Румунска православна црква одлучила је да призна Томос СПЦ о аутокефалности МПЦ-ОА, те као и Бугарска православна црква успоставила је још један назив којим ће се обраћати МПЦ-ОА, као и титулу под којом ће архиепископ Стефан бити помињан.
Одлука је донесена на засиједању Светог Синода Румунске Православне Цркве оджаног у четвртак 9. фебруара 2023. године у Великој сали (Aula Magna) „Патријарх Теоктист“ у Патријаршијском двору у Букурешту, под предсједавањем Његовог Блаженства Патријарха Данила, на којем је донесена одлука да се "одобри признање аутокефалности Цркви у Републици Сјеверној Македонији под називом „Охридско-Сјеверномакедонска архиепископија, са сједиштем у Скопљу“ на основу Томоса издатог од стране СПЦ  5. јуна 2022. године. Његов предстојатељ биће називан титулом „Његово Блаженство Архиепископ охридски, скопски и сјеверномакедонски Стефан“.
Македонски и румунски јерарси су већ у октобру саслуживали у Шведској. Аутокефалност Македонске православне цркве сада, поред Српске православне цркве, признају и Цркве Русије, Пољске, Украјине, Бугарске и Румуније. Насупрот томе, Грчка православна црква изричито одбацује аутокефалност МПЦ на основу мишљења да само Константинопољ може дати аутокефалност, иако она ипак прихвата МПЦ као канонску, након раније одлуке Цариграда. Антиохијска патријаршија, такође је прихватила каноничност МПЦ и ступила у општење са њом, али са „тежњом да се што прије постигне општи православни консензус о називу и правном статусу ове Цркве“.
Архијереји и свештенство МПЦ су већ саслуживали са архијерејима и свештенством јерусалимске патријаршије, Чешке и Словачке и Православне цркве у Америци, иако се њихови Синоди формално нису бавили овим питањем.
До сада није било синодских одлука нити саслуживаања архијереја или свештенства цркава Александрије, Грузије, Кипра и Албаније.

Ријеч приређивача
У двотомном издању беседа Преосвећеног Владике Фотија које је управо штампала Издавачка кућа ''Синај'', темељито у свом интегралном облику из аудио формата преточено је у писану форму више од сто и десет његових беседа, обраћања и разговора које покривају период од двадесет и две године. Верујемо да ће се, свако ко се молитвено буде посвећивао овим богонадахнутим текстовима, утврђивати у вери и јачати у духу и истини (Јн 4, 24). 
Сестринство манастира
Светог Василија Острошког
Бијељина, 2023.

Предговор 
Пред читаоцима се налазе две књиге беседа које је изговорио Епископ Фотије током своје пастирске службе у мученичкој и страдалној Далмацији и благородној Семберији, као и широм Епархије зворничко - тузланске. Слово Епископа Фотија представља реч пастира који живи тајну Домостроја Божијег у свету, и сведочи свим својим срцем тајну наше вере, да је жив Бог наш и веран у својој љубави према народу своме.
Реч Епископа Фотија представља сведочанство вере у различитим приликама и о различитим празницима. Читајући беседе које се налазе у књигама које су пред нама, свако може јасно да уочи да се за Епископа Фотија догађај Божијег Домостроја и данас одвија силом и благодаћу Духа Светога, исто онако како се одвијао и у време Светих Апостола. Празник у Цркви је благодатни догађај у коме се сабира Црква и живи тајну историјског догађаја Домостроја Божијег који се изнова проживљава овде и сада благодађу Духа Светога, имајући у уму да истовремено Дух Свети исписује нове странице свештене историје.
Својом учитељском речју Епископ Фотије поучава поверену му Цркву, народ Божији, да сви учествујући духовно у догађајима празника, кроз литургијско сабрање и славље, учествују слављу целокупне Цркве, Саборне Цркве. Свака беседа одише духом радости сабирања Цркве и сусрета пастира са повереном му од Бога паством, радости која се излива у изобиљу, како би се преточила у срца верних и учинила их учесницима у радости будућег Царства Божијег. Ова радост која се осећа у речи јерарха Цркве није проста психолошка емоција, него љубав која се распламсала силом Духа Светога у снагу живота. Реч која је упућена верноме народу јесте позив да се одазове тихо, „као у лахору“, гласу Божијем и да буду сабран око Светога Жртвеника, који је место пројаве Цркве Христове, са кога се причешћујемо Животворним Телом и Крвљу Христовом.
