Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије изјавио је поводом посљедњих трагичних дешавања у Србији да треба вратити разум и морал међу људе, а дјецу учити о опасностима нових технологија.
- Сви смо били у шоку поводом ове трагедије која нас је све задесила да дјеца убијају дјецу. То нема ни на филмовима - рекао је владика Фотије.
Он је указао да су та дјеца жртве једног програма, једног начина образовања и небриге.
- Родитељске небриге, небриге друштва и можда свих нас заједно, али неког у већој мјери, неког у мањој - рекао је владика Фотије.
Он је истакао и да дјецу треба учити опасностима које данас постоје у животу са том техником и технологијом, она није безопасна и наивна, саопштено је на сајту Епархије зворничко-тузланске. У пуцњави у Основној школи "Владислав Рибникар" у Београду у сриједу, 3. маја, убијено је осморо ђака и радник обезбјеђења, а шесторо дјеце и наставница су рањени. Починилац овог злочина је тринаестогодишњи ученик те школе који је ухапшен. Непуних 36 сати након трагедије у школи на Врачару дошло је до новог масовног убиства у Србији када је наоружани младић убио осам и ранио 14 људи у селима код Смедерева и Младеновца.

​Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем са свештенством и вјерним народом служио је данас помен свим невино пострадалим у Београду и Младеновцу.

У новоподигнутом манастиру Преображења Господњег Грађенику (у манастиру који се још гради), у селу Трнавци, општина Рудо, 2. маја 2023. године, случио се велики и историјски догађај, а то су прва монашења у овом манастиру. Наиме, на приједлог и молбу високопреподобног архимандрита Кипријана Топаловића, ктитора и настојатеља ове свете обитељи, Високопреосвећени Господин Хризостом митрополит дабробосански, чином мале схиме замонашио двије искушенице ове свете обитељи и то: Милку Драгишић давши јој монашко име Ангелина и Јелену Дробњак давши јој монашко име Анастасија. Овом историјском чину и догађају осим горе поменутих просуствовали се настојатељи манастира: Сретења из Овчарско-кабларсе клисуре, Дoбрунске ријеке, Вардишта, Горње Лијеске, Озерковића са њиховим пратњама те преставник манастира Добруна и други гости. Чину монашења претходило је вечерње са петохљебницом које је служио јеромонах Гаврило, сабрат манастира Добрунска ријека. Након монашења Високопреосвећени се обратио сљедећим ријечима:
''Високопреподобни и преподобни оци,
Високопреподобне  игуманије и преподобне сестре монахиње,
Драге ми новозамонашене сестре Ангелино и Анастасијо,
Драга браћо и сестре,
Све вас у овом сверадосном тренутку овог догађаја поздрављамо радосним поздравом: Христос васкрсе! Којим ријечима да изразумо нашу радост, задовољство и срећу? Нема адекватне људске ријечи да изрази пуноћу нашег унутарњег задовољства које вечерас доживјесмо гледајући својим очима и слушајући својим ушима како се двије особе, двије жене, завјетују Богу, посвећују себе и сав свој живот Богу и своме спасењу. Тим више смо срећни и радосни јер су ово духовни првјенци, први цвјетови који процвјеташе и род донесоше у овој новосаграђеној светој обитељи Преображења Господњег. Зато, нека је слава Богу за све, јер је Он срцезналац наших срца и наших помисли, наших жеља и накана, услишио молитве слушкиња божијих сада већ монахиња Ангелине и Анастасије и благословио њихов избор и призив.  Својим скромним и смиреним радом, трудом, молитвом и светим послушањем, али прије свега божанким благословом удостојише се да приме светомонашки лик монахиња...Монашво је, ван сваке сумње, света тајна наше Цркве, - тајна у којој се хришанин слободном вољом, с једне стране, и божанским призивом, с друге стране, самоиздваја из овога свијета и завјетује се Богу. То је суштинска промјена човјека, односно жене. Суштина је у тајни благодати Духа Светога, којом Бог испуњава монаха или монахињу, наоружава их да кроз подвих молитве, поста и непрестаног покајања постају побједници гријеха, смрти и ђавола.  Управо смо, слушајући ријечи молитава и монашких завјета чули и разумјели ту велику тајну између Бога и монаха, монахиње……. 
Драге сестре Ангелино и Анастасијо, нека вам је срећно и благословено. Нека вам је срећан и благословен пут којим сте вечерас кренуле. То је пут који води у Царство небеско. Ви сте се попут невјеста христових  завјетовале Њему – Христу и Цару Богу нашемо.  Чиле сте узвишену науку монашког живљења и трудите се да благодаћу божијом достигнете жељено блаженство……… 
Посебно смо срећни да можемо поздравити нашег оца Кипријана и захвалити му за сав његов труд и рад, подвиг и добар примјер. Драги оче Кипријане, нека су срећни и благословени ови први духовни плодови твог монашког подвига овдје у Светопреображенској обитељи……. Дај Боже још оваквих радости и духовних весеља…''  Извор:Митрополија дабробосанска                           

Оловни печат великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањић, откупљен је за Историјски музеј Србије, саопштено је из тог музеја.Печат потиче из друге половине 12. вијека.
