Поводом учесталих случајева насиља у Бугарској и актуелне потребе да се у школски програм уведе наставни предмет „Религија“ као превенција од агресије и средство духовног и моралног васпитања и подизања нације, Свети Синод Бугарске Православне Цркве упутио је писмо председнику Републике Буграске и свим одговорним званичницима у коме се наводи:
– Нашем друштву је хитно потребан духовни препород, који може наступити ако сви заједно принесемо национално покајање за своје грехе и слабости и придружимо се оплемењујућем духу православне вере и њеним божанским друштвеним и моралним вредностима. Ово је добро проверен и вековима успешно примењен начин за решавање личних и међуљудских конфликата, за смањење раширене агресије, за превазилажење националних и институционалних подела. Хришћански морал је најмоћнија баријера против разарајућег утицаја растућих деструктивних зависности, материјализма, конзумеризма, разврата, похлепе, насиља и злочина. Стога Бугарска Православна Црква – Бугарска Патријаршија већ три деценије позива наше јавне лидере да покажу патриотску одлучност, државничку и политичку вољу за враћање веронауке у део обавезних шк0лских предмета. На овај начин ученици ће моћи успешно да изграде одржив поглед на свет вере у Бога, љубави према људима, миротворства, милосрђа, труда, а такође и осећаја националне припадности на основу јеванђељског учења Христовог.
Свети Синод у периоду транзиције активно помаже држави својим концептом веронауке, предвиђајући обавезну наставу и факултативност у оквиру предмета „Религија“, како би се водило рачуна о правима и интересима свих родитеља и њихове деце. Од 2020. до 2023. године Синод је израдио и нове, модерне уџбенике на тему „Религија – хришћанство – православље“ за све ученике од 1. до 12. разреда, који су добили одобрење Министарства просвете и културе. Вођена својим хиљадугодишњим искуством у изузетној васпитној моћи православног хришћанства, наша Црква не престаје да истиче велики значај духовног и моралног васпитања деце од малих ногу – у породици, у цркви, у вртићу, у школи. Наша света Црква то чини из љубави према свом народу, из бриге за млађе генерације и из саосећања за искушења и проблеме савременог човека. У вези са великим незадовољством јавности због честих случајева насиља у Бугарској, позивамо надлежне институције да спроведу правовремене и одлучне реформе, али не само у вези са Кривичним закоником или Законом о заштити од насиља у породици, већ у сфери целокупног законодавства, као што је заштита и подршка породице, образовање и раст деце у здравој породичној заједници и у подстицајном образовном окружењу. Предузете законодавне промене треба да имају не само казнени, већ пре свега едукативни и превентивни ефекат. Друштво у којем је казна водећи принцип борбе против криминала и агресије нема будућност и осуђено је на пропаст. Напротив, будућност има такво друштво у коме су духовно и морално васпитање, образовање и култура приоритет државне политике и користе се као оруђе за заштиту националног идентитета и безбедности, као и за добробит целог народ. Статус предмета „Религија“ у нашем образовном систему и стање савременог бугарског друштва су директно и природно повезани. Породица је прва васпитна средина за дете, али васпитни процес се наставља и мора се наставити у школи, у Цркви, у друштву. За формирање људске личности важан је не само њен физички и интелектуални развој, већ пре свега духовно и морално усавршавање. Овом последњем мора се без одлагања посветити посебна пажња обнављањем верског и моралног васпитања за сву децу и ученике, ако желимо да се у нашој отаџбини смање и пресахну случајеви нељудске суровости и бруталног злочина. Нема другог предмета у школи који је у стању да то постигне. До 1947. године предмет „Закон Божји” или „Религија” посебно је повољно утицао на вредносно формирање наших деда и родитеља, који је био обавезан и био на првом месту у њиховим наставним плановима и програмима. После 1997. и предмет „Религија” је доказао свој благотворан утицај на ученике и одељења која га уче. У том контексту, парадоксално је да још увек није део обавезног наставног плана и програма. Штавише, у већини европских земаља верска настава је обавезна и конфесионална. Боли нас што се сукоби у нашем друштву заоштравају, а бол жртава насиља још више. Међутим, то је природна последица недостатка циљаног духовног и моралног васпитања и наставе у матичној школи. Значајан део наше младости је збуњен, нема сврху и смисао живота, доживљава све већу моралну деградацију. Ове трагичне резултате предвидео је блажене успомене Митрополит неврокопски Борис још 1928. године, када је написао своје запажено дело „Криза у нашој школи“. У њему он пророчки наглашава да ће, ако се дозволи да негирање религије доминира бугарским образовањем, наше друштво и држава пожњети катастрофалне последице у наредним деценијама. Управо то се дешавало у време атеистичког режима, дешава се и дан-данас и сви смо томе сведоци. Митрополит Борис алармантно упозорава да су неки дрски људи у нашој земљи желели да стану изнад добра и зла и покушали да преиспитају вредности. У вези са свим наведеним, ми, чланови Светог Синода Бугарске Православне Цркве – Бугарске Патријаршије, одговорно изјављујемо да када се „избрише разлика између добра и зла, истине и лажи, љубави и мржње, правде и неправде, врлине и порока, части и нечасти” долази до личне и опште друштвене кризе, која се може превазићи само поновним откривањем и применом хришћанских врлина. Позивамо наше властодршце и читаво наше друштво да се удруже у борби против агресије и моралне деградације и да се предмет „Религија – Православље” уведе у део обавезних школских часова за оне ученике чији родитељи желе да га деца уче, тј. да можемо имати свој нови препород, да опстане Бугарска и опстане бугарски народ!
Извор: Бугарска Патријаршија/ СПЦ

​На позив Управе Свете Горе - Свештене Општине и протоса јеромонаха Стефана Хиландарца, Епископ марчански Сава је боравио у Кареји, седишту светогорске Управе.

Поводом празника Успења Пресвете Богородице, славе саборног храма у Кареји, Епископ Сава је началствовао свеноћним бденијем и Светом Литургијом уз саслужење представника светогорских манастира и монаха из Кареје. На сам дан празника увече служено је вечерње богослужење и парастос ктиторима карејског храма византијским царевима Никофору и Јовану.

Послије богослужења служашчи су заједно са управом Свете Горе посјетили манастир Ивирон и поклонили се чудотворној икони Пресвете Богородице Портаитисе.