Живот у Цркви за Епископа Фотија није пуко религијско вршење обреда или чување традиције, него непрестано узрастање ''у меру раста Христовог“, како Апостол сведочи. Овакав подухват је незамислив без духовне борбе и непрестаног бдења човека над целокупним својим бићем. На ову борбу човек се позива да свесно крене, јер она као таква представља саставни део нашег словесног и бескрвног приноса Богу. Оваквим етосом који се интензивно осећа у текстовима беседа, види се да иза изговорених речи Епископа стоји и монах који живи у благодати монашког призива. Сваког човека у храму, учесника Тајне јављања Бога у Телу, владика Фотије позива да чува чистоту душе и срца, а овим књигама тај позив упућује и свакоме читаоцу, све у циљу да постанемо место обитавања благодати Божије, која уноси  божански мир и радост у наше животе. Сваким словом, Епископ Фотије веома јасно позива поверени му од Бога народ, своју паству, да сви заједно, једни са другима, силом и благодаћу Духа Светога, смело ходе у сусрет ка љубљеноме Христу, Који ће их растеретити искушења и подарити им мир Царства Божијега.
Једна од битних тема која се често сусреће у овим беседама јесте Апостолски позив на чување чистоте вере, које се огледа првенствено кроз богослужбени живот и чување црквеног поретка. Без чистоте вере човек нема исправно усмерење ка Христу. Речи Епископа Фотија верно су следовање Оцима Цркве, те на тај начин износи не своја лична мишљења и ставове, него, следујући Светим Оцима,исправно предањско сведочење вере Цркве. Овде треба да се истакне да вера није само један систем учења него пре свега један однос који се гради у конкретној црквеној заједници са Самим Христом и са браћом коју нам Бог дарује. Брига за очување чистоте вере јесте и брига за очување неоскрнављености молитвене заједнице којој верни народ припада. Обавеза је свих да се непрестано моле за сву творевину Божију, јер„Свете Литургије се служе за спасење читавог света, читавог космоса, свих људи, свих народа и сваког човека, од првог човека Адама па, ево, све до нас и до Другог доласка Христовог“, како епископ наводи,а народ Божији је позан да сеискључиво моли у заједници Цркве, у заједници Тела Христовог,поред свога епископа или свештеника.Речи које се налазе у овим беседама дубоко су натопљене љубављу према Христу и својој пастви представљају извор воде живе и свима који трагају за вечним смислом и спасењем.
Свако место где се сабире Црква Божија јесте свето место и простор који је освештан и као такав представља место утехе и укрепљења за верни народ. Наши свети преци показали су крстоносни пут којим нам ваља ходити, истиче Епископ Фотије и позива све да следујемо духу и јеванђелској логици Немањића,сви као народ,а посебно старешине народне.Доброта и чињење добра представља начин спасења и пут ка Царству Божијем, које је за Епископа Фотија,тријумф доброте и љубави Божије у свету. Свако својом добротом и чињењем добра као и врлинским животом, у Цркви учествује  на начин Божијег живота и блаженства.
Речи изговорене у беседама Епископа Фотија, а записане на страницама које су пред нама позовем све читаоце, а поготово оне који су из Богом спасаване Епархије зворничко-тузланске, дамолитвено подрже свог Епископа у служби повереној му од Бога.  Свештенство и монаштво Епархије, сви они који ће читати речи свога Епископа сабране у овим књигама,да буду у синовској љубави и послушању према своме Епископу, као што је Христос био послушан Оцу своме до смрти на Крсту, како би тако засијала слава Свете Цркве Божије. Уверен сам да ће сваки читалац наћи у речи Епископа Фотија утеху, укрепљење и путоказ ка Живоме Христу. Ове сабране беседе су непобитно сведочанство да Епископ Фотијеса страхом Божијим верно испуњава поверену му службу архијереја, „да правилно управља речју Истине“, ради изградње поверене му Цркве. Самим тим ове беседе и дух у којем су настале и произнесене, представљају пример и за младе свештенике, како и на који начин им ваља поучавати народ Божији. Промишљањем о речима ових беседа, сваки свештеник и вероучитељ наћи ће пример аутентичног сведочења Христакоје може са сигурношћу износити пред Црквом Божијом.
​Презвитер др Драган Каран/ Извор: Епархијазт

Секретар ОСЦП МП напоменуо је да је ријеч о Лутеранској цркви Шведске и Норвешке, као и Епископској цркви САД.
Јеромонах Стефан (Игумнов), секретар за међухришћанске односе Одјељења за спољне црквене односе (ОСЦП-а МП), рекао је да је Руска православна црква прекинула контакте са западним хришћанским заједницама које признају истополне бракове, преноси риа.ру.
