 Прича о жени Самарјанки, може бити сагледана из више различитих аспеката, а ми ћемо је сагледати из једног – као причу о благодати. Ево како јеванђелист описује сусрет Христа и Самарјанке:
"Када, дакле, сазнаде Господ да су фарисеји чули да Исус више ученика задобија и крштава него Јован - иако Сам Исус не крштаваше него ученици Његови - остави Јудеју и отиде опет у Галилеју. А ваљало Му је проћи кроз Самарију. Тако дође у град самаријски звани Сихем, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А ондје бјеше извор Јаковљев. Исус пак уморан од пута сјеђаше тако на извору; бјеше око шестога часа". „Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: „Дај ми да пијем“. Самарјанка му рече: „Како то ти - као Јудејин - тражиш од мене, Самарјанке, да пијеш?"Одговори Исус и рече јој: „Кад би знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, замолила би га и он би ти дао воду живу." Рече му жена: „Господе, немаш ни чиме да захватиш, а бунар је дубок; откуда ти, дакле, жива вода? Зар си ти већи од оца нашега Јакова, који нам је дао овај бунар и пио из њега сам, и синови његови, и стока његова?" Одговори Исус и рече јој: „Сваки ко пије од ове воде - опет ће ожеднети. А ко пије од воде коју ћу му ја дати - неће ожеднети довека, него ће вода коју ћу му ја дати постати у њему извор воде која увире у вечни живот. Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: Иди, зови мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа; Јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк. Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, вјеруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца…" (Јн 4, 7-29). Самарјанка, долази на бунар поподне, по врућини, а не ујутру, као обичне домаћице – ваљда зато што не жели да запне за око својим сусељанима. Код ње је, како би данас рекли било „све компликовано“, а угледне удате жене, посебно у патријархалним друштвима, склоне су да са жестоком мржњом мрзе такве жене – бојећи се за своје мужеве. Она најрадије уопште не би ни ишла на бунар – па моли Господа, „дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам“, али је жеђ тјера по воду. Жеђ је једна од тема ове приче и једна од важних тема Светог писма уопште. Као што каже пророк Исаија: „Ој жедни који сте год, ходите на воду, и који немате новаца, ходите, купујте и једите; ходите, купујте без новаца и без плате вина и млијека” (Ис 55, 1). Свети Кирило Александријски каже да под "Водом живом" Спаситељ мсли на благодат Светога Духа. Ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ова жена је жедна воде; али жуди и за нечим другим – не мање потребним за живот од воде. Самарјанка је имала пет мужева - једва да је пет пута заредом била удовица, прије би се могло говорити о везама које су се завршиле прекидом. Ниједан од ових мушкараца није могао или није хтио да одговори на њену потребу за љубављу, прихватањем и сигурношћу. Искористили су њену потребу за тим - и отишли даље. Најприје је био период љубави, наде да је живот коначно почео, па је опет завршио без ичега - живот је био као вода која не гаси жеђ, или је гаси на кратко. Тада се помирила са чињеницом да ће бар неко бити поред ње - чак и ако се не понаша нимало као муж. Јеванђеље је многослоно; и наравно, ова прича има директно, дословно историјско значење – говоримо о конкретној жени, са одређеним лицем и именом, коју је Исус срео у одређеном временском и просторном тренутку. Али јеванђеоски догађаји имају и другу димензију – ово је прича о људској души, која прво тражи срећу, па бар утјеху, па бар олакшање, а не налази је – јер се права срећа може наћи само код Бога.Како каже пророк Јеремија, „Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде“ (Јер 2, 13). Исус јој говори „све што је учинила“ – и то није нимало угодно за њу. Али Он то јасно каже на неки други начин - а не као што су говорили трачеви на бунару. Чини се да Он проказује њен несрећни живот, али ова осуда доноси неочекиване плодове – она се не осјећа рањеном, пониженом, одбаченом. Напротив, она одлучно одлази својим сусељанима (оним људима, од којих је избјегавала сусрет на бунару тачно у подне) и смјело им проповиједа. „Све што је урадила“, што је била тема стида, понижења, кривице, претворило се у нешто друго. Исус види кроз њу – али је не осуђује и не одбацује; цијела прича о њеном паду, гријеху и бешчашћу, лажима које је чинила и лажима које је претрпјела од других, испоставља се као дио нечег огромног, тајанственог и лијепог – приче о њеном спасењу и спасењу цијелог свијета. Као што Јосиф каже својој браћи у Књизи Постања: „Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ“ (Пост 50, 20). Зло које је претрпјела ова жена, зло које је починила Бог тајанствено претвара у добро. Њени гријеси нису само опроштени; она сусреће Христа на свом животном путу – и захваљујући овоме испада да је тај пут водио Њему. То се дешава овако – човјек постаје наркоман, ваља се на дно, и дозива Бога из дубине, а Бог га извлачи, а прича о његовом паду и спасењу испада за многе на назидање и корист. Или човјек почини злочин, оде у затвор, па се тамо покаје пред Богом – тада Бог узима његов гријех и његову несрећу, и обраћа га на спасење. Или се аборциониста каје за зло које је учинио и постаје борац за живот – а Бог користи своје претходно страшно искуство у овој новој борби. Задивљујућа карактеристика новозавјетних наратива је да они не крију слабости, падове и гријехе Божјег народа. Апостоли су се препирали око почасних мјеста са десне и лијеве стране, и разбјежали када је Христос ухваћен; Свети Петар се трипут одрекао; Свети Павле је био сурови прогонитељ. Зашто апостоли говоре о томе? Не подрива ли то њихов ауторитет? Обично сви тежимо да се покажемо у најбољем могућем свјетлу, па зашто апостоли о њима говоре сасвим вољно? Апостол Павле објашњава зашто: „ Али због тога бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у њега за живот вјечни“ (1 Тим 1, 16). Јеванђеље нам говори да људи који су пали и осрамоћени, који су далеко залутали и измучени, могу доћи Господу Исусу — и Он ће преобразити историју њиховог пада у историју своје милости. То је благодат Божија – која проналази сломљене, изгубљене, дубоко рањене својим и туђим гријесима, и даје им достојанство, радост и нови живот. Живот који дијеле са другима, тако да вода коју даје Христос постаје у њима извор воде која тече у живот вјечни. |