Натпис са Крста Господњег у Риму: светиња или Кривотворина

Фото http://www.romeacrosseurope.com/

​Историчар Тимотеј Китнис о свим разлозима за и против.

Животворни Крст Господњи је пронађен 326. године, када је римска царица Јелена, мајка равнопостолног цара Константина, организовала ископавања у Јерусалиму на мјесту Христовог распећа. Осим крста, пронађена је и плоча на којој је Понтије Пилат објавио Христа као цара  јудејског. Ову таблицу титлу је Света Јелена однијела са собом у Рим заједно са  дијелом пронађеног Крста, ексерима и трњем из трновог вијенца.
Данас се ове светиње чувају у базилици Светог и животворног крста Господњег (Санта Кроће ин Ђерузалеме), који је цар Константин подигао након смрти своје мајке. Међутим, научници се до данашњег дана не слажу поводом аутентичности титле.​
Замолили смо Тимотеја Китниса, историчара и директора Поклоничког центра апостола Тома у Европи, да нас детаљније упозна са научним студијама о титли и са њиховим резултатима.

Света Јелена је смјестила реликвије које је донијела са собом из Свете земље у своју домаћу капелу, гдје је послије њене смрти поникао храм Санта Кроће ин Ђерусалеме. Међутим, као што се то често дешавало у Средњем вијеку, светиње су неријетко морале бити сакривене или премијештане на друга мјеста. Понекад су их тако добро сакрили, на примјер у Триру, гдје је Господњи хитон откривен тек за вријеме реконструкције катедрале. Зато није ни чудо да је титла пронађена тек 1492. На њој је био натпис који потврђује њену аутентичност овјерен печатом папе Луција II (1144–1145), а већ 1496. папа Александар VI је признао титлу као аутентичну.