На празник Успења Пресвете Богородице, освећен је обновљени храм Сретења Господњег у Челинцу. Свету Литургију служили су Њихова Преосвештенства Епископ сремски г. Василије, Епископ бањалучки г. Јефрем и Епископ горњокарловачки г. Герасим уз саслужење свештеномонаха, свештеника и ђакона.
Након Свете Литургије вјерујући народ се окупио за трпезом љубави да прослави обнову старог храма. Реконструкција храма услиједила је почетком прошле године, а обимни радови завршени су у релативно кратком року, али изузетно успјешно. Након чина освећења услиједила је света архијерејска литургија којој је тројици архијереја саслуживало више свештеника, ђакона, часних сестара и богослова Српске православне цркве. Молитви је присуствовало преко хиљаду вјерника из овог краја и околине. Молитвено су поменути сви пароси који су у челиначкој парохији службовали од оснивања 1938. године: Никола Пејовић (1902-1945), Кајица Кострешевић (1913-1986), Винко Топић (1944-2016), и умировљени прота Станоја Зељковића (1950).
У бесједи након литургије владика Јефрем подсјетио је присутне на неке детаље из историје челиначке парохије.
-Драга браћо и сестре, ево, данас, након чина освећења и велике обнове поново предајемо на употребу вјерујућем народу овај Храм Сретења Господњег. Око овог скромног храма развила се цијела једна историја. Претходни храм је подигнут у тешко и неизвјесно  вријеме не само за наш вјерујући народ него и за нашу цркву, за наше свештенство које је службовало на српским просторима. И храм који је њему претходио саграђен непосредно прије Другог свјетског рата кратко је трајао, те је порушен, а сва имовина уништена. Дуг период након Другог свјетског рата наш народ је овдје био без свог храма. Молило се и обављале су се свете тајне у једној скромној риглованој кућици, са дрвеним звоником, али и око тога је било много проблема. Тадашња власт није дозволила да се звоно набављено у бањалучком предузећу „Отпад“ стави у функцију. Одузето је од људи овог краја који су га купили. Храбри прота Кајица који је много трпио и током и послије рата успио је да докаже да је звоно купљено, а не украдено. И касније успио је да добије дозволу за градњу цркве. Била су то времена слична онима када је нашем народу дозвољавано да сагради онолику цркву колико је могла да покрије воловска кожа. Али, наш народ се довијао на разне начине и често правио мало веће цркве од дозвољених. Дакле, на мјесту дивне цркве која је била у византијском стилу никао је скромнији Сретењски храм који је био према приликама и могућностима онога времена. Било је то вријеме када је наш народ у много чему оскудијевао, само не у оданости према својој Цркви. Људи су долазили и добровољно градили храм како су могли.  Од 1973. године та црква је служила и сада, након ове велике обнове, не може се препознати. Проширена је, подигнута у ви, уређена и изнутра и около. И продужава своју мисију у овом божијем народу. Једино што овдје никада није фалило то је вјера у Бога. Она је увијек била чврста, јака, стамена. Народ је градио своје цркве и кад је био под великим притиском да то не чини. Вјера је обновила и ову цркву и саградила ону нову посвећену Светом архангелу Гаврилу. Челинац који је доскора у архитектонском смислу имао баш  скромну грађевину, скромну цркву, сада има двије и не зна се која је љепша и коју око прије да погледа. Драга моја браћо и сестре, хвала вам за ту вјеру и за ту љубав  коју сте имали. Хвала вам за то што је Челинац остајао уз своју вјеру и православну цркву. Хвала вам што је овај крај као ријетко који други дао много свештеника, а има и сад доста свештеничких кандидата. То је оно што свједочи о вашој вјери. То је вјера која дјела, вјера која  никада није пасивна већ увијек се кроз активни рад показује. Хвала вам за обновљени овај храм и још више хвала вам јер знам да сте и овај храм имали коме обновити и онај с друге стране Врбање имали коме изградити. Овдје има толико храмова и толико вјерника и зато сам вам поставио и трећег свештеника јер ће службе бити и у једној и у другој цркви сваке недјеље и сваког празника. Испуните их јер храм живи с народом. Душа храма је народ Божији. Зато, походите их, напуните их, као што сте то чинили и до сада. Захвалити за ове велике дарове данас прије свега треба захвалити Господу Богу који у милости својој дао да смо ево успјели све ове послове урадити, а да ни на који начин то на себи нисмо осјетили. Напротив, што смо овдје више улагали, то нам је Бог више помагао. То се осјети на сваком кораку, ова варошица све више се развија, а и ваша домаћинства више цвјетају. Одмах послије Божијег имена хвала народу нашем који је доказао своју припадност нашем православљу. Нека тако буде и даље. Хвала вам свима – рекао је епископ бањалучки Јефрем.
Нагласио је да су сви прилози једнако вриједни, и они мањи и они већи.
Потом су додијељена признања заслужним појединцима. Прво су уручена кумовима обновљеног храма, те је епископ Јефрем одликовао проф. др Владу Ђајића, проф. др Бориса Пашалића, Лазу Радића и Горана Сејмановића великим добротворима Храма Сретења Господњег. Наглашено је у одликовању да су они несебично помагали обнову, доградњу и опремање поменутог храма.
Александар Крунић, Немања Пашалић, Жељко Тубаковић, Недељко Гајић и Мирослав Јанковић проглашени су добротворима Храма Сретења Господњег. За показану ревност у парохијској служби, примјеран лични и породични живот унапријеђени су и челиначки пароси. Епископ Јефрем одликовао је протојереја Радивоја Вујанића правом ношења напрсног крста, јереја Дејана Поповића звањем протонамјесника, а јереја Милана Бајића правом ношења црвеног појаса. Након тога услиједило је причешће за вјернике који су се припремили за ову свету тајну, подијељена је нафора и услиједио славски ручак за госте и званице.
Погледај ВИДЕО ЗАПИС
Извори: Инстаграм налог епархије бањалучке, сајт Опшине Челинац и РТРС

Драга децо, драги школарци, Господ нека благослови вас, ваше тате и маме, браћу и сестре, рођаке, учитељице и учитеље, ваше другове са којима се играте, све људе и сву децу.
Нека Господ благослови и школе у којима учите, у којима стичете различита знања. Међутим, сви треба да знамо, и учитељи, и наставници, и родитељи, али и ви, ђаци, да је важније од знања да стичемо врлину, односно да постанемо добри људи, а добар човек је онај који осећа љубав прво према својој породици и према друговима, али и према свим људима, према свој природи, према целом свету. То значи да је љубав најважнија.
Љубав је најдрагоценији дар који је Бог даровао човеку. Једини услов да би неко био срећан, било да је дете као што сте ви, било да је одрастао човек или можда старац, као што су ваше баке и деке, јесте да у срцу има љубав. Све друго ако има, лепу кућу, најбржи аутомобил, најбољи телефон, пуно новца, најбоље оцене и награде на такмичењу, да најлепше пева или црта на ликовном, да је  најјачи и даје највише голова, све је то ништа ако нема љубави за другове, за људе, за децу, за природу. То не значи да не треба да се такмичимо ко ће боље научити, ко ће добити бољу оцену, али значи да не треба да завидимо ономе који је бољи него да се радујемо његовом успеху, а сами да се више потрудимо. Исто тако да помажемо једни другима да боље научимо лекције, јер сви смо потребни једни другима, сви зависимо једни од других. Зато треба да негујемо другарство и заједништво. Треба да се молимо Богу једни за друге. Треба да се молимо да нам наш Бог, Исус Христос, дарује љубав, да будемо ближи Њему, нашем Богу, и да тако будемо ближи једни другима, родитељима, браћи и сестрама, друговима…Ја се молим за вас, децо, да вас Бог чува, да свима подари здравље и радост, а будући да знам да су Богу дечје молитве најмилије, молим вас да се и ви молите за мене, да се молите за читав свет, за све људе, да буде слоге, мира и љубави. Живели, драга децо! Нека вас Бог благослови!
Патријарх српски Порфирије

У уторак, 29. августа, наша Православна црква молитвено се сјећа преноса нерукотвореног образа (убрус) Господа Исуса Христа из Едесе у Цариград. Пренос нерукотвореног образа Господа Исуса Христа,  из Едесе у Цариград, догодио се 944. године.
Нерукотворена икона Господа Исуса Христа јединствена је по томе што је према предању њен "аутор" био Сам Господ  Исус Христос. Предање каже да је у вријеме Спаситељевог проповиједања у сиријском граду Едеси владао кнез Авгар. Био је заражен губом по цијелом тијелу. Глас о великим чудесима која је Господ учинио проширила се Сиријом (Мт 4, 24) и стигао до Авгара. Не видећи Спаситеља, Авгар је повјеровао у Њега као у Сина Божјег и написао писмо тражећи од њега да дође и излијечи га,  искрено вјеровујући да ће оздравити ако му види лице. Он ​посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцијели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, вјерујући да ће му тај лик повратити здравље. Ананија је дошао у Јерусалим и видио Господа окруженог народом. Није му могао прићи због великог броја људи који су слушали Спаситељеву проповијед. Затим је стао на високи камен и покушао из даљине да наслика лик Господа Исуса Христа, али није успио. Сам Спаситељ га је позвао, назвавши га по имену и дао кратко писмо за Авгара, у којем је, задовољивши владареву вјеру, обећао да ће послати свог ученика да га оздрави од губе и упути га на спасење. Тада је Господ тражио да донесе воду и убрус (платно, пешкир). Опрао је своје лице, обрисао га и на њему је било утиснуто Његово Божанско лице. Ананија је донио Убрус и Спаситељево писмо у Едесу. Са страхопоштовањем, Авгар је прихватио светињу и примио исцјељење; само мали дио трагова страшне болести остао је на његовом лицу до доласка обећаног ученика Господа. То је био апостол 70. године, свети Тадеј (помен 21. августа), који проповиједајући Јеванђеље дође Авгару, исцијели га потајно и крсти га и све становнике Едесе.  Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се не ће постидети, ко се у Тебе нада“. Доцније, један од праунука Авгарових обнови идолопоклонство. И епископ тога града дође ноћу и зазида ону икону над капијом. Вијекови су од тада прошли. У вријеме цара Јустинијана нападе Персијски цар Хозрој на Едесу, и град беше у великој тескоби. Деси се тада да епископ Едески Евлавије имаде виђење Пресвете Богородице, која му објави тајну о зазиданој и заборављеној икони. Икона би пронађена, и силом њеном војска Персијска побеђена.

Одлуком Светог синода Грчке цркве, 27. августа 2023. године, у свим храмовима у Грчкој служени су молебни за престанак шумских пожара и помени страдалим у елементарној непогоди. Митрополит манијски господин Хризостом саставио је посебну молитву за избављење од пожара, преноси Global Orthodox позивајући се на orthodoxianewsagency.gr. Након засиједања, које је одржано 24. и 25. августа, Свети Синод Јеладске православне цркве позвао је епархије да помогну настрадалима у пожарима и захвалио онима који се несебично боре са пожаром.
„Свети Синод захваљује свима који се боре да се пожари угасе, херојским ватрогасцима, пилотима ваздушне ватрогасне технике, грчкој војсци и свим добровољцима који су од првог тренутка били под ватром, спасавајући људе и помажући жртве. Нека сила и благослов Божији буду у њиховим животима и добрим делима!“, стоји у окружници Грчког синода, која је послата свим епархијама. Елементарна непогода почела је средином јула, а до сада ватрогасци и волонтери настављају са гашењем пожара. Најмање 35 људи је погинуло, а штета изазвана пожарима тек треба да се процијени. Хиљаде људи је евакуисано, многи су остали без својих домова и имовине. Погођено је десетине села и неколико православних манастира, од којих се многи налазе у шумама, што отежава гашење пожара. Посебно је оштећен чувени манастир Осиос Лукас из 10. вијека, који се налази на Унесковој листи. Грчка влада је већ издвојила средства за његову рестаурацију.

Учесници кампа "Стопама наших предака" боравили су на острву Крфу петнаест дана, упознавајући српску историју, грчко-српско пријатељство, али и знаменитости грчког острва. Из Требиња је на овогодишњем кампу боравило петоро учесника. Сара Колак и Милица Макитан некадашње ученице ЈУ ОШ " Вук Караџић" и награђене на конкурсу, ове године у улози васпитача кампа, а њихови насљедници такође из ЈУ ОШ "Вук Караџић", који су ове године освојили награде и добили наградно путовање на острво спаса су Тадеј Перишић (треће мјесто на Републичком такмичењу из Православне вјеронауке), Марија Шараба и Лена Миладиновић (дијелиле прво мјесто на конкурсу Свете Србије у области калиграфије). Послије петнаест дана дјеца су на кампу стекла знања из разних области, али и из свакодневног живота, сагледавши реални живот и важност институције породице и пријатељства. Наша ученица Марија Шараба је на крају кампа добила специјалну похвалницу за допринос и активизам на радионици калиграфије.
Православно спортска организација ”Свети Срб и ја”, oснована са благословом блажене успомене Њ.С. Патријарха Српског г. Иринеја, да би се деци и младима понудио концепт развоја и личносног узрастања у коме се истовремено примењују савремена тренажна методологија и јеванђеоски принципи. Њен почасни председник је Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије.

Велика Госпојина или Успење Пресвете Богородице (Грци празник Успења Богородичиног зову „љетња Пасха“) је један од великих богородичиних празника. Успењем Пресвете Богородице назива се крај Њеног земаљског пута, односно тјелесне смрти. Но није уобичајено рећи "умрла" о Богородици, већ "заспала" и, према црквеном предању, дан када се она вазнела на небеса и „предала свој дух у руке Спаситеља“.  Свето Писмо не говори нам ништа о животу Пресвете Богородице након Васкрсења Христовог. Дакле, за Успење Богородице знамо из два латинска трактата из 5. вијека и из посланице псевдо-Дионисија Ареопагита. Црква сматра да ови извори чувају основу Предања које је живјело у раној Цркви.​
Након Вазнесења Господњег, Богородица је живјела у Јерусалиму. Много се молила, а највише времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што прије узме себи. А онда се пред њом, као и много, много година раније, појавио арханђео Гаврило. Једном је донио Пречистој поруку да ће за девет мјесеци Она родити Сина Божјег. А сада је донио вијест да ће је Господ за три дана одвести у своја небеска боравишта. И даде јој анђео Божји једну грану палмину, која ће се носити при њеном спроводу. На заказани дан, многи људи који су је вољели окупили су се у кући у којој је живјела Богородица, укључујући и апостоле који су проповиједали по различитим градовима и земљама, али су се Божијом вољом нашли заједно у овом важном часу. Они који су им били блиски нису могли суздржати сузе и она их је утјешила, обећавајући да ће постати Заступницом за све пред Престолом Божјим. Тражила је да буде сахрањена у пећини гдје су сахрањени њени родитељи и Јосиф Заручник. Према предању, Христос се спустио на земљу да прими њену душу. А Пречиста, не осјећајући ни бол ни страх, пред присутнима као да је мирно заспала.
Погребење Мајке Божје пратила су многа чуда. Неколико дана послије, један од апостола који су закаснили на растанак (вјероватно Тома) стигао је у Јерусалим. Из љубави према њему, други су пристали да отворе гроб, али тијело није било унутра - Господ га је однио. Увече истог дана, Пречиста Дјева се јавила ученицима Божјим током њиховог оброка са ријечима: „Радујте се, јер ћу увијек бити с вама“.
Не зна се са сигурношћу колико је Богородица имала година када је умрла. Након Васкрсења и Вазнесења Сина Божијег, Дјева Марија је највећи дио времена провела у Јерусалиму, гдје је живјела у кући Светог Јована Богослова. Њему је она прва рекла да ће врло брзо морати да напусти земаљски свијет. Али и други апостоли су дошли из различитих крајева да се опросте од ње. И управо су подаци који су о њима сачувани омогућују да претпоставимо у којој години се догодило Успење Богородице. Отприлике од 64 - 67 године, према предању, убијени су апостоли Павле и Петар, који су били присутни и у посљедњим сатима њеног живота и током њеног сахрањивања. Сходно томе, Богородица је умрла прије 64. године.
Сматра се да је јеванђелист Лука посјетио Јерусалим, сусрео се са Богородицом и насликао њен лик 60. године. Приповиједање Дјела апостолских, чији је аутор ап. Лука, прекида се око 62. године. Очигледно, да се тако значајна епизода попут Успења Пречистог догодила истовремено са догађајима описаним у књизи, светац то не би могао да пропусти. То значи да је скоро 30 година након Христовог васкрсења Богородица још била жива и умрла између 62. и 64. године. 
Празници повезани са њеним именом почели су да се појављују свуда, али не централно. Поштовање Дјеве Марије као Мајке оваплоћеног Господа на општем црквеном нивоу почело је тек у 5. вијеку, када је одлука о томе донесена на Васељенском сабору у Ефесу. И тек након тога у календар су почели да се утврђују празници посвећени Богородици. Међутим, раније су у неким црквама били дани у години посвећени њој.  Тако су јерусалимски вјерници годишње славили поме Пречисте 15. августа. А послије њих, почели су да је нарочито поштују на данашњи дан у цариградској цркви Влахерни (истој у којој ће се касније одиграти још један значајан догађај повезан са њеним именом - Покров Пресвете Богородице). Други датум одређен у другим црквеним општинама био је јануар. Црквени историчар Никифор Калист Ксантопул у својој "Историји Цркве" наводи да је византијски цар Маврикије 595. године донио коначну одлуку о прослави Велике Госпојинее крајем љета, повезујући празник са својом војном побједом над Персијанцима. Временом је овај датум постао уобичајен за све хришћане. За овај празник православни хришћани су се припремали двонедјељним постом.

