаће до недјеље, 14. маја. Руководилац Школе иконописа Александра Клисура рекла је новинарима да је школа отворена у септембру по благослову Његовог високопреосвештенства митрополита Хризостома и окупља виšе од 70 полазника. Клисура је додала да су вечерас излоžили 68 икона и čетири орнамента, од којих су готово половину израдили одрасли полазници, а виšе од половине основци. Она је навела да су иконе раđене техником јајчане темпере на медијапану, али су полазници користили и природне пигменте. Према њеним ријечима, око 90 одсто радова позлаћено је са 24-каратним златом. Професор Горан Јанићијевић оцијенио је радове као висококвалитетне, уз изузетну умјетничку и православну ноту која се прожима кроз сваку од икона. У оквиру „Мајских духовних свечаности“ за сутра је предвиђена промоција књиге „Лаодикија“ оца Серафима из манастира Добрунска Ријека у 19.00 часова у сали Културног центра Пале. Приказивање филма „Ви идите, ја нећу“ режисера Хаџи-Александра Ђуровића планирано је у четвртак, 11. маја, у сали Културног центра у 19.00 čасова. 
Монодрама „Бог“ по тексту академика Матије Бећковића у извођењу глумца Рајка Вуковића биће изведена у петак, 12. маја, у 20.00 часова у сали Културног центра. Промоција књиге „Чекамо васкрсење мртвих“ аутора Бранка Станковиćћа биће одржана у суботу, 13. маја, у 19.00 часова у сали Културног центра. 
Посљедњег дана манифестације, у недјељу, 14. маја, професор Драга Мастиловић одржаће предавање о теми „Српско национално питање у 20. вијеку“. Предавање ће бити одржано у сали Културног центра Пале у 19.00 часова. Манифестацију организује Српска православна црквена општина Пале – Храм Сабора Светог архангела Гаврила у сарадњи са Културно-спортским центром и Хуманитарном организацијом „Срби за Србе“.(www.палеливе.цом/Срна)

На данашњи дан прије 70 година обновљена је Бугарска патријаршија, чије је постојање прекинуто крајем 14. вијека, када је Бугарска пала под Османско царство. Обнављање Бугарске патријаршије је догађај од историјског значаја у вишевековној црквеној и политичкој историји Бугарске државе. Већ у доба Националног препорода бугарски патриоти почели су борбу у име те племените ствари. Први корак је био утемељивање Бугарске егзархије са сједиштем у Цариграду 1870. године. Крајем Другог свјетског рата Цариградска патријаршија признала је аутокефалност Бугарске православне цркве. Касније, 10. маја 1953. године, на Трећем црквено-народном сабору у Софији Бугарска православна црква званично је проглашена патријаршијом, а за патријарха је изабран Пловдивски митрополит Кирил. Наредних година Бугарску патријаршију признале су све православне цркве и она је успоставила живу везу са њима. Бугарска православна црква се афирмисала међу осталим православним црквама и организацијама у свијету. 27. јула 1961. године и Цариградска патријаршија званично је признала обновљену Бугарску патријаршију. Извор: ​Радио Бугарска