Данас се хришћани у Европи суочавају са огромним изазовом у вези са потребом да се одупру притиску либералне идеологије и покушајима да се у црквени живот уведе либерална агенда. Ово се посебно односи на цркве које су на овај или онај начин историјски повезане са државом. Један број протестантских заједница Запада није издржао овај тест, одступио је од основних хришћанских моралних принципа, легализоване су најлибералније појаве везане за потпуно изобличење традиционалног схватања брака и породице. Руска православна црква је категорички прекинула све контакте са таквим заједницама. Живот је показао да такве заједнице више нису способне да се врате традиционалној пракси у погледу породице и брака“, рекао је игуман Стефан.
Секретар Украјинске православне цркве Украјине је напоменуо да су примјери таквих заједница лутеранске цркве Шведске и Норвешке, као и Епископална црква САД, која припада породици англиканских цркава. Генерални синод Англиканске цркве раније је одлучио да благослови истополне парове. Истовремено, упркос притиску јавности, Англиканци су одлучили да не мијењају постојеће схватање по којем се брак може закључити само између мушкарца и жене. Поред тога, лист "Гардијан" је ппсао да Англиканска црква истражује употребу родно неутралних термина за означавање Бога. Бискуп Личфилда др Мајкл Ипгрејв рекао је да Црква истражује ово питање већ неколико година и да ће „пројекат родног језика почети овог прољећа“.
Уганда се спрема да раскине са Англиканском црквом због ЛГБТ бракова
Архиепископ Уганде позвао је Англиканску цркву на покајање. Архиепископија Уганде најавила је сазивање сабора архијреја у Кигалију, на којем ће се поставити питање прекида односа са Англиканском црквом због одлуке о благослову истополних бракова.
Поглавар Цркве Уганде, архиепископ Стивен Казимба Мугалу, рекао је да је резолуција Генералног синода Англиканске цркве од велике забринутости за Цркву Уганде и да су „Енглези одступили од Бога и изокренули библијску заповијест“ иди и не греши више“ у „иди и греши“.
Састанак афричких бискупа одржаће се у оквиру покрета "Глобална англиканска конференција будућности"(ГАФЦОН). „Бићемо тамо са многим надбискупима, бискупима и англиканцима који вјерују у Библију из цијеле Африке и свијета. То су они који нису преклонили кољена пред Валом“, рекао је архиепископ. Архиепископ Уганде је додао да недавни догађаји у Енглеској цркви показују да је црква на удару и позвао Уганданце и вјернике да се придржавају библијских учења о браку. Јерарх је такође позвао на покајање Англиканску цркву, која је одступила од истинског учења Библије.

Председник Пољске одржао је говор посвећен уврштавању два пољска православна манастира на листу историјских споменика.
У Пољској је предсједник Анџеј Дуда додијелио награде представницима Пољске православне цркве за заслуге према држави током свечаности у Председничкој палати 3. фебруара 2023. године поводом уврштавања два манастира на листу историјских споменика.
На листи су се нашли ставропигијални манастир Светог Онуфрија у Јаблечној из 15. вијека и манастир Благовештење у граду Супрасли, из 16. вијека. Предсједник Анџеј Дуда је ове објекте црквене архитектуре назвао два „стуба пољског православља“.
„Када сам први пут видио манастирски комплекс у Супрасли, морам рећи да ми је застао дах. Нарочито црква, као да је изнесена из Цариграда. Бар у мојој перцепцији. Дакле, ово су заиста необична места“, пренио је утиске предсједник Пољске.
Како је Дуда истакао, и поред тога што је „ментално и културно“ Пољска „одувијек била дио Запада“, захваљујући свом положају, ујединила је византијску цивилизацију са западном. То је био мост не подјела, већ помирења и сарадње, а пољско православље је одиграло важну улогу у тим процесима, сматра предсједник. Према његовим ријечима, захваљујући тим „вишеструким струјањима и елементима који се преплићу“, Пољска ужива „огромно признање и поштовање“.

Поводом катастрофалног земљотреса који је донео страдања и патњу хиљадама људи, уништио домове, храмове и друге јавне објекте, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије изаразио је 7. фебруара 2023. године саучешће Његовој Светости Патријарху цариградском г. Вартоломеју, Његовом Блаженству Патријарху антиохијском и свег Истока г. Јовану, председнику Турске г. Реџепу Тајипу Ердогану и председнику Сирије г. Башару ал Асаду.
