Светитеља првих вијекова хришћанства - великомученика Теодора Стратилата (+ 319) православна црква прославља 21. фебруара.
Свети Теодор је рођен у граду Евкхаит (Мала Азија ). Служио је у царској војсци и био је познат по својој храбрости. Храбар и јуначан, веома лијеп и диван, мудар и паметан, изврстан говорник, светог Теодора називаху вриоритор, што значи: извор краснорјечивости. Његова слава се проширила након што је, уз помоћ Божију, убио огромну змију која је живјела у провалији у околини Евхаита и прождирала људе. Због своје храбрости, Теодор је постављен за заповједника (стратилата) града Хераклеје. У овом граду, поред служења, светитељ је проповиједао о Христу незнабошцима њему потчињеним. Као резултат тога, захваљујући причама Теодора Стратилата, готово цијела Хераклеја прихватила је хришћанство. Сазнавши да је цар Лициније  (307-324) почео да прогони хришћане, свети Теодор га је позвао у свој град обећавши да ће принети жртву незнабожачким боговима. Прије посјете владара, сакупио је у својој кући све златне и сребрне статуе богова које су биле у Хераклеји.
Када су идоли сакупљени, свети Теодор их је разбио на комаде, дјеливши дјелиће племенитих метала сиромашнима. Због онога што је урадио, ухваћен је и подвргнут окрутном и жестоком мучењу. Његово мучење се састојало из шибања  (шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху), разапињања на крсту, гађан је стријелама и најзад посјечен мачем. У хришћанској традицији помиње се да је за све вријеме мучења непрестано говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Лициније, мислећи да је мученик умро, оставио га је објешеног на крсту. Али, у првој ноћној стражи, Анђео Господњи скину светог мученика са крста и учини га цијелим и здравим, као и прије ... Угледавши ујутро неповријеђеног Теодора, царски војници су се одмах крштили. Међутим, великомученик је желио да издржи сва мучења за Христа до краја, и зато се добровољно предао у руке Лицинија.  Као резултат тога, свети Теодор Стратилат је по наредби цара посјечен мачем. Теодор је умро у суботу 8. фебруара 319. године у три сата послије подне. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Његове мошти су пренесене из Евхаита у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни. Сем 21. фебруара празнује се и пренос моштију његових из Хераклеје у Евхаит 8. јуна (21. јуна по грегоријанском календару). Теодор Стратилат је завјештао при страдању, своме слуги Уару: "Тијело моје", рекао је, "положи у Евхаити на имању мојих предака". Биографију Теодора Стратилата забиљежио је његов слуга и писар Уар, који је био очевидац догађаја и извршитељ његове посљедње воље.

Свети пророк Захарије срповидац (назива се срповидцем, зато што је у визији видео срп, што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег) је једанаести од малих пророка. Поријеклом је из Левијевог племена. Рођен је у Галаду, име му значи: сјећање Божје.Био је син Варахијин и унук Идов: "Осмога мјесеца друге године Даријеве, дође ријеч Господња пророку Захарији сину Варахије сина Идова говорећи:"  ; овај посљедњи се вратио са Зоровавељем из вавилонског ропства и у Немијиној књизи назива се глава свештеничке породице. Свето писмо није сачувало детаљне и одређене информације о животу пророка Захарије; само повремено подиже завесу да саопшти ову или ону фрагментарну вијест о животу пророка Божијег. Тако се ћути о времену и мјесту рођења пророка Захарије, започињући своју причу о његовом животу од времена његовог говора до пророчке службе. Бог га је позвао на пророчку дјелатност у младости (Зах 2,  4) у другом мјесецу друге године владавине Даријеве (Зах 1, 1), - само два мјесеца касније од пророка Агеја ( Аг 1, 1). Заједничком пророчком активношћу свети Агеј и Захарија постигли  су да су Јевреји престали да размишљају о својим потребама и са ревношћу почели да граде храм. Пророчка служба пророка Захарије вјероватно се наставила и након изградње храма; у његовим посљедњим говорима, који чине садржај његове књиге од 9. главе до краја више нема подстицаја за завршетак градње храма и може се помислити да је у вријеме одржавања ових говора овај други већ био готов. Предање каже да је свети пророк Захарија доживио дубоку старост, да је умро око 520. год. прије Христа те био сахрањен у близини Јерусалима, поред пророка Агеја. 

Пророк Захарија оставио је драгоцјено насљеђе - књигу која садржи његове пророчанске визије и говоре. Са 14 глава књига пророка Захарије је највећа књига од свих књига дванаест малих пророка. Карактеристична одллика садржаја књиге пророка Захарије је обиље месијанских пророчанстава: ни код једног другог пророка не налазимо толико мноштво детаља о посљедњим данима живота нашег Спаситеља као код пророка Захарије. Прорекао је свечани улазак Христов у Јерусалим „на магарету, младету магаричину“;  Јудино издајство за тридесет сребрњака: „и измјерише му цијену, тридесет сребрника“; и бјекство апостола у вријеме Христовог хватања: „удариће пастира, и овце ће се разбјежати“. Такођем пророковао је о пробадању Спаситељевог ребра ( Зах 12, 10 ), о помрачењу сунца током страдања Спаситеља на крсту: "И у тај дан неће бити видјело свијетло и мрачно;Него ће бити један дан, који је познат Господу, неће бити дан и ноћ, јер ће и увече бити свјетлост ( Зах 14,  6-7 ).
Тумачи пророчке књижевности слажу се у томе да је књига пророка Захарије једна од најтеже разумљивијих књига (Б. Лујић "Старозавјетни пророци"). Књига пророка Захарије може се подијелити према свом садржају на два дијела: у првом (од 1. до 6. главе) су  виђења, а у другом (од 7. главе до краја) - говори. Свега постоји осам ноћних виђења; већину њих анђео Божји објашњава пророку; њихов циљ је да јеврејском народу осигурају Божју заштиту. У првом виђењу-коњаници у боји- : "човјек јахаше на коњу риђу, и стајаше међу миртама које бијаху у долу, а за њим бијаху коњи риђи, шарени и бијели." Бог открива да ће народи - угњетачи Јевреја бити погођени Његовим гњевом, а Јерусалим ће бити обновљен: "овако вели Господ над војскама: опет ће градови моји обиловати добром, и Господ ће опет утјешити Сион и опет ће изабрати Јерусалим" (1, 7-17).
Каква ће бити судбина незнабожаца објашњава се у другом виђењу четворице ковача који ће срушити рогове - симбол народа који су расејали Јевреје и уништили Јерусалим (1, 18-21). Моћна царства биће кажњена због своје охолости и окрутности. Њихови рогови биће скршени. Послије сламања угњетача Јевреја, који су ометали изградњу града и храма, Јерусалим ће поново бити насељен: "Опет подигох очи своје и видјех, и гле, човјек, и у руци му уже мјерачко. И рекох: куда идеш? А он ми рече: да измјерим Јерусалим да видим колика му је ширина и колика му је дужина"- треће виђење. Гријеси људи више неће спречавати Господа да се насели на Сиону, јер ће им бити опроштено, као што показује четврто виђење: пророк види првосвештеника Исуса у замрљаној одјећи, симболу грешне нечистоте, а Сатана га је оптужио; али Бог га оправдава, а умрљана одјећа се уклања са првосвештеника, представника народа, и замјењује чистом, што је било предвиђено за будуће велико дјело Божје милости - искорјењивање гријехова цијеле земље у год. једног дана од Филијале-Месије (3. поглавље). У петом виђењу, пророку се показује златна светиљка (симбол Цркве - Отк 1, 13, 20), са седам лампи напуњених уљем из двије маслине које стоје са стране; то је значило да је сам Бог гледао над храмом и народом, и двије маслине - Зоровавељ и Исус су оруђа Његове промисли (гл. 4). Али јеврејски народ неће дуго уживати у Божијим милосрђима, о чему говори претходних пет виђења: поново ће бити искварен и поново ће бити кажњен; ова идеја је откривена у шестом виђењу "потом опет подигох очи своје и видјех, а то књига лећаше" (гл. 5, 1-4)- истребљење крадљиваца и кривоклетника- и  у седмом виђењу ефе (мјера течности ) са женом која сједи у њему - ослобођење од зла.  Осмо виђење: " четвора кола излажаху између двије горе, а те горе бијаху од мједи" -суд над непријатељима. Осмо виђење је повезано са првим. Сва виђења пророка Захарије међусобно су повезана, мада се на први поглед не чини тако.
У времену које је промишљао пророк, како показују пето и шесто виђење, корупција изабраног народа достићи ће врхунац; тада ће проклетство прелетети сву Јудеју и ударити зле док се не испуни мјера неправде народа и задеси посљедња казна; опака жена - јеврејски народ; ефа је мјера лажи која је проузроковала проклетство. Пагани неће остати некажњени, као што показује посљедње седмо виђење четири кола упрегнутих у шарене коње, симбол Анђела Господњих, који ће путовати цијелом земљом да суде непријатељима Божјим. Након уништења незнабожачког свијета, доћи ће Месијино царство, које пророк приказује сљедећим симболичним дјеловањем: ставља на главу првосвештеника Исуса двије круне од злата и сребра, симбол првосвештеника и царско достојанство Месије који долази, заједно са предвиђањем да ће Месија доћи и створити храм, биће првосвештеник: када се то обистини, тада ће далеке нације доћи да саграде храм Богу Израиљевом ( гл. 6).

Други дио (од 7. главе до краја) садржи говоре пророка Захарије. У првом пророчком говору о питању његових савременика, да ли је потребно поштовати постове утврђене у знак сјећања на тужне догађаје ропства, поучавати да постови треба да комбинују дјела праведности и љубави према ближњима, тада ће се пост претворити у дане тријумфа, а благослов Божији почиваће на Израиљу и радости спасења, које има загрљај незнабожаца (глава 7-8). У другом говору пророк предвиђа смрт нација непријатељских према Израиљу, а Јерусалим ће бити под посебном Божјом заштитом и у њега више неће долазити ниједан угњетач. Тада пророк позива јеврејски народ да се радује, јер му долази праведни и кротки Цар; Он ће успоставити праведност на земљи и спасити свој народ, уништити охолост и охолост људи. Отвориће своје царство уласком у своју престоницу на магарцу и младом ждријебету, кротким животињама које служе као симбол мира.  Месијино царство - царство мира из Јудеје ће се проширити широм земље; Цар ће га увући у себе не силом, већ крвавом жртвом, коју ће донијети свим људима да их измири са Богом. Непријатељима Божјег народа - предвиђа се пораз, а Јеврејима - благослов плодности и рађања дјеце. Након што је приказао свијетлу судбину која Израиљ очекује у блиској будућности, пророк прелази на приказивање одбацивања јеврејског народа које ће услиједити: пророк се обраћа Ливану са захтјевом да отвори врата непријатељу, који ће опустошити цијелу Јудеју . Разлог за такву катастрофу пророк Захарија објашњава симболичном причом о двије палице Небеског пастира (главе 9-11).
У посљедњем говору пророк објављује да ће сви народи свијета устати против Јерусалима, али ће га сам Господ заштитити и уништити нападаче, док ће Господ излити дух благодати и њежности на јеврејски народ, а Јевреји ће на Онога кога су проболи гледати и за Њим ће плакати као на рођеног сина 12. Тада ће се кући Давидовој отворити извор, испирући њихове гријехе и биће уништено свако сјећање на идоле и лажне пророке; пастир ће бити разбијен, а овце расејане. Господ ствара блажено царство, малобројно, чинећи само трећину оних који живе на земљи, али за то искушани и свети. Коначно, незнабожачки народи ће поново окружити Јерусалим, али Господ ће устати да га заштити и побиједи, и тада ће бити једини дан познат само Господу: неће бити свјетлости, светила ће се повући, биће не будите ни дан ни ноћ; тек увече ће се појавити светлост Из Јерусалима ће потећи живе воде, постаће жариште новог царства, у којем ће боравити само праведници - у њему више неће бити ништа нечисто (глава 12-14). 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ II, архиепископа Српског 
Син краља Стефана Првовенчаног а братанац светога Саве I. Родио се око 1200. године. Пре монашења звао се Предислав. Следујући примеру свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Подвизавао се у манастиру Хилендару, одакле је ишао у Свету Земљу да се поклони Гробу Христовом и да види сва места страдања Његовог. Из Хилендара буде најпре постављен за епископа хумског, а онда за архиепископа српског. Изабран је за архепископа српског после св. Арсенија 1266. г., под именом Сава II. Управљао црквом с великом преданошћу и љубављу, знајући, како вели његов биограф св. архиепископ Данило, „да ће свако одговарати за дани му талант, и зато се неослабљено бринуо за Богом даровану му паству стада Христовог“. Упокојио се 1271. године у Пећи. Мошти му леже у манастиру Пећи.

