 Крштење Господње, као што знамо, описано је у три синоптичка јеванђеља - по Матеју, Марку и Луки. Међутим у самом тексту Јеванђеља по Јовану нема ништа о самом Крштењу. Ово је и упркос чињеници да је сам апостол био неко време ученик Јована Крститеља и према томе он би био једини директни сведок тог догађаја. Шта је разлог да апостол о томе не говори?
Хајде да због почетника упоредимо један одломак Јеванђеља по Марку са одломком Јеванђеља по Јовану. „И догоди се у оне дане да дође Исус из Назарета Галилејскога, и крсти га Јован у Јордану. И одмах излазећи из воде видје небеса гдје се отварају и Дух као голуб силази на њега. И глас дође с неба: Ти си Син мој љубљени који је по мојој вољи “(Мк 1, 9-11). „ А сутрадан видје Јован Исуса гдје долази к њему, и рече: Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета! Ово је Онај за кога ја рекох: За мном долази човјек који преда мном би, јер прије мене бјеше. И ја га не знадох, али да се јави Израиљу, зато дођох ја да крштавам водом. И посвједочи Јован говорећи: Видио сам Духа гдје силази као голуб са неба и остаде на њему. И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим. И ја сам видио и засвједочио да је он Син Божији “(Јн 1, 29-34). Овде видимо да Јован Богослов, за разлику од апостола Марка (као и Матеја и Луке), само преноси говор последњег пророка Старог завета - његово сведочанство о Христу као „Јагњету Божјем“- док изоставља саму причу о Спаситељевом Крштењу. Да је само четврто јеванђеље сачувано, ми никада не бисмо знали ништа о овом догађају. Па зашто онда, заправо, једини директан сведок Христовог потапања у Јордан не каже ништа о томе у свом Јеванђељу? Чињеница је да је само Јеванђеље по Јовану, како истичу Црквени Оци и савремени библицисти, посебно у односу на друга јеванђеља и по стилу и по структури. То не значи да им је контрадикторно - напротив, текст Јована Богослова их допуњава на један посебан начин. Познато је да је Јован написао Јеванђеље касније од осталих. Јевсевије Кесаријски, антички историчар Цркве, приметио је следеће: ,, Кад су се прва три јеванђеља раширила свугде и дошла до њега (тј. апостола Јована) осећао је дужност да сведочи њихову веродостојност али је приметио да им је недостајао извештај о првим делима Христовим које је он изводи на почетку своје службе, што они заиста нису то поменули... Наводно, они су почели да се распитују код Јована да им да извештај у свом Јеванђељу о времену о којим претходни јеванђелисти ништа не говоре, и о делима које је учинио Спаситељ у то време, наиме, пре утамничења Јована Крститеља“. То се оправдава чињеницом да су из четвртог јеванђеља изостављени многи догађаји које су већ апостоли описали, као што је Крштење Господње. Ипак је апостолов задатак засигурно био шири и значајнији. Користећи се изузетно једноставним и скромним језиком - стручњаци су нашли да је број јединствених речи у овом тексту много мањи него у осталим јеванђељима - он је успео да створи задивљујуће дубок богословски исказ о Христу. Као што је о. Сергеј (Булгаков), богослов и философ, написао, његово јеванђеље је истински и крајње „богословско јеванђеље“. За апостола је било важно да допуни лик Богочовека коју су остали јеванђелисти развили; он је био јако усредсређен на речи свог Учитеља, тако да сваки пажљив читалац овог текста може да искуси оно што чиме је Петар био погођен Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога (Јн 6,68). Штавише, у овом Јеванђељу, апостол даје богословско оповргнуће неких јереси и лажних учења која су већ изникла из хришћанске земље. На пример, он ставља „знак узвика“ у библијској позиву божанске и људске природе у Христу, добро обраћајући пажњу на речи свог Учитеља о Својој божанствености. Да би се супротставио заговорницима савремене заблуде, који су тврдили да прави Месија није Исус већ сам Јован Крститељ, као бивши ученик овог пророка, он наводи у свом јеванђељу речи самог пророка о Христу: Ово је Онај за кога ја рекох: За мном долази човјек који преда мном би, јер прије мене бјеше (Јн 1,30). Касније апостол поново наводи речи Крститеља, наглашавајући његову позицију у односу према Христу: Он треба да расте, а ја да се умањујем (Јн 3,30). Истовремено, Јован Богослов, више него други јеванђелисти, наглашава значај Јована Крститеља у Крштењу Господњем. Последњи старозаветни пророк није био само онај који је потапао Богочовека у Јордан, већ и једина особа која је тајанствено осетила и видела Христа у великом мноштву људи. Тог дана, пише Свети Николај Жички, био је дан Јована Крститеља, човека чију је светост, према учењу Цркве, једино превазишла величанствена и праведна Пресвета Богородица. „Он (тј. Христос) иде полако ка Јордану у гомили. Он не хвата погледе људи, и нико не обраћа пажњу на Њега. Његова појава није тако упечатљива као Јованова, Његова одећа није тако неугледна, а Његов живот није тако ригорозан и строг... Међутим, постоји само један човек међу окупљенима на Јордану који га препознаје и истински га препознаје. То је сам Јован Крститељ. Очи строгог пустињака засијаше од радости, а његове усне заћуташе у том тренутку; Јован заборави на све остале људе који су стајали у води и поред воде. Он упери прст у Исуса и узвикну на милостив начин: „ Гле, Јагње Божје“ (Јн 1,29). Тако је Јован Богослов писао; док је изостављао неке суштинске догађаје јеванђеоске приче, он се често дотицао слике коју су његови претходници насликали, лаганим и прецизним потезима, дајући јој једну нову дубину. „Четврто јеванђеље је јасно приповедано од стране једне особе „сопственим речима“ и „сопственим ушима“, као пише о. Сергеј (Булгаков) „ личним додиром, који ипак не баца сенку на дубоку и суштинску истину божански надахнуте проповеди. Овде (као и у синоптичким извештајима о Беседи на Гори, причама и изрекама) ми немамо толико дословно наведено шта је Христос рекао, већ пре уметничко део и богословље и дубоко знање и изворно дело“. за сајт вјеронаука.нет превела из "Каталога добрих дела" САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Извор |