 Нови завјет почиње Јеванђељем по Матеју. А оно, пак, почиње сљедећим ријечима: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина” (на старојеврејском језику ријеч „бен” (син) може значити не само сина, већ и унука, праунука и, уопште, било којег потомка) ... А затим слиједи списак од четрдесет и два имена предака Господа Исуса Христа (Мт 1,1-17). Спаситељев родослов се налази и у Јеванђељу по Луки (3, 23-38). Док се родослов јеванђелисте Матеја почиње од родоначелника јеврејског народа - Аврама, код јеванђелисте Луке наставља даље и стиже до самог Адама. Обојица јеванђелиста у свом родослову помињу Јосифа, обручника Дјеве Марије – Мајке Господа Исуса Христа. Посљедње недеље пред Божић, на литургији, се чита управо овај одломак из Јеванђеља по Матеју.
Одакле потичу израиљска племена? У Библији постоје пророчанства да ће Спаситељ изаћи из Јудиног кољена. Кољено, једно од племена Израиљевих, потиче од једног од дванаест Јаковљевих синова - унука Аврамовог. Јаков је имао дванаест синова. Дакле, Израиљ је бројао дванаест племена (родова, породица, племена). Библија каже да је Јаков (који је имао и друго име - Израиљ, дато му је од самог Бога Пост 32,28) прије своје смрти позвао своје синове к себи, благословио и прорекао судбину сваког племена. Када је ред дошао на његовог сина Јуду, тада је Јаков изговорио сљедеће ријечи: „Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја, а рука ће ти бити за вратом непријатељима твојим, и клањаће ти се синови оца твојега... Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његовијех онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи“ (Пост 49, 8-12). Јудин потомак био је цар Давид, из чије породице, потичу Богородица и Јосиф. Родослов Спаситеља је савременом неприпремљеном човјеку тежак за читање: изгледа дуг, досадан и потпуно непотребан. Умјесто задивљујућих чуда Христових и Његовог учења, читалац одмах наиђе на ову огромну листу имена. Међутим, није случајно што Нови завјет почиње Исусовим родословом. За хришћанство је родослов Спаситеља од фундаменталног значаја. Зашто? Већ 2000 година траје дебата о томе ко је био Господ Исус Христос? Многи људи су сагласни да је Исус из Назарета заиста историјска личност, а не измишљени херој хришћанске митологије, и поштују Његово морално учење и поштују као великог Учитеља праведности. Али се изнова поставља питање шта је за хришћане срж Јеванђеља и непромјенљиве истине: да ли је Исус сам Спаситељ свијета, којег је Бог обећао Адаму? Зашто су хришћани тако сигурни у ово? За оне који признају ауторитет и важност Библије, старозавјетна пророчанства могу бити важна потврда хришћанске вјере. Библија, написана много прије рођења Исуса Назарећанина, садржи пророчанства да ће човјечанство бити спасено кроз појављивање у свијету Христа или Месије („Помазаника“). Међу њима ће читалац пронаћи „генеалошки“ доказ, који је требало да помогне људима да упознају правог Месију. Бог је, обраћајући се прво Аврааму, а потом и израиљском цару Давиду, предсказао да ће Месија – Спаситељ свијета бити управо њихов потомак. Вјерујући у то, древни Јевреји су крајње озбиљно схватали продужење свога рода. Израиљци су рођење дјетета сматрали Божјим благословом. У свакој породици су се увијек водили родослов. Родословне таблице су се чувале и у породицама и у Јерусалимском храму. Сваки Израиљац је савршено добро знао којем од дванаест јеврејских племена (кољена) припадају он и његови преци. Дакле, дата генеалогија није изазивала сумњу у њену аутентичност – другачије није ни могло бити! - и то је био саморазумљив аргумент. О цару Давиду Давид (вољени – јевр.) је био пастир који је постао највећи цар израиљског народа – рођен је око хиљаду година прије Христа у Витлејему. Постао је познат по бројним војним побједама, а посебно по чувеној побједи над Голијатом, када је изашао на мегдан против, наоружаног до зуба Филистејца, са само једном праћком и именом Израиљског Бога на уснама. Давид је на јуриш заузео јевусејски град Јевус и учинио га престоницом царства Израиља са именом Јерусалим. Давид је владао четрдесет година, под њим је Израиљ постао јака и моћна држава. Аутор је многих молитвених напјева – псалама – који чине основу савременог хришћанског богослужења. Већину псалама написао је Давид, по надахнућу Божијем. Многа су пророчанства о доласку Месије, о Његовом страдању и слави, о томе како ће Спаситељ бити Давидов потомак. А када се поставило питање апостолима, који су такође припадали израиљском народу, да ли да слиједе Исуса, они су прије свега размислили и присјетили се библијских пророчанстава која су им позната од дјетињства, питајући се: да ли је тачно да је човјек по имену Исус из малог града Назарета потомак цара Давида? Христов родослов на ово питање одговара потврдно. Штавише, поријекло Месије од Аврама и Давида је за апостоле било само једно од огромног броја библијских пророчанстава о Месији. За људе који су прихватили Јеванђеље, то је значило да је Спаситељ свијета пред њима. И пошли су за Њим, упркос томе што није завршио посебне вјерске школе, а по занимању је био обичан столар. За прву генерацију хришћана, Исусов родослов је био аргумент. И овај аргумент уопште не престаје да буде релевантан. Људи се и даље окрећу овом и другим библијским пророчанствима како би сами одлучили: да ли је заиста Месија ушао у земљу Израиља прије 2000 година, а не само талентовани проповједник и моралиста? Али јеванђелска лоза има и друге важне сврхе. Прво, у различитим епохама историје хришћанства било је људи који су порицали јединство Старог и Новог завјета. Они су тврдили да је Бог Старог завјета наводно био зао, окрутан и осветољубив. А јеванђелски Бог је добри Бог љубави и праштања. Занимљиво је како се према таквим теоријама осјећао најдоследнији проповедник промјене Старог завјета у Нови, апостол Павле. Без много политичке коректности, све је то назвао „ поганим и бапским гаталицама“ (Тим 4, 7). Најбољи одговор таквим фабулистима је јеванђелски родослов „благога Бога“. То показује да је Бог Старог и Новог завјета један те исти. И друго, прије него што започне причу о рођењу Спаситеља, Јеванђеље се осврће на протекле миленијуме, како је Бог припремио човјечанство за овај догађај. Припремна прича је Стари завјет, а у Јеванђељу су дата само имена. Међутим, у њима се налази читава историја старозавјетног народа који је вјеровао и слиједио Једног Бога, ишао упркос читавом паганском свијету тог времена. Пророчанство Авраамовог сјемена Аврам („узвишени отац“) оснивач је неколико семитских племена, од којих су главни Јевреји (преко сина по имену Исак) и Арапи (преко Исмаила). Аврам је рођен на прелазу из 3. у 2. миленијум прије нове ере у граду Уру Халдејском, на ријеци Еуфрат. У 75. години живота добио је откривење од Бога и заједно са својом супругом Саром отишао је у земљу Хананску (будућу Палестину). Ту је Аврам добио још једно откривење, у којем му је Бог обећао да ће ову земљу дати његовим потомцима (отуда и назив - "Обећана земља"). Господ се много пута јављао Авраму и обећавао да ће кроз његово потомство бити благословени сви народи на земљи. На примјер, једно од ових обећања: „Заиста ћу те благословити и сјеме твоје веома умножити, да га буде као звијезда на небу и као пијеска на бријегу морском; и наслиједиће сјеме твоје врата непријатеља својих. И благословиће се у сјемену твојем сви народи на земљи, кад си послушао глас мој“ (Пост 22, 17-18). И јеврејска и хришћанска традиција сматрају ове ријечи благословом за све народе на земљи кроз Христа, који се мора родити од Аврама. Само хришћани вјерују да је Спаситељ већ дошао – то је био Исус из Назарета. А Јевреји и даље чекају свог Месију. Родослов говори о томе какав је дуг и тежак пут требало да прође човјечанство да би се сусрело са Христом. Овај пут је био и остао тежак, вјерујућег чекају и успони и падови, тренуци истинске духовне радости и застрашујућег безнађа, сусрет са истинском светошћу и очигледном подлости. Главна ствар је ићи. Крај пута је сусрет са Христом. И коначно, посљедња ствар. Јеванђеље је бескрајно дубока књига, са много значења, постепено, умјесто да се одмах отвара за разумијевање. Сви хришћани се труде да је бар мало читају сваког дана и цијелог живота и увијек могу да нађу и стално пронађу у њој нешто што им је релевантно. Зато не треба мислити да је нешто у Јеванђељу непотребно или застарјело. И неколико страница се може преврнути без читања, а понекад је и потребно, али само да бисмо им се једног дана поново вратили. Извор: фома.ру /превод: вјеронаука.нет |