Сазнај новости из
хришћанског свијета
На звоник Храма Светог цара Лазара и свих косовских мученика у Андрићграду данас је постављен крст који је израдила ливница из Врњачке Бање. Протојереј Драган Вукотић рекао је новинарима да ће звоник бити освештан 28. јуна на Видовдан. Он је захвалио кабинету предсједника Републике Српске Милораду Додику, Влади Српске и другима који су помогли изградњу звоника. „Звоник је висок преко 26 метара и већи је за три метра од цркве. У објекту звоника ће бити више садржаја – продавница, пријемни салон, а размишљамо и о винарији из Дечана“, рекао је Вукотић. Он је навео да има још радова које је потребно обавити на цркви и звонику. Храм Светог цара Лазара и свих косовских мученика налази се на Његошевом тргу у Андрићграду и реплика је манастира Високи Дечани. ИЗВОР СРНА На Међународном конкурсу "Дјеца јунаци" у организацији Међународног фонда јединства православних народа, Православног спортског удружења "Свети Срб и ја" и Храма Светог Саве, ученице Основне школе "Вук Караџић" из Требиња Лена Миладиновић и Марија Шараба освојиле су прву награду из калиграфије. Свечана церемонија додјеле награда одржана је 20. јуна 2023. године у крипти храма Светог Саве у Београду. Ове даровите, креативне ученице награђене су двонедељним путовањем на Крф у оквиру образовно-радне екскурзије под називом "Стопама наших предака".
Специјалне дипломе за менторство уручене су и њиховим менторима наставници ликовне културе Сандри Цумбо и вјероучитељици Жанели Пажин. У оквиру пројекта "Стопама наших предака" путовањем на Крф награђен је и њихов школски друг Тадеј Перишић који је освојио треће мјесто на Републичком такмичењу из Православне вјеронауке. Св. Кирило, патријарх александријски (око 376 — 444). Рођен је у Александрији у другој половини 4. вијека за вријеме владавине римског цара Теодосија Млађег. Изучавао је световне науке, укључујући философију, али највише од свега трудио се да стекне знање о Светом Писму и истинама хришћанске вјере. У младости је свети Кирил ушао у скит светог Макарија у нитријским планинама, гдје је боравио шест година под вођством мудрог и побожног старца Серапиона. Његов ујак Теофил, архиепископ Александријски, позвао га је к себи и поставио за ђакона. Кирило је убрзо постао познати проповједник и својим врлим животом стекао је широко поштовање. Послије смрти патријарха Теофила 412. године (385 – 412) једногласно је изабран за патријаршијски престо Александријске цркве и повео је борбу против јереси Новацијана, која се раширила у Александрији. Св. Кирило је почео са највећом ревношћу да испуњава дужности које су му додијељене и чврсто је бранио истине хришћанске вјере. У то вријеме било је много немира и неслагања, понекад од сљедбеника лажних учења, понекад од Јевреја, који су из мржње према хришћанима настојали да изазову нереде у граду. Водио три љуте борбе за свога живота: с јеретицима Новацијанима, с јеретиком Несторијем (презвитер антиохијске цркве, изабран за Константинопољску катедру 428. године) и са Јеврејима у Александрији. Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по Новацијану презвитеру, јересоначалнику. Они су се гордили својом врлином, ходили су обучени у бело одело, забрањивали су други брак и држали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех, нити примати натраг у цркву оне који једанпут отпадну од цркве, па ма се они горко кајали. Кирило њих побиједи и истјера из Александрије заједно са њиховим епископом. С Јеврејима била је борба много тежа и крвавија. Јевреји су се били осилили у Александрији још од почетка, како је Александар Велики засновао тај град. Њихова мржња према хришћанима била је бијесна и смушена. Они су убијали хришћане мучки, тровали, на крст распињали. После дуге и тешке борбе Кирило је успео код цара Теодосија Млађег, да се Јевреји протјерају из Александрије. Његову борбу пак против Несторија, патријарха цариградског, ријешио је Трећи васељенски сабор у Ефесу 431. године. Том Сабору предсједавао је сам Кирило, заступајући у исто вријеме и папу римског Целестина, по молби овога, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије буде осуђен, анатемисан, и од цара прогнан на источну границу царства, гдје је и умро смрћу ужасном (јер му црви разједу језик, којим је хулио Пресвету Богородицу називајући је Христородицом). После свршене борбе Кирил је у миру проживео и ревносно пасао стадо Христово. Представио се Господу 444. године. За њега се каже да је саставио „Богородице Дјево радујсја!“ Свети Кирило је управљао Александријском црквом 32 године, а до краја његовог плодног дјеловања стадо је очишћено од јеретика. Свети Кирило је благо и пажљиво прилазио онима који су својом једноставношћу и незнањем запали у лажну мудрост. Једног старцу, подвижника високог живота, који је погрешно сматрао старозавјетног праведног Мелхиседека (Мелхиседек – цар Салимски, свештеник Бога вишњега, помиње се у Књизи Постања, гл. 14, ст. 18) сином Божјим, светац је замолио да се моли Господу како би открио како правилно размишљати о овом праведнику. Три дана касније, старац је дошао код Светог Кирила и рекао да му је Господ открио да је Мелхиседек епископ и обичан човјек. Процес аутокефалности и црквеног јединства у Сјеверној Македонији коначно је завршен. Наиме на редовном засиједању у пленарном (пуном) саставу, одржаном 20. јуна 2023. године, Свети Синод Македонске православне цркве-Охридске архиепископије (МПЦ – ОА). под предсједавањем Његовог Блаженства Архиепископа охридског Стефана, додијелио је епархије четворици архијереја који су раније чинили Охридску архиепископију Српске православне цркве. Тиме је, коначно, завршен процес интеграције некадашњих епархија Српске православне цркве на територији Сјеверне Македоније. Према јучерашњој одлуци Синода МПЦ, након канонског отпуста епископа, г. Јована, г. Јоакима, г. Марка и г. Давида од стране Сабора СПЦ, МПЦ-ОА их је примила под своју канонску јурисдикцију - Његово Високопреосвештенство митрополит скопски г. Јован (Вранишковски) добио је титулу митрополита крушевског и демирхисарског. Јован (Вранишковски) је већ био епископ МПЦ прије 2002. године, али је изабрао да пређе у СПЦ након неуспјелог покушаја да се у то вријеме зацијели раскол. Митрополит је након тога претрпио године прогона, укључујући и затворске казне, али је са радошћу прихватио зближавање са МПЦ које се догодило прошле године. За дељадровско-илинденску епархију именован је бивши епископ кумановско-полошки Његово Преосвештенство г. Јоаким (Јовчески); За делчевско-каменичку епархију назначен је бивши епископ брегалнички Његово Преосвештенство епископ г. Марко (Кимев), са титулом Епископа делчевско-каменичког; А Његово Преосвештенство епископ г. Давид (Нинов) бивши епископ Стобијски (викар архиепископа Охридског) постављен је за викарног епископа скопске епархије, са титулом епископ дремвицки. Да подсјетимо, Охридска архиепископија СПЦ настала је 2002. године у покушају да се превазиђе раскол у Македонији. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања ових извора orthochristian.com и религија.мк Свети великомученик Теодор Стратилат био је родом из града Евхаит (у Малој Азији, сада Турска) и био је војвода (на грчком - „стратилат“) у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије. у близини Црног мора. Својим побожним животом и кротким управљањем освојио је срца многих, а многи незнабошци, видећи његов врли живот, прихватили су вјеру Христову. Када је о томе глас стигао до цара Ликинија (308-323), савладара цара Константина, стигао је у Ираклију и хтијући да примора Теодора да се поклони идолима. Када је свети Теодор остао непоколебљив, љутити намјесник је наредио да се Христов исповједник подвргне суровим мучењима: шибан је (шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху), разапет на крст, гађан стријелама и најзад посјечен мачем. Током мучења стално је говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Теодор је умро 8. фебруара 319. године. Сматра се заштитником војника који га призивају у помоћ. 8/21. јуна празнује се пренос моштију Светог Теодора из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завјештао свети Теодор при страдању, своме слуги Вару: "Тијело моје", рече, "положи у Евхаити на имању мојих предака". Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе светог Теодора: у мјесту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и дјецом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик светог Теодора. Један Сарацен пусти стријелу и удари лик светитељев у лице. На једанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од стинуле крви. Православна Литургија служена је, у четвртак 15. јуна 2023. године, по благослову Преосвећеног епископа сурожског Матеја (РПЦ), на гробу свете Фридесвиде, игуманије Оксфордске, у Универзитетском Саборном храму Христа Спаситеља. Некадашња манастирска црква, у којој се налази гроб подвижнице, истовремено је и саборна и универзитетска црква. Овај храм припада Англиканској цркви, а дозволу за служење православне литургије дао је настојатељ и каптол англиканске катедрале Христа Спаситеља у Оксфорду (Christ Church Cathedral), наводи се на сајту Епархије сурошке. Богослужење је предводио настојатељ храма Светог Николаја Чудотворца у Оксфорду, протојереј Стефан Плат. На крају Литургије о. Стефан се опростио од оних који су након завршених студија напуштали Оксфорд, а студентима пожелио лијеп и заслужени одмор. Света Фридесвида* је светитељка неподијељене цркве и зато је поштују и православци, и католици, и протестанти. Хиљаду година Света Фридесвида (†735) сматрана је заштитницом енглеског града Оксфорда, а преко 500 година заштитницом Оксфордског универзитета. Фридесвида је живјела у Оксфорду крајем 7. вијека и била је кћерка краљевског гувернера који је владао околним земљама. У младости је постала старјешина заједнице монахиња. Касније је манастир постао двострук – са одвојеним заједницама монаха и монахиња које су се молиле у једној цркви, а посвећен је Пресветој Богородици. Игуманија Фридесвида се прославила својим строгим животом, њеним молитвама су се дешавала бројна исцјељења, а у једном селу у близини Оксфорда и данас се види извор који је избијао из земље њеним молитвама. Литургији су присуствовали парохијани и ученици. Након богослужења, сви су могли да приђу гробу Свете Фридесвиде, чије мошти леже у Саборном храму Христа Спаситеља. Током своје дуге историје, храм је више пута рушен, а у 16. вијеку, током секуларизације манастира, девастиран је гроб светитеља. Житије Свете Фридесвиде Оксфордске (650-735; Frideswitha of Oxford) Света Фридесвида Оксфордска (19. октобар / 1. новембар) рођена је као кнегиња од оца Дидана и мајке Састрите средином седмог века. Васпитавала ју је једна побожна жена, Етелгита. Још као дете, Фридесвида је говорила: „Све што није Бог – то је ништа”. Покушавао је да се њом ожени незнабожачки племић из Мерсије, Етелгар, али је она, са још двије саподвижнице, узмогла да се склони од њега у шумама Бинсија, недалеко од Оксфорда. Етелгар је успео да је нађе, али је ослепео, и тек после покајања и Фридесвидине молитве прогледао. Фридесвида је саздала у Оксфорду манастир на месту где је сада катедрала Крајст Чрч. Била је велика чудотворка. Једном је излечила губавца тако што се прекрстила и целивала га, после чега је несрећник био здрав као одојче. Ипак, решила је да се повуче дубоко у шуме Бинсија, где је себи подигла келију и молитвом извела врутак ( изворчић ) који и данас даје свежу и питку воду. Упокојила се 735. године. Да подсјетимо да је наш свети Јустин Поповић студирао теологију на Оксфорду сам се издржавајући, без стипендије. Отац Јустин је у Оксфорду израдио званично одобрену докторску дисертацију „Религија и философија Достојевског“ у којој је изнио своју критику западног свијета, а која је одбијена усљед идеолошког неслагања докторске комисије (или неких чланова / члана комисије) са ставовима изнесеним у том раду. Без дипломе се вратио у Србију 1919. године. * Фридесвида = грациозна, вјерна Оно што се сада дешава са Украјинском Православном Црквом Московске Патријаршије не може се назвати никако другачије до државни терор, стоји