 Велика Госпојина или Успење Пресвете Богородице (Грци празник Успења Богородичиног зову „љетња Пасха“) је један од великих богородичиних празника. Успењем Пресвете Богородице назива се крај Њеног земаљског пута, односно тјелесне смрти. Но није уобичајено рећи "умрла" о Богородици, већ "заспала" и, према црквеном предању, дан када се она вазнела на небеса и „предала свој дух у руке Спаситеља“. Свето Писмо не говори нам ништа о животу Пресвете Богородице након Васкрсења Христовог. Дакле, за Успење Богородице знамо из два латинска трактата из 5. вијека и из посланице псевдо-Дионисија Ареопагита. Црква сматра да ови извори чувају основу Предања које је живјело у раној Цркви.
Након Вазнесења Господњег, Богородица је живјела у Јерусалиму. Много се молила, а највише времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што прије узме себи. А онда се пред њом, као и много, много година раније, појавио арханђео Гаврило. Једном је донио Пречистој поруку да ће за девет мјесеци Она родити Сина Божјег. А сада је донио вијест да ће је Господ за три дана одвести у своја небеска боравишта. И даде јој анђео Божји једну грану палмину, која ће се носити при њеном спроводу. На заказани дан, многи људи који су је вољели окупили су се у кући у којој је живјела Богородица, укључујући и апостоле који су проповиједали по различитим градовима и земљама, али су се Божијом вољом нашли заједно у овом важном часу. Они који су им били блиски нису могли суздржати сузе и она их је утјешила, обећавајући да ће постати Заступницом за све пред Престолом Божјим. Тражила је да буде сахрањена у пећини гдје су сахрањени њени родитељи и Јосиф Заручник. Према предању, Христос се спустио на земљу да прими њену душу. А Пречиста, не осјећајући ни бол ни страх, пред присутнима као да је мирно заспала. Погребење Мајке Божје пратила су многа чуда. Неколико дана послије, један од апостола који су закаснили на растанак (вјероватно Тома) стигао је у Јерусалим. Из љубави према њему, други су пристали да отворе гроб, али тијело није било унутра - Господ га је однио. Увече истог дана, Пречиста Дјева се јавила ученицима Божјим током њиховог оброка са ријечима: „Радујте се, јер ћу увијек бити с вама“. Не зна се са сигурношћу колико је Богородица имала година када је умрла. Након Васкрсења и Вазнесења Сина Божијег, Дјева Марија је највећи дио времена провела у Јерусалиму, гдје је живјела у кући Светог Јована Богослова. Њему је она прва рекла да ће врло брзо морати да напусти земаљски свијет. Али и други апостоли су дошли из различитих крајева да се опросте од ње. И управо су подаци који су о њима сачувани омогућују да претпоставимо у којој години се догодило Успење Богородице. Отприлике од 64 - 67 године, према предању, убијени су апостоли Павле и Петар, који су били присутни и у посљедњим сатима њеног живота и током њеног сахрањивања. Сходно томе, Богородица је умрла прије 64. године. Сматра се да је јеванђелист Лука посјетио Јерусалим, сусрео се са Богородицом и насликао њен лик 60. године. Приповиједање Дјела апостолских, чији је аутор ап. Лука, прекида се око 62. године. Очигледно, да се тако значајна епизода попут Успења Пречистог догодила истовремено са догађајима описаним у књизи, светац то не би могао да пропусти. То значи да је скоро 30 година након Христовог васкрсења Богородица још била жива и умрла између 62. и 64. године. Празници повезани са њеним именом почели су да се појављују свуда, али не централно. Поштовање Дјеве Марије као Мајке оваплоћеног Господа на општем црквеном нивоу почело је тек у 5. вијеку, када је одлука о томе донесена на Васељенском сабору у Ефесу. И тек након тога у календар су почели да се утврђују празници посвећени Богородици. Међутим, раније су у неким црквама били дани у години посвећени њој. Тако су јерусалимски вјерници годишње славили поме Пречисте 15. августа. А послије њих, почели су да је нарочито поштују на данашњи дан у цариградској цркви Влахерни (истој у којој ће се касније одиграти још један значајан догађај повезан са њеним именом - Покров Пресвете Богородице). Други датум одређен у другим црквеним општинама био је јануар. Црквени историчар Никифор Калист Ксантопул у својој "Историји Цркве" наводи да је византијски цар Маврикије 595. године донио коначну одлуку о прослави Велике Госпојинее крајем љета, повезујући празник са својом војном побједом над Персијанцима. Временом је овај датум постао уобичајен за све хришћане. За овај празник православни хришћани су се припремали двонедјељним постом. |