У петак, 25. августа 2023. године, одржано је Стручно савјетовање за вјероучитеље митрополије дабро-босанске и епархије захумско-херцеговачке. Савјетовање је одржано у амфитеатру Богословије ''Светог Петра Дабробосанског'' у Фочи (Велечеву) са почетком у 9:30 часова. Савјетовање је након молитве ''Благословен јеси Христе Боже наш,...'' отворио Предсједник Катихетског одбора епархија у Републици Српској и Федерације БиХ Његово Преосвештенство митрополит дабро-босански Г. Хризостом,  Након поздрава учесника семинара и уводних напомена Господина Митрополита, приступило се програмском дијелу Савјетовања. Први предавач на овом Савјетовању био је протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, архијерејски замјеник и декан ПБФ ''Свети Василије Острошки'' у Фочи. Тема његово излагања гласила је: ''Библијски приступ у васпитању дјеце''. Други стручни предавач била је госпођа мр Александра Саламандић, специјалиста медицинске психологије Медицинског факултета у Фочи. Тема њеног излагања била је: ''Како препознати проблеме дјеце у одјељењу и како им помоћи?''. Трећи, такође стручни предавач, био је мр Александар Миладиновић, из ПА Бања Лука. Тема његовог излагања гласила је:  '' Изазови савременог друштва - ученичко и интернет насиље. 
Четврти предавач био је др Славољуб Лукић из  РПЗ Бања лука. Тема  његовог предавања била је:  "Брига о дјеци - обавеза и одговорност".
Након сваког излгања вјероучитељи и предавачи дискутовали су, постављали питања и добијали одговоре на постављена питања.
На крају Савјетовање је затворио Високопреосвећени Господин Митрополит који је у свом завршном обраћању рекао:....'' примијетили сте да смо овогодишње савјетовање посветили дјеци - тј. ученицима, тим младим људима, пред које ви излазите и предајете им Ријеч Божију. То је велика част коју вам је Црква повјерила, али и одговорност. Овим предавањима хтјели смо да вам скренемо пажњу и да водите рачуна о дјеци, ученицима, њиховим проблемима. Чули смо данас пуно тога,...... Морате им помоћи, прије свега љубављу и разумијевањем, одговорношћу вршите повјерену вам службу учења дјеце. .... Знам, то није нимало лако, али потрудимо се да будемо достојни послања....'' Извор: митрополија дабро-босанска
Сродне вијести:
-САВЈЕТОВАЊЕ ВЈЕРОУЧИТЕЉА ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ
-ОДРЖАНО САВЈЕТОВАЊЕ ЗА ВЈЕРОУЧИТЕЉЕ ЕПАРХИЈЕ БАЊАЛУЧКЕ​

Пророк Михеј ("Ко је као Јахве"), шести од 12 малих пророка. Поријеклом је из Јудиног племена, из града Моресета, 35 km југозападно од Јерусалима. Био је сеоског поријекла, отуда код њега налазимо велике симпатије према сеоском становништву. Чини се да је био ратар. Можда је био племенски вођа или старјешина мјеста. Овог пророка не смијемо мијешати са истоименим пророком који се у Светом писму помиње као "Михеј син Јемлин" (упореди 1 Цар 22,8-28). О његовом позиву у пророчку службу немамо података, јер их сам пророк не помиње. Михеј је своју пророчку службу започео  око 778. године прије нове ере и провео је скоро 50 година под царевима Јуде Јотамом, Ахазом и побожним праведним Језекијом (721-691 прије Христа, помен 28. августа). Свом позиву је био искрено предан, због чега је био изругиван и прогањан. Свети Михеј је прекоријевао своје земљаке да су окренувши се идолопоклонству, заборавили правог Бога и да су усвојили зле обичаје незнабожаца. Изобличавао је и пороке народа свога, као и лажне пророке, који пророковаху за вино и за силовито пиће. Био је савременик пророка Исаије. Предсказао је пропаст Самарије. Предсказао је и пропаст Јерусалима, која ће доћи за то што поглавари његови узимају мито, свештеници уче за плату, а пророци његови гатају за новце. Зато ће се због вас Сион преорати као њива, и Јерусалим ће постати гомила. Но од свих његових пророчанстава најважније је пророчанство о Месији, нарочито о мјесту рођења Његова. Он је Витлејем именовао мјестом рођења Месије: „И ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудиним, из тебе ће изаћи Онај који ће бити Господар у Израиљу" (Мих 5, 2).
Из ријечи пророка Јеремије (Јер 26, 18-19) јасно је да су се Јевреји плашили да убију пророка Михеја. Његове мошти, заједно са моштима светог пророка Авакума, пронађене су у IV  вијеку послије Христовог рођења у вријеме цара Теодосија Великог, према откривењу Божјем Зевзину, епископу елевтеропољском.

На засиједању Светог Синода Руске православне цркве 24. августа 2023. године у Санкт Петербургу под предсједавањем патријарха московског и све Русије Кирила саслушан је извјештај предсједавајућег Одјељења за спољне црквене односе митрополита волоколамског Антонија о канонизацији светих Божијих извршених у Српској православној цркви (журнал № 65), преноси Патриархиа.ру. Свети синод Руске православне цркве је одлучио да у календар Руске православне цркве укључи новопрослављене српске светитеље. Од сада ће се у РПЦ поштовати свети Иринеј Бачки (24. марта/6. априла), Сабор светих мученика житомислићких (13/26. јуна) и Сабор свете деце мученика јастребарских и сисачких (13. јула/26. августа). Архијерејски сабор Српске православне цркве, одржан 14-20. маја 2023. године, уврстио је у Диптих светих угодника Божијих СПЦ нове светитеље који су у различито време посведочили своју веру. Свети Иринеј (Ћирић), епископ бачки (1884-1955), окончао је Московску духовну академију и Бечки универзитет, био угледни филолог, богослов и мисионар. Током Другог светског рата организовао је спасавање хиљаду српске деце из концентрационог логора у Мађарској и заступао своју паству, штитећи је од казнених акција. После рата епископ Иринеј је по лажној оптужби осуђен као народни непријатељ и смештен у кућни притвор на 17 месеци, а када се вратио у цркву 1946. године више пута је био изложен физичким нападима од стране неверника. Од последица таквих напада преминуо је 6. априла 1955. године.
Свети мученици житомислићки су игуман старог српског манастира Житомислић (Захумско-херцеговачка епархија) Константин (Вучуровић, 1908-1941), чланови манастирске братије јеромонаси Доситеј (Вукићевић, 1915-1941) и Макарије (Пејак, 1195-1941), искушеник Младен Шарен (1922-1941), искушеник Обрен Окиљевић, секретар епархијског суда протођакон Владимир Чејовић (1904-1941), богослови Марко Продановић (†1941) и Бранко Билановић (1920-1941). Они су зверски убијени од стране усташа 26. јуна 1941. године. Пошто се под мучењима нису одрекли православне вере, бачени су живи у јаму, а затим затрпани камењем. Тако је страдало и још 33 житеља локалних села.
Света деца мученици јастребарски и сисачки је сабор више стотина српске деце која су страдала у специјалним дечјим концентрационим логорима основаним 1942. године у тзв. Независној држави Хрватској у градовима Јастребарско и Сисак. Кроз логор Јастребарско прошло је преко три хиљаде деце, а кроз логор Сисак преко 7 хиљада. Документи о гробницама сведоче о масовној смрти деце. За само један дан 22. јула 1942. године у Јастребарском је сахрањено 107 деце, а од 11. јула до 26. августа 1942. године – 768 деце старости од неколико месеци до 14 година. Извор

С благословом Његовог Преосвештенства епископа бањалучког г. Јефрема и викарног епископа марчанског г. Саве, а у организацији Катихетског одбора СПЦ у Републици Српској и Федерацији БиХ, у четвртак 24. августа 2023. године са почетком у 9.00 часова, у епархијској сали одржано је савјетовање за 156 вјероучитеља епархије бањалучке. Савјетовање је отворио Његово Преосвештенство епископ бањалучки г. Јефрем, који је вјероучитељима нагласио да раде веома одговоран посао и посавјетовао их да се у свом раду руководе љубављу. Затим се присутнима обратио и директор РПЗ РС др Предраг Дамјановић, који је истакнуо да осми пут прусуствује савјетовањима вјероучитеља.
Услиједила су четири предавања. О теми "БИБЛИЈСКИ ПРИСТУП У ВАСПИТАЊУ ДЈЕЦЕ" говорио је протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, професор Православног богословског факултета у Фочи (Универзитет у Источном Сарајеву). О теми "КАКО ПРЕПОЗНАТИ ПРОБЛЕМЕ ДЈЕЦЕ У ОДЈЕЉЕЊУ И КАКО ИМ ПОМОЋИ'' слушали смо од психолога мр Александре Саламандић, чули смо и мр Александра Миладиновића, начелника Одјељења за полицијску обуку Министарства унутрашњих послова Републике Српске, који нам је говорио на тему  ''ИЗАЗОВИ САВРЕМЕНОГ ДРУШТВА – УЧЕНИЧКО И ИНТЕРНЕТ НАСИЉЕ'', док је о теми ''БРИГА О ДЈЕЦИ, ОБАВЕЗА И ОДГОВОРНОСТ'' говорио просвјетни инспектор за Православну вјеронауку у Републичком педагошком заводу др Славољуб Лукић. На крају савјетовања и у свом завршном обраћању епископ бањалучки је пожелио вјероучитељима срећан почетак школске године. Савјетовање се наставља сутра у Фочи, за вјероучитеље митрополије дабробосанске и епархије захумско-херцеговачке. 
Сродна вијест: 
-САВЈЕТОВАЊЕ ЗА ВЈЕРОУЧИТЕЉЕ МИТРОПОЛИЈЕ ДАБРОБОСАНСКЕ И ЕПАРХИЈЕ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ
-САВЈЕТОВАЊЕ ВЈЕРОУЧИТЕЉА ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ

Данас, 23. августа 2023. године са почетком у 9. часова, у Епархијском културном центру у Бијељини, завршено је прво од три савјетовање која ће се одржати за вјероучитеље у Републици Српској и ФБиХ. Сутра ће савјетовање бити настављено за вјероучитеље епархије бањалучке и бихаћко-петровачке.
Прво савјетовање одржано је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија и у организацији Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ и Канцеларије за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске, одржано савјетовање за вјероучитеље Православне вјеронауке  епархије зворничко-тузланске. 
Савјетовању је, поред координаторâ за вјерску наставу, присуствовала већина вјероучитељи са простора Епархије зворничко-тузланске.
Домаћин сабрања, Преосвећени владика Фотије на почетку сабрања поздравио је све присутне нагласивши да је веома битно да децу поучавамо примерима из житија светих.
- Веронаука лако може да постане апстрактан предмет. Теоријски предмет. Испричамо чињенице, дете одговори и то је то. Уз житије светих вера оживљава у срцима деце. Житија светих су потврда јеванђеља, рекао је владика Фотије у уводном обраћању.
- Друга битна ствар, наставио је Преосвећени владика, јесте да ми веронауку сведочимо својим животом. Само речи не стварају ауторитет код деце. Старци су говорили да породице васпитавају децу својим примером. За децу, каже старац Пајсије, треба мало речи, много личних примера и много молитве.
- И на крају, али не и најмање битно, круна веронауке је довести цео разред на свету Литургију. То је смисао. Не можемо и не смемо да одвојимо веронауку од Цркве јер ће тада да постане само још један школски предмет, закључио је владика Фотије.
О теми " Библијски приступ у васпитању дјеце " говорио је протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, професор са Православног богословског факултета у Фочи (Универзитет у Источном Сарајеву), о теми "Како препознати проблеме дјеце у одјељењу и како им помоћи'' слушали смо од психолога мр Александре Саламандић, чули смо и мр Александра Миладиновића, начелника Одјељења за полицијску обуку Министарства унутрашњих послова Републике Српске који нам је говорио на тему  ''Изазови савременог друштва – ученичко и интернет насиље'' , док је о теми ''Брига о дјеци, обавеза и одговорност'' говорио просвјетни инспектор за Православну вјеронауку при Републичком педагошком заводу др Славољуб Лукић. 
Можемо закључити да су у току семинара предавачи изложили драгоцјена искуства која ће помоћи вјероучитељима да се боље припреме за мисију која их очекује у току предстојеће школске године. Предавањем је модерирао епархијски координатор за вјерску наставу протојереј Синиша Шаренац.

Шумски пожари захватили су манастир Осиос Лукас у централној Грчкој, један од најважнијих византијских споменика на свијету и Унескову свјетску баштину. Да би се спријечило потпуно уништење манастира, ангажована је значајна ватрогасна јединица, наводи ekathimerini.com.
Обитељ манастира евакуисали су спасиоци, а на мјесто догађаја стигао је митрополит тевајски Георгије да им помогне. Основао га је грчки монах Лука око 946. године, манастир Осиос Лукас, који припада Грчкој православној цркви, налази се на западним обронцима планине Хеликон у близини града Дистома. Манастир је познат по добро очуваној збирци мозаика, од којих најстарији датирају из 11. вијека - доба "македонске ренесансе" у византијској умјетности.
Такође крајем прошле седмице, како наводи orthodoxianewsagency.gr, шумски пожар, који је избио у близини града Александруполиса у источној Грчкој, уништио је  историјски Спасо-Преображенски храм у селу Етохори на дан празника Преображења Господњег, остављајући нетакнутим само камене зидове. Као што је раније објављено, говорећи о катастрофама које се дешавају у Грчкој изазваним великим шумским пожарима, митрополит Крфски и паксијски Нектарије назвао их је резултатом отпадништва од Бога. 

У четвртак 17. августа Љета Господњег 2023. године ђаци Православне вјеронауке из Невесиња и Љубиња у пратњи својих вјероучитеља Богдана Сантрача и ђакона Дејана Ивановића посјетили су Требиње. 
Повод за долазак био је семинар о пријатељству који је у манастиру Дужи организовала епархија Захумско-херцеговачка и приморска. Семинар је водио јеромонах Теофило, настојатељ манастира Дужи, а ђаке из Невесиња и Љубиња као домаћини дочекали су њихови вршњаци, такође ђаци Православне вјеронауке из Требиња. Дошавши у манастир ђаци су прво обишли манастирску цркву гдје је о историјату манастира говорио теолог Бојан Кривоглав. Након тога ријеч је преузео отац Теофило који је у првом дијелу семинара говорио о пријатељству из перспективе Новог Завјета и Господа Исуса Христа. Најбољи примјер истинског пријатељства јесте примјер Господа Исуса Христа. „Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15,13). Управо је то урадио Господ Исус Христос када је живот свој положио за своје пријатеље. Христос нам посебно каже да „љубимо своје непријатеље“ (Лк 6,27). Никада прије, нити у Старом завјету, нити у многобожачким религијама не помиње се љубав према непријатељима. 
Други дио семинара протекао је у разговору о. Теофила и ђака, постављању питања и размјени мишљења. О. Теофило је нагласио да су сви пороци у ствари посљедица неимања искрених пријатеља.  
По завршетку семинара упутили смо се на Црквину изнад Требиња у манастир Херцеговачку Грачаницу гдје нас је дочекао отац Дражен Тупањанин који нам је говорио о историјату манастира и о томе како је манастир повезан са Јованом Дучићем чији земни остаци почивају управо у овом манастиру. Послије освјежења у гостопримници манастира сви заједно смо отишли у Требиње на заједнички ручак. У повратку из Требиња посјетили смо и манастир Тврдош, као и родно мјесто Светог Василија Острошког, Мркоњиће гдје смо се поклонили моштима Ане-Анастасије Јовановић, мајке Светог Василија. У повратку из Требиња утисци су предивни, велики број нових пријатељстава склопљен, гдје смо показали да ријечи о пријатељству нисмо слушали само да се каже да смо слушали, него смо их примијенили у пракси.
Посебна захвалност иде госпођи Миљи Тупањанин, координаторки Православне вјеронауке у нашој епархији, без чијег труда и идеје овог семинара не би било. 
Вјероучитељ Његош Вељанчић /Извор: Епархија ЗХиП

Вјерни народ Поткозарја се вијековима сабира у манастиру Моштаница о празнику Преображења Господњег да прослави Име Божије. На овогодишњем моштаничком сабору Свету Литургију су служили Епископи г. Јефрем и г. Сава са свештеницима, свештеномонасима и ђаконима, предводивши потом литију око манастирске цркве, послије које су осветили грожђе и благословили сестринство манастира и бројни побожни народ. ​Претходно, у навечерје празника Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, служио је празнично бденије у манастиру Моштаница. Извор: инстаграм налог епархије бањалучке

'Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, "и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте" (Мт 17, 5). ​
На гори Тавор се одиграо један од кључних јеванђеоских догађаја. Ту се Господ Исус Христос појавио пред своја три ученика, апостолима Јованом, Јаковом и Петром, у свој својој божанској слави. Глас Бога Оца и Светога Духа у виду облака појављују се заједно са Њим. По други пут послије Богојављења на Јордану открива се тајна Свете Тројице. Преображење нашег Господа на „високој гори“ описала су три јеванђелиста (Мт 17, 1-8; Мк 9, 2-8; Лк 9, 28-36), и ниједан од њих не наводи име те горе. Најпотпунији опис дао је Лука, који је, без сумње, био обавијештен од Петра који је присуствовао том догађају. 