Откупљен је од аукцијске куће "Артемиде асте" из Сан Марина. Историјски музеј Србије ће у наредном периоду, након што печат буде донесен у Србију, одржати конференцију за новинаре на којој ће представити овај значајан културно-историјски предмет и упознати јавност са детаљима његовог откупа, закључено је у саопштењу. Печат великог жупана Стефана Немање, који потиче из 12. вијека, био је стављен на продају на сајту аукцијске куће "Артемиде асте".Печат је направљен од олова, тежак скоро 21 грам, а пречника је 35 милиметара. На аверсу печата је првомученик Свети Стефан, заштитник династије Немањић. Он је обучен у одијело ђакона, стоји и у рукама држи дарохранилицу и кандило.На реверсу печата налази се натпис на грчком језику који у преводу на српски гласи: "Печат Стефана великог жупана Немање".Печат потиче из друге половине 12. вијека, односно најраније из 1166. године када је Немања постао велики жупан. Печати српских средњовијековних владара су веома ријетки и представљају право културно-историјско богатство. Два печата Стефана Немање чувају се у Народном музеју Србије, а један у Ермитажу у Санкт Петербургу. Историчари Петар Нешић рекао је раније да је једног јутра, док је претраживао стране аукцијске куће да види шта се појављује од српских предмета, наишао на овај печат. "Одмах сам контактирао једног колегу и утврдили смо да се највероватније ради о аутентичном печату. Након тога смо обавестили надлежне институције Историјски музеј и Министарство културе Србије како би учествовали у томе", рекао је Нешић. 

Патријарх румунски упутио је изразе саучешћа и солидарности у писму упућеном патријарху српском Г. Порфирију.
 
Преносимо текст у цјелини:
 
Букурешт, 4. мај 2023. године
Његова Светост ПОРФИРИЈЕ,
Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки г.
Патријарх српски
 
Ваша светости,
Христос васкрсе!
Вијест о трагичном догађају, који се догодио у јутарњим сатима 3. маја 2023. године у школи у Београду, у којем је погинуло 8 недужне дјеце и једна одрасла особа, а повријеђено 7 других, дубоко нас је ожалостила.
Са великом забринутошћу примјећујемо да је насиље које доноси смрт, манифестовано кроз људе без обзира на године, све присутније у данашњем друштву, у супротности са светим даром живота дарованим од Бога. У овим тренуцима туге за народом Србије, молимо се нашем свемилостивом Богу да упокоји у миру и љубави душе страдалих у овом трагичном догађају и да повријеђенима подари брз опоравак, као и утјеху. ожалошћеним породицама, у свјетлости Васкрсења Христовог, Који је побиједио смрт.
Са братском љубављу у Исусу Христу, Васкрслом Господу,
† ДАНИЛО
Патријарх Румунске православне цркве
Припремио сајт вјеронаука.нет на основу извора басилица.ро

Изјава Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија поводом трагедије у основној школи "Владислав Рибникар" у Београду.
У муклом болу слушам вести о катастрофи, каква се у нашем народу и нашоj Отаџбини никада није догодила, а данас се десила у једној београдској основној школи.
Молим се Спаситељу Христу за пострадалу децу и радника школе. Молим се Спаситељу за њихове родитеље, браћу, сестре, родбину и изражавам им најдубље саучешће.
Молитве и љубав Васкрслог Господа и сва наша људска брига и пажња данас су са вама, драга децо наша и наставнице који сте данас у београдским болницама.
Молим све да Васкрслом Господу упутимо молитву за мир и међусобну љубав. И молим да свако учини све што до њега стоји за престанак и осуду било каквог насиља, а поготово за промоцију насиља у јавности. Извор:  Инстаграм налог Патријарха Порфирија

У Добоју је, 3. маја 2023. године, промовисана књига пјесама “Србском роду за спас и слободу”, протојереја Хаџи Недељка Горановића, чији стихови говоре и о чувеним литијама у Црној Гори, о страдањима у Јасеновцу. Промоција је одржана у Спомен-храму Рођења Пресвете Богородице, чији је старјешина Душко Недић рекао да Горановић кроз књигу позива српски народ да се врати Богу, Цркви и вјери, те да иде путем којим су ишли Свети Сава и Свети владика Николај, као и сви српски светитељи. Горановић је рекао новинарима да књига, на којој је рад трајао двије године, садржи 78 пјесама, а штампана је у тиражу од око 1.000 примјерака. “Прво да се покајемо, да се исправимо, а онда ћемо бити и слободни”, рекао је Горановић новинарима, појашњавајући наслов књиге. Он је додао да је тематски пјесме намијенио и ђеци, женама, свештеницима, онима који су страховали током пандемије вируса корона. Kњига је објављена уз благослов Његовог преосвештенства епископа зворничко-тузланског Фотија, а промоција је била и хуманитарног карактера за помоћ Србима на Kосову и Метохији. Извор: Бл портал

Монографија "Сакрална архитектура Бањалучке епархије", представљена је овог викенда у Швајцарској, у градовима Женева, Цирих и Сент Гален.