У понедjељак, 20. фебруара 2023. године, за православне вјернике почиње Сирна седмица (у нашем народу позната и као Сирна недјеља, Бијела недјеља; у Русији: Масленица) – посљедња седмица пред Велики пост. Ова седмица представља непосредну припрему за Велики пост, и као некакав постепени прелазак ка њему, па се у богослужбеним пјесмама назива „предворјем Божанственог покајања“, „свијетлим претпразништвом уздржања“ и „свијетлим уводом у пост“. 
Почевши од Вечерњег богослужења, у уторак, 21. фебруара, у црквама се чита покајна  молитва светог  Јефрема Сирина, У сриједу и петак Сирне седмице почињу Велике метаније. Током сирне седмице више се не једе месо, али су и даље дозвољени да се једу сир, млијечни производи и јаја. Ове седмице се не пости у сриједу и петак, него се све вријеме мрси на бијелом мрсу. У сирну суботу слави се спомен на свете мужеве и жене, који су засијали кроз подвиг поста. Слично као што „војсковође пред наоружаном и постројеном војском говоре о подвизима древних јунака и тиме бодре војнике, тако и свети Оци онима који ступају у пост указују на свете мужеве који су у посту засијали и уче их да се пост не састоји само у одвајању од хране, него и у обуздавању језика, срца и очију“ (Синаксар). Ова седмица завршава се Недјељом праштања, када се у црквама након вечерњег богослужења врши посебан црквени обред праштања. Иначе Сиропусна недјеља, на којој се „отпушта сир“, тј. престаје се са једенем сира, непосредно уочи самог почетка Великог поста, посвећена је спомену на „Изгнање Адамово“. У пјесмама ове недјеље спомиње се пад наших прародитеља Адама и Еве у гријех, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Подсјетимо да ће 2023. године Велики пост трајати  од 27. фебруара до 15. априла, а завршиће се празником Васкрсом, који ћемо прославити  16. априла.

Свети Партеније, епископ лампсакијски, поријеклом је био из града Мелитопоља (Мала Азија), гдје је његов отац Христофор служио као ђакон. Младића нису научили да чита и пише, али је добро савладао Божанска писма, присуствујући цркви током богослужења. Имао је добро срце и током риболова зараду је дијелио сиромашнима. Испуњен благодаћу Божијом, свети Партеније је од 18. године у име Христово исцјељивао болести, изгонио демоне и чинио друга чуда. Сазнавши за врли младићев живот, епископ мелитопољски Филип школовао га је и хиротонисао  за презвитера.
Године 325. током владавине Константина Великог,  архиепископ кизички Ахил поставио га је за епископа града Лампсак (Мала Азија--данас град Лапсеки (Турска). У граду је било много незнабожаца, и светитељ је ревносно почео да шири вјеру у Христа, потврђујући је вољом Божијом многим чудима и исцјељењима болесника. Људи су почели да се одмичу од паганских вјеровања, а онда је свети Партеније отишао цару Константину Великом са молбом да му да моћ да уништава идолске храмове и да на њиховом мјесту гради хришћанске цркве. Цар је свеца примио са чашћу, дао му писмо да уништи храмове и обезбиједио му средства за изградњу цркве. Враћајући се у Лампсак, свети Партеније је наредио да се униште идолски храмови и да се усред града подигне прелијеп Божји храм.
Пронашавши на једном од срушених храмова велики камен, погодан за успостављање светог престола у цркви, светитељ нареди да га обраде и однесе на изградњу цркве. Због злобе ђавола, који је био бијесан због камена извађеног из храма, колица су се преврнула и каменом убила кочијаша Евтихијана. Свети Партеније га је подигао својом молитвом и постидио ђавола, који је хтио да омете Божје дјело.
Светитељева милост била је толика да није одбио да излијечи никога од мноштва људи који су му долазили или га сретали на путу, болујући од тјелесних тегоба и обузети нечистим духовима. Људи су престали да се обраћају љекарима, јер је  Партеније исцјељивао све болести, у Име Господа Исуса Христа, бесплатно. Великом снагом Имена Христовог светитељ је истјерао многе демоне из људи, кућа и морских вода. Када је светац истјерао демона из једне особе, која га је запосјела од детињства, нечисти дух је почео да тражи од светитеља да му додели друго пребивалиште. Светитељ је обећао да ће указати на такво мјесто и, отворивши уста, рекао је демону: „Уђи и настани се у мени“. Ђаво је, као изгаран ватром, завапио: „Како да уђем у дом Божији?“ И сакрио се на пуста и непроходна мјеста. Тако, показујући људима велику силу вјере у Христа, светац је мноштво идолопоклоника окренуо правом Богу.
Свети Партеније је умро мирно и свечано је сахрањен поред Саборне цркве Лампсака, у капели коју је сам подигао.

Пре­по­доб­ни Лука био је поријеклом из грчког села Касторија. Рођен је 896. године. Као син сиромашних пољопривредника, Стефана и Ефросиније, пре­по­доб­ни се од дјетињства  много мучио, радећи у пољу, чувајући овце. Потпуно је био послушан родитељима и био је врло уздржљив у храни (никада није хтио окусити меса, ни млијека, ни сира, ни јаја; па се чак уздржавао, од тако омиљених дјеци, јабука и другог воћа; хранио се само хљебом, водом и поврћем). Често је сву храну и одећу дијелио сиромашнима, што су му замјерали родитељи. Једном је сиромашнима дао готово све сјеме које је морао да посије на свом пољу, али Господ га је наградио да од мало сјемена сабра већи род неголи раније од свега семена.
​Као младић молио се пуно и усрдно. Мајка га је више пута видјела како стоји за вријеме молитве не на земљи, већ у ваздуху.
Након очеве смрти, тајно је напустио мајку у Атини, гдје је у манастиру положио монашке завјете. Али молитвом мајке, која му је јако недостајала, Господ га је чудесно вратио у кућу свог оца. Тамо је живио само четири мјесеца и, утјешивши мајку, са њеним благословом повукао се у осамљено мјесто на Јованову гору, гдје је постојала црква посвећена светим бес­среб­ре­ни­цима Козми и Да­мј­а­ну, у којој се подвизавао у непрестаној молитви и посту. Тамо је примио монашки постриг од стараца-ходочасника. Послије овога свети Лука је појачао своје подвиге, због чега га је Господ наградио даром прозорљивости.
Након седмогодишњег боравка на Јовановој гори, преподобни се, захваљујући инвазији бугарских трупа, повукао у Коринт. Чувши за подвиге неког столпника у Патри, отишао је к њему и 10 година служио подвижнику са понизношћу и послушношћу. Тада се светитељ поново вратио у своју отаџбину и поново почео да се успиње на гору Јован.
Мноштво људи који су се тамо стекли прекинуло је његово безмолвије, а преподобни Лука се по благослову старца Теофилакта и његовог ученика повука пустињско мјесто Калавију, одакле се, три године касније, због најезде Арапа, преселио на пусто и безводно острво Ампил. Последње место његових подвига био је Стириус (Сотериа). Овде су се браћа сабрала код светитеља и настао је мали манастир чија је црква освећена у име свете великомученице Варваре. Боравећи у манастиру, преподобни је чинио многа чуда, лијечећи душевне и тјелесне болести. Предвиђајући свој крај, светац се затворио у ћелију и три мјесеца се припремао за одлазак к Господу. На питање гдје да га сахране, преподобни је одговорио: „Баците моје тијело да ме звери прождеру“. Када су га браћа замолила да промијени опоруку, наредио је да тијело сахране на истом мјесту гдје и лежи. Ријечима: "У руке Твоје, Господе, предајем свој дух!" - Преподобни Лука се упокојио у Господу 7. фебруара 946. године. Послије тога је на месту његовог сахрањивања подигнута црква, а из његових светих моштију потекло је миро и догодила су се многа исцјељења.

У недјељу, 19. фебруара 2023. године, Православна црква обиљежава  Месопусну недјељу (О страшном суду)  – трећу припремну недјељу за Велики пост.
У недјељу Страшног Суда Црква подсјећа вјернике на Страшни (Велики, Посљедњи) Суд, који тек треба да се деси послије Другог доласка Господа Исуса Христа. Подсјећајући на овај суд, Црква позива људе да се покају и обрате Богу прије него што буде касно за то. Осим што ове недјеље престајемо јести месо, подсјећамо се и да ће Бог који неизмјерно воли човјека, доћи једнога дана као Судија.
Ова недјеља се зове месопусна јер је у ову недјељу, посљедњи пут пред Велики пост, по Типику дозвољено јести месну храну. Истовремено, млијечни производи су и даље дозвољени у наступајућој седмици која се назива "сирна". Јуче, у суботу месопусну посебно смо се сјећали свих упокојених хришћана, а такође смо се и ми сами подсјетили на пролазност овоземаљског живота, али и важност молитвене бриге за упокојене. Ове суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по ријечима синаксара „прописане псалме и пјесме спомена не добише“, тј. за оне који, усљед неких изузетних околности у којима су умрли, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. 
Данас, у месопусну недјељу, на светој литургији се читао одјељак из Матејевог јеванђеља (25, 31- 46) који говори о „посљедњем и страшном суду живима и мртвима“ при Христовом поновном доласку. Одбачени ће тада бити предати „вјечним мукама“. Ово се односи изричито и на грешнике који током живота нису имали вјере ни доброте према ближњима, који гладне не нахранише, жедне не напојилише, странце не примише, неодјевене не обукоше, болесне не посјетише, заточене не обиђоше: ”Јер огладнех и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; странац бијах и не примисте ме; наг бијах и не оденусте ме; болестан бијах и не посетисте ме; у тамници бијах и не дођосте ми. Тад ће му одговорити и они говорећи: „Господе, када те видесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти?" Тада ће им одговорити говорећи: „Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.” Јеванђеоска парабола о страшном суду и сва химнграфија у овај недјељни дан казују нам о љубави и милосрђу Божијем према васцелој творевини, јер Господ жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Љубав представља суштину хришћанског етоса, а свако одсуство љубави одводи нас до гријеха и одпадања од Бога. Дакле, трећа степеница наше припреме за Велики пост је делатна љубав према свим људима. Да подсјетимо, Велики пост траје од 27. фебруара до 15. априла 20023. године.

