Сазнај новости из
хришћанског свијета
Данас Православна Црква прославља празник Обрезања Господа Исуса Христа. Познато је да су, по старозавјетном закону, мушке бебе обрезиване 8. дана по рођењу. Овај обред је симбол завјета (савеза) који је једном склопљен између Бога и патријарха Авраама (видјети: Пост 15, 5; 22, 17). Господ наш Исус Христос се родио у јеврејском народу и зато је морао је да буде обрезан. Али то ипак не објашњава зашто ми хришћани треба да се сјећамо овог догађаја и да га славимо? На крају крајева, било је пуно других јеврејских празника које су славили Христос и апостоли, али који за нас нису значајни, јер ми припадамо и испуњавамо Нови завјет – закон благодати, али не и закон старозавјетних прописа и обреда. За истинско разумијевање значења данашњег празника подсјетимо се ријечи апостола Павла из посланице Галатима: „А кад се наврши вријеме, посла Бог сина својега јединороднога, који је рођен од жене и покорен закону“ (Гал 4,4). Сви смо недавно чули овај израз, пошто је овај текст Апостолског читања за Рождество Христово. Дакле, Богочовјек Исус Христос се, како се каже, потчинио закону. Наравно, говоримо о старозавјетном Мојсијевом закону. Зашто се Месија покорава овом закону? Прије свега, Христос није некакав бунтовник, и није неки револуционар, како су хтјели да Га представе више пута током ових двије хиљаде година. Чак и Његово строго изобличење фарисејства, тј., лицемјерног односа према испуњењу Мојсијевог закона, није бунтовничко, већ поучне природе. Стари закон би се могао прихватити за испуњење са становишта његовог унутрашњег садржаја, који се сводио на љубав према Богу и ближњем: „О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци“ (Мт 22, 40). И то се могло уочити, а авај, често је било, до чисто формалне представе. Као резултат тога, појавило се фарисејско лицемјерје и тврдоглавост срца, које је постало познато. Апостол Павле пише у једној од својих посланица: „Слово убија, а дух оживљава“ (2 Кор 3, 6). Дакле, Христос се добровољно потчињава Мојсијевом закону, а најважнији знак овог потчињавања је обред обрезања. Христос није бунтовник који крши закон, већ његов извршилац, како Он сам каже: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним“ (Мт 5, 17). Међутим, о каквом испуњењу Закона Христос говори? Да ли се заиста ради о свим оним безбројним прописима, чије се испуњавање у то вријеме сматрало знаком побожности? Само Јеванђеље више пута свједочи да ово није испуњење дотичног Закона. Подсјетимо се опет да постоји слово Закона, а постоји и дух, односно дубоки, духовни смисао. А најважнији духовни садржај старозавјетног Закона јесте очекивање Месије-Спаситеља. Господ Исус Христос, разоткривајући фарисејско лицемерје, каже им: „Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о мени“ (Јн 5, 39). Циљ Старог завјета је припрема људе за долазак Спаситеља. Сви симболи, обреди, образи, старозавјетна пророштва на крају се, попут линија, сусрећу у једној тачки – јављању очекиваног Спаситеља. А испуњење Њиме – Господом Исусом Христом – темељних обреда Старог завјета показује да су обећања испуњена. Испуњење обреда Старог завјета од Господа истовремено означава и њихово довршење. Сав – Стари завјет је завршен. Месија је дошао. А испуњавајући обреде Старог завјета, Он тиме показује да није противник Закона, већ испуњавач обећања, а то истовремено значи да наступа Нови завјет. Дакле, обрезање извршено над Божанским Младенцем је истовремено и испуњење и довршење Закона; и симболизује сукцесију завјета. Свети апостол Павле директно указује на припремне функције Старог завјета када пише: „Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да би се вјером оправдали. А када дође вјера, више нисмо под васпитачем“ (Гал 3, 24-25); такође: „Христос је завршетак закона“ (Рим 10, 4). А у посланици Јеврејима исти апостол чак и оштро каже: „А кад вели Завјет нови, први је учинио застарјелим; а оно што застаријева и стари, близу је ишчезнућа“ (Јевр 8,8-13).И ако је у Старом завјету постојао изабрани народ Божији – „сјеме Авраамово“, тј. потомци Авраамови по тијелу, у Новом завјету сваки човјек може постати члан таквог Богоизабраног народа независно од нације. Главни услов за припадност новозавјетном човјечанству није поријекло, већ вјера у Христа: „Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса. Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу. А кад сте ви Христови, онда сте сјеме Авраамово и насљедници по обећању“ (Гал 3, 26-29). Дакле, „сјеме Аврамово“, прави насљедници обећања датих Аврааму од Бога, управо су хришћани. Данас смо на Литургији чули читање из посланице светог апостола Павла Колошанима, у којој апостол, објашњавајући континуитет међу Завјетима, гдје каже „обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим“ (Кол 2,11), подразумијевајући под овим Тајну Крштења. Дакле, старозавјетни обред обрезања био је само праобраз новозавјетног крштења. Уосталом, као што је обрезање било знак припадности богоизабраном народу Божијем – старозавјетној Цркви, тако су и крштење врата у Новозавјетну Цркву. Крштење - то су врата ка Цркви. Зато Крштење укида потребу за обрезањем, будући да је ово посљедње било само праобраз, нека врста сјенке истинског обрезања – „обрезања нерукотвореног“. Али шта значе ријечи «нерукотворено обрезање»“? Обрезање препуцијума симболизује одвајање од човјека онога што му није потребно, што омета његову чистоту. На сличан начин, Крштење се назива и „нерукотворено обрезање", јер се крштењем одсецају човекове оронуле, грешне, нечисте, порочне ствари. И пружа се прилика да се уђе у благодатно сабрање новог народа Божијег, званог Света, Саборна и Апостолска Црква. Таквим образом, показујући преимућство крштења као „нерукотворено обрезања“ над рукотвореним. Старозавјетним, празник Обрезања Господњег својим богослужбеним текстовима припрема нас за предстојећи празник Богојављења или Крштења Господа нашег Исуса Христа. И иако историјски гледано има 30 година између ова два догађаја у животу нашег Спаситеља, за нас је важан њихов сотириолошки смисао, односно везаност за спасење. Ова вриједност се не мјери сатима, недјељама или годинама, већ благодаћу која нам је у пуној мјери дата кроз Господа Исуса Христа: „И ви сте испуњени у Њему“ (Кол 2,10), коме је слава, част и поклоњење увијек и у све вијекове! Амин! Ријеч епископа Силвестра (Стојчева)/ Извор: «Православная Жизнь»/превод: вјеронаука.нет |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
November 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|