у апелу који је потписало 109 српских интелектуалаца Ми, представници академске заједнице, као и културни прегаоци Републике Србије и српских земаља, изражавамо дубоку забринутост због грубог кршења основних људских права у Украјини. Пре свега, реч је о застрашујућем кршењу уставних норми и закона који гарантују слободу вероисповести. Оно што се сада дешава са свештеницима и верницима Украјинске Православне Цркве, не може се назвати никако другачије до државни терор. Наиме, према подацима заштитника права грађана Украјине, до данас је преко 75 свештеника УПЦ и стотине чланова њихових парохија изложено различитим облицима репресије. Осим спорадичних случајева паљења верских објекта, само у 2022. години, уз нескривену подршку власти, преотето је 250 храмова канонске Цркве. Ове године не само што је настављен него је и интензивиран тај тренд. Управо сада, они који подржавају тзв. ПЦУ, коју иначе не признаје 11 од 15 помесних православних цркава, отимају храмове у Хмелницкој, Черновицкој, Кијевској и другим областима Украјине. Свештеници и верници УПЦ изложени су најразличитијим видовима прогона. Њих не само што застрашују, него их и туку, муче, повређују, трују сузавцем. Подржаваоци “ПЦУ”, често уз асистенцију државних структура, не либе се да користе физичко насиље чак и против епископа УПЦ. Штавише, неке владике су, на основу невешто конструисаних, измишљених разлога, послати у затвор или су стављени под санкције. Ови и други подаци указују на то да је у току добро испланирано темељно уништавање целих епархија УПЦ. Упоредо с тим, широм Украјине регионални и градски савети доносе одлуке о забрани функционисања УПЦ у њиховим регионима. У парламенту Украјине регистровани су предлози закона за забрану Цркве, а 15. маја 2023. године судска одлука је отворила могућност лишавања УПЦ њеног службеног назива и пренос њене имовине на друге конфесије. Украјинска држава не само што није вратила УПЦ имовину, која је бесправно одузета у совјетском периоду, него јој се данас одузима право на коришћење земљишних парцела на којима се налазе њене богомоље. Имајући у виду да живимо у XXI веку, тешко је разумети како су многи у данашњој Украјини, па и у западним земљама, не само равнодушни него и сагласни са нечувеним прогоном верника УПЦ. У исти мах док се у савременом свету пропагирају најразличитија права, многи затварају очи за бол, сузе и крв милиона Украјинаца, који само желе да сачувају веру својих предака. Веру која нема везу са текућим ратом и политичким проблемима између Украјине и Русије. Будући да је наша морална обавеза, као интелектуалаца, да дигнемо глас против неправде, против кршења људских права и нарушавања људског достојанства, позивамо власти Украјине да одмах зауставе прогон православних верника и насилно преузимање храмова УПЦ. Такође молимо официјелни Кијев да обезбеди строго поштовање важећег украјинског законодавства и међународног права у погледу слободе савести и вероисповести. Поред тога, обраћамо се европским институцијама, њеним организацијама за заштиту људских права, као и целокупној светској заједници са позивом да активно ступе у одбрану не само верских него и основних људских права чланова УПЦ. Позивамо их, пре свега, да на критичне тачке, тамо где је прогон већ на делу, пошаљу своје посматраче и помогну у брзом предузимању мера усмерених на прекид прогона и административног притиска на Украјинску Православну Цркву, њене свештенослужитеље и парохијане. На првом месту очувању јурисдикције УПЦ над Свето-Успенском Кијево-Печерском лавром и Свето-Успенском Почајевском лавром, које представљају велике светиње за цео Православни свет. Потписници Апела за одбрану светиња и права верника УПЦ
Поглавар расколничке православне цркве Украјине (ПЦУ) Епифаније (Думенко) „освештао“ је нову „икону“ Богородице „С рукама у руци и са Богом у срцу“, на којој су приказани људи слични Степану Бандери и Роману Шухевичу. О овоме пише Савез православних новинара (СПЖ) који је објаввио одговарајућу слику. У центру „иконе“ је Богородица, а у њеном подножју, према СПЖ, су „браниоци Украјине различитих времена“: козаци и војници Украјинске устаничке армије (УПА) забрањене у Руској Федерацији, као и војна лица оружаних снага земље. „На десној страни иконе су људи који личе на Степана Бандеру, Романа Шухевича и Јевгена Коновалеца. Из отворених извора се зна да су сви били унијати“, наводи се на сајту СПЖ. Напомиње се да је „слика насликана за 104. бригаду територијалне одбране Оружаних снага Украјине“. Бандера је током Великог отаџбинског рата сарађивао са нацистичком Њемачком, док је до 1959. године био на челу Организације украјинских националиста (ОУН, забрањена у Руској Федерацији). На рачун борбеног крила милитаната ОУН - УПА, који су, по имену вође покрета, почели да се називају „Бандеровци“, око 100 хиљада мртвих Пољака, Чеха, Јевреја Западне Украјине. Хиљаде Украјинаца је брутално убијено због одбијања сарадње са националистима. Бандера је учествовао у борбама против Црвене армије. Залагао се за независност Украјине од СССР-а,[сарађивао је и са Британцима и са нацистима. Убијен је у атентату КГБ-а у Минхену. Јевген Коновалец - лик украјинског националистичког покрета 1920-1930-их. Оснивач (1929) и вођа ОУН. Почетком 1930-их (убрзо након што су нацисти дошли на власт у Немачкој), вођство ОУН успоставило је систематске контакте са нацистичким владарима. Коновалетс је лично два пута срео Хитлера. Ликвидирао га је 1938. совјетски обавештајац Павел Судоплатов. Роман Јосипович Шухевич, познат је и под псеудонимом Тарас Чупринка. Командовао је Украјинском устаничком армијом од 1943. до 1950. године. 