Молимо се Господу да пострадалима уместо земљских подари небеске домове праведника, а њиховим ближњима пружи утеху, као и да сачува животе свих других људи у подручјима погођеним овом природном катастрофом. Наше молитве су данас са свим житељима Турске и Сирије, стоји у изјави саучешћа који је духовни предводник православних Срба упутио у своје име и у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.Извор: сајт СПЦ

Његово Блаженство Јероним II, архиепископ атински и све Грчке, 7. фебруара 2023. године, богослужбено је обиљежио 15-годишњицу свога избора за предстојатеља сестринске Грчке православне Цркве.
У Архијерејској капели Св. апостола Павла, Архиепископ атински и све Грчке Господин Јероним присуствовао је Божанској Литургији, која је одржана поводом навршених 15 година од дана његовог избора. на архијерејски трон.
Блажењејши Јероним (Јован Лиапис) рођен је у Инофити, у Беотији, 1938. године. Дипломирао је на Философском и Богословском факултету Атинског универзитета. Специјализовао се за археологију, византијске студије и богословље. Као стипендиста грчке државе наставио је своје студије на универзитетима у Грацу, Регенсбургу и Минхену. Једно време био је факултетски асистент код великог археолога Анастасија Орланда у Атинском археолошком друштву. Предавао је књижевност на лицеју Леонин (Леонтијева школа), као и на другим високим школама у Атини и Авлони. Рукоположен је за јерођакона и јеромонаха 1967. године, када је напустио академску каријеру. Једно време је био протосинђел при Епархији Тебе и Ливадеје, игуман манастира Преображења и Светог Лука (1981-1991),  а и као као секретар и касније као главни секретар Синода Грчке Цркве (1978-1981). Године 1981. изабран је за Mитрополита Тебе и Ливадеје, а 7. фебруара 2008. године изабран је за Архиепископа атинског и све Грчке. Свечано је устоличен 16. фебруара 2008. године. Архиепископ Јероним је објавио две значајне студије из археологије: Средњовековни споменици у Еубеји (1970. године - прва награда Атинске академије) и Хришћанска Боетија (2006. године), као и многобројне чланке, студије и друге књиге о богословским, друштвеним и историјским питањима. Док је био епархијски архијереј Тебе и Ливадеје обновљено је и попуњено монаштвом шест мушких манастира (са укупно 54 монаха) и 17 женских манастира (са укупно 110 монахиња). Основао је интернате, сиротишта и установио је хранитељске породице, домове за старе, рехабилитационе центре за ометене, обданишта за креативно занимање деце са специјалним потребама, центар за превенцију дроге, народне кухиње за сиромашне и економске мигранте, саветодавне центре и Центар за историјске и археолошке студије. Негује посебну сарадњу са универзитетима у Дараму и Кембриџу у Енглеској. Он је носилац почасног доктората са Крајовског универзитета у Румунији и председник Јелинске кардиолошке фондације јавног здравља.

Православни богословски факултет који носи име епископа др Василеа Комана на Универзитету Орадеа у Румунији и Православни богословски факултет Софијског универзитета који носи име Светог Климента Охридског у Бугарској прославили су 100 година од свог оснивања. Тим поводом, 30. јануара 2023. године, на дан празника Света три Јерарха, у поменутим образовним установама уприличено је отварање прославе годишњице, наводе румунски сајт басилица.ро и бугарски сајт двери.бг. 
Поруке поводом обиљежавања годишњице упутили су Предстојатељи цркава.
Прославе посвећене 100. годишњици академског православног богословског образовања, које су започете 30. јануара, трајаће током цијеле јубиларне године.

​Митрополит дабробосански Хризостом прекинуо је чланство у Међурелигијском вијећу БиХ због ћутања овог тијела на тешка криминална дјела која су се догодила у посљедње вријеме у БиХ према српском народу.
Митрополит Хризостом је обавијестио данас чланове Скупштине Међурелигијског вијећа у БиХ да са 31. јануаром прекида чланство у постојању и раду Вијећа све док Вијеће не "оздрави".
- Веома жалимо због тога. Од доласка на трон митрополита дабробосанских настојали смо да нашим радом и сугестијама унаприједимо рад Међурелигијског вијећа, међутим, најновија дешавања у Сарајеву и на простору цијеле БиХ, али ћутање Вијећа капи су које су прелиле наше стрпљење и трпљење. Схватили смо да пасивношћу Међурелигијско вијеће индиректно подржава све пројављене девијације нашег друштва - навео је митрополит Хризостом.
Митрополит је истакао шест разлога за ову своју одлуку, истичући као први "завјетно" ћутање Међурелигијског вијећа у БиХ на недавне догађаје у Сарајеву када је нападнута лична имовина грађана Србије и пробушене гуме на возилима тих људи који су као туристи дошли у Сарајево, а све то је подсјетило на осамдесете и деведесете године прошлог вијека.
