Сазнај новости из
хришћанског свијета
Негдје, далеко, у једној од источних пустиња, прије много година расла је врло стара и невјероватно висока палма. Сви који су пролазили кроз пустињу нехотице су се заустављали и дивили јој се, јер је била много виша и моћнија од свих осталих палми, и могло би се рећи да је по величини надмашила обелиске и пирамиде. А онда је једног дана, када је ова висока палма стала у самоћи и сагледала пустињу, видјела је нешто тако невјероватно да се њен моћни, лишћем крунисани врх зањихао од чуђења. У даљини, уз руб пустиње, била су два усамљена путника. Још увијек су били на таквој удаљености, одакле се камиле чине малим, попут мрава, али било је потпуно сигурно да је ријеч о двоје људи. Два странца у пустињи - палма је добро познавала сталне путнике у пустињи - мушкарац и жена без водича, без теретних звијери, без шатора и меха за воду. - Вјероватно су, - рече палма сама себи, - ово двоје дошли овдје да умру. Брзо се осврнула око себе. „Изненађена сам“, рекла је, „да лавови још увијек нису кренули у лов на овај плијен. Колико видим, нико се од њих није ни помјерио. Ни ја не видим разбојнике. Но, појавиће се они. Умријеће седам пута, помисли палма. „Прождријеће их лавови, змије ће их убити својим уједима, жеђ ће их осушити, пијесак ће их закопати под себе, разбојници ће их убити, сунчева топлота ће изгорјети, страх ће их уништити. И покушала је да смисли нешто друго. Судбина ових људи пробудила је у њој тугу. Али на читавом пространству пустиње, раширене испод палме, није било ничега што јој није било познато хиљадама година. Ништа јој није могло привући пажњу. Нехотице се њене мисли вратише двојици путника. „Кунем се сушом и олујом! - рекла је палма позивајући свједоке најопаснијих непријатеља живота. - Жена носи нешто у наручју. Ови луђаци су повели са собом мало дијете! Палма, далековидна попут већине старих људи, није се преварила. Жена је на рукама носила дијете, које је спавало, наслоњено на раме. - Дијете је скоро голо! рече палма. - Видим да га је мајка покрила рубом одјеће. Зграбила га је, у чему је било, из кревета и брзо потрчала с њим. Могу да замислим како се све то догодило. Отац је радио неки посао, дијете је спавало у колијевци, мајка је ишла по воду. Једва је успјела да се одмакне неколико корака од врата кад је угледала непријатеље који су се приближавали. Појурила је назад, зграбила дијете, викнула мужу да је прати и они су потрчали. И сада њихово бјекство траје већ неколико дана; вјероватно нису одмарали ни минут. Да, управо тако је било; али ипак ћу рећи да ако их анђели не чувају ... Сада ми је све јасно – то троје путника су сигурно бјегунци... Ако их неки анђео хранитељ не штити, паметније би било да су остали код куће и препустили се на милост и немилост непријатеља, него што су кренули у ову пустињу. Могу да замислим како се све збило…Толико су уплашени да не осјећају умор него само грабе напријед али ја видим да жеђ блиста у њиховим очима. Познајем ја лице ожедњелих људи!“ А кад је палма помислила на жеђ, грчевити дрхтај пројурио је низ дугачко дебло, а небројено перје њених дугих листова смежурало се попут ватре. „Да сам ја човјек“, рекла је себи, „никада се не бих усудила да изађем у пустињу. Потребна је велика храброст да се путује њоме ако немате коријен који допире до бескрајних извора. Овдје је опасно чак и за палму. Чак и за палму попут мене. Кад бих могао да им дам савјет, наговорио бих их да се врате. Ниједан непријатељ према њима не може бити тако окрутан као пустиња. Можда мисле да је лако живјети у пустињи, али знам да ми је понекад и тешко. Сјећам се да ми је једном, у младости, ураган донио читаву планину пјеска. Скоро сам се загрцнула. Да могу да умрем, ово би ми био посљедњи час. Палма је наставила наглас да размишља по навици усамљених старих људи. „Чујем како дивно мелодично шушка у мојим гранама“, рекла је. - Сва перја мојих листова лепршају. Не знам шта ми се догађа кад видим ове јадне странце. Она блага жена с дјететом у наручју подсјећа ме на нешто најљепше што сам доживјела“. И на мелодично шуштање лишћа, палма је почела да се сјећа како су једном, прије много, много година, двије лијепе путнице посјетиле оазу. Овдје је дошла краљица од Сабе у пратњи мудрог Соломона. Лијепа краљица се враћала у своју земљу; цар ју је донекле пратио и онда су у тој оази морали да се растану. „Ради успомене на овај час“ – рекла је тада краљица – „ја засађујем у земљу ово зрно урме да из њега изникне палма, која нека расте и живи док се у Јудиној земљи не роди цар који ће бити већи од Соломона“. Рекла је, засадила зрно у земљу и залила га својим сузама. - Зашто се тога сјећам баш данас? - помисли палма. - Да ли ме ова жена својом љепотом подсјећа на најљепшу краљицу, уз чију сам ријеч одрасла и живјела до данас? Чујем да ми лишће све више шушти, а њихово шуштање звучи тужно, попут погребне пјесме. Изгледа да предвиђају да ће неко ускоро преминути. Добро је што се ово не односи на мене, јер не могу да умрем. Палма је мислила да тужно шуштање њеног лишћа предвиђа смрт ових усамљених ходочасника. Сами су вјероватно мислили да им се ближи посљедњи час. То је било видљиво из израза њихових лица док су пролазили поред једног од камилиних костура који је лежао близу пута, из погледа којима су испраћали два змаја који су пролетели поред њих.