1941-1943 служио је у оружаним јединицама Трећег рајха. Био је један од вођа масакра Пољака у западној Галицији и Волинији, гдје је убијено око 100.000 Пољака. Званична представница Министарства спољних послова Русије Марија Захарова назвала је "освештавање" иконе Богородице на којој су приказани људи слични Степану Бандери, Роману Шухевичу и Евгенију Коноваљцу сатанизмом. „Освештавање“ иконе која приказује фашисте и ултранационалисте не може се назвати другачије него сатанизмом“, написала је она на свом Телеграм каналу. Она је нагласила је да су „Бандера, и Коноваљец, и Шухевич себе сматрали унијатима, односно у вјерским питањима били су потчињени поглавару католика – римском папи". У овоме се јасно види намјера расколничке „ПЦУ“ да коначно напусти православље, додала је она. „104. бригада територијалне одбране Оружаних снага Украјине саопштава да је иконописац Тимотеј Папирни, који је сада узео оружје у руке, аутор слике“, наставила је Захарова."То се дешава када се вукови крију испод јагњеће коже. Дуго смо то чекали, а сада се десило - мрачне силе су се саме откриле", закључила је дипломата. Припремио сајт вјеронаука.нет Њихова зарада се финансира из доприноса скупштина, али синдикат позива да се стави на располагање додатно централно финансирање. Свештеници Енглеске цркве* најновија су група радника која захтева повећање плата због кризе трошкова живота, јер се са тренутним зарадама сматрају "сиромашним радницима". Више од 2.000 свештеника и осталог црквеног особља окупљеног у синдикату поднело је свој први званични захтев за плату, тражећи повећање годишње зараде за 9,5 одсто, која износи 26.794 фунти. Одбор за накнаде и услове рада позвао је синдикат да по први пут поднесе поднесак о платама и условима живота својих чланова. - Као и сви радници, свештенство Енглеске цркве се бори са кризом трошкова живота. Иако цће многи тврдити да је њихов рад позив, једноставна истина је да су они међу сиромашнима који раде за малу плату - кажу у синдикату, преноси The Guardian. Њихова зарада се финансира из доприноса скупштина, али синдикат позива да се стави на располагање додатно централно финансирање. Истиче се да инвестициони фонд црквених повереника, који подржава рад цркве, вреди више од 10 милијарди фунти. Сам Макинес, свештеник у Хорсхаму и активиста, рекао је: "Читав принцип награђивања свештенства је да вам је дато довољно да будете у стању у којем можете у потпуности да се предате свом служењу и подршци и бризи за своје заједнице, што све више свештеничких домаћинстава тренутно није у могућности. - Захтјеви пастирске службе постају све већи, али ако се људи брину да ли могу да прехране и обуку своје породице, како ц́ ће моћи да дају ту подршку другима - пита се он. Комисија за накнаде даће препоруку Архијерејском савету, који се састаје у септембру, а затим ће дати коначну препоруку Генералном синоду, управном тијелу цркве. Извор: Телеграф Бизнис *Црква Енглеске је државна хришћанска црква у Енглеској и „мајка црква“ Англиканске заједнице. Црква Енглеске одвојила се од Католичке цркве након доношења Акта о супрематији, и данас се одређује истовремено као римокатоличка и протестантска. Републички завод за статистику објавио је коначне резултате Пописа становништва, домаћинстава и станова 2022. године о становништву Републике Србије према етнокултуралним карактеристикама. У табелама су исказани подаци о матерњем језику и вјероисповести према полу, као и подаци о националној припадности према полу и старости – по општинама и градовима. Поред тога, објављене су и табеле у којима су укрштени подаци о националној припадности и матерњем језику, односно подаци о националној припадности и вјероисповести – по регионима. Када је у питању религија резултати прошлпгодишњег Пописа становништва, домаћинства и станова Републике Србије, које је објавио Републички завод за статистику, показали су сљедеће: Хришћана је 86,6% грађана Републике Србије (81,1% су православци, 3,9% су католици, 0,8% су протестанти и 0,9% су лица која су навела да припадају другим хришћанским црквама или су се изјаснила само као хришћани). Послије хришћана, најбројнији су припадници исламске вјере (4,2%). Око 2,5% становника је искористило своје Уставом загарантовано право да се не изјасни на питање о вјерској припадности, док је 1,1% становника изјавило да нису вјерници (атеисти) и око 0,1% да су агностици. Што се тиче категорије "Становништво према матерњем језику и полу" резултати Пописа показали су да је српски језик матерњи језик за 84,4% становника Републике Србије. Поред српског језика, најзаступљенији матерњи језици су мађарски (2,6%), босански (2,2%), ромски (1,2%) и албански (1%). Када се својим ријечима обраћамо Богу или користимо општеприхваћене молитве, ми у њих улажемо своју душу, своја осјећања и искуства. Молећи се у храму или код куће, увијек имамо лично искуство заједништва са Господом. У нама познатим молитвама налазе се ријечи славословља, благодарења, покајања и мољења. Једна од таквих молитава зове се Трисвето или анђеоска химна Пресветој Тројици. Пошто се у овој молитви ријеч свети понавља трипут, она се зато назива такође и "трисвето", "трисагион" (грчки Τρισάγιον) или по свом почетку "Свети Боже". Она гласи овако: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас. Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас. Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увијек и у вијекове вјекова. Амин. Свети и Бесмртни, помилуј нас. Свети Боже, Свети и Крепки, Свети и Бесмртни, помилуј нас"!“ (Крјепки-силни; Бесмртнии - неумирући, вјечни). Одмах можемо примијетити да ова молитва има покајнички префикс. Оваква конструкција молитве није случајна и објашњава се занимљивом историјом њеног настанка. У V вијеку (20 дана прије Васкрса, око 3 сата послије подне 438-439. године) Цариград је погодио снажан земљотрес. Хришћани су одмах схватили да је несрећу послао Бог због њихових гријеха. Уплашени цар Теодосије II (408-450) и народ обратили су се Богу молитвом. Предвођени цариградским патријархом Проклом (434-446), на једној пољани вјерни народ се окупио да би била учињена молитва за престанак земљотреса. Током литије, један благочестиви дјечак је упутио дјетињасту молитву Господу. Изненада, на чудесан начин, био је подигнут на небо, гдје је видио мноштво анђела како пјевају похвалну пјесму Свемогућем: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни". Народ је одмах почео да пјева ове ријечи придодајући на крају: Смилуј се на нас. И гле чуда, земљотрес је истог тренутка престао. У знак чудесног избављења, царица Пулхерија и њен брат цар Теодосије Млађи су царским указом увели употребу Трисветог у богослужење. Историјски је поуздано да су на првом засиједању IV Васељенског сабора (одржаног од 8. октобра до 1. новембра 451. године), након свргавања Диоскора ., сабрани свети оци су пјевали "Трисвето". "Трисвето" је, упркос својој краткоћи и једноставности, веома дубока молитва по садржају. Њен прообраз су биле ријечи из откровења пророку Исаији, када је видио Бога и Анђеле-Серафиме како Му служе, вичући: „Свет, Свет, Свет је Господ над војскама!