- Слике из Сарајева у јануару ове године подсјетиле су нас на најстравичније слике из 1990. године које носимо из Скрадина у Далмацији. На Бадњи дан 24. децембра 1990. године напала нас је велика група неонациста и шовиниста у Скрадину. Покушали су нас запалити у нашем аутомобилу у којем су била још три наша ученика Богословије. Наши страхови од ужасних слика у Сарајеву од 14. јануара ове године сигурно извиру из великих траума које носимо из Сплита, Скрадина и Шибеника - навео је митрополит Хризостом.
Упркос стравичним сликама из Сарајева, митрополит је истакао да Међурелигијско вијеће није осјетило потребу да се огласи о овом случају и осуди националистичка и шовинистичка дивљања у Сарајеву.
- Тада смо схватили и разумјели многе ствари - истакао је митрополит дабробосански.
Као други разлог за своју одлуку, навео је случај неонацистичких и шовинистичких напада на родитеље дјеце спортиста из Србије, те скандирање пред дјецом и са дјецом "убиј Србина" 14. јануара, што је потресло и запрепастило како цијелу српску јавност, тако и објективну јавност у Федерацији БиХ и шире.
- Међурелигијско вијеће, опет, завјетно ћути и не оглашава се. Не осуђује изгреднике и не упућује апеле родитељима да дјецу васпитавају у духу наших религија, вјера и култура. Трауме родитеља и дјеце су огромне. Ваљда је то био циљ неонациста и шовиниста.
Ми смо разумјели да је ћутањем Међурелигијског вијећа послата порука екстремним националистима и шовинистима да и даље чине иста, слична и још гора дјела. Која је онда улога Међурелигијског вијећа ако ћути на овакве злочиначке и сличне акције? Умјесто јавне осуде и тражења санкционисања починилаца оваквих дјела, Вијеће је изабрало ћутање, а тиме и индиректну подршку неонацистима - истакао је митрополит дабробосански.
Као трећи разлог, навеоје  да је непримјерено директно и индиректно уплитање чланица Међурелигијског вијећа у изборне и правосудне процесе у БиХ, а посебно о питању имовине.
- Из тог разлога не можемо бити чланица Међурелигијског вијећа у којем једна чланица, вјерска заједница, подржава политичке ставове и интересе свако свог народа, а још горе само једне политичке организације, а на штету других - истакао је митрополит и нагласио да би Вијеће у начелу требало бити неутрално и непристрасно.
Као четврти разлог, напоменуо је стравичне ријечи на званичним худбама вјерских службеника Исламске заједнице, а што је видљиво на јавним порталима, на које Међурелигијско вијеће опет "завјетно" ћути.
- Запрепашћујуће је и застрашујуће изливање мржње према српском народу. То је прешло сваку мјеру укуса и служи најнижим страстима и поривима нацизма и шовинизма. Позивамо вас да отворите и чујете худбу извјесног Незима Халиловића, а посебно Мухарема Штулановића, па да видите говоре, мало је рећи, мржње према Србима и донекле Хрватима. То су говори крајњих презира. За име Божије?
Па зар су овакви говори мржње и презира другога и других дозвољени у вјерским објектима /џамијама/? Сад нам је св јасно, толико мржње на молитви на великој џуми је равно духовном и менталном отрову! И шитамо се шта ми можемо имати заједничко са таквим људима и заједницама. Разумије се - ништа! Међурелигијско вијеће опет "завјетно" ћути и не опомиње исте и сличне кваритеље односа у БиХ и у Сарајеву - указао је митрополит дабробосански. Он је као пети разлог навео случај дјечака из Крајине код Цазина од 10-12 и више година који организовано у колони носе ратне заставе, узвикују ратне покличе и кличу "Убиј Србина". Наводећи да му је добро познато као Крајишнику колики утицај Исламска заједница у Крајини има на мухамеднаце, митрополит је указао да су ова дјеца злоупотребљена, и претходно затрована мржњом, те истакнута у јавност, а Међурелигијско вијеће је опет ћутало, не осуђујући ове изгреде. Као шести разлог, митрополит Хризостом је навео моралне и принципијелне вриједности, истичући да веома жали због оваквог примораног разлаза.
- Уколико се Међурелигијско вијеће у БиХ врати на изворне принципе и постане активни покретач заједништва и дијалога и морални координатор добрих и комшијских односа, ми ћемо сигурно размотрити могућност нашег повратка - истакао је митрополит.
Он је навео да је неприхватљиво да је Међурелигијско вијеће у БиХ претворено у "предузеће" за "обављање радова" за стране владине и невладине организације, наводећи да је ово тијело и те како потребно, али да се врати на изворне принципе моралног и међурелигијског дијалога.