Археолози су пронашли латински папирус са детаљном платом римског легионара, из 72. године послије Христа – током Велике побуне Јевреја против Римљана (66-74. послије Христа). Древна плата откривена је у Масади, у Израелу. Ово је један од три таква пронађена документа широм римског царства. Према израелској Управи за антиквитете, ријетки древни свитак је збирка од најмање 14 латинских докумената - 13 написаних на папирусу и једног на пергаменту - пронађених у различитим стањима очуваности. Овај документ се сматра најбоље очуваним латинским папирусом из Масаде и једним од само три легионарске плате откривене у цијелом Римском царству. Овај  папирус издат је римском легионарском војнику током Првог јеврејско-римског рата 72. године послије Христа. Иако је папирус временом оштећен и самим тим веома фрагментован, садржи драгоцјена податка о управљању римском војском и статусу војника. Документ пружа детаљан преглед плате римског војника за два платна периода (од три које би примао годишње). Садржи и различите одбитке које су му наплаћени. Војска је снабдевала војнике основном опремом. Међутим, као и данас, неки војници су одлучили да допуне и унапреде своју опрему.​ „Плата овог војника укључивала је одбитке за чизме и платнену тунику, па чак и за јечмену сточну храну за његовог коња“, каже др Орен Ејблман, виши кустос-истраживач у јединици за свитке с Мртвог мора Управе за антиквитете Израела.

Масада је древна тврђава и палата, коју је саградио цар Ирод Велики између 37. и 31. године прије Христа. Смјештена је на висоравни у Јудејској пустињи са погледом на Мртво море у јужном округу Израела. Јеврејски побуњеници су се учврстили у Масади од 66. до 74. године н.е., током јеврејске побуне против Рима. Римска војска је опседала посљедње држање скоро четири године након пада Јерусалима. Једини историјски извештај о сукобу је Јосиф Флавије, који тврди да су сви јеврејски побуњеници починили масовно самоубиство пре него што су римске трупе упале унутар зидина. Међутим, археолози оспоравају историјску тачност тог извештаја.  Припремио сајт  Вјеронаука.нет на основу писања овог извора ​

 Свети Фотије, цариградски патријарх, живио је у 9. вијеку. Родио се у Цариграду око 820 године. Био је из породице веома знаменитих, богатих и веома ревносних хришћана. Мајка му се звала Ирина, а отац  Сергије који је био спатарије на царском двору византијском, тј. чувар двора и цара. Његов отац је мученички умро због заштите икона.​Свети Фотије је стекао изврсно образовање и, близак царској кући, служио је као први државни секретар у Сенату. Учио је младог престолонасљедника Михаила и будућег просветитеља Словена, Једнаког апостолима Кирила. Дубока хришћанска побожност заштитила је светог Фотија од завођења благодати дворског живота - свом душом тежио је за монаштвом. О томе он сам је рекао: "Још од дјетињства имао сам жељу да будем слободан од житејских ствари и брига, и да пазим само на оно што се мене самога тиче... Јер још од детињства у мени, заједно самном, растијаше и љубав према монашком животу".
857. сувладар цара Михаила III и царев ујак Варда уклонио је патријарха Игњатија са цариградске столице. Епископи, знајући побожност и опсежну наученост Фотија, указали су цару на њега као на човјека достојног да заузме патријрашијски престо. Свети Фотије је понизно прихватио понуду. За шест дана је проведен кроз јерархијске степене а на дан Рођења Христовог посвећен је за епископа уздизањем на патријаршијски престо. Међутим, убрзо су у Цркви започели немири које је покренуо свргнути патријарх Игњатије. Године 861. сазван је Сабор за окончање невоља на коме је одобрено свргавање Игњатија и потврђен Фотија за патријарха. Папа Никола I, чији су легати били присутни на овом Сабору, надао се, да ће потврдивши Фотија за патријарха, потчинити својој моћи, али, не добивши очекивано, на Римском сабору анатемисао је Фотија. Од тог времена, за светог Фотија, сукоб између папске самовоље и задирања у православну цркву Истока, који је трајао до краја његовог живота. 864. године читава бугарска земља добровољно је прешла у хришћанство. Бугарског принца Бориса крстио је, како се вјерује, сам патријарх Фотије, након чега је свети Фотије послао у Бугарску архиепископа и свештенике за крштење бугарског народа, а 865. године - свете Кирила и Методија да проповиједају Христа на словенском језику. Међутим, приврженици папе у Бугарској изазвали су неповјерење Бугара према проповједницима Источне цркве. Невоља Бугарске због напада Нијемаца приморала их је да потраже помоћ на Западу, а бугарски принц се обратио папи са захтјевом да му пошаље своје  епископе. Дошавши у Бугарску, папски епископи  почели су активно да утврђују обреде и обичаје латинске умјесто православних. Свети Фотије, будући чврст бранилац истине и изобличитељ лажи, окружним писмом обавестио је Источну цркву о дјелима папе, указујући на одступање Римске цркве од древног православља не само у ритуалима, већ и у исповиједању. Сазван је Сабор осуду самовоље Запада. Невоља Бугарске због напада Немаца приморала их је да потраже помоћ на Западу, а бугарски принц се обратио папи са захтевом да му пошаље своје епископе. Дошавши у Бугарску, папски легати су почели активно да заступају науку и обичаје латинског уместо православних. Пошто се у међувремену испоставило да су латински мисионари у Бугарској покушали да прошире неправилно учење о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина, читав спор је добио и додатну теолошку, односно догматску диманзију. Ради решавања ових питања, патријарх Фотије је у договору са царем Михаилом и његовим новим савладарем Василијем одлучио да у Цариграду сазове нови сабор, који је одржан у лето 867. године. На овом сабору, донесена је одлука да се неправилно учење о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина осуди као јерес, након чега је бачена анатема на папу Николу због поменуте јереси, оличене у уметању израза филиокве у символ вјере.

Папа Фрања и цариградски патријарх Вартоломеј разговарају о заједничком датуму Васкрса за католике и православне. Поглавар Ватикана је ово рекао у разговору са језуитима током путовања у Конго и Јужни Судан. Према ријечима папе, стране се надају да ће ово питање ријешити током састанка 2025. године, посвећеног 1700. годишњици Првог васељенског сабора.
„Припремамо састанак 2025. године. Желимо да постигнемо договор са патријархом Вартоломејем о јединственом датуму прослављања Васкрса“, рекао је папа.
„Желимо да прославимо округли датум Саборне цркве као браћа и спремамо се“, додао је он. Папа је напоменуо да је Вартоломеј први цариградски патријарх, који је 2013. године „послије једног вијека дошао на устоличење римског папе“. Папа је напоменуо и да ће се 2025. године датуми прославе Васкрса, које католици и православци рачунају различито, поклопити. Питање могућег обједињавања датума Васкрса у оквиру екуменског дијалога и зближавања хришћанских цркава расправља се већ дуже вријеме, укључујући и оно покренуто у Руској православној цркви. У Московској патријаршији, међутим, напомињу да би било исправније да се католици који се придржавају грегоријанског календара од 21. марта врате пасхалији (таблица, или форма по којој се одређује датум Пасхе-Васкрса) по јулијанском календару, који је заснован на одлукама Првог васељенског сабора у год. Никеја 325. године. Истовремено, РПЦ не прихвата одређивање „фиксног“ датума.

​Дана 4. фебруара 2023. године, по благослову Његове Светости Католикоса-патријарха Грузијског Илије II, Његово Преосвештенство Епископ Сјеверноамеричке епархије Грузијске Православне Цркве Сава рукоположио је јерођакона Мадаја (Мамдија) у чин јеромонаха. Рукоположење је обављено у манастиру Свете Нине у Мериленду, САД. Ово је посебан дан у животу савремених хришћанских Курда, јер њихова млада заједница по први пут има свештеника који има благослов да обавља службе на курдском језику.​
О. Мадаја (прије монашког пострига - Серафим) рођен је у Тбилисију у језидској породици. Године 2002. са родбином се преселио у Москву, гдје је примио хришћанство и ступио у мисионарску школу коју је основао свештеник о. Данил Сисојев. Након мученичке кончине свог ментора, будући јеромонах упознао је чувеног грчког старца Дионисија (Каламбокас), који му је касније постао духовни отац и стално надахнуће на његовом животном путу. ​Отац Мадаја је превео и објавио прве хришћанске текстове на курдском (Курмањи и Сорани). Данас је отац Мадаи студент постдипломских студија на Атинском универзитету и наставља да преводи православне литургијске и богословске текстове. 
​Етногенеза Курда датира још од древног персијског царства Ахеменида (640-330 пне). У то вријеме, Персијско царство је обухватало данашњи Курдистан (дијелови Ирана, Ирака, Сирије и Турске унутар њихових данашњих граница). Становништво ових области било је индоевропског поријекла и говорило је индоиранским језиком, који је одговарао древном иранском дијалекту. 
Постоје изоловани случајеви преласка на хришћанство, али након присилне исламизације (7. до 10. вијек), курдски народ је углавном почео да исповиједа ислам, као и екстремна исламска учења као што су језидизам, алевизам и други суфијски редови. Почетком 21. вијека Курди (посебно курдске дијаспоре) су почели масовно да усвајају хришћанство и тај процес убрзано добија на замаху.

Преподобни Исидор Пелусиот живио је у IV–V вијеку. Рођен је око 360. године у Александрији. Његови родитељи су били богати и побожни људи. Био је у сродству са Теофилом, архиепископом александријским, и његовим насљедником, светим Кирилом. Као младић напустио је свијет и повукао се у Египат на Пе­лу­си­от­ску го­ру, која је постала мјесто његових монашких подвига. Духовна мудрост и строга аскеза преподобног Исидора, у комбинацији са широким просвећењем и природним знањем човјекове душе, омогућили су му да за кратко вријеме стекне поштовање и љубав монаха. Живио је у строгом уздржавању, носио је грубу одјећу и јео само коријење. Непрестано се молио и уздизао се с мишљу к Богу. Изабрали су га за свог игумана и уздигли у чин презвитера. Непрестано бринући о духовној користи браће, водио их је кроз своја мудра упутства, поучавао их ријечју и примјером понизности, кроткости, несебичности, борбе против страсти и световних мисли. ​По узору на светог Јована Златоустог, којег је случајно видио и чуо током свог путовања у Цариград, преподобни Исидор се посветио првенствено хришћанском проповиједању, оној „практичној философији“ која је, према његовим ријечима, „темељ зграда и сама зграда, „док је логика њен украс“ а „созерцање-вијенац“. Био је учитељ и без проблема давао савјете свима, који су му се обраћали за духовну подршку - био то обичан човјек, племић, епископ, александријски патријарх или сам цар. Послије њега остало је око 10.000 писама, од којих нам је преживјело 2090. Већина тих писама садржи дубоко теолошка и истовремено поучна тумачења Светог Писма. Овдје се преп. Исидор појављује као најбољи ученик светог Јована Златоустог. Љубав и оданост преподобног Исидора светом Јовану Златоустом испољили су се у одлучним акцијама у одбрани светог Јована током прогона царице Евдоксије и архиепископа Теофила. Након свечеве смрти преп. Исидор је наговорио насљедника Теофила, Светог Кирила Александријског, да у црквене диптихе унесе име светог Јована Златоустог као исповједника. На иницијативу преп. Изидора, у Ефесу (431.) је сазван Трећи васељенски сабор на коме је осуђено Несторијево лажно учење о Личности Исуса Христа. Преподобни Исидор је достигао дубоку старост и умро око 436. године. Црквени историчар Евагрије (6. вијек) пише о преп. Исидору да је „свима његов живот изгледао као анђеоски живот на земљи“. Други историчар, Никифор Калист (XI вијек), хвали преп. Исидора на сљедећи начин: „Био је живи и оживљени стуб монашких правила и Божанског виђења и, као, највиши примјер најтоплијег опонашања и духовног учења“.