“ (Ис 6, 3). У овој молитви, Богом називамо прво Лице Свете Тројице - Бога Оца; Крепким - Бога Сина, зато што је Он такође свемогућ, као и Бог Отац, премда је Он као човјек страдао и умро; Бесмртним - Духа Светога, јер Он не само да је и Сам вјечан, као Отац и Син, него и свим створењима даје живот а људима и бесмртни живот. Ријечи „Свети, свети, свети Господ Бог Сведржитељ” из Откривења 4, 8 (надахнуте Исаијом 6, 3) коришћене су приликом богослужења у синагогама током првог вијека, У нешто измијењеној форми, познатој као „Трисагион” или „Трисвето” („Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни”) постале су дио православне Литургије почевши од 5. вијека. Ова пјесма се пјева или чита на свим православним богослужењима, често и по неколико пута. Трисвето најсвечаније одјекује на Литургији, прије читања јеванђеља. Пошто је то молитва Пресветој Тројици, увијек у току читања или пјевања стављамо на себе знак крста, осјењујемо се крсним знамењем. Овом молитвом призивамо милост Божију на нас, молећи Га да очисти наше душе од гријеха и припреми их за сједињење са Њим у Светој Тајни Причешћа. Важно је увијек пазити на изговор Трисветог, тј. не читати га механички као дио молитвеног правила, већ схватити да се у овом тренутку окрећемо пуноћи Божанства – Ипостасима Свете Тројице. Видећи нашу пажњу и ревност за молитву, Господ ће се смиловати не само на нас, него на сав Њему предани народ, као што их је некада спасао од катастрофе у престоници Византијског царства. Како се пјева Трисвето на архијерејској литургији? Пред читање апостола на архијерејској литургији, Трисвето пјевају и појци за пјевницама и свештеници у олтару. Најприје отпјевају појци двапут, па свештеници једанпут (при чему епископ чини знак крста дикиријом, с упаљеним свијећама, над Јеванђељем); онда опет појци једанпут, па свештеници једанпут (при томе епископ чини знак Андрејевог крста трикиријом над Јеванђељем). Потом пјевнице Слава и ниње, свјатиј безсмертниј… , па свештеници Свјатиј Боже у три дијела (при чему архијереј благосиља вјерне дикиријом и трикиријом, уз псаламски стих: Призри с небесе Боже и вижд… (Пс 79,14 -15). Најзад отпјевају појци цијело Свјатиј Боже. За ово наизмјенично пјевање Трисвете пјесме од појаца и свештеника, Св. Симеон Солунски каже: „Стога и изнутра од свештеника и споља од клира и народа пјева се јер Христом постаде једна црква анђела и људи“. Олтар означава небо, свештенство у њему небеску, торжествујућу Цркву (анђеле и свете), а вјерници у храму означавају земаљску, војинствујућу Цркву. Шта се пјева умјесто Трисветог на литургији? И у које дане? – У појединим данима литургијске године, Трисвето се замјењује другим пјесмама. У наредним данима, који су се у прошлости традиционално издвајали за крштење катихумена, умјесто Трисветог пјева "Јелици во Христа крестистесја во Христа облекостесја, Алилуја“ (види Гал 3,27): Божић; Богојављење ; Лазарева субота ; Велика субота; Васкрс и цијеле свијетле седмице ; Духови, (Тројице, Педесетница). На празнике посвећене Крсту Господњем (Воздвижење Часног Крста-Крстовдан и у трећу недјељу Вел. поста -Крстопоклону) умјесто Трисветог поје се „„Крсту Твоме клањамо се Владико, и Свето Васкрсење Твоје појемо и славимо” ("Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и Свјатоје Воскресеније Твоје славим") . Ученици ЈУ ОШ "Георги Стојков Раковски" Бања Лука поклонили се чудотворној икони "Брзопомоћница"18/6/2023
Ученици ЈУ ОШ "Георги Стојков Раковски" Бања Лука посјетили су Храм Светог великомученика Георгија како би се поклонили Чудотворној икони Пресвете Богородице "Брзопомоћница". Извор: АТВ
Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан ЗатворникГоспод је позвао Петра и Андреја и они су одмах, оставивши све, пошли за Њим. Позвао је Он и Јакова и Јована, и они су, такође, оставили све и пошли за Њим (Мт.4,18-24). Због чега су они тако брзо и радо пошли? Због тога што су увидели оно што је боље. Такав је закон у нашој души: сазнавши и окусивши боље, она се одвраћа од лошијег и напушта га. Ту се догађа оно што је касније Господ показао у причама о благу сакривеном у њиви, и о многоценом бисеру. Благо и бисер су вера у Господа и општење са Њим по сили вере. Ми га стичемо још у време крштења. Међутим, због чега ми тако мало ценимо то благо, и зашто га мењамо за ништавности? Због тога што за време васпитања у нас не уносе укус тог блага те оно остаје страно нашем срцу. Срце наше не зна за оно што је боље. Оно зна само за оно што је мање зло или више зло, и на томе заснива свој поглед. То је узрок због кога се неки одазивају и иду кад их Господ зове, док ми, иако звани, бежимо од Њега. Свети Јустин Ћелијски – БесЈеда у НедЈељу 2. по Педесетници 1966. гоД. у манастиру ЋелијеРибари постали ловци људи. Данашње Свето Еванђеље, браћо и сестре, јесте Еванђеље Светих Апостола. Казује нам њихову тајну, шта је то Господ начинио од тих простих рибара галилејских. Чули сте како их Он позива: "Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи" (Мт. 4:18). Ловцима људи, на каквом мору, Господе? Где се то људи налазе? Ми смо обични рибари галилејски, ми ловимо рибе, ево свих мрежа наших, а Ти нас позиваш да будемо ловци људи. Како? На који начин? Где се то, у каквом мору даве људи? У мору смрти. Овај свет, земља сва, то је острво потонуло у море смрти, и ви, ви рибари галилејски пођите за Мном да људе спасавате из тог мора смрти, да им дајете бесмртност и Живот Вечни. Ми, Господе? Да ви, прости рибари галилејски.
