 Многи верници са пуно љубави се залажу за молитве које проналазе у молитвеницима. У молитвеницима, ми налазимо збирку молитава које су писане у различито време у прошлости за различите ситуације, делове дана и потребе. У Православној цркви, једна од најомиљенијих књига са молитвама је старозаветни Псалтир. Псалми нам нуде начин за формулисање различитих животних искустава-добрих и лоших- у молитву користећи један веома поетски и темељан језик. Колико је важан Псалтир може се видети и по томе да се Псалми користе у сваком богослужењу и молитвеном правилу. Писане молитве могу бити једна врста зборника мудрости и утехе. Међутим, постоје и они који не осећају да писане молитве у потпуности не одговарају њиховом личном „стању“. За ове људе, спонтана молитва је важан део њихових личних посвећености. Не постоји ништа лоше у спонтаној молитви. Једини опрез код спонтане молитве био би да садржај такве молитве не сме бити у супротности са мишљењима и учењем Православне вере. На пример, нећемо се молити да нас Бог по упокојењу реинкарнира у неку бољу особу јер ми не верујемо у реинкарнацију.
Приступ православних хришћана писаним и спонтаним молитвама треба да буде избалансиран. Наше писане молитве су истинско благо хришћанског унутрашњег сагледавања, неге и вођења. Али у исто време чак и молитвеници нас уче да „издвојимо време да се помолимо Богу сопственим речима...“. Има места за обе врсте молитава, писаних и спонтаних, тако да једне допуњују друге. У јеванђељу Исус нам даје следеће упозорење везано за молитву: „А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени“ (Мт 6, 7). На основу овога, неке групе хришћана уче да Богу нису миле писане молитве; уместо тога, наводе они, све молитве треба да буду спонтане. Међутим, овакво учење нема смисла јер кад погледамо на два наредна стиха у којима Исус даје ученицима одређену молитву којом треба да се служе: „Овако, дакле, молите се ви: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје; Да дође царство твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу; Хљеб наш насушни дај нам данас; И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је твоје царство и сила и слава у вијекове. Амин“ (Мт 6, 9-13). Питање којим се Исус обраћа није питање писане молитве наспрам спонтане молитве, већ је то пре како ми приступамо молитви. „А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 6). Светитељи нас уче томе да постоји двојно значење речи „уђи у клијет своју“. Прво, „уђи у клијет своју“ значи буди неприметан кад се молиш. Не користи молитву да би се правио важан пред другима: „Погледајте ме сви! Ја се молим! Ја сам ТАКО свет!“ Друго „уђи у клијет своју“значи затвори се за све оно што те може одвратити са молитве. Морамо бити пажљиви кад се молимо. Не можемо једноставно брзо изговорити речи молитве а да нам ум лута са једне на другу ствар- наших распореда, песме на радију, приче која се одвија поред нас, синоћне важне утакмице. Морамо се усредсредити на оно што изговарамо. Без обзира на то да ли се молимо користећи речи из неког молитвеника или сопственим речима, суштина је у томе да учинимо све да то радимо на исправан начин. Нико не воли да буде у неком разговору, а да зна да друга особа не обраћа пажњу на њега. Ако се трудимо да тако не поступамо са неким другим људским бићем, онда треба да учинимо све да тако не поступамо ни са Богом. Сасвим једноставно. Он не заслужује ништа мање. Аутор: о. Andrew Jarmus, St. Nicholas Church, Bulgarian Diocese Превела: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ (27. јануар 2019. године) |