 Један човјек је ишао прашњавим путем. Било је видљиво да је био јако уморан и да је ходао издалека. Дрвене сандале на ногама биле су му разбијене. Сваки корак му је био тежак, па се снажно наслањао на штап, попут старца, иако је још био врло млад човјек. Само су му очи биле прилично старе, мутне и из њих су исијавале дубоке боре, попут зрака залазећег сунца. Пут је вијугао између стијена, обраслих ријетким грмљем. Дувао је јесењи вјетар, наговјештавајући скори наступ хладног времена. Човјек је ходао, прохладно умотан у поцијепани огртач, више попут старог коњског покривача. Био је обичан скитница, бескућник и просјак. Колико ли их само још лута по израиљској земљи у потрази за бољим животом ... Али онда су се стијене завршиле. Пред уморним путником лежала је широка равница обрубљена маслинама. На самом рубу ових непрегледних вртова налазила се велика, лијепа кућа. Пут је водио право до њега. И човјек је отишао у ову кућу. Сад је све ближе и ближе. А онда је путник изненада застао. Жмирећи, погледао је кућу коју је познавао од дјетињства до посљедњег камена. И није могао да предузме сљедећи корак. Слике из прошлости почеле су да му лебде у сјећању једна за другом. Као непремостива препрека, ова прошлост сада је стајала пред њим и није му дозвољавала да се приближи свом дому.  Растанак Шта је било прво чега се човјек сјетио? Таква слика: он, млад, снажан и одлучан, долази оцу и каже: - Оче, дај ми мој дио насљедства. Желим сам да управљам својим имањем. Сјетио се како је старији брат набрао обрве, како је његова мајка престрављено прекрила уста. Али био је спреман за ово. Да, те ријечи биле су исте као да је рекао: „Оче, немам времена да чекам док не умреш да бих добио свој дио. Дај ми то сада, претпоставимо да сте већ умрли за мене“. И знао је да ће цијело домаћинство бити огорчено таквом потражњом. Међутим, већ је све одлучио за себе и сада је чекао да му отац одговори. Ако одбије, свеједно ће заувијек отићи одавде, иако празних руку. Само да не зависим више од оца, да се не осјећам као најмлађи и најслабији у кући. Слобода му је циљ! Сада је био спреман да је тражи по сваку цијену. И, стиснувши шаке, сачекао је очев одговор. Наоколо су са страхом мислили да ће отац проклети дрског лудака и заувијек га отјерати из куће. Али отац је само гледао у широм отворене очи свог млађег сина. И климнуо је главом у знак разумијевања: - Добро. Рећи ћу свом управнику и он ће израчунати колико мог имања ти припада. Насљедство ћеш добити сутра. Још нешто желиш од мене? Син није очекивао тако брз и потпун договор. Стога је, збуњено трепћући, само промрмљао: - Не, хвала ... - и журно је отишао, затварајући врата за собом. Сутрадан је стајао у дворишту и гледао како радници сипају жито у вреће, како блејеће овце и млијечне краве убацују у засебан тор, како из коњушнице изводе коње. У близини на земљи већ су били богати упртачи, теписи, прелијепи бокали и посуђе од бакра и сребра и многе друге скупе ствари. Напокон су радници донијели тежак сандук са златницима. Све је ово био удио најмлађег сина. Када је све пребројано и прикупљено, отац је изашао из куће са листом пергамента.  „Овдје сам посвједочио да од сада све ово припада само теби“, рекао је. Управник је држао запаљену свијећу над пергаментом тако да је неколико капљица растопљеног воска пало на пергамент. Отац је пажљиво направио отисак свог прстена на воску, који је носио на десној руци. Сада нико није могао да оптужи сина за крађу овог имања. Син узе лист. Добио је оно што је желио. Али из неког разлога није имао радости у души. И било му је много теже да погледа оца у очи него јуче, када је дошао да тражи насљедство. Уживање ... Сада се сљедећа слика појавила пред очима путника. Одјевен у луксузну одјећу, окићен златним ланчићима и наруквицама, проводи се, у великом граду, са много нових пријатеља. Одмах је продао цијело насљедство гостујућим сиријским трговцима. Зашто су му потребне све ове прљаве овце и краве? Шта да ради са кукурузом и житом? Његова душа је жељела нешто сасвим друго - радост, забаву и, најважније, слободу! И све се то лако може купити за новац. А сада их има толико да можете читав дан уживати у дуго очекиваној слободи уз музику вјештих флаутиста и плесове прелијепих плесачица. Најбоље вино, најукуснија храна, лијепе дјевојке којима се поклања накит и комади свиле за хаљине - све то има сваки дан! Не мораш више да обилазиш прашњава поља и баште са оцем, не требаш да слушаш досадно гунђање старијег брата, да би видио прекорни поглед своје мајке. Слободан сам! И нисам дужан да се правдам било коме другом у свом животу! Несташица ... Али новца од продатог имања понестало је. Гдје су сада весели пријатељи који су се заклели на вјерност? Гдје су лијепе дјевојке које су до краја својих дана обећавале жарку љубав? Растопили су се као дим, чим су видјели да је младићев сандук од злата празан. Музичари су отишли и са собом понијели слатко звучне фруле. А са њима је и радост нестала. Истина, још увијек постоје златни ланци и наруквице. Али и њих ускоро треба продати. У земљи је започела глад. За продати накит биће је једва довољно да плати јефтин хотел и оскудну вечеру.  Постало је застрашујуће живјети у граду. Банде гладних скитница шетале су се улицама, гледајући у којој је кући лебдио дим са огњишта. Ако има дима, онда се у кући припрема вечера. Скитнице, избезумљене од глади, дојуриле би до власника, одузеламе им храну и, гушећи се, појеле је управо тамо. Младић је био довољно мудар да се не придружи овим бандама. Сјетио се како је у дјетињству помагао оцу у кућним пословима и ишао ван града, у село. Можда би било посла за њега? Али у селима је и храна била лоша. Послије дугих лутања, скрасио се са сељаком као пастир-свињар. Сваког јутра одводио је мало стадо свиња на пашњак и пазио да им се не прикраду грабежљиве животиње. За ово му је власник једном дневно давао посуду течне супе са брашном и парче бајатог хлеба. Младић, наравно, није имао довољно овога да би се заситио. Све вријеме је био толико гладан да је тражио од власника да му да суве махуне рогача, које су додаване у храну свињама. Али власник је одговорао церећи се: - Храним свиње како бих их касније продао. Зашто да трошим храну на тебе? Радуј се што имаш бар паприкаш. Ноћу младић није могао да спава од глади. Све то вријеме тврдоглаво је тјерао успомене на родитељски дом. На крају крајева, заувијек је отишао отуд, његовог дијела више нема. Сада је странац за сву своју родбину. Али онда му је одједном пала неочекивана идеја: „Колико радника мог оца једе храну. А ја овде умирем од глади. Да, нисам више достојан да ме зову његовим сином. Али с друге стране, могу да радим као слуга код свог оца. И имаћу нормалну храну сваког дана! "  Размишљање о овоме толико је обрадовало младића да се није ни потрудио да сачека јутро. Штавише, није му дуго требало да се спреми. Са собом је понео само пастирски штап и поцијепани огртач, који му је власник кишних дана давао за пашу. Умиривши пробуђеног пса, тихо је затворио капију за собом и кренуо на далеки пут кући. Повратак ... И сада стоји насред пута, не усуђујући се ни корака. Шта ако га отац отјера у бесу, а да га ни не саслуша? Шта ако се не сложи да овако безвриједну особу узме за радника? О томе је путник размишљао, нестрпљиво гледајући свој дом. Очи су му биле суве, али срце је плакало и стезало се од чежње. Тада су се врата куће отворила и на тријему се појавила позната силуета. Отац! У реду, сада дефинитивно нема довољно храбрости да се приђе кући под његовим погледом. Исцрпљени, несрећни путник већ се спремао да се окрене и оде куда год су му очи погледале. Кад га је изненада отац видео! Збуњен у одјећи за домаћинство, готово посрћући на степеницама, потрчао је према сину, загрлио га, притиснуо на прса. Син је стајао и слушао откуцаје срца свог оца, задихан од брзог трчања. Са својим језиком непослушним од узбуђења, почео је да изговара ријечи које је много пута себи поновио на путу кући: - Оче! Сагријешио сам и небу и теби и нисам више достојан да се зовем твојим сином. Узми ме бар као радника.  Али мој отац као да није чуо ове ријечи. Пољубио је сина. Затим, окренувши се дотрчалом слузи, рекао је: - Донесите му његову најбољу одјећу и обуците га, и ставите му прстен на руку и ципеле на ноге. Доведите угојено теле и закољите, хајде да једемо и забавимо се! Јер је овај мој син био мртав и оживио је, биоје изгубљен и пронађен је! И била је радосна гозба. Отац је позвао сву родбину и пријатеље, све слуге и раднике који су радили на пољу. Људи су јели укусну храну, пјевали смијешне пјесме, честитали оцу на повратку сина. А сам син је, у господској одјећи и са прстеном на руци, сједио на најпочаснијем мјесту.  Још није имао времена да потпуно схвати шта се догодило, када се, умјесто запосленог, одједном показао као господар. На крају, прстен који му је отац дао није био једноставан украс. То је био знак моћи, давање права наредби слугама, издавању наређења, закључивању послова, заптивање печатом урезаним на прстену. Отац му је вратио некадашње достојанство. Због тога се помало постидио. Али срце му је преплавила тиху радост.
Најстарији син Само је једна особа сједела тмурније од облака усред опште забаве. Ово је био најстарији син. Није јео, није пио, није пјевао песме. Само је сједио скамењеног лица и загледао се у један тренутак, мрштећи се. Отац је, наравно, примијетио да са најстаријим сином нешто није у реду. Ухвативши тренутак када никога није било, пришао му је, ставио му руку на раме и питао: - Шта се дешава са тобом, зашто си тако суморан? Син погледа и љутито одговори: - Ево, служим вам толико година и никада нисам прекршио твоју вољу, али ника ми ниси дао теле да се провеселим са својим пријатељима. Али кад је дошао овај твој син, који је свој новац расуо на пијанство и забаву са неким преварантима, припремио си му угојено теле. Заиста ме боли. Отац га је загрлио, насмијешио се и одговорио: - Сине мој! Увијек си са мном, и све моје је твоје. И сада се радујемо и веселимо, јер је твој брат умро и оживио, био је изгубљен и пронађе се. Ову причу о оцу и његова два сина испричао је Господ Исус Христос, када су га побожни људи почели да оптужују да није тјерао грешнике од себе, да је комуницирао с њима, разговарао, јео с њима за истим столом. И испричао ју је како би објаснио људима како се Бог односи према људима који су залутали. Тада се вјеровало да ако човјек почне да живи неправедно, више му се не прашта, да се Бог иј окренуо од таквих људи. Али Господ Исус Христос је показао да Бог воли сваког од нас чак и кад се понашамо лоше, кршимо Његове заповијести и гријешимо. Он се не окреће од нас, не лишава нас своје љубави. Ми сами се удаљавамо од Њега све даље и даље, одбијајући да се хранимо овом Божанском љубављу. Неко ће, можда, помислити: па, то је то, па сада можеш да радиш шта хоћеш, у сваком случају, ништа ми се неће догодити, а Бог ће ми све опростити. Али прича, наравно, није о томе. А око „ништа се неће догодити“ такође је сумњиво. Да ли је изгубљени син доживио мало туге и бола због своје брзоплете одлуке? Гладан је, био је у сиромаштву, скоро је умро. Није га отац казнио, он је казнио себе. А Бог не жели да трпимо посљедице својих дјела. А ова прича говори да и послије најтежих гријехова човјек још увијек има прилику да се врати Богу. А ако си згријешио, али си одлучио да се вратиш Богу и живиш по Његовим заповијестима - не бој се казне, не бој се да ће се небески Отац који се воли љутити на тебе и никада неће опростити. Запамти да ће се Бог само обрадовати таквом покајању и прихватити нас као сина, чији повратак је увијек очекивао. аутор: Александар Ткаченко/ Илустрације: Галина Воронецкаја/ превод на српски ВЈЕРОНАУКА.НЕТ/ извор: фома.ру |