Грузијска православна црква ступиће у евхаристијску заједницу са Македонском црквом. Ову одлуку донио је грузијски Свети синод на сједници одржаној 14. фебруара 2023. године.
Како је саопштила прес-служба Грузијске Патријаршије, на састанку је митрополит Зугдидски Герасим (Шарашенидзе) упознао чланове Синода са писмом Патријарха српског Порфирија у којем извјештава о изљечењу раскола и обнављању општења са Македонском црквом.
Аутокефалност Македонске цркве, поред Српске, признале су и Руска православна црква, Бугарска православна црква, Румунска православна црква, Православна црква чешких земаља и Словачке. Предстојатељи ових Цркава су у своје диптихе укључили име архиепископа македонског Стефана.
Цариградска патријаршија, Антиохијска патријаршија, Грчка и Пољска православна црква сматрају да ће питање статуса Православне цркве Сјеверне Македоније морати детаљније да се размотри. Све ове Цркве су, такође, ушле у канонску заједницу са Македонском Црквом.

Свети синод Етиопске православне Тевахедо цркве (дохалкидонска*) саопштио је 15. фебруара 2023. године да је раскол који је настао прошлог мјесеца превазиђен. Три епископа који су покушали да створе алтернативни синод покајали су се и помирили се са Црквом.
Како је раније саопштено, 22. јануара, у једној од сеоских цркава у провинцији Оромија, три епископа – представника народа Оромо – без сагласности Патријарха и Синода Етиопске Цркве, хиротонисали су 26 нових епископа, најавивши стварање алтернативног „инклузивног” синода. Иницијатори подјеле, на челу са архиепископом југозападне Шеве Абуна Савиросом (Севиером), тврдили су да руководство Етиопске цркве, у којој доминирају етнички Амхарци (назив за семитску етничку групу у Етиопији; данас их има 23 милиона у Етиопији, што чини 26,89% етиопске популације-примј. прев.), дискриминише вјернике највеће етничке групе у земљи Оромо. Убрзо након тога, 26. јануара, синод у Адис Абеби је екскомуницирао Абуна Савироса и његове сараднике, архиепископе Абуна Зену Маркоса и Абуну Евостатеоса, као и све друге свештенике који су учествовали у незаконитом посвећењу.
Што се тиче успјеха „инклузивног синода“, у јужним провинцијама Етиопије (са изузетком Оромије) већина вјерника је одбила да прими нове епископе. У самој Оромији, раскол су подржале локалне власти. 4. фебруара, током сукоба између вјерника и снага безбједности, погинуло је најмање 13 особа које је Етиопска црква већ назвала „мученицима“. Јуче је тројицу епископа, оснивача „инклузивног синода“, у пратњи премијера Етиопије Абија Ахмеда и других представника државних власти, примио патријарх Абуна Матијас. У почетку је влада заговарала преговоре у којима би канонски и „алтернативни“ синод дјеловали као равноправне странке, али је Етиопска црква одбацила ову опцију. Тројица епископа који су отишли ​​у раскол покајали су се за своја дјела и примили благослов Патријарха. Констатујући превазилажење раскола, Абиј Ахмед Али (сам је рођен у породици оромо муслимана и хришћанке-Амхарке и прешао у протестантизам у одраслом добу) изјавио је да ће „Црква остати уједињена до доласка Женика“. Премијер је у прошлости био жестоко критикован због подршке подјели.
Синод Етиопске цркве је 15. фебруара објавио да ће тројица архијереја бити враћени у епископски чин и враћени на своје столице. Од њих се очекује да траже опроштај за своја дјела и покају се у складу са канонима и обичајима Цркве. Што се тиче 26 незаконито постављених епископа, њихово посвећење није признао синод и враћени су у исти статус који су имали раније. Црква ће проверити степен њиховог богословског образовања и одлучити о њиховом даљем служењу. Синод Етиопске цркве је такође најавио да ће употреба локалних језика у богослужењима бити проширена у Оромији и другим јужним провинцијама. Синод је такође позвао на брзо ослобађање грађана ухапшених због учешћа у акцијама подршке Етиопској цркви. 
*Етиопска православна тевахедо црква вуче своје корене још из новозаветног доба. По броју вјерника највећа оријентално-православна црква, са око 36 милиона припадника у Етиопији и расејању. заједно са осталим оријентално-православним црквама, заступа специфичну миафизитску христологију, поштује изворни Никејско-цариградски симбол вере, заступа правоверну пнеуматологију и не признаје филиоквистичку јерес, нити било коју другу хулу на Светог духа. Према Дјелима апостолским (8,26-40), ђакон Филип је крстио евнуха, дворанина етиопске царице Кандакије који је донио Јеванђеље у своју отаџбину.

Дан након празника Сретења Господњег, 16. фебруара православна црква се молитвено сјећа непосредних учесника овог догађаја - праведног Симеона Богопримца и пророчицу Ану. Вјерује се да је праведни Симеон био један од 72 преводиоца-тумача који су, по наредби египатског цара Птоломеја Ii Филаделфа,  превели Свето писмо са јеврејског на грчки језик. Када је свети Симеон превео књигу пророка Исаије, тада је у пророштву о рођењу Месије од Дјеве, желио да ријеч „Богородица“ замијени ријечју „млада жена“, мислећи да је прва ријеч била само грешка. Тада му се јавио анђео Божји, који га је спријечио да исправи ријеч, а такође, је предвидио да Симеон неће умријети док не види испуњење пророчанства. На дан Сретења, по посебном надахнућу од Бога, старац је дошао у храм управо у тренутку када су тамо били Богородица, Јосиф Заручник и Богомладенац.Праведни Симеон узе Христа у наручје и, захваливши Богу, изговори сљедеће пророштво о Спаситељу света: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје“ (Лк 2, 29-30). Овим ријечима је свети Симеон најавио будуће спасење не само израиљског народа, већ и читавог човјечанства у цјелини. Након тога, праведни старац изговорио је пророштво за Богородицу: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. (А и теби самој пробошће нож душу), да се открију мисли многијех срца “(Лк 2, 34 -35). Друго предвиђање откривало је будуће патње Господње, Његову жртву за мир и човјечанство, као и она искушења која је сама Богородица морала да поднесе у будућности. Послије овог догађаја, праведни Симеон почео је да се назива Богопримцем. Праведни старац Симеон сматра се заштитником мале дјеце. Тог дана у храму је била и праведна удовица -Ана пророчица, кћерка Фануила , која је већ имала 84 године. Из Јеванђеља је познато да је у почетку живјела седам година у браку, али је након смрти мужа почела да врши посебну духовну службу - била је непрестано у цркви, стално је постила и молила се Богу. На дан када је Света породица била у храму: „И она у тај час дође, и хваљаше Господа и говораше за њега свима који чекаху спасенија у Јерусалиму“ (Лк 2,38). Тако је праведна Ана, такође, посвједочила да је рођен Месија којег очекује народ Израиља, што значи да је спасење људи од моћи гријеха и смрти већ почело. Извор: вјеронаука.нет

Јерусалимски храм је био као град у граду: на његовој територији било је неколико дворишта, много степеница, дугачке галерије са стубовима. Једном од галерија шетао је веома, веома стар, погрбљен човјек. Ишао је полако, једва помјерајући ноге. Очи скоро да нису видјеле, дуга брада му је била потпуно сиједа. Овај старац звао се Симеон. Дуго је чекао веома важан сусрет. И одједном Симеон угледа: галеријом шета једна породица – муж и жена са Дјететом у наручју. Старчево лице се разведрило, очи заблистале: да ли се то заиста догодило? Да ли је заиста чекао?.. Кога је Симеон упознао? И шта га је толико изненадило?
Симеон види анђела
...Једном, када је преостало скоро три стотине година до овог састанка у храму, Симеон је сједио на ниској столици у свијетлој соби у великој кући. Та кућа је стајала у староегипатском граду Александрији. Симеон је у рукама имао посебан штап којим се у то вријеме писало умакањем у мастило. Испред њега је лежао лист папирусног папира од палминог лишћа, а поред њега је био свитак на којем је нешто било уписано. Симеон је наборао чело, чупао браду, с времена на вријеме погледао свитак и нешто написао на листовима. Али шта тачно?
Симеон је био преводилац. Њега и још седамдесет и једног мудраца позвао је овде из Јудеје египатски цар Птоломеј II Филаделф. Позвао их је да преведу древне свете књиге на други језик. Симеон је добио књигу пророка Исаије. Симеон је дуго радио, марљиво штапом исцртавајући преведене ријечи на листу. Одједном - рука са штапићем као да се смрзла! Нешто га је узнемирило. Шта?
Преводилац је видио у свитку ријечи пророка: „Ево Дјева ће затрудњети и родиће сина“. Симеон није могао да схвати како се такво пророчанство може остварити? Дјева је она која нема мужа. А како да роди ако нема брачног друга? Свако дијете има мајку и оца! Можда се грешка увукла у древни рукопис? Онда би Симеон требало мало да исправи превод свете књиге...