То је једна је од најзапаженијих књига, када говоримо о реконструкцији духовног и вјерског живота у времену од Миланског едикта до краја средњег вијека на нашим просторима, наглашено је на промоцији. Присуствовало је више од 500 вјерника, који су са великом пажњом пратили излагање о културном, духовном и националном наслијеђу наше земље.
Аутори монографије Славољуб Лукић, Бојан Вујиновић и Марко Јанковић казали су да ова књига представља личну карту Бањалучке епархије, гдје је реконструисано више од 1.000 година црквеног живота, кроз историографију, писменост и сакрално наслијеђе – базилике, црквишта, манастиришта, некрополе и слично. Истраживање теолога, археолога и историчара резултовало је бољим и објективнијим приступом у реконструисању прошлости, објављивањем нових археолошких истраживања, али и нових архивских докумената. Тиме аутори јасно доказују да су наши православни манастири на подручју Бањалучке епархије засигурно настали прије доласка Турака, те да је управо то потврђено на сваком од локалитета, гдје су урађена археолошка истраживања. Један од најстаријих ћириличних натписа из 1301. године пронађен је током истраживања манастиришта у Kијевцима код Градишке. Он је значајан као најзападнији ћирилични натпис, а помиње се и манастир Ломница већ почетком 14. вијека. Истраживања манастира Осовице, откривају ћирилични отисак печата са годином 1330. и да је манастир посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице, а средњовјековни прстен пронађен на оближњој земљаној градини открива на њему годину 1358. са ћириличним натписом “Све чиним надајући се у Бога”.
– Ту свакако треба додати и податке папске курије, односно папе Хонорија III (1216.-1227.) који помиње манастир реда Светог Василија Великог (источномонаштво) на ријеци Врбас, а то је православни манастир Kрупа на Врбасу – каже теолог др Славољуб Лукић. Сакрални објекти у виду базилика присутни су на простору Бањалучке епархије, још од времена друге половине 4. вијека. О томе свједоче базилике у Новом Граду, Лакташима, Приједору, Kотор Варошу и другим мјестима. Значајно се издваја епископско сједиште са три базилике у касноантичком граду Балкис, који је пронађен у селу Бакинци (град Лакташи).
– Тај касноантички град помиње се у историјским изворима византијског историчара Теофила Симокате 597. године, када је град добрим дијелом страдао у налету аварског војсковође Бајана. Локалитет се простире на преко милион квадрата касноантичког културног наслијеђа и свједочи о интензивном духовном и свјетовном животу ових крајева од 4. до 7. вијека. Овај археолошки локалитет представља и најстарије епископско сједиште на простору Републике Српске – рекао је археолог и један од аутора Бојан Вујиновић, менаџер града Градишка.
Аутори наглашавају да посебну захвалност за искрени пријем и организацију промоције дугују свештеницима Епархије аустријско-швајцарске, односно протојереју Александру Ресимићу из Женеве, протојереју Бранимиру Петковићу  и јереју Ђорђу Лукићу из Цириха, те протојереју Брани Сарићу из Сент Галена. Поменути духовни пастири су заиста на највишем нивоу организовали вјерски и црквени живот у поменитим градовима, те се за њих са правом могу довести у везу у ријечи Светог апостола Павла: “Буди примјер вјернима у ријечи, у владању, у љубави, у вјери, у чистоти.”
Ускоро је у плану промоција ове Монографије и у другим земљама, гдје је присутна српска дијаспора, посебно у Италији, Њемачкој и Аустрији.
Изложба
Промоцију је пратила изложба о Kотроманићима, као владарском роду из Босне, која заправо даје основни преглед најважнијих информација о средњовјековној Босни, у период владавине породице Kотроманића. На овој изложби представљено је родословно стабло ове знамените породице, која је Босном владала скоро три вијека. Посебна пажња је посвећена двојици најмоћнијих владара из овог рода: бану Стефану II Kотроманићу – који је проширио државну територију и ојачао Босну економски, те његовом синовцу, бану и краљу Твртку, који се крунисао за краља Срба: Босне, Приморја и Хумске земље у манастиру Милешеви 1377. године. Изложба прати црквене прилике у Босни, као и развој писмености у овом периоду. Наведени су основни подаци о Цркви босанској, као и свецу заштитнику Kотроманића и средњовјековне Босне, Светом Григорију Чудотворцу. Писменост је представљена кроз описе најважнијих Јеванђеља (Дивошево, Чајничко…), као и владарских повеља (бана Kулина, бана Матеја Нинослава, бана и краља Твртка и др.). Посљедњи дио изложбе посвећен је паду средњовјековне Босне и погубљењу краља Стефана Томашевића, казао је Дејан Дошлић, аутор изложбе, виши асистент на Филозофском факултету у Бањалуци. Извор: Српскаинфо

Први стих написао је митрополит банатски Јован. 