Тавор или Табур (јевр. הר תבור) је одвојена гора од ланца планина висине 588 метара, 9 километара југоисточно од Назарета, у хришћанству се традиционално сматра мјестом Преображења Господњег. Истина, постоје и мишљења да се Исус Христос преобразио нешто сјеверније, на брду Хермон (Хенри Алфорд (1808) је први бацио сумњу на гору Тавор у новије вријеме, док је то потврдио и Џон Лајтфут сматрајући да није у питању гора Тавор јер је  превише далеко). У преводу са јеврејског и арапског - Табор -Табур - у зависности од локације дагеш - самогласника, то значи стварно централно испупчено мјесто, пупак. Ова гора је одвојена од читавог ланца планина и заобљена одоздо према горе, због чега је вјероватно и добила име. Арапи је зову Џебел Тор у знак сјећања на древни фенички култ.
Први пут гора Тавор се помиње у Библији у књизи Исуса Навина као граница земаља три израиљска племена: Завулонова, Исахарова и Нефталимова (ИсуН 19, 22). Нешто касније, у вријеме судија, Варак се, у пратњи пророчице Девора, са 10 хиљада војника спустио са планине Тавор до потока Кисон и побиједио војску војводе Сисаре, заповједника Јавина цара Хананског (Суд 4, 1-24). Овдје су Гедеонова браћа погинула од руку два цара мадијанска, Зевеја и Салмана (Суд 8, 18-19). Врх горе Тавор, од времена Антиоха Великог до освајања и уништења Јерусалима од стране Римљана под Веспазијаном, стално је служио као утврђено мјесто. Иначе, овдје је римски проконзул Гавинијус побиједио најстаријег Аристовуловог сина Александра који је побјегао из заробљеништва. Током Јеврејског рата, Јевреји и Јосиф Флавије су 40 дана утврђивали гору Тавор против Веспазијана.
Данас на врху горе постоје два активна манастира, православни и католички. Црквено предање од давнина признаје гору Тавор као гору Преображења Господњег, иако се име саме горе не помиње у Јеванђељима. Света Јелена је у 4. вијеку подигла храм на Тавору посветивши га свједоцима Преображења - апостолу Петру, Јакову и Јовану. А у 8. вијеку постојао је манастир. На рушевинама прве цркве, грчки епископи су дуго служили Литургију сваке године. 
Гору Тавор помињу и бројни хришћански писци и светитељи. Тако Ориген каже (231-54): „Тавор је планина Галилеје на којој се Христос Преобразио“. Св. Кирило Јерусалимски и блажени Јероним то такође категорично потврђују. Касније св. Прокл, цариградски патријарх, и св. Климент Анкирски исто говоре. 553. године Пети васељенски сабор обратио је пажњу на гору Тавор (Антиохијска патријаршија). 
Фрањевачки самостан се на гори Тавор појавио тек почетком 20. вијека и заузимао је територију тврђаве коју су муслимани подигли у 13. вијеку. Величанствена базилика Преображења, руком архитекте Антонија Барлуција, изграђена је на рушевинама храма из времена крсташа и ранијих рушевина. У близини су сачувани остаци византијског манастира. Пут који води до католичког самостана пролази кроз такозвана "Врата вјетра".
Историја православног грчког манастира Преображења Господњег повезана је са именом архимандрита Иринарха, родом из Молдавије, у прошлости, монаха Лавре Саве Освећеног. Средином 19. вијека, након виђења које је доживео, настанио се на врху Тавора. Убрзо, откривши остатке древне византијске базилике, почео је да је обнавља са својим помоћником, јерођаконом Нестором. Међутим, због изненадне смрти, није могао да доврши посао. Храм је завршен и освећен 6. августа 1862. године. Има три престола: централни у част Преображења, јужни у част пророка Мојсија и Илије, сјеверни у част светих Георгија Побједоносца и Димитрија Солунског. Звоник је изграђен 1911. године. Изградња храма и манастира у великој мјери је изведена новцем који је послат из Русије. Чудотворна акатистна икона Богородице чува се у манастирској цркви, а у капели пророка Мојсија и Илије, у апсиди, видљиво је камење древног храма и фрагменти византијског мозаика. На територији која припада манастиру налази се пећински храм Мелхиседека.
До врха Тавора води средњовековни пут којим може проћи само путнички аутомобил, а аутобус се не може окренути на стрмој серпентини. Арапи из локалног хришћанског села Дабурија посебно одржавају пут у таквом стању и одржавају такси компанију на почетку успона. Међутим, многи ходочасници радије иду на врх пјешице, не обраћајући пажњу на честе пљускове или на ужарено сунце. А вријеме на Тавору се брзо мења. Без обзира на то што се дешава у подножју горе, на врху може бити магле и кише.

Догађаји Преображења описани су у свим јеванђељима, осим у Јеванђељу по Јовану (Мт 17, 1-6; Мк 9,1-8; Лк 9, 28-36).
​Ближили су се посљедњи дани земаљског живота Христовог и значајни догађаји из Христовог живота: Свечани улазак у Јерусалим (Цвијети), Тајна вечера, распеће на крсту и васкрсење. Уочи ових страшних и великих дана, Господ је први пут директно упитао своје ученике за кога Га сматрају. Тада Петар одговори чврсто и без оклијевања: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мт 16,16) изражавајући мишљење свих апостола. Значај његових ријечи био је у томе што им прије тога Сам Исус није експлицитно открио Своју Божанску природу, да би апостоли вјеровали у Њега као Бога не силом, већ слободно. Уосталом, могао је да се открије ученицима у свој својој величанствености и слави већ на самом почетку проповиједи, али би тада апостоли исповиједали Исуса као Бога просто из страха, под утиском онога што им је откривено. Тада је Господ, почевши да „припрема“ апостоле на предстојеће догађаје, рекао да треба да оде у Јерусалим и да много пострада од старјешина, првосвештеника и књижевника, и да буде разапет, и да васкрсне у трећи дан (Мт 16, 21). ). Ове ријечи су тако растужиле апостоле да је Петар чак почео да га одвраћа говорећи: "Боже сачувај, Господе! то неће бити од тебе!" (Мт 16, 22). А послије шест дана Господ, узевши са собом Петра, Јакова и Јована, попе се на гору Тавор да се помоли. И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост (Мт 17, 1-2). У исто вријеме појавила су се два велика старозавјетна пророка – Илија и Мојсије, који са Господом "говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму" (Лк 9, 31).  Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: "Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте"(Мт  17, 5). И чувши ученици падоше ничице и уплашише се веома. Када су чули ријечи упућене њима: "Устаните и не бојте се "(Мт 17, 7) устадоше. Старозавјетни пророци и облак већ бјеху нестали, а они, подигнувши очи своје, никога не видјеше до Исуса сама. Тако је Спаситељ открио апостолима Своју Божанску природу, учврстивши их у вјери пред Својом надолазећом муком и смрћу на Голготи и показавши свакоме ко иде за Њим светлост којом ће се преобразити у Царству Небеском. 
​Преображење Господње славе хришћани разних конфесија широм свијета. У православљу празник пада 6. августа по јулијанском календару или 19. августа по грегоријанском календару, а у католичанству - 6. августа по грегоријанском календару. Празник Преображење слави се од давнина. На Истоку традиција прослављања Преображења постоји од 4. вијека, тада је равноапостолна царица Јелена подигла храм у част Преображења на гори Тавор. Овај празник се помиње и у поукама светих Јефрема Сирина и Јована Златоустог. О празнику је говорио и Свети Андреј Критски. На Западу је празник за опште поштовање установио тек 1456. године папа Каликст III у знак сјећања на побједу хришћанске војске угарског регента Јаноша Хуњадија над Турцима код Београда. Традиционално на овај дан се доносило разно воће на освећење. У Израелу и Грчкој, на примјер, људи су носили грожђе у храм на благослов, које је тек сазрело у августу. Али пошто грожђе није расло свуда, традиција је претрпјела промјене - на примјер, у Русији су почели да освећују јабуке.