---

​Титлу је по први пут проучавала историчарка Марија Лиза Ригато са Католичког универзитета. Она је прва фотографисала и извагала титлу. Открила је да је таблица највјероватније направљена од ораховине; тачна тежина је 687 г, дужина - 25 цм, ширина - 14 цм, дебљина - 2,6 цм. Будући да је плоча врло стара, напале су је гљивице, а бубе и црви су је нагризли.
Шта је заправо ова титла? То је дрвена плоча на којој је дјелимично сачуван натпис, о којем говоре сви јеванђелисти, истина са мањим разликама: у једном случају „цар јудејски“ (Мк 15,26), у другом - „Исус Назарећанин, цар јудејски“ (Јн 19,19) итд. Данас се на титли  јасно могу прочитати ријечи „Назарећанин цар“ на латинском и грчком језику, али трећи натпис на јеврејском је практично невидљив. Неки научници сматрају да заправо у тим жврљотинама нема јеврејског писма. Ипак графичка експертиза је доказала супротно. Њемачки научник Михаел Хесеман је 1998. провео графичко истраживање табле и закључио да облици писма са натписа потичу из првог вијека наше ере. Хесеман, као и група палеонтолога лингвиста са израелских универзитета, Марија Луиза Ригато, познати папиролог Карстен Петер Тид и други научници су потврдили ово на пријему код папе Јована Павла II. Но, послије је обављена извршена је радиоугљеничка анализа која је дала потпуно другачије налазе и одредила да настанак титле не треба датирати прије 10. вијека. Али потребно је напоменути, да је по мишљену многих научника, радиоугљеничка анализа  ефикасна само онда када се проучавани артефакт стално налазио на истом мјесту, није премијештан, није излаган сунцу и слично. У супротном, резултати ће бити нетачни - што се, највјероватније и десило са титлом која је поприлично лутала. 
На основу свега тога, видимо колико се разликују мишљења научног свјета о овој титли. Многи сматрају да је титла кривотворина. Дио научника верују да је ова титла, без сваке сумње, иста она коју је света Јелена открила у Јерусалиму. Ово гледиште званично подржава  и Римокатоличка црква. Чињенице су заиста раличите, али вјера остаје вјера. Очигледно, Господ је тако допустио, да који год предмет вјере ми узмемо - чак и јеванђелске текстове - нећемо дати стопостотне гаранције о његовој аутентичности. Да ли је можда ово титла коју је открила Света Јелена заједно са животворним Крстом који даје живот? То је наравно могуће.  Из једноставног разлога, што ову светињу помињу сви јеванђелисти као и трнов вијенац, као и Часни Животворни Крст. Штавише, апостол Јован чак описује и препирку између Јудеја и Понтија Пилата: „Пилат пак написа и натпис, па постави на крст; а бјеше написано: Исус Назарећанин цар јудејски. И овај натпис читаше многи Јудејци, јер близу града бјеше мјесто гдје разапеше Исуса; и бјеше написано јеврејски, јелински и римски. А првосвештеници јудејски говораху Пилату: Не пиши: цар јудејски, него да он рече: ја сам цар јудејски. Пилат одговори: Што писах, писах “(Јн 19, 19–22).
Зашто је овај натпис толико важан јеванђелистима? Зато што је захваљујући њој Христос нехотимични проглашен за Цара. Иако је Исус Христос оклеветан и осуђиван, Божја Истина је овако показала да ипак распет Цар. И сви инструменти смрти - крст, ексери, копље, трнов вијенац, плоча с натписом – више нису оружје срамотног и страшног погубљења, већ символи побједе живота над смрћу. То је било важно и за Свету Јелену.
Разапињање на крст је било казна за затворенике без римског грађанства: одбјегле робове, кривичне преступнике а у јеврејској традицији ова пресуда није била само страшна, већ и понижавајућа. Након што је тијело скинутно, крстови и све што је било повезано са њима су закопавали у земљу. Стога није ни чудо да је са Крстом равноапостолна Јелена пронашла и таблицу коју су јеванђелисти помињали. 
Интересантна је чињеница да је титла пронађена пострани од Крста. Јелена је дошла у Јерусалим, већ одавно разрушен од стране Хадријана, па је морала па је морала уложити велике напоре да утврди гдје је некада била Голгота. Како су писали њени пратиоци, на мјесту Голготе сада је био незнабожачки храм Венере и када је он грађен, крстови су бачени у земљу под њим. Управо захваљујући томе крстови су и сачувани. Међутим, таблица је лежала одвојено и није било јасно коме од крстова је припадала то јест који је од њих Крст  Господњи.  
Сви су били збуњени, док нису угледали погребну поворку (сахране на Истоку су и дан данас дубоко поражавајуће), гдје је удовица испраћала у покој јединог сина. Зауставили су поворку, положили су сва три крста на покојника и један од њих је васкрсао сина.
Проналазак Крста Господњег и његовог Воздвижење важно је за нас као својеврсна граница од које почиње тријумф хришћанске цивилизације. Иако је указ императора Константина о легализацији хришћанства издат још 313. године, Воздвижење Часног Крста је коначна потврда хришћанства, јер су се и сама власт у лику римских императора поклонила Крсту.
Занимљиво је и то да се Воздвижење Часног Крста прославља у четрдесети дан након празника Преображења Господњег, када је Господ показао својим ученицима Своју Божанску природу. 
Шта ми поштујемо у Животворном Крсту? Ми не поштујемо дрво, већ Божанску и Животворну силу. У том смислу наравно, можемо допустити сумње у аутентичност табле о којој говоримо. Али кад дођемо до цркве Санта Кроће, када се клањамо Крсту и светињама које се овдје чувају (успут, поред табле, крста, трња из вијенца, овдје се налази и прст светог апостола Томе исти онај који је ставио у ребра Спаситељева), ми се клањамо Сили Божијој, прослављењу, Таворској свјетлости, коју су видјели апостоли.
​Превод са руског језика вјероучитељ Далибор Ђурић /извор: Фома.ру

---

Базилика Светог крста у Јерусалиму или Базилика ди Санта Цроце у Герусалеммеу, је римокатоличка мања базилика и титуларна црква у риону Ескуилино, Рим, Италија.