- Прије свега, потребно је успоставити коректност односа између чланица Међурелигијског вијећа - нагласио је митрополит Хризостом.
Он је указао и на то да, осим званичног Вијећа, постоји паралелни систем који функционише у његово име, што је још од 2019. године разочаравајуће и упозоравајуће сазнање. Извор: Срна

Данас, 2. фебруара 2023. године, у 92. години живота упокојио се у Господу Митрополит пергамски Јован Зизиулас,  92-годишњи Митрополит Васељенске Патријаршије је посљедњих дана хоспитализован у Сисманоглију због корона вируса. Јован Зизиулас (грч. Ιωάννης Ζηζιούλας; 10. јануар 1931 — Атина, 2. фебруар 2023) био је титуларни митрополит пергамски у Цариградској патријаршији. Један је од највећих православних теолога данашњице. Био је ученик великог руског православног богослова о. Георгија Флоровског. Студирао је теологију на Аристотеловом универзитету у Солуну и на Универзитету у Атини гдје је дипломирао 1955. године, гдје је 1965. године израдио докторску тезу на тему „Јединство Цркве у Евхаристији и у Епископу у прва три вијека “ и добио докторат. Завршио је постдипломске студије на Универзитету Харвард и стекао звање магистра теологије. Био је професор догматске теологије на Универзитету у Единбургу и систематске теологије на универзитетима у Глазгову (1973-1987), Солуну (1984-1998), Краљевском колеџу у Лондону, Грегоријанском у Риму и Женеви. 22. јуна 1986. године изабран је од стране Светог и Свештеног Синода Васељенске Патријаршије за „митрополита пергамског, префекта и егзарха Адрамитинског залива“. Представљао је Васељенску патријаршију на више међународних сабора. Почасни је доктор наука  на Православном богословском факултету у Београду. Неизбрисив траг је оставио и својим дјелима, која ће и даље образовати генерације надолазећих свештеника и теолога. Његов рад се углавном фокусира на теологију личности.  
„Кад год се налазим у Србији, осећам да се налазим у својој кући. Не само због чињенице да смо ми, као православни хришћани, као Срби и Јелини, толико дуго чланови исте Цркве; тако се осећам и јер се као теолог, као смерни служитељ Цркве, радујем процвату богословља који видим овде. Српско богословље је већ на таквом степену да може да поучава и друге помесне цркве и представља пример за углед свим православним црквама данас“ рекао је Ј.Зизиулас.

Дјела (преузето са Википедије)
Зизјулас, Јован (2001). „Еклисиолошки проблеми својствени односима источних халкидонских и источних (оријенталних) нехалкидонских цркава” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 45 (1-2): 135—152.
'Ἡ ἑνότης τῆς Ἐκκλησίας ἐν τῇ Θείᾳ Εὐχαριστίᾳ καί τῷ Ἐπισκόπῳ κατά τούς τρεῖς πρώτους αἰώνας." (En Athi̲nais, 1965). Doctoral Dissertation. Published in French translation as "L' Eucharistie, L'évêque Et L'eglise Durant Les Trois Premiers Siècles." 2nd ed. Translated by Jean-Louis Palierne. (Paris: Desclée De Brouwer, 1994). Published in English translation as "Eucharist, Bishop, Church" (see below).
L'Être ecclésial (Paris: Labor et Fides, 1981). ISBN 978-2-8309-0180-1. Published in English translation as "Being as Communion" (see below).
H κτίση ως Eυχαριστία, Θεολογική προσέγγιση στο πρόβλημα της οικολογίας [Creation as Eucharist: a Theological approach to a problem of ecology] (Athens: Akritas, 1992). ISBN 978-960-7006-98-1. This work is based on lectures previously delivered in English. Available in three parts: King's Theological Review vol. 12, no. 1 (1989): 1-5, no. 2 (1989): 41-45, vol. 13, no. 1 (1990): 1-5.
Being as Communion: Studies in Personhood and the Church (Crestwood, NY: St Vladimir's Seminary Press, 1997). ISBN 978-0-88141-029-7.
Eucharist, Bishop, Church: The Unity of the Church in the Divine Eucharist and the Bishop During the First Three Centuries (Brookline, MA: Holy Cross, 2001). ISBN 978-1-885652-51-5.
Eλληνισμός και Xριστιανισμός, η συνάντηση των δύο κόσμων [Hellenism and Christianity: The meeting of two worlds] (Athens: ApostolikeDiakonia, 2003).