На овај дан вјерници славе два важна догађаја - епизоду из земаљског живота Господа Исуса Христа и истовремено остварење оних надања у спасење о којима је Бог људима говорио преко својих пророка.
Шта се догодило тог дана у јерусалимском храму?
О самом догађају говори нам само један јеванђелист - свети апостол Лука (Лк 2, 22-40). Међутим, ово никога не би требало збунити. Заиста, у својим Јеванђељима Господњи ученици се на неки начин понављају, што само још једном доказује истинитост догађаја који су се догодили, али неки тренуци Христовог живота помињу се само у једном од четири Јеванђеља. За ово може бити неколико објашњења. Прво, само одређени јеванђелист може бити свједок овог или оног догађаја у Господњем животу. Друго, овом јеванђелисти је сам Христос могао рећи о овом догађају. И треће, сва Јеванђеља нам говоре само оно што је важно за наше спасење. Међутим, коју важну епизоду у Господњем животу треба детаљније открити -  сваки јеванђелист је, наравно, одлучио сам за себе. Дакле, према Закону који је Бог дао израиљском народу (Лев 12), након рођења мушког дјетета у породици наредних четрдесет дана, мајци је забрањен улазак у јерусалимски храм. Ови дани су били вријеме прочишћења. Међутим, четрдесетог дана родитељи су требали да дођу у храм и донесу захвалну и очишћујућу жртву. Ако је дијете било прворођено, било је посвећено Богу. Посвећење је било у складу са Законом, а два голуба су жртвована у знак благодарности и чишћења. Богородица у својој светости није имала потребу да испуни овај закон, али га је ипак испунила у својој великој понизности и послушности. Четрдесетог дана по рођењу Богомладенца Христа Божијег, Пресвета Богородица са праведним Јосифом донијела га је у јерусалимски храм. Богородица је на рукама носила Сина, а Јосиф два бијела голуба.
У тренутку када је Света породица већ била у храму, тамо је дошао праведни старац Симеон. Као што свједочи Предање Цркве, својевремено је добио откривење да неће умријети док не види Месију. Вјерује се да је праведни Симеон био један од 72 преводиоца-тумача који су по налогу египатског цара Птоломеја II Филаделфа (285–247. п. н. е.) превели Свето писмо са јеврејског на старогрчки. Овај превод се назива Септуагинта. Извршен је у III–II  вијеку прије Христа у египатској Александрији. Септуагинта је играла важну улогу у историји хришћанске цркве, јер је од ње вршен накнадни превод Библије на друге језике, укључујући црквенословенски.
Дакле, када је свети Симеон преводио књигу пророка Исаије, тада је у пророштву о рођењу Месије од Дјеве, желио да ријеч „Дјева“ замијени ријечју „Жена“, мислећи да је прва ријеч грешка. Једноставно није вјеровао да ће се Спаситељ чудесно родити од жене која је сачувала дјевичанство. Тада му се јавио анђео Божји, који му је забранио да исправи ријеч, а такође је предвидио да Симеон неће умријети док не види испуњење пророштва светог Исаије.
На дан Сретења, по посебном Божјем надахнућу, старац је дошао у цркву баш у тренутку када су тамо били Богородица, Јосиф Обручник и Богомладенац. Праведни Симеон је узео Христа у наручје и, захваливши Богу, изговорио молитву: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје. Јер видјеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свију народа. Свјетлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља'' (Лк 2, 29-30).
Овим ријечима свети Симеон је најавио будуће спасење не само израиљском народу, већ и читавом човјечанству у цјелини. Након тога, праведни старац изговорио је пророштво за Богородицу: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк 2, 25-34). Ово друго предсказање открило је будуће патње Господње, Његову жртву за свијет и човјечанство, као и искушења која је сама Богородица морала да поднесе у будућности. Послије овог догађаја, праведног Симеона почели су називати "Богопримац".
На овај дан у храму је била и благочестива удовица - Ана пророчица, кћерка Фануилова, која је већ имала 84 године. Из Јеванђеља је познато да је у почетку живела седам година у браку, али је након смрти мужа почела да врши посебну духовну службу - стално је била у цркви, стално је постила и молила се Богу. На дан када је Света породица била у храму, она је почела своју проповијед: „захваљујући Господу и говораше о њему свима који су тражили избављење у Јерусалиму“ (Лк 2,38). Тј. праведна Ана је, такође, посвједочила да је рођен Месија којег је израиљски народ дуго очекивао, што значи да је спасење људи од  гријеха и смрти већ близу.
У Јеванђељу се прича о Сретењу Господњем завршава на сљедећи начин: „И кад извршише све по закону Господњему, вратише се у Галилеју у град свој Назарет" (Лк 2, 39).
У Сретењу Господњем, хришћанска црква види не само директан сусрет Богомладенца са старцем Симеоном и испуњење неопходних обреда чишћења. У свом дубоком, спасоносном смислу за човјека, хришћанство овај догађај схвата као сусрет Старог завјета (старац Симеон и пророчица Ана) и Новог завјета (Господ Исус Христос). Извршивши прописани обред, Господ је показао да не пориче Стари закон, али је дошло вријеме када га мора замијенити Нови Закон -  онај, чије ће испуњење човјека одвести у Царство Небеско.

Икона Сретења Господњег
Централни приказ иконографије Сретења Господњег је лик Богомладенца, којег у наручју држи старац Симеон Богопримац. Ликови Христа и старца Симеона симболизују сусрет Новог и Старог завјета. На икона, такође, изображена пророчица Ана, Фануилова кћерка. Једном руком праведна Ана показује на Богомладенца, а другом (понекад) држи свитак са текстом који говори о Спаситељевом доласку у свијет.
У лијевом дијелу иконе, према предању, насликан је лик Богородице, а мало даље - праведни Јосиф Обручник. Богородица се поклања пред Богомладенцем Христом, којег је предаје праведном Симеону. Раширене руке Богородице, у којима Њеног Сина више нема, означавају слику тог губитка, губитка који ће Богородица претрпети у будућности када Господ буде осуђен и разапет на крсту.
Јосиф Обручник држи у рукама двије бијеле голубице, које су, према старозавјетном закону, морале бити жртвоване Богу за рођење дјетета. Симболично, ове двије голубице, такође, се схватају као праобрази два свијета која треба да приђу Богу - јудејског и паганског. Јерусалимски храм приказан је у позадини иконе Сретења. У средишту иконе, иза ликова Богородице, Богомладенца и праведног Симеона, налази се храмовни олтар, који симболизује жртву Господа Исуса Христа.
Историја празника
Празник Сретење Господње, један је од најстаријих у хришћанској цркви. Прве сретењске бесједе изговорили су пред народом већ у IV-V вијеку -  свети Кирил Јерусалимски, Григорије Богослов, Григорије Ниски и Јован Златоусти.
Најстарији и истовремено историјски поуздани доказ празновања Сретења на хришћанском Истоку је "Егеријин итинераријум" („Ходочашће ка светим мјестима“). Написала га је ходочасница Етерија (Силвија) крајем 4. вијека.  Празник се почео свечано прослављати тек око 541-542. године, за вријеме цара Јустинијана. 

Светог мученика Трифуна (+250) наша православна црква прославља 14. фебруара. ​Мученик Трифун рођен је у селу Кампсади, у Фригији, једном од региона Мале Азије. Био је сиромашног поријекла, али веома побожан још од малих ногу. Као дијете вријеме је проводио чувајући гуске. Од малих ногу је имао дар од Бога да изгони демоне и лијечи разне болести. Свети Трифун је постао нарочито познат након што је исцијелио  Гордијану, кћерку римског цара Гордија, (238-244) од демонске опсједнутости. Био је познат и по другим чудима, на примјер, спасавајући становнике родног села од глади: снагом своје молитве светитељ је очистио поља од инсеката који су истребљивали житарице.
За вријеме владавине цара Деција (249-251), окрутног прогонитеља хришћана, Свети Трифун је пријављен епарху Аквилину да је проповиједао вјеру у Христа и многе привео на Крштење. Младић је ухапшен и приведен на испитивање, током којег је неустрашиво исповиједао вјеру у Исуса Христа. Чак и упркос свирепим мучењима (тукли га палицама, мучили гвозденим кукама, ране пекли ватром и водили га по граду, забивши му гвоздене ексере у ноге). Свети Трифун  се није одрекао Господа, док је  сва мучења подносио храбро, без узвика и стењања. Погубљење мученика 250. године у Никеји требало је да се изврши одсијецањем главе мачем. Међутим,  прије него што су крвници имали времена да изврше казну, његовом молитвом, свети мученик је отишао Господу. Хришћани су свето тијело мученика умотали у чисти покров и хтјели да буду буду сахрањене у граду Никеја, у којем је страдао, али свети Трифун је у виђењу заповиједио да се његово тијело пренесе у његову отаџбину у селу Кампсада. Ово је и учињено. Свети мученик Трифун сахрањен је у Кампсади и тамо је током вијекова чинио многа чуда. Мошти светог Трифуна су касније пренесене у Цариград, а затим у Рим.
Иконографија 
У византијској иконографији приказан је као младић како стоји са крстом у руци. У руској традицији,такође, се често приказује са соколом у руци, стојећи или на коњу. У балканској традицији једно од својстава Трифунових је винова лоза. У црквеном сликарству у Бугарској, Свети Трифун је приказан као младић који држи резне алате.

Мошти
Мученичка глава Светог Трифуна чува се у Саборном храму Светог Трифуна у црногорском граду Котору. Дио моштију 1803. године однесен је одатле у Русију. 1819. године ова светиња је постављена у три кивота на икони која се налазила у цркви Трифуна у Напрудном. Када је црква затворена 1931. године, икона је, заједно са честицама моштију, пребачена у храм иконе мајке Божје "Знамење" у Перејаславскаја Слобода. Још једна икона са честицом моштију светог Трифуна налази се у цркви иконе Богородице „Неочекивана радост“ у Марини Роши.Дио моштију мученика Трифуна налази се у манастиру СветоТројицко Китајевском манастиру у Кијеву... Честица моштију Св. мученика Трифуна чува се у Храму у част Корсунске иконе Богородице у селу Корсун, Орјолска област.
​​Свети мученик Трифун ужива велико поштовање у Руској православној цркви.
Постоји предање да је под царем Иваном Грозним (1533-1584) вољени царски ђирфал (ђирфал је највећи соко на свијету) одлетио током лова. Цар је наредио соколару Трифуну Патрикејеву да пронађе птицу која је одлетјела и запријетио му смрћу због непоштовања наредбе. Соколар Трифун путовао је по околним шумама, али без успјеха. Трећег дана, уморан од дугог трагања, легао је да се одмори, усрдно тражећи помоћ од свог заштитника, светог мученика Трифуна. У сну је видио младића на бијелом коњу, који је у руци држао царски ђирфал. Овај младић је рекао: „Узми несталу птицу, иди с Богом цару и не тугуј ни због чега“. Пробудивши се, соколар је у близини угледао ђирфал, којег је тражио. Одмах га је однио цару и испричао о чудесној помоћи коју је добио од светог мученика Трифуна. Убрзо, на мјесту гдје је било светитељево указање, соколар Трифун Патрикејев саградио је храм посвећен светом мученику Трифуну.

​Делегација етиопске цркве допутовала је 11. фебруара у Москву да би учествовала на другом састанку Комисије за дијалог између Руске православне и Етиопске цркве, Чланови етиопске делегације су, по доласку у Москвум посјетили Покровски ставропигијални манастир, у којем ће бити смјештени током боравка. Истог дана почео је радни дио састанка. Отварајући сједницу Комисије, митрополит клински Леонид замолио је делегацију која је стигла из Адис Абебе да пренесе ријечи солидарности и подршке Патријарха московског и цијеле Русије Кирила предстојању, Синоду и свим вјерницима Етиопске Цркве, који „данас пролази кроз тешка времена у вези са покушајима групе расколника да изазову црквени раскол”.
У одговору, архиепископ Абуна Филип, у име Патријарха Абуна Матије, захвалио је на акцијама које Руска Православна Црква предузима да помогне етиопским хришћанима, укључујући писма подршке Етиопској Цркви која је прије неки дан упутио Патријарх московски и све Русије и предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије митрополит волоколамски Антоније. „Данас имамо веома тешко вријеме, страшне снаге су се наоружале против нас. Али наш народ је у сваком тренутку осјећао братску подршку велике православне Русије. И сада захваљујемо Богу што нам даје прилику у овим олујним временима попут таласа да наставимо да дијелимо радост заједништва и радимо заједно на Његову славу“, рекао је архиепископ Филип. У оквиру посјете делегације Етиопске цркве Москви, која ће трајати до 16. фебруара, планирани су сусрети са Патријархом московским и све Русије Кирилом, посјете синодским установама, образовним установама Руске православне цркве, црквама и манастири у Москви и Московској области.
Кључне области билатералне сарадње су: борба против хришћанофобије; подршка традиционалним моралним вриједностима у савременом свијету; узајамна помоћ у пастирству вјерника двеју Цркава који живе у Русији и Етиопији; координација интеракције између двије Цркве на нивоу страних заједница и међународних платформи; контакти у академској и омладинској области; интеракција у области црквене умјетности и производње црквених утвари; размјена искустава у медијском простору; интеракција у области социјалног рада и служења; контакти између представника руског и етиопског монаштва и развој програма ходочашћа у Етиопији и Русији.

Осам година након постављања темеља у Варшави, завршена је изградња цркве Свете Софије - Премудрости Божије. Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава објавио је ову вијест вјерницима Пољске цркве у саопштењу објављеном у петак. Предстојатељ  Пољске православне цркве захвалио је вјерницима на финансијској, физичкој и молитвеној подршци током изградње храма. Велико освећење новог храма биће обављено у мају. 
Како је нагласио митрополит Сава, храм Свете Софија је споменик „погинулима у Варшавском устанку, радним логорима и концентрационим логорима у Аушвицу, Катину, Медном, Јаворжну и онима који су били подвргнути принудном пресељавању“. Зато ће се у храму молити за покој њихових душа, „да се сви сјећамо њиховог страдања“. 
Света Софија је прва православна црква подигнута у Варшави након сто годинаи и трећа је активна православна парохија у пољској престоници. Архитекта Анџеј Марковски је пројектовао цркву по узору на храм Свете Софије у Константинопољу. До сада су у граду постојале двије православне цркве: Саборна црква Свете Марије Магдалине, подигнута 1867–1869, и црква Светог Јована Лествичника, подигнута 1905. године. Иначе, почетком 20. вијека у пољској престоници постојало је неколико десетина православних храмова, али је већина њих порушена 1920-их година. 
Камен темељац храма положен је 2015. године. 2020. године на звоник су постављена звона, а малим освећењем га је освештао митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава. Од тада се у храму редовно врше богослужења. Митр. Сава је позвао све архијереје, свештенство, монаштво и вјерни народ Пољске Цркве да у недјељу 14. маја 2023. године присуствују дуго очекиваном освећењу Саборног храма.У Варшави живи око 30-40 хиљада православних вјерника. 

Свети синод Православне цркве Чешке и Словачке, на свом засиједању 7. фебруара 2023. године, признао је аутокефалност Македонске православне цркве. Свети синод на челу са архиепископом прешовским, митрополитом чешко-словачким Растиславом упознао се са писмима цариградског патријарха Вартоломеја о обнављању евхаристијске комуникације са Македонском црквом и са поруком патријарха српског Порфирија.
Свети Синод је изразио задовољство у вези са признавањем још једне аутокефалне Цркве, међутим, у њеној резолуцији се користи само назив „Црква Сјеверне Македоније“, а не помиње се „Охридска архиепископија“. 

Свети мученици бессребреници Кир и Јован (крај III —почетак IV вијек)
Свети Кир био је познати љекар у граду Александрији, лијечио је све болеснике бесплатно, лијечећи, између осталог, и менталне болести. У исто вријеме, свети љекар се није плашио да проповиједа Јеванђеље. Током прогона цара Диоклецијана, Кир се повукао у арапску пустињу, гдје се замонашио и наставио да лијечи људе који су му долазили. Једном је љекара-монаха пронашао ратник Јован, који је желио да постане његов сљедбеник. Послије извјесног времена, учитељ и ученик заједно су отишли ​​у Египат да подрже хришћанку по имену Атанасија, која је била затворена са своје три кћерке (Теоктистом - 15 година, Теодотијом - 13 година и Евдоксијом - 11 година). Кир и Јован су заробљени и мучени пред очима Атанасије. Али ни она, ни њена дјеца, ни сами мученици се  нису одрекли Христа. Исповједници су подносили све муке једнако непоколебљиво и биле су им одрубљене главе. За њима су на истом мјесту погубљени свети бесребреници Кир и Јован (+ 311). Хришћани су њихова тијела сахранили у цркви светог апостола и јеванђелисте Марка. У V вијеку мошти светих Кира и Јована пренесене су из Канопуса у Манутин. Касније су њихове мошти пренесене у Рим, а одатле у Минхен.  Часну главу светог Кира чували су дуги низ година у једном од манастира у близини Јерусалима, у Палестини. У двадесетом вијеку ова светиња поклоњена је једном женском манастиру недалеко од  града Лутраки, гдје се чува до данас.

Пренос моштију светих мученика бесребреника и чудотвораца Кира и Јована
Пренос моштију светих мученика и бесребреника и чудотвораца Кира и Јована из града Канопуса, близу Александрије (гдје су страдали 311. године) у оближње село Манутин, обављен  је 412. године. Ово египатско село било је прожело је све страхом, јер је раније овдје био пагански храм и живјели зли духови. Патријарх Теофило (385 - 412) желио је да очисти ово мјесто од демона, али није имао времена. Његову жељу испунио је свети патријарх Кирил (412 - 444) који га је наслиједио на Александријској катедри. Усрдно се молио за испуњење свете намере. У виђењу се анђео Господњи јавио светитељу и заповиједио да се часне мошти светих Кира и Јована пренесу у Манутин. Његова светост патријарх Кирил испунио је анђеоску заповијест и саградио храм у име светих мученика у Манутину.
Од тада је ово мјесто очишћено од непријатељске моћи, молитвама светих мученика Кира и Јована, ту су почела да се чине многа чудеса, лијечећи болесне и  невољне.

Значење јеванђеоске приче
Готово сви знају ову слику - она ​​се помиње у многим књигама о умјетности. Говоримо о чувеној слици и  једном од најдирљивијих дјела великог Рембранта „Повратак блудног сина“, која је имала огроман утицај на даљи развој западноевропског сликарства и, уопште, цјелокупне свјетске културе. Стваралаштво холандског умјетника заиста ће мало кога оставити равнодушним - био је толико талентован да изрази палету искустава садржаних у узбудљивом тренутку повратка  сина свом оцу.
​Усуђујем се да претпоставим да разлог широке славе Рембрантове слике не лежи само у генијалности њеног творца. Постоји још један моменат који историчари умјетности из неког разлога испусте из вида - сама прича о блудном сину, која чини основу живописне фабуле, заузима врло важно мјесто у хришћанском вероучењу. Напокон, није узалуд трећа припремна недјеља пред Велики пост названа Недељом блудном сина.
Али о чему нас ова прича позива да размислимо? Шта је Спаситељ желио да каже када је ученицима испричао тако наизглед непретенциозну причу? Какву истину покушава да саопшти  нашем уму и срцу? Покушајмо да схватимо.
Неки отац има двојицу синова. Млађи  тражи од њега да му да његов дио насљедства који му припада, како би могао да „оде у свијет“ и изгради свој живот како њему одговара. Отац не може да га одговори од те идеје и син ускоро добија потребан новац и одлази. Као и обично, млад неискусан човјек одмах је окружен тзв. „пријатељима“ који желе да живе на туђи рачун, али своје намјере крију под плаштом „пријатељства“. Намамљују младића у џунглу гријеха и разврата, гдје он троши све своје велико богатство. Исциједивши посљедњи новац из несрећника, „пријатељи“ га напуштају, те он остаје сам. Немајући корисних животних вјештина, навикнут само да се забавља и проводи, младић дуго не може да нађе посао, док га напокон један богаташ - просјака, гладног и изнемоглог - не одведе у своју кућу као чувара свиња. Али чак је и овде живот тежак - од јутра до мрака мора бити са свињама, а храна је толико оскудна да је приморан да глад задовољи пареним махунама које су храниле стоку.
Лишен свих спољних искушења која су му претходно прекривала ум, младић схвата да је погријешио. Присјећа се свог дома, гдје је било светло, пријатно и радосно. И што је најважније, у памћењу се појављује слика оца - љубазног, доброг, који све разумије. Али, истовремено долази и до спознаје своје сопствене издаје. Ова спознаја прво зауставља младића, али након неког времена ипак одлучује да се врати кући - не више као насљедник, већ као један од слуга, који ће, иако ће заузети посљедње мјесто у домаћинству, али бар ће бити храњен и одјевен и моћи ће да види свог оца. Донијевши ову одлуку, син се враћа кући. Али онда је све одмах кренуло потпуно другачије од онога што је очекивао. Чим га је издалека угледао, отац му је, упркос годинама, потрчао у сусрет, загрлио га и пољубио. Није хтио ни да слуша изговоре и молбе свог сина да га прихвати као слугу! Напокон, син се вратио! Он је жив! А то је за старца било најважније! Сваки дан је један старији човјек са надом гледао пут и, коначно, његова очекивања су се остварила ...
У кући је почело славље, само најстаријег сина, који је у то вријеме био на пољу, није било. Када се увече вратио, чуо је пјевање и играње. Сазнавши да од слуга је гозба приређена у част повратка његовог расипног брата, најстарији син се расрдио и није хтио да уђе унутра. Отац је то примијетио и изашао да сазна о чему се ради, на шта је добио одговор: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено". На ове прекоре старац је одговорио: „Сине! ти си свагда са мном, и све је моје твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживље; и изгубљен бјеше и нађе се “(Лк 15, 11 - 32).
Готово све древне религије света постављају јасну линију између неба и земље. Небо је за богове и хероје, земља за људе и животиње. Чак се и о царству мртвих, било да је пакао или рај, више мисли, не као небеском, већ као земаљском пребивалишту, чак и ако га нека непроходна баријера одваја од свијета живих. Небо је затворено за људе. Ако било који смртник стигне тамо, онда је ово изузетак од правила и за сам погодак мора се платити врло висока цијена. Небо је људима дубоко страно и паганство га никада није озбиљно сматрало (не философијом, већ религијом) као нешто пожељно и вриједно само по себи.
Аврамова вјера, а након ње - и хришћанство, говори нешто сасвим друго. Небо је наш дом и наша домовина, коју је човјек изгубио након пада. А сада је циљ сваке личности да се врати кући, свом Оцу, који, упркос свим нашим издајама, грешкама и гријеховима, још увијек чека и једнако тако нас воли. Бог хришћанства није створитељ-демијург који је створио свијет из разлога које нико не разумије, већ Отац Створитељ-пун љубави који жуди да сва Његова творевина учествује у Његовом божанском животу. А прича о блудном сину алегоријски открива ову јеванђеоску истину. Штавише, ово откривање је двостепено.

Први степен је општечовјечански (универзалан). У Едему, прије пада, наши прародитељи имали су све и могли су лично да комуницирају с Богом. Поред тога, имали су прилику духовног савршенства, тј. Адам и Ева су имали огромно „насљедство“ (говорећи језиком приче). Али, подлијежући искушењима Сатане, који им је обећао да ће, када одступе од Бога, постати слободни, први људи су прекинули духовну везу са својим Створитељем и умјесто слободе добили смрт. Скоро читава историја човечјанства је покушај да се изгради срећан живот без Божијег учешћа, само снагама које посједује сам човјек. Али једина замка је да било који таленат није наш сопствени - он је Божји и ми га само користимо, или га расипамо или користимо за добро.

Али ово не може трајати вјечно - силе човјека који је отпао од Бога су ограничене. А упоредо са покушајем стварања безбожног друштва током читавог историјског постојања, одвија се још један процес - потрага за Богом као јединим Извором живота и његовим истинским значењем. Тако је настала религија. У њој је човјек покушао да пронађе одговоре на најважнија питања свог живота. Одговори пронађени у разним религијама углавном су се показали нетачни, али само постојање такве претраге сугерише да је човјек тежио томе. И видјевши ово, Господ му излази у сусрет - у личности Сина Божијег, који се оваплоћује, преузима човјечанску природу и ствара све услове за спасење свих.

И овдје можемо видјети други ниво перцепције приче о блудном сину - лични. Прича репродукује шему људског грехопада и људског покајања, и што је најважније - слику Бога и природу Његовог учешћа у овом процесу.

За Источне свете оце гријех није толико кршење заповијести Господњих колико одређени правац наше воље, који умјесто да се потчини вољи Божијој, одступа од ње и тиме прелази у неприродно стање. Човјек мисли да чини добро и корисно за себе, али у ствари чини зло и још више одступа од Створитеља. Као резултат, грешник постаје попут јеванђеоског блудногг сина, који , умјесто да свјесно стиче нове животне вјештине и умножава насљедство свог оца, једноставно га изневјери и заврши без ичега.

У принципу, човјек можда неће видјети сопствени пад и грешни живот му се може чинити нормалним. Међутим, у случају духовног просвјетљења, његово даље дјеловање је само једно - раскид са мрачном прошлошћу и повратак кући Оцу. То се назива покајањем.

Али не може бити стварно ако, мрзећи гријех, не учинимо ништа да га се ријешимо. Само опонашајући изгубљеног сина, који је одлучно отишао у сусрет родитељу, може се постићи да гријех постепено напушта срце, уступајући мјесто исцјељујућој благодати.

Попут оца из приче, Бог уважава нашу слободу, не задржава нас када одлазимо од Њега. Али на исти начин, Он је увијек спреман и прихвата нас назад. Поред тога, Бог никада не замјера грешке из прошлости и спреман је да прихвати свакога у виду у којем му човјек долази. Главно је скрушеност, главно је искреност и горућа жеља да се разбију стари грешни окови ... Остало ће Господ учинити сам - важно је само да се вратимо и паднемо пред његове ноге, као што је то учинио блудн син .

У исто вријеме, Христос се у својој причи не зауставља само на односу несрећног сина и оца. Трећи главни лик је најстарији син, који је остао одан оцу, али је био огорчен његовом великодушношћу. У њему се може видјети слика оних који су већ дошли Богу и имају неко искуство живота у Цркви. Овдје постоји искушење различито од искушења блудног сина - мислити да је праведнији од других и клизнути у ситни снобизам. Кроз слику најстаријег сина, Спаситељ нас упозорава на најмању осуду оних који су пали, али су смогли снаге да се врате са покајањем натраг Оцу Небеском ...

Није узалуд што Црква нуди причу о блудном сину као један од акорда у прелудијуму Великог поста. На крају крајева, сам пост је вријеме поновне процјене себе, ревизије својих животних вриједности. И што су одлучније наше акције у овом правцу, то ћемо ближе повезати себе и своје понашање са ликом расипног сина, то ћемо бити ближе циљу поста. Уосталом, то никако није једноставно одбијање животињске хране или разних забава. Права сврха поста је повратак Богу. Враћајући се дому, у оно врло небеско пребивалиште које смо сви некада напустили, за којим у дубини душе сви толико чезнемо, растварајући тугу с надом - да је поново нађемо ...

У организацији Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и БиХ и Педагошког завода Републике Српске 11. фебруара 2023. године у граду Добоју, одржано је стручно савјетовање за вјероучитеље Православне вјеронауке који наставу изводе у средњим школама.
Пренијевши благослов Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Г. Фотија и пожељевши свим учесницима пријатан боравак на савјетовању у име домаћина и Канцеларије за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске присутне је поздравио протојереј Синиша Шаренац. Уводном бесједом, присутним предавачима и вјероучитељима обратио се Његово Високопреосвештенство митрополит дабробосански Г. Хризостом, предсједник Катихетског одбора. Прво излагање припало је професору Топаловићу, који је говорио на тему: „Библија као педагог у узрастању и сазријевању, са освртом на адолесцентску кризу“ тј. о питањима која прате адолесцентски период, осврћући се на библијска мјеста педагошког садржаја, гдје се млади кратким изрекама позивају на самоопредјељење мудрости. Нарочито жустра расправа услиједила је након излагања, када је већи број учесника посветио пажњу питању продужене адолесценције која као посљедицу има урушавање породичних вриједности.  
Сљедеће обраћање припало је професору Милану Попићу,  који је говорио на тему: „Дидактичко-наставни модели и концепти у Православној вјеронауци“. Као кључна питања професор је предложио термине васпитање и образовање, ослањајући се током експозеа на Гадамера и Алберта Швајцера, као и на домаће ауторе, нагласивши недостатке подређивања васпитања образовању. Професор је истакао да је Вјеронаука наставна област унутар које се постављају основе моралног, духовног и врлинског живљења утемељени у светосавској традицији.  
У другом дијелу дана обратио се професор Дарко Ђого, који је говорећи на тему: „Мотивација и њен значај у настави Православне вјеронауке“ поставио је мотив немирног срца које се смири у Богу, светог Августина Хипонског, као уводну тезу излагања, крећући се даље према основним покретачким мотивим Абрахама Маслова, истичући породицу као једно од полазних мјеста формирања мотива.  
Завршно излагање  на тему: „Професионалне компетенције професора Православне вјеронауке“ одржао је Др Славољуб Лукић, инспектор и просвјетни савјетник за Православну вјеронауку у РПЗ РС. 
Свако предавање праћено је дискусијом, у којој су учествовали вјероучитељи. Након предавања за све присутне учеснике припремљен је заједнички ручак у хотелу ''Парк'', гдје је реализована и цјелокупна активност.

Наша Црква, 12. фебруара, свечано прославља васељенске учитеље - Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог - који су одиграли су изузетну улогу у формирању догмата, богослужења и црквеног живота уопште. Довољно је рећи да се од четири верзије Божанске литургије, које се служе у помјесним православним црквама, двије приписују Јовану Златоустом и Василију Великом.
Сви су потицали из аристократских породица које су се одликовале хришћанском побожношћу и настојале су да својој деци пруже најбоље могуће образовање.
Ови светитељи имају своје „личне“ дане празновања.
Зашто је онда установљен њихов „заједнички“ дан прослављања у  нашој Цркви?
Чињеница је да је крајем ХI вијека, за вријеме владавине византијског цара Алексија Комнина (а владао је од 1081. до 1118. године), између православних у Цариграду избио спор о томе ко је од ове тројице великих архијереја био већи. Неки су говорили да је Јован Златоусти највише угодио Богу, други - Василије Велики, трећи - Григорије Богослов. Неслога је расла и убрзо је захватила све становнике престонице Византије. Подијелили су се у три табора - једни су се назвали василијани, други григоријани, а трећи јованити. Чинило се да полемикама нема краја.
А онда су се једне ноћи тројица светитеља - прво одвојено, а затим заједно - јавила митрополиту Евхаитском Јовану (Мавроподу). Овај епископ је био познат по свом крепосном животу и написао је многе црквене химне. 
У један глас свеци су му рекли:  "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог Ако се позиваш на једног, онда су и остала двојица сагласни око истог. Стога смо наредили онима који се свађају да не стварају расколе у ​​Цркви због нас, јер смо током свог живота све напоре посветили успостављању јединства и хармоније у свијету. О истом се бринемо и након смрти “. Светитељи су му, такође, да успостави њихов заједнички дан празновања и да им он састави службу. Тада су сва тројица, обавијени сјајем, обраћајући се по имену, почели да се уздижу на небо. Када је митрополит Јован грађанима Цариграда рекао за виђење, спорови у граду су престали. Народ је тражио од њега да не одлаже припрему службе. 
Митрополит је изабрао 30. јануар (12. фебруара по новом календару) за Дан празновања Света Три јерарха - да би „запечатио“ мјесец током којег Црква слави „личне“ дане празновања на ове светитеље. Напокон, дан Светог Василија Великог слави се 1. јануара (14. јануара по новом календаруу), Григорија - 25. јануара (7. фебруара), а дан касније - 27. јануара (9. фебруара), Црква слави пренос моштију Јована Златоустог.
Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.

​1.део:  Узроци вавилонског ропства
Почела је припрема за Васкршњи пост. Црква нас полако уводи у ово спасоносном путешествије од четрдесет дана, упућујући их на тему 137. псалма, такође, познатог по првом стиху, који започиње речима „На водама вавилонским“.
Његово ауторство је необично. Псалам је потписан „Давидов, (кроз Јеремију“. На основу тога, свети оци Атанасије Велики и блажени Теодорит Кирски тумаче ово „двоструко“ ауторство на овај начин. Свети пророк и цар Давид су то написали надахнути Светим Духом. Псалам је прорекао Јеврејима будуће уништење Јерусалима и њихово ропство у Вавилону. Цар Давид је живео скоро 1000 година пре Рођења Господа Исуса Христа, а вавилонско ропство догодило се скоро 600 година пре рођења Исуса Христа и 400 година након владавине цара Давида. Свети пророк Јеремија био је савременик Јевреја који су видели уништење Јерусалима. Упутио им је поновљена упозорења о предстојећем уништењу Јерусалима због њихових непокајаних грехова. На тај начин је тумачио псалам 137. својим савременицима и будућим генерацијама. Црква приписује коауторство 137. псалма пророку Јеремији и цару Давиду.
Па ипак, Псалам има више од своје историјске позадине. Надахнут Духом Светим, његов текст има вишеструко значење и изванредну дубину. Може се протумачити са најмање три аспекта. Један се бави историјом, други моралом, а трећи нуди смернице за будућност.
Дакле, испитајмо сваки од њих, почевши од вавилонског ропства. Зашто је Господ дозволио Јеврејима такву жалост? Зашто није спречио хиљаде смрти, уништење храма и самог града Јерусалима? Сведок ових догађаја, свети пророк Јеремија, одговара: „Јер синови Јудини учинише што је зло преда мном, говори Господ, метнуше гадове своје у дом који се зове мојим именом, да би га оскврнили" (Јер 7, 30). Осврће се посебно на нечестивог јеврејског цара Манасију који је наредио да се у храм уведе идол вавилонске богиње Астарте, а то је очито светогрђе.
Свети пророк наставља: ,, Крадете, убијате и чините прељубу, кунете се криво, и кадите Валима, и идете за другим боговима, којих не знате;
Па онда доходите и стајете преда мном у овом дому, који се зове мојим именом, и говорите: Избависмо се, да чините све ове гадове“(Јер 7, 9-10).  Он, такође, пише: „Синови купе дрва, а оцеви ложе огањ, и жене мијесе тијесто, да пеку колаче царици небеској, и да љевају наљеве другим боговима, да би мене дражили" (Јер 44, 17).
"Мене ли драже, говори Господ; еда ли не себе, на срамоту лицу својему?Зато овако говори Господ Господ: Гле, гњев мој и јарост моја излиће се на ово мјесто, на људе и на стоку и на дрвета пољска и на род земаљски, и распалиће се, и неће се угасити" (Јер. 7, 18-20).
Овде споменута незнабожачка богиња је Астарта, богиња неба у Вавилону и Асирији. У Вавилону су у њену част пекли округле жртвене колаче у облику месеца. Првобитно је Астарта била поштован као заштитница месеца.
На крају, пророк Јеремија описује језиве обичаје које су Јевреји усвојили из Ханана - ритуално убијање новорођенчади. Сиромашна новорођенчад изгорела су у пожару на месту званом Тофет у долини Гехином на југу Јерусалима (такође познатој као долина сина Еномова). У православљу је ово име постало синоним за Ад. Одојчад су жртвована хананским идолима Молоху и Ваалу из Ханана. ,, И саградише висине Тофету, који је у долини сина Еномова, да сажижу синове своје и кћери своје огњем, што нијесам заповједио нити ми је дошло на ум“ (Јер 7, 31). Дакле, разлог Божјег гнева против Јерусалима био је очигледан. Људи су се удаљили од своје вере у Истинитог Бога; њихов преступ био је толико груб да су почели да спаљују своју децу као жртву незнабожачким боговима.
Само једна ствар могла би их вратити правој вери и учинити им ум трезним - велика жалост. Бог ју  је послао јеврејском народу кроз вавилонско ропство. Није послато да уништава, већ да исцели. Које поуке можемо научити из овог дела библијске историје?
Преступ једног појединца доноси болест и уништење ако брзо рашири и ако нема покајања. Греси друштва и људи доносе катаклизме и недаће; оне се не дешавају случајно, већ имају основне духовне узроке. Својим страдањем наш свемилостиви Господ доноси нам спасење и упућује нас на пут покајања. Пре много хиљада година, Јевреји који су  оплакивали због губитка храма и градова, нашли су пут до свог Господа.
У следећем чланку ћемо испитати узроке вавилонског ропства Јевреја и започети тумачење стихова 137. псалма.
За сајт вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /јереј Андреј Чиженко /Извор: «Православная Жизнь»