И заиста, чуло се и збило се то одмах. Ето, ти прости људи, ти прости Галилејци, како вели Свето Еванђеље, одмах оставише мреже своје, Петар и Андреј, два брата и одоше за Њим. То учинише исто, истога дана, такорећи после неколико тренутака, и два брата, Јован и Јаков, синови Заведеја. И они оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим. За ким идете? Гле, тај Исус из Назарета за којим сте ви пошли још није учинио никакво чудо. То је био тек почетак Његовог рада у овоме свету, а ви идете за Њим, остављате занат свој, мреже, земљу, породице своје. За ким идете? Сада не знамо, идемо, али имамо у срцу неко осећање, неку силу да идемо за Њим, да Га послушамо, нека буде оно што Он хоће од нас. То је оно што нас води, предати се сав Господу Христу, Њему на послушање, себе не слушати, себе згазити, све своје оставити и за Њим поћи. И заиста, три и по године ишли су они за Њим, гледали шта Он ради, испитивали, проверавали: ко је Он, шта је Он, шта то Он даје људима? Они су ишли за Њим, а Он је, како се вели у данашњем Еванђељу, проходио Галилеју и остале крајеве, проповедајући Еванђеље о Царству Небеском и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима. Сваку немоћ и сваку болест по људима (Мт. 4:23). То је Господ! И када су они сами почели силом Његовом, именом Његовим, кад их је Он послао на проповед, да васкрсавају мртве, да исцељују од свих болести, они су онда почели да се убеђују да је Он заиста необичан човек, не неки велики самоучитељ или пророк, већ нешто веше од тога – Господ, Месија, Спаситељ света! И кад се сва Јудеја и Галилеја узбунила, и пита се: Ко је то, ко је тај Исус? Ко си ти, што си дошао, зашто мучиш душе наше, шта нам носиш? Он Сам, Господ, пита ученике Своје: "А шта ви мислите ко сам ја"? Тада Петар иступи и рече: "Ти си Христос, Син Бога Живога", (Мт. 16:15-16) тј. Ти си Спаситељ, Месија, Син Бога Живога. Тиме је откривена сва тајна Господа Христа, сва сила Његова, али у исто време је откривена и сила Светих Апостола. Но и то је било све мало: васкрсавати мртве, исцељивати сваку болест и немоћ по људима, то јесте нешто, али није све. Када је Господ распет, те ноћи побегли су сви ученици од Њега. Сви ти рибари галилејски, који су Именом Његовим васкрсавали мртве, побегли од Њега! Шта сад? Изгубљена је свака нада, они су требали да буду ловци васељене, а гле! Та смрт побеђује Њега, њиховог Учитеља, ено Га на крсту... Издише, умире... али васкрсава и силази међу њих. Они се тада сећају Његовог позива: "Хајде за мном," када су чули и пошли за Господом Христом, и од грешника постали проповедници. Гле, колико је међу светитељима разбојника, бивших разбојника који су се покајали, пошли за Господом Христом кроз веру и љубав и све свете врлине, ишли за Њим и себе изградили као Света божанска небеска бића, небеске људе. Колико је простих људи, колико занатлија, колико земљорадника, колико научењака, колико философа, колико научника чувши позив: "Хајде за мном", пошло за Господом Христом, за крстом, у лађу бесмртности, у Цркву Христову, и искрцали се у Небеске обале, и постали Христови, постали вечни, постали бесмртни. Свима њима Господ даје – шта? Даје Вечни Живот. Даје Вечни Живот кроз Вечну Истину, кроз Вечну Правду, кроз Вечну Љубав, кроз Вечна Божанска Добра којих је пуно Свето Еванђеље, да бисмо се ми научили чинити та дела, те врлине. Ми? Зашто? Када чујемо тај позив: "Хајде за мном", а често се препустимо својим страстима, својим ситним жељама, својим прљавим гресима, а не знамо за Њега. Не реци: та, за мене многогрешног нема Вечне Истине, нисам ја достојан да ми Господ да Вечну Правду, Вечну Истину, Вечни Живот. Коме ти то говориш? Њему, Господу Човекољупцу, Једином Човекољупцу Господу Христу, Њему Који је велике грешнике миловао, Њему Који је великог грешника Закхеја Апостолом начинио, Њему Који је од разбојника Мојсија начинио Светог Мојсија Мурина, Њему Који је од Магдалене – која је била пуна ђавола и бесова, начинио светитељку равноапостолну, коме ти то говориш да Он за тебе нема љубави и да ти неће дати Вечну Истину, Вечни Живот? Хајде за мном! Реши се, пођи за Њим. Видећеш, то је, то је пут радости, и жртва коју ти чиниш, пут монашки, духовног миља, умиљења душе. Све тешкоће које ти доживиш у овоме свету ради Господа Христа, то су тешкоће које те искрцавају на ону обалу, које те кроз калварију и Голготу воде у Васкрсење, у победу над смрћу. Не сумњај! Оставио си мало за Господа Христа. Неки грех свој мали или велики грех, страст своју малу или велику страст, оставио си ма шта, оставио си за Господа Христа и пођеш ли за Њим – ти спасаваш себе! Не њега, Он је Спаситељ! Идући за Њим, идеш за самога себе и тиме чиниш себи вечну корист, вечну правду. Ми себи помажемо, себе чинимо победницима, а Он нам због те велике силе Своје даје ту силу, ту Вечну Љубав и Вечну Правду. Само од тебе и мене зависи да живимо по Његовој великој љубави у овоме сету, да живимо по Његовим еванђељским заповестима у овоме свету, а ви знате те заповести чудне, од оне најмање до оне највеће. Све је то Божански узвишено и свето: не само љубити ближњег свог (Лк. 10:27), не само та заповест испуњава душу миљем, него љуби и непријатеље своје, љубите оне који вас куну, молите се Богу за оне који вас гоне (Мт. 5:44). Гле, ти си хришћанин, ти онда иди за Господом Христом, приљежно. Вели Свето Еванђеље: "Љубав не завиди" (1. Кор. 13:4). Завидиш ли, ти тонеш у дно смрти. Завист – велико море смрти око тебе, душа се дави, спасавај себе из тог мора. Љубав се не надима, не горди, не мисли зло, пише у Светом Еванђељу. Неда ти да у твом уму царује нека мисао зла. Или не трпиш, или чиниш још неко зло дело. О каква страхота! Ти, ти онда ниси са Господом Христом, не чујеш Његов глас дивни и божански: Хајде за мном! Он ти даје силе и моћи да ти заиста избациш из себе сваку злу жељу, сваку злу мисао, да никоме зло не мислиш, а камоли зло да кажеш, да не говорим о псовци. Ти, ти си онда Христов, ти идеш за Њим: Хајде за мном! Не реци: ја сам недостојан. Не, од тебе зависи, све од тебе зависи – да се отресеш свога греха, своје страсти, своје смрти, свога ђавола. Он (Христос) те позива: Хајде за мном. Не мораш поћи за Њим. Гле, све је смртно код тебе! Све је смртно код тебе, све, али Он, Он ће те искрцати на обалу бесмртности. Ти само помисли: Господ је сишао у овај свет ради нас, да би се ми могли спасити са обале смрти. Господ ће ради вере твоје и моје, све Божанско да да теби и мени, да себе спасавамо идући за Њим, од сваке смрти да спасавамо себе, од свакога греха, од свакога ђавола, од свакога зла. То можеш и ти, могу и ја. Не реци: слаб сам. Не, Апостол Павле је имао исту прилику, као и ја и ти. Свети Сава отишао је за Господом Христом, свега се одрекао. Сетите се: царевић, краљевић, сав у сјају, престо га чека, све оставио кад је чуо позив Господа Христа: Хајде за мном! Пош'о за Њим, бацио све! После је он живео осамнаест година у Светој Гори, дан и ноћ проводио у молитви и посту, и гле, шта је постало од Растка краљевића, шта?! Свети Сава, највећи Србин, најбесмртнији Србин, највећи човек Српски, највећи учитељ и просветитељ, највећи војсковођа духовни српски, највећи бесмртни Патријарх Српски – ето ко је постао младић Растко, који је у седамнаестој години напустио све и пошао за Господом Христом. Тај пут тражи, пут тај даје ти – шта? Царство Небеско! Какав богаташ постајеш идући за Господом Христом, и ти и ја и сваки хришћанин! Нема греха који ти Он неће опростити ако пођеш за Њим. Јер пошавши за Њим, ти си пошао у борбу против сваког ђавола, у борбу против сваког греха, прво греха у твојој души, прво страсти у твојој души, прво зла у твојој души. Устани на њега, то је главни непријатељ твој, не спољни непријатељ. Ми обично измишљамо непријатеље око себе, те онај ми је крив, те онај ми не да да постим, те онај ми завиди, те не могу због њега да идем Христу. Не, не варај себе, лажеш себе! Главно је зло у теби, у твоме греху, у твоме среброљубљу. Нећеш да се смириш пред Господом Христом. Погледај, не пођеш ли за Њим, ти си стварно дављеник у мору смрти, ти стално умиреш и иструлићеш сав. Пођеш ли за Њим, ти ћеш се искрцати на обалу бесмртности и стећи Живот Вечни. Све у Цркви Христовој води васкрсењу мртвих. Ево, Свето Причешће које се прима данас, и за време поста, и увек, шта је то? То је васкрсење из свих смрти. Примаш Господа Христа Победитеља смрти – о каква радост! Где си смрти? Где је твоја победа, пакле, ђаволе, где је твоја сила?! Све је ишчезло, свега нестаје. Ти причешћујући се идеш сав у Небеско Царство, само живи достојно Господа Христа, немој да Свето Причешће скрнавиш, враћаш се на старе грехе, на стара зла. Истина, слаби смо људи па се враћамо на старе грехе, али ту је покајање, ту је свемоћни еванђељски васкрситељ, који те може васкрснути свакога дана и сваке ноћи. Пао си у грех, страшан грех и поново пао, стоти си пут пао, устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос (Еф 5,14). То је позив Светог Апостола Савла или Павла. Да, Васкрслог Савла у Апостола Павла. И ти, ти васкрсни себе из мртвих покајањем. Нема греха, нема страсти, нема смрти која тебе хришћанина може победити. Крштен си, причешћујеш се, ту ти је покајање, ту вера, ту милосрђе. Прихвати ма коју од тих светих врлина и она ће те васкрснути из твојих смрти, победити грехе у теби. Господе! Нека свако уво, нека свако људско уво чује твој позив: "Хајде за мном"! Нека све пође за Тобом, да би се све искрцало на лађу Цркве Твоје, у Небеске Светове Твоје, у Царство Небеско. Амин. Митрополит волоколамски Антоније, предсједник Одјељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, састао се 16. јуна 2023. године у Ватикану са папом Фрањом. Папа je, у петак ујутру, отпуштен из римске поликлинике Агостино Гемели гдје је био десет дана хоспитализован. Митрополит волоколамски Антоније је поглавару Римокатоличке цркве пренио поздраве и жеље за што бржи опоравак од стране Његове Светости Патријарха московског и цијеле Русије Кирила. На крају сусрета саговорници су размијенили поклоне-написано је на сајту Московске патријаршије. Митрополита Антонија је у поподневним часовима примио и државни секретар Свете Столице кардинал Пјетро Паролин. Кардинал Паролин је подијелио своја сјећања на сусрет са Предстојатељем Руске Православне Цркве током посјете Русији. Током дужег разговора, који је протекао у топлој атмосфери, разговарано је о широком спектру актуелних питања билатералних односа. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу ових извора: патријаршија.ру и Моспат.ру Универзитет у Кембриџу је објавио и учинио доступним на интернету књигу о томе како је Богородица била приказана у литургијским текстовима Византије (The Virgin Mary in Byzantium, C.400-1000). Књига покрива историјски период од шест вијекова - од 400. до 1000. године нове ере, наводи портал bogoslov.ruу. Напомиње се да аутор дјела „истражује начине на које су писци прилагођавали своје поруке различитој публици, фокусирајући се на три главна књижевна жанра који су прославили Богородицу – химне, бесједе и хагиографију“. Аутор књиге је Мери Канингем (Mary B. Cunningham), је дипломирала компаративну религију на Универзитету Харвард, а затим магистрирала и докторирала из византијских студија на Универзитету у Бирмингему. Од 1984. предавала је на Квинс универзитету (Queen's University -Белфаст, Сјеверна Ирска), Кингс колеџу (King's College -Лондон, Енглеска) и Универзитету у Бирмингему (Енглеска). Године 2006. постала је предавач на Факултету за теологију Универзитета у Нотингему (Енглеска), гдје и данас ради. Мери Канингем води докторске студије из патристике и древне црквене историје. Њено ново дјело доступно је јавности на веб страници Cambridge University Press. Потпредсједница Бугарске Илијана Јотова уручила је, данас 16. јуна 2023. године, предстојатељу Бугарске Православне Цркве, Његовој Светости патријарху Неофиту награду по имену проф. Марка Семова – истакнутог бугарског научника, писца и јавног радника. Церемонија уручивања награде одржана је у салону Софијске митрополије. Међу разлозима за добијање вриједне награде наводи се: „Света бугарска православна црква је вијековима испуњавала судбоносну мисију у историји Бугарске. Њена незаобилазна мисија је и данас неупитна. Патријарх Бугарске православне цркве је увек био духовни и морални стуб нације. Његова Светост Патријарх Неофит обавља ову мисију са изузетним ауторитетом, са надахнутим спојем узвишености и смирења. Његова дубока приврженост хришћанској вјери и нашој светој Православној Цркви, његова огромна лична култура и изузетно мудар говор, људска топлина која свакога дирне, љепота његовог гласа и ријечи, узвишене вриједности које увијек преноси бугарском народу су несумњиво надахнут и инспиративан разлог да добије награду...