Communion & Otherness: Further Studies in Personhood and the Church (London: T & T Clark, 2007). ISBN 978-0-567-03148-8; translated into Dutch by Hildegard C. Koetsveld OSB (Middelburg: Skandalon, 2019). ISBN 978-94-92183-82-8.
Lectures in Christian Dogmatics (London: T&T Clark, 2009). ISBN 978-0-567-03315-4.
"The One And The Many" (Sebastian Press, 2010) ISBN 978-0-9719505-4-2.
Remembering the Future: An Eschatological Ontology (London: T&T Clark, 2012). ISBN 978-0-567-03235-5.
Библиографије
McPartlan, Paul. The Eucharist Makes the Church: Henri De Lubac and John Zizioulas in Dialogue. Edinburgh: T&T Clark, 1993.
Papanikolaou, Aristotle. Being with God: Trinity, Apophaticism, and Divine-Human Communion. Notre Dame, IN: University of Notre Dame Press, 2006.
Malecki, Roman. Kosciol jako wspolnota. Dogmatyczno-ekumeniczne studium eklezjologii Johna Zizioulasa (In English: The Church as Communion. A Dogmatic and Ecumenical Study of Ecclesiology of John Zizioulas). Lublin: RW KUL, 2000.

Крштење Господње, као што знамо, описано је у три синоптичка јеванђеља - по Матеју, Марку и Луки. Међутим у самом тексту Јеванђеља по Јовану нема ништа о самом Крштењу. Ово је и упркос чињеници да је сам апостол био неко време ученик Јована Крститеља и према томе он би био једини директни сведок тог догађаја. Шта је разлог да апостол о томе не говори?
Хајде да због почетника упоредимо један одломак Јеванђеља по Марку са одломком Јеванђеља по Јовану.
„И догоди се у оне дане да дође Исус из Назарета Галилејскога, и крсти га Јован у Јордану. И одмах излазећи из воде видје небеса гдје се отварају и Дух као голуб силази на њега.  И глас дође с неба: Ти си Син мој љубљени који је по мојој вољи “(Мк 1, 9-11).
„ А сутрадан видје Јован Исуса гдје долази к њему, и рече: Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета! Ово је Онај за кога ја рекох: За мном долази човјек који преда мном би, јер прије мене бјеше. И ја га не знадох, али да се јави Израиљу, зато дођох ја да крштавам водом. И посвједочи Јован говорећи: Видио сам Духа гдје силази као голуб са неба и остаде на њему. И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим. И ја сам видио и засвједочио да је он Син Божији “(Јн 1, 29-34).
Овде видимо да Јован Богослов, за разлику од апостола Марка (као и Матеја и Луке), само преноси говор последњег пророка Старог завета - његово сведочанство о Христу као „Јагњету Божјем“- док изоставља саму причу о Спаситељевом Крштењу. Да је само четврто јеванђеље сачувано, ми никада не бисмо знали ништа о овом догађају.
Па зашто онда, заправо, једини директан сведок Христовог потапања у Јордан не каже ништа о томе у свом Јеванђељу?
Чињеница је да је само Јеванђеље по Јовану, како истичу Црквени Оци и савремени библицисти, посебно у односу на друга јеванђеља и по стилу и по структури. То не значи да им је контрадикторно - напротив, текст Јована Богослова их допуњава на један посебан начин.
Познато је да је Јован написао Јеванђеље касније од осталих. Јевсевије Кесаријски, антички историчар Цркве, приметио је следеће: ,, Кад су се прва три јеванђеља раширила свугде и дошла до њега (тј. апостола Јована) осећао је дужност да сведочи њихову веродостојност али је приметио да им је недостајао извештај о првим делима Христовим које је он изводи на почетку своје службе, што они заиста нису то поменули... Наводно, они су почели да се распитују код Јована да им да извештај у свом Јеванђељу о времену о којим претходни јеванђелисти ништа не говоре, и о делима које је учинио Спаситељ у то време, наиме, пре утамничења Јована Крститеља“. То се оправдава чињеницом да су из четвртог јеванђеља изостављени многи догађаји које су већ апостоли описали, као што је Крштење Господње.
Ипак је апостолов задатак засигурно био шири и значајнији. Користећи се изузетно једноставним и скромним језиком - стручњаци су нашли да је број јединствених речи у овом тексту много мањи него у осталим јеванђељима - он је успео да створи задивљујуће дубок богословски исказ о Христу. Као што је о. Сергеј (Булгаков), богослов и философ, написао, његово јеванђеље је истински и крајње „богословско јеванђеље“.
За апостола је било важно да допуни лик Богочовека коју су остали јеванђелисти развили; он је био јако усредсређен на речи свог Учитеља, тако да сваки пажљив читалац овог текста може да искуси оно што чиме је Петар био погођен Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога (Јн 6,68).