Писање првих стихова највеће руком писане Библије у Румунији почело је у граду Темишвару 24. априла 2023. године. Почетак пројекта комбинован је са отварањем путујуће изложбе Музеја Библије, која броји више од 1.100 примјерака, на стотинама језика из различитих историјских периода. Иницијатива да се Свето писмо репродукује у рукописном формату припада баптистичком пастору Јонелу Туцаку. „Кроз овај пројекат желио сам да подсјетим Темишварце и Румуне да Библија не треба да буде музејски експонат“, рекао је он.  Први библијски стих, од њих укупно 31.000, је у фолију димензија 90 пута 60 центиметара, уписао је архиепископ темишварски и митрополит банатски Јован.
Он је присутнима причао о поријеклу ријечи Библија, о томе како је Свето писмо успјело да се учврсти у култури читаве људске цивилизације и промијени животе милиона људи.
Отварању изложбе „Улога Библије у формирању цивилизације и развоју европске културе“ присуствовали су представници Румунске православне цркве, других конфесија, као и локалне власти. Организација манифестације је омогућена захваљујући сарадњи Румунске Патријаршије са Окружним већем Тимиш и Градском кућом Темишвара. Изложба садржи јединствена издања попут копије Библије коју је на Мјесец донио астронаут Едгар Мичел са свемирске летјелице Аполо 14, страницу из друге Библије штампане 1475. године и најмању Библију на свијету која се може читати под микроскопом.

Предсједник Одјељења спољних црквених послова Московске Патријаршије, митрополит волоколамски Антоније, је трећег маја на лични позив папе Фрање присуствовао као почасни гост на општој аудијенцији која је одржана на Тргу Светог Петра. По завршетку догађаја митрополит Антоније разговарао је са поглаваром Римокатоличке Цркве. Папа Фрања је пожелео срдачну добродошлицу јерарху честитајући му васкршње дане уз молбу да пренесе најбоље жеље Његовој Светости Патријарху московском и цијеле Русије Кирилу. Митрополит Антоније је, у име Патријарха Руске Православне Цркве, пренио папи честитке поводом Васкрса и десетогодишњице његове службе на папском трону која се обиљежава ове године.Током разговора папа Фрања и митрополит Антоније дотакли су се низа актуелних питања међуцрквених односа. Саговорници су размијенили и поклоне. Потом се предсједник ОСЦП-а упутио у базилику Светог Петра, где се поклонио моштима врховног апостола и друтим светињама. Истог дана, Митрополит Антоније је посетио Дикастеријум за унапређење јединства хришћана, гдје се састао са архиепископом Брајаном Фарелом, секретаром куријалног одељења. Током дужег разговора, који је протекао у срдачној атмосфери, разговарано је о великом броју тема које се односе на интеракцију Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве у данашње време. По завршетку састанака председник ОСЦП-а се вратио у Москву. Извор: Моспат.ру

Ученици требињских средњих школа, предвођени професорицама православне вјеронауке Недом Гудељ, Иваном Хрњез и Жанелом Пажин, у суботу 29.априла 2023. године, посјетили су манастир Добрићево.
У манастиру су их топло и срдачно дочекале  игуманија ове свете обитељи, мати Текла и сестра Јустина, која их је  упознала са историјом ове древне светиње.
Игуманија Текла била је посебно обрадована посјетом ученика и након обраћања и духовног разговора подјелила им на молитвену успомену и благослов по иконицу Пресвете Богородице.
Поред боравка у манастиру Добрићево ученици су обишли и Доње Добрићево и провели угодно пријеподне у шетњи до Билећког језера.
Током овог сусрета, мати Текла је представила и план рада  школских радионица које сестринство планира ускоро да покрене за средњошколце , те је тако договорена и будућа сарадња на радост, напредак и духовну корист манастира и свих нас.
Средњошколци су овом посјетом открили још једно мјесто на коме ће моћи да се баве квалитетним духовним активностима, као и да буду подстакнути на проналажење свог личног, унутрашњег духовног пута који ће их водити кроз живот.
Жанела Пажин

Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем освештао је, у недјељу 30. априла 2023. године, у Александровцу код Лакташа темеља храма Свете Тројице, чији је један од кумова предсједник Републике Српске Милорад Додик са супругом. Епископу Јефрему саслуживали су свештеници Епархије бањалучке. Освештању темеља храма присуствовао је велики број вјерника и градоначелник Лакташа Мирослав Бојић. Осим предсједника Додика, кум темеља храма је и Спасоје Зељковић са синовима, који су даровали знатан дио материјала.