На Преображење Господње, у суботу, 19. августа, у загребачкој Саборној цркви која тог дана прославља храмовну славу, Свету Литургију служиће Његова Светост Патријарх српски Порфирије уз саслужење Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког Кирила.Тада ће и владика Кирило преузети управљање Митрополијом загребачко-љубљанском, у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора који га је на свом заседању, у мају ове године, изабрао за администратора наше епархије. 
​У наставку доносимо биографију владике Кирила. 
Др Кирило (Бојовић) Епископ буенос ајрески и јужно-централно амерички администратор Митрополије загребачко-љубљанске
​Др Кирило (у свијету Милан) Бојовић рођен је 4. фебруара 1969. године у Подгорици, као пето дијете Радула и Зорке (рођене Јовановић). Осмогодишњу и средњу школу (гимназију „Петар I Петровић Његош“) завршио је у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Војни рок служио је у Карловцу, 1987. и 1988. године. Природно-математички факултет Универзитета у Подгорици, завршио је 1992. године, након чега је уписао постдипломске студије на ПМФ-у у Београду. Завршио их је 1996, одбраном магистарског рада на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“. Прије монаштва, Владика Кирило радио је као асистент на Природно-математичкомфакултету у Подгорици (1993. до 2000. године). Годину дана – од 1. фебруара 1998. до 1. фебруара 1999. године, провео је на специјализацији на Математичком универзитету „Ломоносов“ у Москви. Крајем 2000. године дао је оставку на посао на универзитету и, по благослову Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, постао искушеник Цетињског манастира. Митрополит Амфилохије је, уочи Петровдана, 11. јула 2004. године, Милана Бојовића постригао у монаштво давши му име Кирило. Исте године, на Божић, рукоположио га је у чин јерођакона, а сљедеће, 2006. године, 21. маја, у чин јеромонаха. Московску духовну академију владика Кирило уписао је 2005. године. На истој је дипломирао 2008. године, одбраном кандидатске дисертације на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. Поменута дисертација призната је 2010. године као докторска дисертација на Универзитету у Београду. Током трогодишњег боравка у Москви ванредно је завршио и Московску духовну семинарију. Главни уредник часописа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ био је од 2008. до 2018. године, а од 2008. године је био и координатор вјерске наставе у Митрополији црногорско-приморској. Од 2009. до 2014. године био је професор Светог Писма Новог Завјета и васпитач Богословије Светог Петра Цетињског. Одликован је чином протосинђела 2010, а чином архимандрита 2013. године. Од 2014. до 2016. године архимандрит Кирило био је Архијерејски замјеник у Епархији буеносајреској и јужноцентралноамеричкој. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве га је, маја 2016. године,  изабрао за викарног епископа митрополиту Амфилохију, са титулом ”Епископ диоклијски”. У том чину је остао замјеник митрополита Амфилохија који је управљао епархијом са сједиштем у Буенос Ајресу.Хиротонију у епископски чин извршио је Патријарх српски Иринеј, 31. јула 2016. године, у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Одлуком Светог Архијерејског Сабора 2018. године, изабран је за епархијског архијереја буенос ајреског и јужно-централно америчког. Чин устоличења извршио је митрополит Амфилохије, 2. септембра 2018. године, у храму Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Од 29. маја 2018. године редовни је члан Међународне Словенске Академије науке, образовања, умјетности и културе.Универзитет Олга и Мануел Ајау Кордон (La Universidad Olga y Manuel Ayau Cordon – OUMAC) из Гватемале, 18. априла 2023 г., додијелио је владици Кирилу почасни докторат –Honoris Causa. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, одржан у мају 2023. године, изабрао је Епископа Кирила за администратора Епархије загребачко-љубљанске, чиме је он на том мјесту наслиједио Његову Светост Патријарха Порфирија. Епископ Кирило носи и титулу мајсторског кандидата у шаху, коју му је додијелио Шаховски Савез Црне Горе, 3. јуна 2023. године. Извор: Митрополија Загребачко-љубљанска

"Најстрпљивија и најхрабрија жена" ... "Жена која је достигла врх савршенства" .... "Побожна и божански мудра" ... "" Великодушна жена "... овако је св. Григорије Богослов описивао своју мајку, жену изузетне врлине, љубави и побожности а коју наша Света Црква прославља данас 18.августа 2022.године. Света Нона, мајка Светог Григорија Богослова, једног од Света Три Јерарха била је кћерка хришћана Филтата и Горгоније, тетка  светог Амфилохија, епископа иконијског. Рођена је у Кападокији гдје је провела већи дио свог живота. Њен син Григорије Богослов у својим списима наводи своју мајку Нону као модел хришћанског мајчинства. Родитељи су је васпитавали у хришћанској побожности.
По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа (Григорија Аријанца, богатог власника земље у окрузима Арианза и Назианза у Малој Азији, у данашњој Турској), да би и њега привела у свету вјеру, по ријечи апостола: "Муж некрштен освети се женом крштеном" (1 Кор 7, 14). Њен брак је био исплатив према земаљским рачунима, али тежак за побожну Нонину душу. Григорије Аријански је био паганин, сљедбеник секте ипсистаријанаца, поштовао је једног Бога али не као Тројединог, поштовао неке јеврејске обреде; истовремено се клањајући ватри. Побожна Нона се много молила да свог мужа окрене светој истини. Син свете Ноне, свети Григорије Богослов, писао је о овоме на сљедећи начин: „Није могла то мирно да поднесе, да би са једном половином била у јединству са Богом, а другом дијелом себе - да остане отуђена од Бога. Напротив, жељела је да се духовно јединство придружи тјелесном савезу. Зато се и дан и ноћ молила Богу, у посту и са много суза молила Га да подари спасење њеном мужу “. Молитвама свете Ноне, Григорије је у сну имао виђење. „Оцу се чинило“, писао је свети Григорије, „да он (што никада раније није учинио, иако је његова жена то више пута тражила и молила) пјева један Давидов стих: "Обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи!" (Пс 121, 1). И пјевајући то, он је у срцу осјећао неку милину. 
​Григорије је рукоположен у чин презвитера, а затим за епископа Назијанза и потпуно се посветио Цркви. Истовремено са његовим посвећењем за епископа, његова супруга Света Нона постала је ђакониса. Осим Светог Григорија Богослова имала је још двоје свете дјеце: Свету Горгонију (датум слављења 23 фебруар) и Светог Кесарија- љекара који је достигао велике висине у медицинској науци, али који је сматрао највећом срећом и благословом бити православни хришћанин (његов помен слабимао 9 марта).

17. августа Православна црква молитвено помиње ранохришћанске светитеље - седморицу ефеских младића (+ III вијек). Један од младића - Максимилијан - био је син градоначелника Ефеса, остала шесторица - Јамблих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Егзакустодијан (Константин) и Антонин - били су синови племенитих становника овог града. Младићи су били пријатељи од дјетињства и сви су били у војној служби. Када је римски цар Декије (249–251) изгоривши од мржње према хришћанима, дошао из Картагине у Ефес, наредио је свим грађанима да јавно принесу жртву паганским боговима, а они који то одбију били су суочени са мучењем и погубљењем. Младићи су исповиједили да су хришћани, а Декије их је позвао да принесу жртву. Изашавши пред цара, они су исповиједили вјеру у Христа, због чега су им одмах одузети војни чинови, али су истовремено ослобођени, уз наду се да ће доћи к себи. Младићи су напустили град и сакрили се у пећини планине Охлон, гдје су се молили, спремајући се за мучеништво. Једном најмлађи од њих, Јамблих, дошавши у град по хљеб, обучен у просјачке крпе, сазнао је да се Декије вратио у Ефес из војног похода и да их тражи како би их позвао на суђење. Максимилијан је охрабрио своје пријатеље да напусте пећину и добровољно се јаве цару. Истовремено, сазнавши гдје се младићи крију, Деције је наредио да каменом блокира улаз у пећину како би у њој умрли од глади и жеђи. Међутим, младићи, будући у пећини, нису умрли, будући да их је Господ увео у диван сан, у којем су остали два вијека. Пробудили су се, неочекивано откривени, баш у тренутку када више није било прогона против хришћана, али су се појавили јеретици који су тврдили да нема васкрсења након смрти. Тако је Господ кроз њих посвједочио супротно.Сам цар Теодосије Млађи (408-450) дође са великом свитом и с умилењем разговараше с са васкрслим младићима. Након недјељу дана они поново уснуше сном мртвим, да чекају опште васкрсење. Цар хтједе да положи тијела њихова у златне ковчеге, али му се они на сну јавише и рекоше му, да их остави на земљи како су били и полijегали.

