 Свети Јован Крститељ једна је од најзначајнијих личност у јеванђеоској историји послије Господа Исуса Христа. Његову животну историју знамо буквално од тренутка зачећа до мучеништва. Сам Спаситељ о њему говори као о најистакнутијој личности која је икада живјела на земљи: "Међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља; а најмањи у Царству небескоме већи је од њега" (Мт 11, 11). О животу и дјелу Јована не говоре само јеванђелисти. Податке о њему даје нам ауторитативни јеврејски историчар Јосиф Флавије, који пише о Претечи у свом дјелу „Јудејске старине“. Без претјеривања може се рећи да је, прије изласка Господа Исуса Христа на проповијед, Јован био најпознатија и најпоштованија личност Израиља. Његов сурови аскетски начин живота (живио је у пустињи, одјећа му је била груба кошуља од камиље длаке, а храна су му били скакавци и дивљи мед), ватрене изобличитиљне ријечи, чији је главни садржај био позив на покајање, моћ убјеђивање – једном рјечју, сав његов изглед и понашање подсјећали су на приче древних пророка, којих у то вријеме није било триста година у Израиљу. Долазили су му људи најразличитијег друштвеног статуса - фарисеји поштовани у друштву, порезници презрени од свих, војници који су злоупотријебили службени положај. Народ је тражио његов савјет, обраћао му се као моралном и вјерском ауторитету. Јован је, са своје стране, бринуо само о истини Божијој и објављивао је, без обзира на лица и титуле оних којима је била упућена његова проповијед. Фарисеје и садукеје – представнике вјерске и политичке елите древног Израиља – назвао је змијама ("Породи аспидини" Мт 3, 7) и запријетио им гњевом Божјим, и јавно оптужио цара Ирода Антипу да је прекршио заповијест Мојсијеву о прељуби: Ирод је присвојио себи Иродијаду жену свог брата Филипа и почео да живи са њом. Због ове оптужбе, цар је затворио Јована и потом наредио његово погубљење.
Управо у вези са затварањем и погубљењем Јована Крститеља, Јосиф Флавије га помиње у контексту приче о поразу трупа Ирода Антипе од набатејског цара Арете. Овај је од своје кћерке, која је била званично удата за Ирода, сазнао да њен муж жели да је отјера да би оженио Иродијаду. Увријеђен од зета, супротставио му се и побиједио га. Позивајући се на јавно мњење, Флавије Јосиф наводи гледиште да је пораз Иродов Божја казна за погубљење Јована Крститеља. О самом Претечи он пише сљедеће: “Неки Јевреји мисле да је уништење Иродове војске дошло од Бога, и то праведно, као казна за оно што је урадио Јовану, којег су звали Крститељ: јер га Ирод погуби, њега који беше добар човек, и подстицао код Јевреја врлине, како једни према другима, тако и према Богу, и да дођу на крштење; јер је за њега прање водом било прихватљиво, не да би се одстранили греси, него да би се прочистило тело; под претпоставком да је душа пре тога била прочишћена праведношћу” (Књига XVIII (18), глава 5). Ово свједочанство античког историчара у потпуности је у складу са описима службе Јована Крститеља у Јеванђељу. Ријеч „крштење“, која описује обред воденог прања које је чинио Св. Јован Крститељ, а потом и једна од главних светих тајни хришћанске цркве, само је у словенским језицима етимолошки повезана са ријечима Христос и крст. У другим језицима назив овог обреда потиче од ријечи погружење, омивање. У том смислу се ријеч крштење – βαπτισμα, односно умивање у знак покајања – користи у грчком тексту Новог завјета. У црквенословенском и руском преводу Јеванђеља грчко βαπτισμα јавља се као крштење: Јован се јавио, крштавајући у пустињи и проповиједајући крштење покајања за опроштење гријехова (Мк 1,4; уп. Мт 3,1; Лк 3,3). Попут Јосифа, јеванђелисти указују на покајање као важну компоненту воденог прања, а такође дају примјере етичких принципа љубави, милосрђа и правде које је Јован проповиједао: "Родите, дакле, плодове достојне покајања, и не почињите говорити у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да Бог може и од камења овог подигнути децу Аврааму" (Лк 3, 8), а људима који су га питали како да се понашају рекао је: "Који има двије хаљине нека даде ономе који нема; и који има хране нека чини исто тако" (Лк 3, 11). Врхунац службе Јована Крститеља као "женикова пријатеља" (Јн 3, 29) – онога чији је задатак био да припреми људе за појаву Спаситеља у свијету, било је Крштење Господње. Све већа слава о Исусу Христу, који је након погружења у јорданске воде изашао да проповиједа Јеванђеље, почео да чини чудеса, исцјељивао и окупљао око себе многе људе, изазвала је љубомору ученика Јована Крститеља. Одговарајући на њихово збуњено питање о Исусу, Јован је понизно посвједочио себе као Претечу, исповиједио Христа као Сина Божијег и изјавио: "Он треба да расте, а ја да се умањујем" (Јн 3,30). Ово омаловажавање у позадини развоја земаљске службе Спаситеља чинило је садржај посљедњих мјесеци живота Јована Крститеља. Сусрећемо га само једном након што је Христос изашао да проповиједа – када је Јован, чамећи у затвору, послао своје ученике Спаситељу како би се коначно увјерио да је Исус заиста исти Месија, чији је он био Претеча. То није била манифестација неповјерења, већ само људска жеља онога ко није могао својим очима да посматра службу Спаситеља, да се увјери да је Исус Син Божији. Са овим радосним увјерењем, Јован Крститељ окончао је свој живот. Ко је био Јован Крститељ и каква је била његова улога у спасењу човјечанства? Шта је Исус рекао о Јовану? Јован је припремио терен за новозавјетно јеванђеље. Његова мисија Претече Господњег, односно онога који ходи пред Господом, била је позвана да пробуди народ из духовног сна и створи услове за проповијед Господа Исуса Христа, који је дошао да спасе људкси род од гријеха и смрти. Да би прихватили ово спасење, људи су морали да се промијене, односно да се покају – уосталом, покајање у дословном читању није ништа друго до промјена. Зато је позив "Покајте се, јер се приближило Царство небеско" (Мт 3, 2) био главни садржај проповиједи Св. Јована Крститеља. Другим ријечима, рекао је: близу је Царство Небеско, али да бисте ушли тамо, потребно је да се промијените. Овај позив новозавјетног пророка остаје актуелан и данас. Упућен је сваком од нас. Ако га чујемо, тада ће се на нама испунити пророчке ријечи Христове, изречене својевремено апостолима: "Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили" (Мк 9 , 1). Извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет |