Најстарији активни манастир у Европи

Манастир Богородице Икосифинисе са својим ручно израђеним чудотворним ликом једно је од највећих ходочашћа у Македонији. На планини чије име говори да се налази изнад земље или да је свеземаљска планина (Пан-гео), на надморској висини од 753 метра, налази се на границама префектура Сер-Кавала, али црквено припада Епархији драмској. То је најстарији манастир у Европи и Грчкој који многи упоређују са правим светиштем, које сваке године прима мноштво посјетилаца. Током вијекова доживио је поновљена разарања која су на крају довела до обнове манастира 1965. године.
Име се често везује за назив оближњег села Косифона, али је ближе истини предање које име манастира поистовећује с нерукотвореном иконом Богородице Икосифинисе  „Она која обасјава“. Друго предање говори о светом Герману, подвижнику из Свете земље, за чије је име и дјелатност везана историја овог велељепног манастира. Анђео, који је носио поруку Богородице саопштио је једне вечери светом Герману поруку, по којој је потребно да иде у Македонију и у планини подигне манастир. Сви путеви према овим крајевима у то вријеме водили су преко Христопоља (данашње Кавале) и Филипа, мјеста где је утиснута прва хришћанска стопа и гдје је свети Павле крстио свету Лидију, прву хришћанку у Европи. Прешавши овај пут, обрео се на планини Пангео (или Пангеон), гдје је у једној пећини подигао омалену цркву. Поново му се указао анђео-пратилац и саопштио да то није право место, већ да се оно налази више, у планини. Дошавши на погодан пропланак, на око 800 метара надморске висине, указа му се Богородичин лик, и свети Герман схвати да је то мјесто гдје је потребно изградити храм. И тако је било. Током радова пронашао је два крста од старије цркве коју је некада подигао епископ Созон, учесник Четвртог васељенског сабора у Халкидону. Мјесто овог првобитног храма налазило се педесетак метара удаљено од данашњег манастира. Већ на самом почетку понестало је средстава да би се плаћали најбољи мајстори, па је свети Герман кренуо у Драму, велико и богато мјесто да би тамо потражио помоћ. Убрзо, на почетку пута срео је изасланике византијског цара, Николаја и Неофита, који су се враћали у Константинопољ. Они му обећаше да ће од цара измолити помоћ, како и би. Николај и Неофит послије извесног времена дођоше с новцем и градња храма би завршена, а Неофит постављен за првог игумана, како је записано у документу, који се чува у фирентинској библиотеци. Од тог, петог вијека манастир се нигдје не помиње. Кажу „као да је нестао“ или „пропао у земљу“. Први документ послије овог времена јесте уговор о некаквој купопродаји између манастира Икосифинисе и Хиландара, с потписом монаха Симеона Хиландарца, из 1320. Неколико хроника, посебно Цетињска и Карловачка, говоре о помоћи коју је краљ Милутин давао овом манастиру. Из тога се изводе закључци да је манастир био запустео, вјероватно због неке природне катастрофе, епидемије или налета пљачкаша.
Други велики ктитор овог манастира био је васељенски патријарх свети Дионисије, који је 1472. потпуно обновио манастирску цркву и конаке. Пут овог светитеља од родног Пелопонеза, водио је преко Константинопоља, где се замонашио, преко протјеривања у Хадријанопољ (Једрене), до места митрополита у Филипима, и васељенског патријарха, 1467. Због великог доприноса очувању православља и свог изузетног подвижничког живота, проглашен је за светитеља, а једно од великих дела је и поновно оживљавање великог духовног центра, какав је већ тада био манастир Богородице Икосифинисе.
Почетком шеснаестог вијека манастир Богородице Икосифинисе, на планини Пангео, био је један од највећих и најугледнијих. Према подацима које дају путописци, имао је више од 170 монаха. Године 1507, Турци су га два пута палили, а обновљен је послије двадесет година на молбу Васељенског патријарха и одобрења Селима Првог да га десет монаха из светогорског манастира Ватопед обнови и настави живот у њему.
Братство се убрзо увећало и проширило манастир подигавши параклисе Светог Николе и Свете Варваре.
Касније су га рушили, земљотрес 1829. и Бугари у Првом и Другом светском рату. Године 1917, бугарске комите су запалиле манастир и цркву, побиле монахе и опљачкале ризницу. Остао је податак да је осамнаест мула натоварено манастирским благом, у које се рачуна и око 1.300 књига, непроцењиве вредности. Само пет Јеванђеља, опточених златом враћено је у Грчку, а оно што није уништено, налази се у музејима Европе и Америке.
Потпуна обнова, започета 1946, извршена је тек 1970. Тада је манастир Богородице Икосифинисе први пут у својој историји постао женски, и у њему данас по строгим монашким правилима живи 25 монахиња, које дочекују поклонике из целе Грчке, али и других земаља.
Манастирска црква, посвећена Успењу Пресвете Богородице, има западну и јужну припрату и две велике и две мале куполе. Поред библиотеке, ризнице, неколико параклиса, крстионице, трпезарије има и простране конаке са око 200 кревета. Два највећа богатства овог манастира представљају икона Богородице Икосифинисе и манастирски иконостас, чији је рад у дуборезу започет још 673.
Када је Свети Герман завршио изградњу манастира, пожелео је да из поштовања према Богородици ослика икону са њеним ликом. Када је почео рад, дрво припремљено за икону је пукло. Био је то знак да треба прекинути са радом. Утом се појавила јака светлост која је обасјала дрвену плочу, а Богородица се огласила речима којима га охрабрује и говори да га она чува. Нестанком светлости, на дрвету остаде утиснут лик Богородице. Тако је настала нерукотворена икона, чије име у преводу значи „Она која обасјава“ (фос на грчком језику значи – светлост). Данас стоји на иконостасу цркве и долазе јој на поклоњење верници из целог света. Многа чуда и исцељења везана су за ову икону. Од слепог дечака, који је стао пред икону и рекао „Старче, овде се види икона“, до бугарског војника који је пао покошен када је хтео да је изнесе из цркве и пожара који је горео три дана и три ноћи, али су у уништеној цркви икона и иконостас остали нетакнути.
Није познато име мајстора који су радили иконостас у дуборезу. Од седмог века, неколико пута је рестауриран, а данашњи изглед добио је приликом обнове 1842. Китњасти украси подсећају на радове дебарских мајстора. С посебним поштовањем у цркви се чува застава коју је манастиру поклонио Емануил Папас, велики грчки јунак. Из манастира је кренуо у битке против Турака и вратио се са заставом коју је поклонио свом манастиру.
Многе велике личности српске историје долазиле су у овај манастир на поклоњење и давале издашну помоћ за његову обнову и живот монаштва. Једна од њих је и султанија-царица Мара Бранковић, кћерка деспота Ђурђа и маћеха Мехмеда Другог, који је освојио Цариград и дао му име Истанбул. Недалеко, у Јежеви (Езева, данас Дафни) имала је своје имање и двор и била позната као велики добротвор православних светиња. И данас у селу Дафни стоје камени сведоци, остаци Марине куле.​
Аутор: вјеронаука.нет на основу писања извора: догма.гр и Данас

---