Покајанија отверзи ми двери Жизнодавче!

Покајанија отверзи ми двери Жизнодавче!

Господи и Владико живота мојего, дух љубоначалија, унинија и празнословија не дажд ми!

Дух смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј мње рабу Твојему!

Јеј Господи Царју даруј ми зрјети моја прегрјешенија и не осуждати брата мојего јако благословен јеси во вјеки вјеков,

 Добро чинити да нам никада не досади, него увијек да смо испуњени животном динамиком ка добру, ка нашем ближњем и на првом мјесту према Богу.

Све у своје вријеме треба да бива и на прави, зрео начин. Треба свој крст изнијети, треба бити кадар стићи, утећи, али и на страшноме мјесту постојати као прави, уздигнут, крсноваскрсни човјек. Човјек Крста, храбрости, одстојавања своје вјере и љубави, али и као човјек вјечне радости која излази и просијава из Гроба Христовог који је центар васионе. 

Неко од светих рече да, оно мјесто гдје јесмо и они људи са којима живимо јесте она ситуација и простор који нам је од Бога заповјеђен да га непрестано оплемењујемо и уносимо радост Васкрсења Христовог у све људе и у читав космос. 

Кућа, дјеца, родитељство, вијерност Господу у домаћинском служењу јесте простор за остваривање, тј. испуњавање смисла твог постојања у Христу, дакле на том датом мјесту и у датој ситуацији. Ту је, наравно и човјекова љубав и жеља за племенитим циљевима, његова трудбеност за простором у коме ће највише моћи да да од себе Богу и људима, па уз молитву и радост живота са Богом све се разријеши и бива на најбољи могући начин јасно и исправно.

Ови дани Часнога поста , даровани су нам као дани духовне обнове, као дани када треба да умијемо срце своје благодаћу Божијом која нам се изобилно дарује. На ту тему је јако лијепа посланица Патр.Вартоломеја уз Часни Пост, тако дубока и живописна. У питању су свети дани (свети јер су испуњени дубоким и дивним молитвама и зато јер су дани најбољег учења богоугодном животу) када треба да сагледамо себе, да неке ствари поправимо и измијенимо, а своје добре стране још више проширимо и отворимо себе за просвећење свјетлошћу Христа Бога која просвећује и освећује све и сва и сву твар призива на буђење, на просвећење.

Хришћани су људи који непрестано ходе у свјетлости живота, свјетлости Христовој. Догађај Светог Крштења се у древним рукописима назива на грчком, то фотисма, тј.просвећење, а касније добија назив крштење због Крста Христовог којим бивамо осјењени и благословени. Дакле, истинско просвећење свих психофизичких човјекових сила, освештање свега бића човјековог и тајноувођење у истински смисао живота у Христу.

Зато, треба да се трудити да се у овом посту још више научимо врлини и христоликом пребивању у врлини, треба се трудити да себе сагледамо, а другоме да максимално помогнемо и имамо љубави према свој твари јер је и сва твар призвана на просвећење свјетлошћу Божијом.

Треба сабирати око себе неке пријатне људе, не уздати се у људе, не гледати пуно у људе, али имати простора за друге. Да гледамо да себи омогућимо најбоље услове за живот и рад, вриједна мјеста, здраво окружење, а да у томе никада не заборавимо да смо на земљи гости, а да је наш дом у њедрима Оца Небескога, тј. у Цркви Христовој и кроз Његову Свету Цркву. Земљом ходи, а неба се држи, говорили су наши стари и говори стално наш стари Владика.

Не треба да распредамо о другима, и то је велика опасност, какав је овај или онај, него да помогнемо заједници, да се зближимо да правима, да пазимо на себе, ко што смо и досад, а ако будемо о другима пиљили, то ће нанијети велику штету, у најмању руку улудо потрошено вријеме.

Бог хоће да му човјек приступа онакав какав он јесте, са свеукупношћу својих дарова, наклоности и психофизичких датости, дарова.

Као дијете родитељу, а не са извјештаченошћу.

Бог нас воли онакве какви јесмо. Такви, дакле да као она ружа што нам Владика Атанасије показује, да стремимо као тај цвијет према Сунцу, тако и ми да гледимо ка Оцу Небеском и Његовом Сину и Духу, ка огњишту Тројичне љубави.

У теологији постоји апофатика и катафатика, одречно и изрично богословље. Катафатика све што можемо рећи о Богу, а знамо на основу онога што нам је Он о Себи рекао и открио кроз Откривење Своје, а опет апофатика јесте да је Бог далеко изнад свих наших људских дефиниција, појмова, ријечи.

Тиме промашио сву причу у човјеку, јер је човјек прије свега биће везе са оностраним, са Богом-Homo religiosus.

Људи су видјели, чули, опипали Бога кроз Личност Господа Исуса Христа-Богочовјека.

Они своје искуство преносе, што посредно, што непосредно, директно што су искусили и Црква је као Тијело Христово прихватила та свједочанства.

Бог се стално открива у Цркви, а Црква је Литургија.

Хришћански живот је живот у Литургији-Цркви Христовој, а ту непрекидно осјећамо, видимо Бога духовним оком, сједињујемо се са Њим.

Познање ствари се постиже ако познамо Бога који је Пут, Истина и Живот вјечни,а по ријечима Николе Лудовикоса ми имамо да научимо још много ствари о човјеку, јер по отачком богословљу човјек није једно дато биће, него биће у настајању, које се стално ствара, и само ћемо у есхатону сазнати шта он на крају крајева јесте.

Слобода живота у Христу јесте права и истинска слобода која се
испуњава у новој твари, преображеном и вјечном начину живота, у
Евхаристији Цркве и подвигу следовања Христа.

Кроз читав човјеков живот потребно је непрестано сагледавање величине и силе, али и милости и доброте Божије и Његовог дејства у нашим животима и молитвена пажња и трезвеност које дају право, истинско и непомрачено расуђивање и мудрост које треба да буду украс хришћана. Непрестана молитва(непрестано стајање пред Богом и пред ближњим), труд, подвиг, пост, молитва и све добродјетељи и покајање и изнад свега, као круна, као кров, као финиш хришћанског живота-Причешће Живим Господом!

Веома су важни сви дарови Божији које нам Свемилостиви Спас наш дарује

у природи, у Својој творевини, а најважније је јести здраво,

разноврсно, молити се Богу, мисли чувати и пазити и смјело и храбро у

Господу Богу ићи Његовим светим путем и тада ће све наше земаљско

бити, а најбитније имаћемо радост и љубав у Духу Светоме Животворноме

према свима и свему.

Само чинити добро свима на које наилазимо и свакоме дати нешто добро и

лијепо, нешто од срца, ријеч, мисао, поздрав, дар материјални, а

понајприје оно што је Божије и од Бога.

Ничег великог не бива без жртвене љубави христолике и христоподобне,

тако да је у свему потребно да себе унесемо, своје богодане силе како

би чинило оно што је на славу Божију,на добро наше и наших ближних, а

на корист и мир свим људима добре воље.

Најважније је оно што носимо у себи, у својој души, у своме уму и срцу, а од свих дарова најбитнија је љубав Божија и љубав у Господу према свима. Тако ако будемо живјели и трудили се на том путу, Господ ће дати и све остало. Наше је да дамо све од себе и биће све!

Љубав је пуноћа свега и она је изнад свих заповијести.И ко буде љубио Бога и свога ближњега –све је заповијести испунио.

Амин!

У Христу Господу,

раб Божији,

из Тузле,

Александра Ибришимовић.