 У свијету, Георгије Васиљевич Говоров рођен је 10. јануара 1815. године у селу Чернавскоје, провинција Ориол, од оца Василија Тимотијевича Говорова, свештеника, и мајке Татјане Ивановне која је била из свештеничке породице. У осмој години живота (1823.године) кренуо је у Ливенску духовну школу. 1837. године дипломирао је Орловску Духовну Богословију и уписао Кијевску Духовну Академију. из Орловске богословије и ступио у Кијевску богословску академију. 1841. године дипломирао је на Академији са научним степеном магистра, и са јеромонашким именом Теофан. Затим је предавао на Санкт Петербуршкој богословској академији. 1847. године, у оквиру руске црквене мисије, послат је у Јерусалим, гдје је посјетио света мјеста, древне монашке обитељи, разговарао са старцима свете Свете Горе, проучавао списе отаца Цркве из древних рукописа. Овдје је на Истоку будући светац темељно проучавао грчки и француски језик, упознао се са јеврејским и арапским језиком. Избијањем Кримског рата, чланови Духовне мисије су опозвани у Русију, а 1855. Св. Теофан у чину архимандрита предаје на Санкт Петербуршкој богословској академији (СПДА), а затим постаје ректор Олонетске богословије. Од 1856. године архимандрит Теофан био је настојатељ амбасадне цркве у Цариграду, од 1857. године - ректор СПДА. 1859. године посвећен је за епископа Тамбовског и Шацког. Да би подигао јавно образовање, епископ Теофан уређује парохијске и недјељне школе, отвара женску епархијску школу. Истовремено му је стало и до подизања образовања самог свештенства. Од јула 1863. године светитељ је боравио на Владимирском трону. 1866. године, на молбу, повучен је у Успенско-Вышенски скит Тамбовске епархије. Вријеме ккоје би му преостало од богослужења и молитве, свети је посветио је писанњу. Након Васкрса 1872. године почиње да живи као затворник (тј. живи одвојено од свијета, да би се посветио духовним сазрецањима). Тада пише књижевна и теолошка дјела: тумачење Светог писма, превод дјела древних отаца и учитеља, писао је бројна писма разним лицима која су му се обраћала са питањима о неким недоумицама, тражећи помоћ и смјернице. Приметио је: „Писање је неопходна служба Цркве. Најбоља употреба дара за писање и говор је претварање у опомену грешника “.Светитељ је имао дубок утицај на духовни препород друштва. Његово учење је у много чему сродно учењу старца Пајсија Величковског, посебно у откривању тема о старчеству, паметном понашању и молитви. Његова најзначајнија дјела су „Писма о хришћанском животу“, „Добротољубље“ (превод), „Тумачење апостолских посланица“, „Обрис хришћанског морала“; "Мисли за сваки дан у години". Светитељ се упокојио 6. јануара 1894. године, на дан Крштења Господњег. Сахрањен у Казанској катедрали испоснице Вишењскаја. Канонизован 1988. године као подвижник вјере и побожности, који је својим бројним креацијама дубоко утицао на духовни препород друштва, што чада Цркве могу сматрати практичним водичем у питању хришћанског спасења. У једном од многих написаних дјела овог светитеља може се прочитати: ʺУмрли настављају и на земљи да живе, у памћењу живих, својим добрим дјелимаʺ. Припремио сајт Вјеронаука.нет
|