Темељ храма Свете Тројице изграђен је уз помоћ прилога вјерника из овог мјеста.
Предсједник Републике Српске Милорад Додик најавио је да ће наредних дана почети изградња храма и да ће све бити учињено како би он био саграђен у рекордном року.Додик је рекао да је Александровцу, у којем живи православни свијет, недостајао храм који ће бити изграђен на једној од најљепших локација у овом мјесту.
“Са мјештанима ћемо учинити све да то буде саграђено у рекордном року како би вјерујући народ могао да користи овај објекат. Уз благослов владике бањалучког Јефрема изабран је пројекат и већ ових дана и седмица крећемо са изградњом храма”, рекао је Додик. Он је изразио увјерење да Храм до Нове године може бити стављен под кров, а касније освештан и стављен у функцију. “Све ће то бити урађено уз значајан прилог мјештана који су омогућили и да се темељ храма изгради и обезбиједили довољно новца да се може наставити са грађевинским родовима”, рекао је Додик.
Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем поручио је да су храмови давали снагу српског народу кроз времена.
“Ако би српски народ изгубио своје светиње, националну и духовну свијест, онда би посто жртва асимилације. Заборавили би ко смо. Остали би организам који није имун на утицај спољних фактора”, рекао је владика Јефрем у обраћању вјерницима након освештања темеља храма Свете Тојице.
Он је додао да су то знали и они који су кроз вијекове освајали ове просторе и због тога су уништавали храмове и светиње.
“Међутим, наш народ је био способан и виталан да се обнови”, рекао је епископ Јефрем и подсјетио да не постоји цивилизација у свијету кроз историју која није градила храмове.
Владика Јефрем је изразио очекивање да ће се мјештани Александровца што прије окупити на молитви у поткровљеном храму.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 30. априла 2023. године чинoм освећења новообновљеног храма Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (Стари Храм) и светом архијерејском Литургијом.
У чину освећења храма и светој архијерејској Литургији саслуживали су преосвећена господа епископи бихаћко-петровачки г. Сергије и мохачки г. Дамаскин; архимандрити: Василије (Костић), Варнава (Дамјановић), Пајсије (Јунг), Јеротеј (Влајковић); протојереји-ставрофори Влајко Грабеж и Миладин Тешановић; протојереј Драган Видовић; јеромонах Филарет (Шарић) и јереј Дејан Мандић; протођакони Радомир Врућинић и Немања Рељић.
Кум новоосвећеног храма Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду био је мештанин г. Зоран Тегелтија, министар финансија и трезора Босне и Херцеговине са својом породицом.
По завршетку Литургије, Преосвећени епископ Сергије обратио се Његовој Светости речима:
Христос Васкрсе!
Сабрани данас, на овом мјесту, у овом светом храму и у овом граду, испуњени вјером, надом и љубављу, понављам ријечи псалмопојца Давида: „Eво дана који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему!“
Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, браћо свештеници, драги кумови, поштовани гости, браћо и сестре,
Постоје дани које заборавимо чим прођу, постоје они које желимо одмах заборавити. Али постоје и они које ћемо вјечно памтити. Данашњи дан је један од  оних дана који неће проћи ни када прође, нити ће га избрисати ново јутро јер ћемо радост овога дана трајно зауставити у сјећању. Зашто? Зато што је овај дан испуњен вјером, надом и љубављу јер смо дочекали Вас, Ваша Светости да заједно са Вама осветимо овај свети храм којег, обновљеног, предајемо овдашњој православној заједници на молитвену употребу. Није познато када је саграђен први православни храм овдје у Мркоњић Граду али је остало записано да је православни храм страдао у пожару 3. септембра 1883. године, када је изгорео већи дио храма. Тај храм се помиње 1882. године гдје се каже: ”До вароши постоји црква парохијална од дрвета.” Изградња овога храма започета је неколико година касније. Храм у изградњи обишао је знаменити Митрополит дабробосански Георгије Николајевић. Новоизграђени храм Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду освештао је Митрополит дабробосански Евгеније Летица 1908. године. Почетком Другог свјетског рата усташе су спалиле овај храм. Обновљен је након Другог свјетског рата а храм је освештао Епископ бањалучки  Василије Костић 1960. године. Овај свети храм страдао је и у последњем рату и у данима након његовог завршетка, док се Мркоњић Град налазио под хрватском окупацијом. Након рата је дјелимично обновљен и у  њему су се богослужења несметано вршила.