​Поријеклом из Галилеје, жена Зеведејева, мајка апостола Јакова и Јована и кћерка Јосифа Обручника Пресвете Богородице. Када су пошли за Христом, Саломија се придружила друштву жена које су му служиле. Када је Господ Исус Христос, на путу за Јерусалим, поучавао своје ученике о својим предстојећим страдањима и смрти на крсту и о Његовом васкрсењу, Саломија му је пришла са своја два сина и замолила Га да у његовом царству постави једног од њих на десну, а другог на лијеву страну. Исус јој је одговорио: "Не знате шта иштете. Можете ли пити чашу коју ћу ја пити и крстити се крштењем којим се ја крштавам? Рекоше му: Можемо. И рече им: Чашу, дакле, моју испићете и крштењем којим се ја крштавам крстићете се; али сјести мени с десне и с лијеве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац мој". Остала десеторица апостоли чувши то, расрдили су се на та два брата, али им је Христос објаснио право значење Царства Небеског, које је потпуно другачије од царстава овога свијета (види Мт 20, 20-28 ; Мк 10, 35-45).
За Саломију се, такође, зна да је била присутна при распећу и погребу Спаситељевом и да је била међу женама ироносицама које су рано ујутру дошле на гроб да помажу тијело Господње, и сазнале од Анђела о васкрсењу. Спаситељевом, а након јављања Христа Марији Магдалини, прије других, удостојене су се да виде васкрслог Господа (Мт 28, 8-10 ; Мк 16, 1).

Након што је св. Стефан каменован, његово тијело су оставили да га пси изједу. Но другачије хтједе Промисао Божја. Тело мучениково лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана, а друге ноћи дође Гамалил, учитељ Павлов и потајни ученик Христов, узе тело, однесе га у Кафаргамалу на своје имање, и ту га чесно погребе у једној пећини. У иступећину сахрани Гамалил и свога пријатеља Никодима, који плачући над гробом Стефановим умре. Ту сахрани Гамалил и свога крштенога сина Авива. И према своме завештању и сам Гамалил ту беше сахрањен. Од тога времена прошли су векови, и нико од живих није знао, где је сахрањено тело св. Стефана. Но 415. год., за време Јерусалимског патријарха Јована, јави се Гамалил три пута у сну свештенику Кафаргамалском, Лукијану, и потанко му оприча све о сахрани свих поменутих указујући тачно местоњихових заборављених гробова. Узбуђен од тога сна Лукијан јави патријарху, и с благословом патријарховим оде с људима и откопа четири гроба. Гамалил му беше већ у сну рекао, које је чији гроб. Силни мирис благоухани испуни сву пећину од моштију светитељских. Тада мошти св. Стефана беху свечано пренете на Сион и ту чесно сахрањене, а мошти осталих изнесене на једно брдо више пећине, и ту у једној цркви положене. Многа исцелења болесника догодише се тога дана од моштију св. Стефана. Доцније те мошти бише пренете у Цариград. Тако Господ увенча многом славом онога који први за Његово име крв своју проли.

​У неким православним црквама и манастирима постоје слике предхришћанских философа, попут Аристотела, Платона, Сократа итд. На примјер, такви мурали могу се наћи у манастиру Велики Метеорон на Метеорима (Грчка), као и у Великој Лаври и манастиру Ватопеду на Светој Гори. Поставља се питање како је могуће да су ове нерелигиозне личности приказане поред хришћанских светаца?
Многи хришћански свеци били су заинтересовани за грчку философију, сматрајући је извором духовних поука. На примјер, опште је познато да је свети Јустин Мученик добио првокласно образовање из области класичне философије, што га је на крају навело да повјерује у Христа.  Сам је себе називао философом, а Тертулијан га први назива философом и мучеником. Након што је проучио сва учења постојећих школа, прогласио је хришћанску вјеру најузвишенијом философијом. Чак и након преласка у хришћанство, свети Јустин наставио је да носи одјећу философа, свједочећи тако да нема контрадикције између тога што си философ и хришћанин.  Грчке философе је често називао „Христовим пријатељима“, па је чак и Сократа називао „хришћанином прије Христа“. Идеје светог Јустина касније су одобрили многи свети оци. Хенри Чедвик сматра да се са Јустином јавља први озбиљан почетак хришћанске философије.
​Свети Климент Александријски, сагласан је са Светим Јустином, тврдећи да је грчка философија имала пропедеутичку улогу за Грке, служећи им на исти начин на који Мојсијев закон служи Јеврејима. Осим тога, у једном од својих дјела, под насловом "Стромата", написао је да је јеврејска култура имала најмоћнији утицај на Грке. С обзиром на то и чињеницу да је Климент стекао одлично класично грчко образовање, често је описивао философију као честицу божанске мудрости. Поврх свега, Климент је тврдио да сва наука и умјетност потичу од самог Бога: „Свето Писмо назива сва достигнућа људске мисли садржана у световним наукама и умјетности, заједничким именом„ мудрост “... јер сва умјетност и сво знање потичу од Бог".
Свети Василије Велики, један од најобразованијих људи свог времена, приступио је опрезнијем читању паганске философске литературе, иако је, такође, увјеравао да би то несумњиво могло бити од велике користи, ако се према њој приступа са исправним резоновањем. Написао је кратку расправу  под насловом "Младим људима о начину како да искористе хеленску књижевност". У њој он покушава да ријеши проблем образовања младим хришћанима и даје упутства као се грчки морал и књижевност могу искористити у хришћанске сврхе тј. шта је у њој компатибилно са хришћанством.
Горњи списак имена не укључује све хришћанске учитеље и свеце који су одобрили философију, већ нам само даје први увид у исправну перцепцију философије у оквиру нашег Светог Предања. На примјер, свети Јован Златоусти, упркос томе што је примијетио недостатак морала неких философа, дефинисао је философију као „имати чисто срце, полазећи од ума“. Свети Григорије Ниски поистовијетио је философију са невхестом из "Пјесме над пјесмама". Свети Иринеј Лионски показао је одлично познавање старогрчких текстова, често их цитирајући у својим дјелима. Блажени Јероним Стридонски је такође у младости студирао философију. Овај списак се може наставити са великим бројем имена.
​Међутим, искрено речено, неки истакнути хришћански учитељи нису дијелили ова гледишта философије. Тертулијан је, на примјер, видио озбиљне контрадикције између хришћанске вере и философије: „Шта је слично између философа, ученика Грчке и хришћанина, ученика неба? Један тражи славу, а други спасење; један је мудрац ријечима, а други показује своју мудрост на дјелу; један уништава, а други ствара; један је пријатељ грешке, а други је његов противник; један је фалсификатор који занемарује истину, а други је вјерно чува и тумачи “. Татијан Сиријац, упркос томе што је био ученик светог Јустина, почео је да мијења своје теолошке погледе након смрти свог учитеља, одбацујући цјелокупно културно наслеђе хеленистичког свијета: „Шта сте племенити створили својим трагањем за философијом? Ко се од ваших најугледнијих људи ослободио испразног хвалисања? Диогена, који је са својом кадом направио такву параду своје независности, обузела је туга због уноса сировог полипа, па је изгубио живот прождрљивошћу. Аристип, шетајући се у љубичастој хаљини, водио је разуздан живот, у складу са својим исказаним мишљењима. Платона, философа, Дионисије је продао због својих надмоћних склоности “. Важно је напоменути да је Татијан потпуно напустио православну вјеру и почео да исповиједа гностичка гледишта.
Упркос неколико мишљења која осуђују грчку филоосфију, већина светих отаца сагласила се да би то могло бити од велике духовне користи. Полазећи од улоге грчке философије, која се зато може описати као припремни корак за Нови завјет, слике грчких философа смјештене су у припрату неких цркава, насупрот Светог Олтара гдје се одвија главна новозавјетна света тајна -евхаристија. Вјеронаука.нет /Превод са сајта "The Catalog of Good Deeds" 

​У недјељу 13. августа 2023. године, када прослављамо Светог мученика Евдокима, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, осветио је ново црквено звоно и одслужио Свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Штрпцима, код Прњавора, уз саслужење свештеника и ђакона наше Епархије.
Након Свете Литургије, вјерни народ се окупио за трпезом љубави. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке