 Српска православна црква слави преподобног Павла Тивејског 15. јануара по јулијанском, а 28. јануара по грегоријанском календару.
Подаци о његовом животу су оскудни, али су поучни. Црква га назива “првим житељем пустиње” и “чврстом основом посника” (тропар Прве пјесме канона). Преподобни Павле Тивејски родио се у познатој породици 225 године у граду Тива у јужном дијелу Египта, који се зове Тиваида. Његови родитељи су били хришћани и од раног узраста су су му усадили љубав према Христу. Они су се упокојили када је Павлу било 20 година, оставивши насљедство њему и његовој удатој сестри. Сестрин супруг је пожелио да посједује и његов дио насљедства и пријавио је Павла владару Тиваиде, објавивши његову припадност хришћанима. Древни становници града Тиве су у то вријеме били под влашћу римског императора Деција (249-251), који је сурово прогонио хришћане. Једна од карактеристика гоњења је била и борба са ширењем хришћанства међу омладином, при чему се при мучењима узимала у обзир психологија младих људи. Цијела Тиваида се ужасавала због истанчане суровости мучења. У то вријеме су у Тиви мучена два млада хришћанина. Вијест о њиховој мученичкој смрти навела је Павла на дубоко размишљање. Шетајући улицом са тешким мислима о томе што се десило, а и будући забринут због интрига свога рођака, Павле је срео поштованог старца у Тиваиди, који му је рекао: “Иди у пустињу, и тамо ћеш се спасти”. Павле је оставио имање, блиске људе и отишао ка гори Козлом, гдје је нашао пустињу и извор у њој. Тамо се и населио. Проживјевши 91 годину у пустињи, једући урме и хљеб и молећи се непрестано Богу, упокојио се 341 године. Имао је 113 година. Непосредно прије смрти, свети Антоније Велики посјетио је пустињака и остао са њим до смрти. А када се Павле, како нам се каже у житију, упокојио се на кољенима за вријеме молитве, преподобни Антоније га је сахранио, и узео са собом одежду пустињака и сачувао је као највећу светињу. И иако сам Павле није основао ни један манастир, његов живот је послужио као узор многим савременим пустињацима. |