Псалам 136  - Давидов, кроз Јеремију, код Јевреја ненатписан 
(1) На рекама вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо. Ове речи наговештавају да ће они, који ће након много година због својих безакоња бити пресељени у Вавилон, седети и јадиковати, желећи да им се врате пређашња добра.
(5) Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја или, нека ми буде ускраћена свака вишња помоћ.
(6) Нека се прилепи језик мој за грло моје ако те не споменем. Наиме, каква је корист од таквог оруђа речи (словљења) које је наизглед здраво, али не може да испусти потребне звукове? Због тога су блажени људи читав живот проводили бринући о псалмопојању и говорећи: Певаћу Господу у животу моме (Пс 103; 33). Град Јерусалим су поштовали због богослужења, као што је претходно речено: Ради дома Господа Бога нашег исках добра теби (Пс 121; 9).
Ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога, тј. сећање на тебе претпоставићу сваком весељу, јер ће се само у том случају догодити да ми се, можда, и свако друго весеље преобрати у добро. Уосталом, и Господ учи да се духовна храна претпостави телесној.
(7) Помени, Господе, синове Едомске. Синови Едомски су Исавови потомци, Идумејци. Након заузећа Јерусалима, они су настојали да му причине свако зло, док се нису уверили да је град разорен до темеља.
(8) Кћери Вавилонска, злонесрећнице. То је пророчка реч, и она изображава пропаст Вавилона. Блажен је који ти узврати освету, тј. блажен је онај ко и тебе одведе у ропство.

Овај псалам изговорен је у име заробљених Левита, тј. ђакона, васцелог свештеничког племена и појаца, који ће се након много година наћи у вавилонском ропству. Он предсказује горепоменутим Јеврејима шта ће се с њима догодити, истовремено их поучавајући какве речи да изговарају и шта да чине да би Бога приклонили на милост.
(1) На рекама вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо. Јевреји су се, као заробљеници, налазили изван градова, тј. на пустим местима, због чега су често одлазили на обале река. Тамо су седели и у самоћи, у молитвама, оплакивали своју несрећу и робовање. У оно време, кад су поседовали многа добра и слободу, гордили су се и презирали их својим греховима. Због тога су их и били лишени, да би их поново пожелели. Бог свагда тако поступа са онима, који презиру Његова добра. Према речима светог Златоуста, Бог лишава благостања и добра оне људе, који их нису свесни, да би се на тај начин освестили и да би их се опоменули.
(2) На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Кад смо пошли у Вавилон, оне музичке инструменте, на којима смо појали и прослављали Бога налазећи се у Јерусалиму, обесили смо на врбе што расту на обалама оних река, које теку ка Вавилону, јер су тада за нас постали непотребни и неупотребљиви. Јеврејски појци понели су их са собом само зато, да би се сећали јерусалимског богослужења (св. Златоуст). Према Теодоритовим речима, ови инструменти су тада били неупотребљиви, јер је Закон заповедао да се на само једном месту, тј. у Јерусалиму, врше богослужења и појање. У вишем значењу, они су своје инструменте учинили недејственима ("обесили су их"), и на тај начин неплодно дрвеће, тј. врбе, изражавају недејственост и некоришћење псалама и музичких инструмената. Никита Ститат: "Вавилоном је названо оно место, где су се слиле речи оних који су говорили: Хајде да сазидамо град и кулу. Тамо је Бог сишао и помешао језике, због чега је ово место и назвао смешом (сливањем) језика. Вавилонје место где се нису смешали само разговори него и правила, и мисли, па и сами умови." Јевсевије каже да се у том смислу ове речи могу применити и на оне хришћане који су се у доба прогона одрекли Христа и који су допустили да их захвати пометња, јер је Вавилон, као што смо рекли, пометња." Методије Патарски каже: "Можда чисте, девствене душе у химнама Богу говоре да су на врбе усред Вавилона обесиле своје инструменте, тј. да су на висину уздигле своја тела, не допустивши да их преплаве вавилонске реке, тј. реке греха и зла, које су се устремиле на њих да би их одвукле у дубину."
(3) Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме наше. Теодорит овај стих тумачи на следећи начин: "Вавилоњани, који су нас заробили, тражили су да им изговоримо неколико речи из божанствених химни и похвала које смо Богу појали у Јерусалиму, тј. заповедали су нам да певамо, желећи једноставно да слушају због задовољства, па чак и да се изругују нашим светим и божанственим стварима."
Певајте нам од песама Сионских. То су речи Вавилоњана, који су говорили: Певајте нам, Јевреји, неку од оних песама које сте певали док сте били на Сиону и у Јерусалиму.
(4) Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој, односно, како да сионске песме појемо у Вавилону, на туђем месту, изван Јерусалима, кад нам Закон то забрањује? "Запазите колико је ропство било корисно и колико је поправило Јевреје: они, који су у отаџбини преступали закон Божији, сада, у туђој земљи, на све начине настоје да га очувају", каже св. Јован Златоусти. Под тућом земљом могло би се подразумевати и свако срце које се удаљило од врлине. Таквом срцу не смеју се давати божанствена и небеска тајинства, према ономе што је речено: Не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње (Мт 7; 6).
(5) Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. " Ако ја, тј. народ јеврејски, заборавим тебе, граде Јерусалиме, нека буде заборављена снага и делање моје, тј. нека и ја сам будем осакаћен и одузет, и нека усахне моја десна рука, да је више не осећам", каже св. Златоуст.
(9) Кћери вавилонска, злонесрећнице... блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Јевреји свој гнев распростиру и на незрелу децу и блаженим називају онога, који сурово и нечовечно побије вавилонску децу и одојчад. Међутим, обичаји и еванђелске заповести нас, хришћана, нису такви. Будући да смо ученици благог и кротког Христа, Који је заповедио да љубимо чак и своје непријатеље, ове речи морамо разумети у вишем а не у дословном смислу. Вавилон означава безбожништво и грех, који су опустошили и потчинили побожност и врлину. Ко искорени то безбожништво и грех, уистину је блажен. Деца овог безбожништва су новорођене страсне помисли. Ко победи ове помисли и разбије их од камен вере (а тај камен је, према Павловим речима, Христос) и ко их на тај начин истреби, може се назвати блаженим.

У недјељу, 12. фебруара 2023. године, Православна Црква обиљежава Недјељу блудног сина, другу припремну недјељу за Велики пост. У Недјељи блудног сина сјећамо се параболе која је описана у 15. глави Јеванђеља по Луки. У њој је, на примјеру односа оца и сина, Господ показао неизрециву милост и праштање Божије које дарује свим искреним покајницима.
Назив ове недјеље дошао је отуд што се на Светој Литургији чита јеванђелска прича о блудном сину, а у црквеним пјесмама се истиче примјер праштајуће љубави његовог оца, која символизује бескрајно милосрђе Божије према грешнику који се каје. Идеја ове недјеље јесте да ниједан гријех не може да побиједи човјекољубље Божије, те стога, тугујући због својих гријехова, човјек никада не треба да падне у очајање. У ову недјељу, као и у сљедеће двије, месопусну и сиропусну, на јутрењу послије певања полијелејних псалама „Хвалите имја Господње“ и „Исповједајтесја Господеви“ пјева се још и псалам који слиједи за њима: „На рјеках вавилонских“ (Пс 136) са алилујом. Ову горку пјесму пјевао је народ Божији у ропству вавилонском, гдје их је по допуштењу Божијем однео душманин због издаје вјере Отаца, због одступања од Закона датог од Бога. Ово страшно заточеништво трајало је седамдесет година. За ово вријеме рађали су се и умирали многи људи, смјењивале су се читаве генерације, рађале нове, које никада раније нису видјеле своју далеку домовину, који о њој ништа нису знали.  Међутим, из године у годину, с кољена на кољено, мајке су преносиле својој дјеци ове ријечи: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилијепи језик мој за грло моје, ако те не споменем...“ (Пс 136,5). И ова заклетва на вјерност, ову нада у повратак живјела је у читавом народу. Живио је тим и преживио. Народ је опстао прошавши тежак пут до повратка кући, да би вратио и обновио све што је порушено и изгубљено.
Тако је и син који је издао оца, оскврнио кућу и изгубио се у туђини, исти онај о коме нам је данас прича Бог наш, једном се исцрпио од гријеха.  И као што гријех, обећавајући море наслада, увијек вара, увијек оставља гладним, увијек само ваби, али никада не даје оно што је обећано, тако и власник свињског крда, ђаво, шаље да пасемо његове свиње, али никада не даје никакву награду за труд, никада не задовољава нашу пожуду. Зато што је „лажов и отац лажи“ (Јн 8, 44). Запамтимо како о томе приповиједа јеванђелист Лука: „и он га посла у поље своје, да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше“ (Лк 15, 15-16). И као што је некада народ плакао над својим гријесима „на ријекама вавилонским“, тако је и изгубљени син, који је оставио оца, плакао над далеком, напуштеном кућом „устао и отишао к оцу“ (Лк 15, 20). Зато нас, на прагу Великог поста, окупљајући све нас на дугом и тешком путу покајања, Света Црква пјевањем тужне пјесма, пјесме тјескобе и туге, пјесме изгнанства, сужањства и понижења, подсјећа гдје смо, у каквој смо трагичној изолацији. из вјечног дома нашег, од Бога нашег! Зато три недјеље пред покајничку Четрдесетницу ови жалосни припјеви прате свако богослужење.  И тако, слушајући ову пјесму изгнанства, покушајмо да схватимо да пост није само вријеме ограничења у храни, већ, прије свега, ово је пут кући, ово је повратак Богу, ово је још један покушај да се постане други. Онаквим каквим нас је Бог замислио. Седмица након Недјеље о блудном сину назива се месопусном, зато што се њом окончава једење меса и бива „меса отпуст“, то јест престаје се са једењем меса.