 Током обреда крунисања краља Чарлса III, хор православних свештеника је на грчком пјевао псалам 71, који је британски монарх лично изабрао, а у част његових православних предака и због личне краљеве симпатије према православљу. Обред крунисања одвијао се по западном, англиканском црквеном богослужењу, али се могао примијетити и још један православни мотив, попут Христове иконе осликане у православном византијском стилу. Познато је да је краљев отац, принц Филип (прочитај опширније о принцу Филипу), потекао из православне грчке краљевске породице, а његова бака по оцу, принцеза Алиса (Алиса од Батенберга), била је православна монахиња и рођена нећака светих краљевских мученица, царице Александре и велике кнегиње Јелисавете. Уље за миропомазање краља Чарлса направљено је од маслина које расту у Гетсиманском православном манастиру, који се налази на мјесту Гетсиманског врта, повезаног са предкрсном молитвом Спаситеља, а освештао га је јерусалимски патријарх Теофил III (о овоме прочитај опширније у тексту ОСВЕЋЕНО УЉЕ ЗА КРУНИСАЊЕ КРАЉА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ). Британска монархија је, тренутно, једина у Европи која приликом крунисања врши миропомазање. Занимљива чињеница је да је крунисању британског краља, први пут након Реформације присуствовао један католички прелат што је историјски догађај како за Католичку цркву тако и за Британску монархију, а и за цијелу Велику Британију. Уочи крунисања, Католичка бискупска конференција Енглеске и Велса и њен предсједник, кардинал Винцент Герард Николс, позвали су католике да се моле за новог краља. Реформациони покрет настао је у октобру 1517. године, када је Мартин Лутер закуцао својих „95 теза” на врата Витенбергшке цркве, у којима је осудио гријехе Католичке цркве, посебно продају индулгенција. А завршетком реформације историчари сматрају потписивање Вестфалског мира 1648. којим је проглашен принцип вјерске толеранције и удаљавање од вјерског фактора у европској политици. Реформација је у Енглеској, за разлику од других земаља, спроведена „с врха“, по налогу монарха Хенрија VIII, који је тако прекинуо односе са папом и римском куријом да би ојачао своју неподијељену власт. Прекретница је била Декларација парламента 1534. о независности Енглеске цркве од папе. |