Штавише, у овом Јеванђељу, апостол даје богословско оповргнуће неких јереси и лажних учења која су већ изникла из хришћанске земље. На пример, он ставља „знак узвика“ у библијској позиву божанске и људске природе у Христу, добро обраћајући пажњу на речи свог Учитеља о Својој божанствености. Да би се супротставио заговорницима савремене заблуде, који су тврдили да прави Месија није Исус већ сам Јован Крститељ, као бивши ученик овог пророка, он наводи у свом јеванђељу речи самог пророка о Христу: Ово је Онај за кога ја рекох: За мном долази човјек који преда мном би, јер прије мене бјеше (Јн 1,30). Касније апостол поново наводи речи Крститеља, наглашавајући његову позицију у односу према Христу: Он треба да расте, а ја да се умањујем (Јн 3,30).

Истовремено, Јован Богослов, више него други јеванђелисти, наглашава значај Јована Крститеља у Крштењу Господњем. Последњи старозаветни пророк није био само онај који је потапао Богочовека у Јордан, већ и једина особа која је тајанствено осетила и видела Христа у великом мноштву људи. Тог дана, пише Свети Николај Жички, био је дан Јована Крститеља, човека чију је светост, према учењу Цркве, једино превазишла величанствена и праведна Пресвета Богородица.
„Он (тј. Христос) иде полако ка Јордану у гомили. Он не хвата погледе људи, и нико не обраћа пажњу на Њега. Његова појава није тако упечатљива као Јованова, Његова одећа није тако неугледна, а Његов живот није тако ригорозан и строг... Међутим, постоји само један човек међу окупљенима на Јордану који га препознаје и истински га препознаје. То је сам Јован Крститељ. Очи строгог пустињака засијаше од радости, а његове усне заћуташе у том тренутку; Јован заборави на све остале људе који су стајали у води и поред воде. Он упери прст у Исуса и узвикну на милостив начин: „ Гле, Јагње Божје“ (Јн 1,29).
Тако је Јован Богослов писао; док је изостављао неке суштинске догађаје јеванђеоске приче, он се често дотицао слике коју су његови претходници насликали, лаганим и прецизним потезима, дајући јој једну нову дубину.
„Четврто јеванђеље је јасно приповедано од стране једне особе  „сопственим речима“ и „сопственим ушима“, као пише о. Сергеј (Булгаков) „ личним додиром, који ипак не баца сенку на дубоку и суштинску истину божански надахнуте проповеди. Овде (као и у синоптичким извештајима о Беседи на Гори, причама и изрекама) ми немамо толико дословно наведено шта је Христос рекао, већ пре уметничко део и богословље и дубоко знање и изворно дело“.
за сајт вјеронаука.нет превела из "Каталога добрих дела" САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Извор

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 1. фебруара 2023. године светом архијерејском Литургијом у манастиру Светог Саве у Либертивилу.
Саслуживали су протојереј-ставрофор Велибор Џомић, протојереј Добривоје Милуновић, јереји Милош Живковић и Александар Петровић и протођакон Драган Радић, у молитвеном присуству преосвећене господе епископа канадског Митрофана, новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина и буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила. Појали су студенти Православног богословског факулутета у Либертивилу.
Након свете Литургије Патријарх је служио молебан пред моштима Светог Мардарија Либертивилског. Том приликом, патријарх Порфирије је поздравио верни народ и нагласио:
– Браћо и сестре, нека Бог дâ да се молитвама Светог Мардарија разбукта вера православна, као што смо и прочитали у овој молитви, у срцима вашим. Вера је оно што осмишљава наш живот и вера је оно што нас води пуноћи, а Свети Мардарије је својим животом показао како и на који начин да верујемо у Бога. То не зависи ни од времена у којем живимо, нити од простора у којем живимо. Сви људи свих времена позвани су на једно, а то је да буду свети. Нека би Господ дао да молитвама Светог Мардарија и свих светитеља из рода нашега и свих светих Цркве Православне и ми идемо путем Јеванђеља, а то значи путем светости, путем љубави. У тој речи, пак, садржано је све. Тамо где је љубав – ту је Господ! Тамо где је Господ – ту је и љубав међу вама и заједница међу нама! Извор: сајт СПЦ.

Након што је на данашњи дан, Светосавску награду добио уредник нашег сајта вјеронаука.нет, ову престижну награду данас је добила и његова супруга. На тај начин је је стигла трећа Светосавска награда у једну вјероучитељску породицу, јер је ову награду, прије четири године (у 9.разреду), добила његова кћерка,