 'Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, "и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте" (Мт 17, 5). На гори Тавор се одиграо један од кључних јеванђеоских догађаја. Ту се Господ Исус Христос појавио пред своја три ученика, апостолима Јованом, Јаковом и Петром, у свој својој божанској слави. Глас Бога Оца и Светога Духа у виду облака појављују се заједно са Њим. По други пут послије Богојављења на Јордану открива се тајна Свете Тројице. Преображење нашег Господа на „високој гори“ описала су три јеванђелиста (Мт 17, 1-8; Мк 9, 2-8; Лк 9, 28-36), и ниједан од њих не наводи име те горе. Најпотпунији опис дао је Лука, који је, без сумње, био обавијештен од Петра који је присуствовао том догађају. Тавор или Табур (јевр. הר תבור) је одвојена гора од ланца планина висине 588 метара, 9 километара југоисточно од Назарета, у хришћанству се традиционално сматра мјестом Преображења Господњег. Истина, постоје и мишљења да се Исус Христос преобразио нешто сјеверније, на брду Хермон (Хенри Алфорд (1808) је први бацио сумњу на гору Тавор у новије вријеме, док је то потврдио и Џон Лајтфут сматрајући да није у питању гора Тавор јер је превише далеко). У преводу са јеврејског и арапског - Табор -Табур - у зависности од локације дагеш - самогласника, то значи стварно централно испупчено мјесто, пупак. Ова гора је одвојена од читавог ланца планина и заобљена одоздо према горе, због чега је вјероватно и добила име. Арапи је зову Џебел Тор у знак сјећања на древни фенички култ.
Први пут гора Тавор се помиње у Библији у књизи Исуса Навина као граница земаља три израиљска племена: Завулонова, Исахарова и Нефталимова (ИсуН 19, 22). Нешто касније, у вријеме судија, Варак се, у пратњи пророчице Девора, са 10 хиљада војника спустио са планине Тавор до потока Кисон и побиједио војску војводе Сисаре, заповједника Јавина цара Хананског (Суд 4, 1-24). Овдје су Гедеонова браћа погинула од руку два цара мадијанска, Зевеја и Салмана (Суд 8, 18-19). Врх горе Тавор, од времена Антиоха Великог до освајања и уништења Јерусалима од стране Римљана под Веспазијаном, стално је служио као утврђено мјесто. Иначе, овдје је римски проконзул Гавинијус побиједио најстаријег Аристовуловог сина Александра који је побјегао из заробљеништва. Током Јеврејског рата, Јевреји и Јосиф Флавије су 40 дана утврђивали гору Тавор против Веспазијана. Данас на врху горе постоје два активна манастира, православни и католички. Црквено предање од давнина признаје гору Тавор као гору Преображења Господњег, иако се име саме горе не помиње у Јеванђељима. Света Јелена је у 4. вијеку подигла храм на Тавору посветивши га свједоцима Преображења - апостолу Петру, Јакову и Јовану. А у 8. вијеку постојао је манастир. На рушевинама прве цркве, грчки епископи су дуго служили Литургију сваке године. Гору Тавор помињу и бројни хришћански писци и светитељи. Тако Ориген каже (231-54): „Тавор је планина Галилеје на којој се Христос Преобразио“. Св. Кирило Јерусалимски и блажени Јероним то такође категорично потврђују. Касније св. Прокл, цариградски патријарх, и св. Климент Анкирски исто говоре. 553. године Пети васељенски сабор обратио је пажњу на гору Тавор (Антиохијска патријаршија). Фрањевачки самостан се на гори Тавор појавио тек почетком 20. вијека и заузимао је територију тврђаве коју су муслимани подигли у 13. вијеку. Величанствена базилика Преображења, руком архитекте Антонија Барлуција, изграђена је на рушевинама храма из времена крсташа и ранијих рушевина. У близини су сачувани остаци византијског манастира. Пут који води до католичког самостана пролази кроз такозвана "Врата вјетра". Историја православног грчког манастира Преображења Господњег повезана је са именом архимандрита Иринарха, родом из Молдавије, у прошлости, монаха Лавре Саве Освећеног. Средином 19. вијека, након виђења које је доживео, настанио се на врху Тавора. Убрзо, откривши остатке древне византијске базилике, почео је да је обнавља са својим помоћником, јерођаконом Нестором. Међутим, због изненадне смрти, није могао да доврши посао. Храм је завршен и освећен 6. августа 1862. године. Има три престола: централни у част Преображења, јужни у част пророка Мојсија и Илије, сјеверни у част светих Георгија Побједоносца и Димитрија Солунског. Звоник је изграђен 1911. године. Изградња храма и манастира у великој мјери је изведена новцем који је послат из Русије. Чудотворна акатистна икона Богородице чува се у манастирској цркви, а у капели пророка Мојсија и Илије, у апсиди, видљиво је камење древног храма и фрагменти византијског мозаика. На територији која припада манастиру налази се пећински храм Мелхиседека. До врха Тавора води средњовековни пут којим може проћи само путнички аутомобил, а аутобус се не може окренути на стрмој серпентини. Арапи из локалног хришћанског села Дабурија посебно одржавају пут у таквом стању и одржавају такси компанију на почетку успона. Међутим, многи ходочасници радије иду на врх пјешице, не обраћајући пажњу на честе пљускове или на ужарено сунце. А вријеме на Тавору се брзо мења. Без обзира на то што се дешава у подножју горе, на врху може бити магле и кише. |