Ево, браћо и сестре, Ваша Светости, дочекали смо данас да крунишемо вишегодишњу обнову овог светога храма, да дочекамо Вас, Ваша Светости да баш са Вама подијелимо радост данашњег дана, да се заједно сабрани у Христу Господу помолимо у овом светом и новоосвећеном храму. Радује се данас вјерни народ Мркоњић Града и Епархије бихаћко-петровачке што је дочекао да угости Патријарха српског, поглавара наше Свете Цркве. Овај народ је прошао прогонство и повратак и распеће и голготу али ­­­вјера га је одржала и дала му снаге да поново са згаришта и рушевина започне нови живот. Данас је овај град у  потпуности обновљен, нема ни трага згариштима ни рушевинама. Али остали су ожиљци на души и сјећање на вријеме које се, вјерујемо, више никада неће поновити. Из муке овдашњих православних Срба и њихових жуљевитих руку и срца преданог Господу, изникла је вјера чији је плод овај обновљен храм, који ће, чврсто верујем, сабирати православне на молитву у годинама и деценијама које тек долазе. Због тога са поносом могу да кажем да је ова данашња генерација православних Срба у Мркоњић Граду положила испит вјерности и оданости својој вјери, својим прецима а прије свега и изнад свега Христу Господу, као што је рекао апостол Павле ”дишемо, мичемо се и јесмо”. Такође неизмерно смо благодарни васкрслом Христу што овај свети храм и благословени дан дочекујемо са српским Патријархом, који је нашао времена да буде данас са нама, да  нас почасти својим присуством. И због тога Ваша Светости, у име свих сабраних, исказујем Вам синовску благодарност али Вам обећавам да ћемо, док нас има, остати оно што су били наши преци, православни Срби који се неће одрећи себе и свога постојања на овом, многомученичком крвљу натопљеном али благословеном путу. Вријеме у којем живимо није нимало лако већ је испуњено страхом и стрепњом. Али, ми се уздамо у Господа да ће нам обновити срца наша као што смо и  ми обновили овај храм у којем нам је молитвено заступништво Пресвете Богородице, којој је посвећен овај свети храм, од велике важности.
Не заборавимо данас ни покојне градитеље, обновитеље, свештенослужитеље и чуваре овога светога храма у његовој прошлости јер знамо да се њихове душе данас радују у Царству небеском. Зато смо наставили оно што су они започели још у тежем времену него што је ово наше. Не заборавимо и оне који су свакако, на свој начин, помогли обнову овог Богородичиног храма јер их Пресвета Богородица неће заборавити, јер она никада никога не заборавља.  Не заборавимо ми ни мајку Христа Господа, Пресвету Богородицу да би нас њена милост пратила кроз све дане живота нашега. Вјерујући да ће данашњи дан овога обновљенога храма обновити овај  град и овај дан, свима вам неизмјерно благодарим  на свему и за све.
А Вас, Ваша Светости позивам да нас не заборавите у Вашим светим молитвама, да нам и даље долазите, да нас походите као што Вас и очекујемо у септембру мјесецу када ћете доћи, ако Бог да, да осветимо обновљени манастир Рмањ који слави 580. година. Мркоњић Град данас је испуњен радошћу и надом што је видљиво на вашим радосним лицима, на улицама овога града у чију ћемо историју бити уписани на овај свети и велики дан.  Још једампут, свима вам благодарим на данашњем дану препуном благослова.  А Вас, Ваша Светости молим да нам се обратите, да нас благословите и увијек да нам у добру долазите.
Његова Светост је обраћајући се епископу г. Сергију, свештенству, монаштву и мноштву верних истакао:
Христос Васкрсе!
Браћо и сестре, ваистину васкрсе Господ! Ваистину васкрсе и празан је гроб у који је био положен. Данас, сећајући се литургијски светих мироносица и славећи свете мироносице, ми славимо управо тај догађај. Прошле недеље смо имали Томину недељу и сећали се како су сви апостоли били благословени када им се појавио Господ после погребења. Господ се појавио као васкрсли и подарио им је мир свој. Једино апостол Тома није био присутан том приликом када је Господ дошао и није поверовао сведочењу једанаесторице: „Док не ставим руку своју на ране од клинова и не ставим прст свој на ране његове, нећу веровати.“ Када му се Господ појавио и рекао: „Ево стави прсте своје и руку своју на ране од клинова и увери се да сам ја“, тада је рекао: „Господ мој и Бог мој!“ И Господ му је упутио на први поглед благу критику, рекавши  да је поверовао зато што се уверио у материјалне доказе а да су блажени они који верују а нису видели.
У Јеванђељу од прошле недеље, Господ није критиковао Тому јер је он хтео да се увери,  јер је хтео и он да види Господа, него је критиковао начин на који је то Тома хтео да оствари. Он је хтео материјалне, видљиве и опипљиве доказе а Господ подсећа да је свако од нас много више, много шире од материјалног. Да је свако од нас духовно биће, да имамо духовне очи. А духовно око, које је дар Божији сваком човеку, јесте вера нашега срца која је тамо где се трудимо да испуњавамо заповести Божије, да иако слаби, немоћни и грешни, пуни промашаја и падова, макар желимо да устајемо из својих падова и макар желимо да испуњавамо заповести Божије. Ту се чисти наше духовно око, ту се чисти срце и наша вера по дару Божијем постаје много снажнија и шира, много богатија од оног уверења које можемо задобити кроз материјалне доказе. А ево данас, дакле, када знамо да је благословено трагати за Господом, да је исправно тражити и желети да га видимо, да га загрлимо, да нас Господ загрли, да је исправно чинити то на духовни начин по Јеванђељу, данас имамо мироносице жене, које су све биле погружене у истинску и праву веру, веру која значи поверење у Бога, не уверење у то да постоји нека виша сила тамо негде далеко од нас, која командује историјом и управља нашим животима, него поверење у Бога који је љубав. Поверење у то да, да – Он све види и све зна али нас изнад свега воли и хоће нас такве какви јесмо. Са свешћу да знамо какви јесмо и да знамо да имамо потребу за Њим баш као што су чиниле мироносице.
Никада није било једноставно веровати у Господа, у Христа. Понекад је то било и опасно. Као што је било у апостолска времена за апостоле, као што је било у историји нашег народа, као што је то можда и данас негде. Као што је то можда и некима од нас сада. Вера у Христа понекад значи огромну жртву, огроман ризик али у суштини увек је ризик јер смо позвани да се ухватимо у коштац најпре са својом гордошћу, са својим самољубљем, са својом себичношћу, са својом самозатвореношћу, са искључивошћу у односу на друге, са неспремношћу да праштамо другима, са непремношћу да иштемо опроштај од других.  И када кажемо других ту најпре мислимо на најнепосредније наше ближње. Да будемо спремни да тражимо опроштај: муж од жене, жена од мужа, да прашта муж жени и жена мужу, и онда све тако у круг. Од породице, комшилука, града једног, народа, односа међу народима. Ризик је, дакле, увек ићи за Христом, јер лакше је понекад определити се за комфор, било спољашњи – материјални, било унутрашњи. Није увек једноставно стати пред лице Божије и сведочити истину. Понекад је комфорније прећутати истину, понекад је лакше направити неки компромис а понекад је најједноставније узети све за себе. Дакле, вера јесте поверење у љубав Божију а од нас се тражи, за почетак, само то да знамо да је све у руци Божијој, да је Он љубав, да је и вера наша Његов дар и да без Њега не можемо учинити ништа. То је сасецање гордости у корену.
Када знамо да је све у Њему и од Њега, онда ћемо увек бити даривани изобилно свим благодатима и добрима од Господа, и споља и изнутра, најпре изнутра духовним даровима, а онда и споља колико је то потребно, како бисмо били, и у једном и у другом добри економи Божијих добара. Како бисмо, то што смо добили као дар, видели као могућност да ми пројавимо и своје поверење у односу на Бога али и љубав своју у односу на ближње, Мироносице су, дакле, биле испуњене вером и онда када је био највећи ризик ићи за Христом. Онда када је осуђен на смрт и распет био. Онда када су га убили они који нису могли да прихвате Бога у крајњем његовом смирењу, који су хтели Бога као војсковођу, као освајача света а да притом они буду та Божија војска. У то доба је било најтеже пратити Христа, најопасније. И то се види и међу самим апостолима. Они који су непрестано били у прилици да виде лепоту лика Христовог, лепоту лика Сина Божијег, снагу Његову, благодат Божију Духа Светога на њему, неколико пута су у страху оставили Христа. И од страха од непријатеља Христових разбежали се. А наравно, онда када је пострадао, када је страдао Господ, сви су отишли осим жена. Те исте жене које су гледале, и у најдубљој тузи, биле у подножју крста Христовог, оне су сада дошле да виде погребеног Сина Божијег, да га помажу уљем и затекле празан гроб. И на гробу анђела који седи, који је најлепше осликан у манастиру Милешеви, и који им каже: „Није овде, не бојте се. То што је празан гроб, Не бојте се, него идите и обавестите апостоле о томе да је празан гроб. Није овде, устаде.“ И ево, мироносице су биле први сведоци празног гроба – Васкрсења Сина Божијег. И Васкрсења свакога од нас заједно са Њим и у Њему. Први сведоци победе над смрћу и први благовесници те тајне. Мироносице су први апостоли пре апостола. Оне су биле и апостоли апостолима. Њих је Господ одредио – жене!  Жене које су у то доба биле потпуно презрене, не само на маргинама друштва него су биле и власништво својих мужева, мушкараца. Господ је подигао жене на ниво апостола пре апостола, да буду апостоли и самим апостолима, да оне обавесте апостоле да је Господ устао из мртвих. А то је учинио, пре свега, јер је код њих постојала најдубља, најискренија и најпотпунија посвећеност Господу.
Најдубља потреба за Господом је када трагамо за Богом. Тамо је најдубља жеља, тамо где је највећа глад за Христом, независно од тога ко смо, било у Цркви, било у друштву, било у једном народу. Тамо где постоји искрена потреба за Богом Бог се јавља. Онај који има искрену, смирену потребу, молитвом и вером бива удостојен да му се Господ јавља и он сам баш као мироносице има изнутра ту спознају, информацију, и собом и својим животом постаје апостол и благовесник тог догађаја. Браћо и сестре и ми као мироносице данас сабрани у овом храму, сабрани смо на месту где се слави и где је присутан распети и васкрсли Христос. И ми смо као мироносице и гладни и жедни Бога, гладни и жедни правде и истине Његове, љубави Његове а знамо опет да смо слаби и немоћни, да смо грешни, знамо да имамо безброј промашаја. Знамо да не можемо чак ни да се кајемо онако како би ваљало. Знамо да нисмо достојни љубави Божије али баш зато што знамо, долазимо с пуним поверењем у Његову љубав. Знамо да је Он устао из гроба због нас. И да познаје свакога од нас у потпуности, и да је са сваким у пуноћи својој и зато се уздамо увек у Његову љубав и у Његово милосрђе. То знамо и то знају и они који су зидали овај храм који смо данас осветили и показали да смо народ Божији и да смо живи. Јер као што је душа телу, тако је храм Божији једном насељу, једном селу, једном граду. И као што је човек састављен и од душе и  тела и онда кад су душа и тело заједно јесте  жив организам, живо биће, тако и једно насеље које има храм јесте живо насеље, живо биће, и као што, када нема душе када се раздвоји од тела,  тело постаје мртво, тако би и једно насеље без храма било мртво. Али ми знамо да јесмо живи, живи храмом Божијим и живи својом вером која, не само да нас је чувала кроз историју, наша православна вера нас је у потпуности обликовала, градила и изградила, да имамо свој посебан печат, да имамо свој посебан идентитет, да смо својом вером и својим даровима препознати у букету, у сазвежђу, у сазвучју свих народа Божијих под капом небеском и да само онда када смо  укорењени у својој вери, када смо свесни себе, када поштујемо себе, када волимо себе и своје, истински а не само препознајемо вредности код других, него смо способни да поштујемо и да волимо друге народе и другачије културе. Способни смо и да их поштујемо и да их примамо и да бивамо обогаћивани њима али исто тако да смо способни њих да обогаћујемо. Све то нам је дала православна вера и зато смо данас неизмерно радосни што смо осветили овај храм који је такође на крсту, који је кроз историју паљен, рушен, па опет обновљен, да бисмо се и ми долазећи у њега обнављали из дана у дан Господом нашим Христом, знајући да је Црква Христова стуб и утврђење истине. И да јој ни врата адова не могу одолети. И ма колико неко устајао на цркву Христову и ма колико наизглед рушио је за тренутак, она се из пепела диже јер  не зависи од нас, од људи, него од промисли Божије.
Ја сам данас овде са вама благодарећи благослову и љубави вашег пастира, нашега сабрата и саслужитеља у Господу владике Сергија. Благодаранм сам што сам са Вама, што смо могли да служимо Свету литургију, и знајте да је и моја, опростите што кажем тако у првом лицу једнине, љубав према вама, благодарећи Господу и његовој благодати трајна и увек толика да има довољно места за вас у моме скромном и недостојном срцу, да има увек места да макар једно сиромашно, скромно Господе помилуј за вас увек могу упутити у нади да и ви то исто чините и за моју маленкост али и за целу нашу Цркву, за сав наш народ – да сви једно будемо, да независно од тога што смо различити, никада не будемо супротстављени једни другима, него да у различитости доприносимо јединству, богатству  и снази  нашег народа. У то име и у знак сећања на данашњи дан, донели смо икону Светога Саве, нашега духовнога оца, онога који нас је једампут за свагда, одредио у историји народа, да будемо православни хришћани, православни Срби и да будемо његови православни светосавци. Донели смо икону да стоји у овом храму да се молите и ви њему али да благослов и молитве његове буду увек са свима вама и у добри и у злу. Живели, нека све Господ благослови. Христос Васкрсе!
Орденом Светог Саве II реда, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве а на предлог Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија одликован је кум храма г. Зоран Тегелтија, за његову несебичну љубав, подршку и помоћ у обновљењу храма.
Орденом Краља Милутина, такође одлуком Светог Архијерејског Синода, а на предлог епископа Сергија одликована је Општина Мркоњић Град са целокупним руководством за које је ово високо одликовање примио г. Драган Вођевић, градоначелник.
Затим је уследила и додела осталих високих признања и захвалница додељених од стране Епархије бихаћко-петровачке установама и добротворима храма Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду који су својим залагањем и трудом учинили да храм буде довршен и спреман за освећење. Извор: СПЦ