ругачије не може бити. Морају умријети. Путници су примијетили палму и оазу и похитали тамо надајући се да ће пронаћи воду. Али кад су се приближили, очај их је завладао, јер је извор био потпуно сув. Жена је, исцрпљена, спустила дијете на земљу и сједела плачући на обали извора. Човјек се бацио на пјесак поред ње; лежао је и песницама ударао суву земљу. Палма их је чула како међусобно разговарају о својој пропасти. Из њихових ријечи такође је сазнала да је цар Ирод наредио да се побију сви витлејемски дјечаци до двије године, из страха да међу њима родио велики очекивани јеврејски цар, чији су долазак пророци предвидјели. „Моје лишће све више шушти“, рекла је палма. „Ови јадни бјегунци ускоро ће видјети свој посљедњи час. Схватила је да се обоје плаше пустиње. Човјек је рекао да би за њих било боље да остану и придруже се ратницима него да бјеже. Рекао је да би тада лакше пронашли смрт за себе. „Бог ће нам прискочити у помоћ“, рекла је жена. „Овдје смо сами међу грабежљивим животињама и змијама“, успротивио се чојвек. „Немамо хране и воде. Како нам Бог може помоћи? У очају је поцијепао одјећу и притиснуо лице о земљу. Изгубио је сваку наду, попут човјека смртно рањеног у срцу. Жена је сједела усправно и грлила колена. Али погледи које је бацила дубоко у пустињу говорили су о неутјешном, безграничном очајању. Палма је чула како тужно шуштање њеног лишћа постаје све јаче и јаче. Жена га је вјероватно чула, јер је подигла главу. И истог тренутка нехотице испружи руке увис. „О урме, урме!“-узвикнула је. У њеном гласу осјетила се тако страсна нада да је стара палма била спремна да се каје што није величине малог грма и што њене датуме није било лако убрати као бобице црног трна. Савршено је знала да је његов врх прекривен гроздовима урми, али како да људи допру до њих на тако вртоглавој висини. Човек је и раније видео како датуле (урме) висе високо. Није ни главу подигао, већ је само тражио од жене да не сања о немогућем. Али дијете, препуштено само себи и играјући се у пијеску, чуло је мајчин усклик. Никада му није пало на памет да његова мајка не може добити све што би могла да пожели. Чим су почели да разговарају о датулама, почео је буљити у дрво. Питао се како може доћи до датула. Чело му се наборало под свијетлим увојцима. Коначно, осмијех му затрепери лицем. Дјечак је смислио начин. Попео се до палме и почео да је милује руком, говорећи нежним дјетињим гласом: - Палмо, сагни се! Палмо, сагни се! Али шта је, шта се догодило? Палмино лишће зашуштало је попут урагана, а дрхтај му је текао низ дугачко дебло. Палма је осјећала да је дијете јаче од ње. Није му могла одољети. И сагнула је своје високо дебло пред бебом, као што се људи клањају пред царевима. Моћним се луком сагнула до земље и на крају потонула тако ниско да је њен врх са дрхтавим лишћем лежао на пијеску пустиње. Дјечак није показивао ни страх ни чуђење; са радосним плачем потрчао је ближе и почео да чупа урме са врха старе палме. Набрао је пуно урми, а дрво је и даље наставило да лежи на земљи, а затим је дјечак поново пришао, њежно га помиловао и њежно рекао: „Палмо, устани! Палмо, усправи се!“ А огромно дрво тихо и с пијететом исправи своје флексибилно дебло, а лишће му зазвони попут харфе. „Сад знам коме су свирали погребну песму“, рекла је стари палма у себи док се исправљала у пуној висини. „Нису је свирали за ове људе. Али мушкарац и жена били су на кољенима и славили Бога. „Видио си нашу тугу и избавио си нас од ње. Ти си Свемогући Господ, савијајући дебло палме попут трске! Од каквог од наших непријатеља треба да се бојимо када нас твоја снага штити? Убрзо након тога кроз пустињу је пролазио караван и путници су видјели да је врх високе палме, овјенчане лишћем, сув. - Како се ово могло догодити? - рекао је један од путника. - Уосталом, ова палма није смјела да умре док не угледа Цара већег од Соломона. „Можда га је видјела“, одговорио је други путник. Илустрације Екатерине Гаврилове /Превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор: фома.ру Селма Лагерлеф, шведска књижевница (1858 – 1940), прва жена која је добила Нобелову награда за књижевност (1909. године). Када је имала три и по године разбољела се и остала парализована у обје ноге али ова болест нестаје исто тако тајанствено како је и настала. У десетој години прочитала је цијелу Библију. Отац јој је тада био јако болестан и вјеровала је да може оздравити само ако прочита цијелу Библију. Године 1992. постала је прва жена која се нашла на једној шведској новчаници. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
November 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|