“. Награду су 2007. године установили Савез бугарских новинара, Савез бугарских писаца, Удружење за очување бугарске нације, општина Априлци и фондација „Проф. Марко Семов“. Њени добитници су пјесник Недјалко Јорданов, историчар проф. Дојно Дојнов, акад. Људмил Стајков и др. истакнуте бугарске личности. Марко Семов је био један од најсјајнијих интелектуалаца модерне Бугарске - страствени патриота, изузетан публициста, писац бриљантног пера и више од 60 томова књижевног и научног дјела. Неке од његових књига сврставају га међу најчитаније бугарске ауторе 20. вијека. Као новинар, Марко Семов је оснивач бугарског телевизијског и радио новинарства. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања више извора: Извор 1, Извор 2 У Талину, у Естонији, у сриједу 14. јуна 2023. године, почела је Генерална скупштина Конференције европских цркава (CEC), организације која окупља представнике 114 помјесних православних цркава (Руска и Српска православна црква су суспендовале своје чланство-примједба аутора), протестантских, англиканских и старокатоличких заједница и више од 40 Националних црквених савјета и организација са Европског континента са партнерским статусом. Римокатоличка црква није члан ове организације, али она сарађује са Конференцијом европских цркава, одржавајући, на примјер, неколико заједничких европских екуменских скупштина. Тема овогодишње 16. конференције, која ће трајати од 14. до 20. јуна 2023. године. је „Под Божјим благословом – обликовање будућности“. Домаћини су Евангеличко-лутеранска црква и Естонска православна црква. Цариградски патријарх г. Вартоломеј је данас, у петак, 16. јуна отпутовао за Талин, како би одржао уводни говор на Генералној скупштини КЕЦ-а. Васељенски патријарх ће се18. јуна, обратити Генералној скупштини на тему: „Који су наши екуменски задаци у будућој Европи?“ Први од четири главна говорника на конференцији биће Светлана Циханускаја, бјелоруска опозиционарка која живи у егзилу након што се кандидовала као противкандитат предсједника Александра Лукашенка на националним изборима. Она ће се обратити Скупштини на тему „Шта Цркве могу да понуде у европском друштву“. Сљедећи је немачки социолог др Хартмун Роса, који говори о „Какав је социолошки контекст Европе“. Као трећи говорник наступиће др Роуан Вилијамс, бивши кентерберијски надбискуп, чија ће тема бити „Како теолошки радимо са нашом улогом у европском друштву“. На крају, Његова Светост Цариградски патријарх ће се18. јуна, обратити Генералној скупштини на тему: „Који су наши екуменски задаци у будућој Европи?“, Конференција европских цркава представља екуменску организацију са сједиштем у Бриселу и она послије Свјетског савјета цркава спада у једну од најзначајнијих и највећих екуменских организација. Организација је основана 1959. године, да би допринијела учвршћивању мира и помирењу након II Свјетског рата. Сваких пет година она организује своју Генералну скупштину. Претходна је одржана од 31. маја до 6. јуна 2018. године у Новом Саду, а прије тога 2013. године у Будимпешти. Конференција европских цркава и њени чланови представљају преко 380 милиона европских грађана и имају за циљ да буду глас вјере у дијалогу са креаторима јавних политика. Скупштина ће изабрати нове чланове одбора који ће управљати радом тијела у наредних пет година. СВЕТИ Синод СПЦ суспендовао чланство СПЦ у Конференцији европских Цркава због пријема у чланство тзв. Православне цркве УкрајинеС обзиром на став СА Сабора СПЦ о непризнавању новоустановљене парацрквене структуре у Украјини, Синод до даљњег суспендује чланство Српске Цркве у односној Конференцији Чланице Конференције европских цркава из Русије и Србије (Руска црква је суспендовала чланство 2009. године). Извор: Conference of European Churches Синод Српске православне цркве одлучио је да суспендује чланство Српске Цркве у Конференцији европских цркава због одлуке да се у чланство прими такозвана Православна Црква Украјине. Конференција европских цркава тренутно „окупља 114 цркава из свих делова Европе и које долазе из православне, протестантске и англиканске традиције“. У одлуци Светог архијерејског синода СПЦ наводи се: „Поводом дописа др Јерена Скова Серенсена, генералног секретара Конференције европских Цркава, од 31. марта 2023. године, којим, између осталог, саопштава да је Управни одбор Конференције, на седници одржаној 24. марта ове године – и поред образложене интервенције коју је представник Српске Православне Цркве у Управном одбору учинио према упутствима Светог Архијерејског Синода – донео позитивну одлуку о захтеву такозване Православне Цркве Украјине за пријем у чланство, обавестити гореименованог Генералног секретара да, с обзиром на став Светог Архијерејског Сабора (сходно одлуци АСбр. 63/зап. 89 од 14. маја 2019. године) о непризнавању ове новоустановљене парацрквене структуре у Украјини, Свети Архијерејски Синод до даљњег суспендује чланство Српске Цркве у односној Конференцији, задржавајући притом право да евентуално буде посматрач у будућим заседањима њених тела и скупова. Следственом томе, Свети Архијерејски Синод потврђује своју одлуку (бр. 1204/зап. 878 од 3. новембра 2022. године) о неупућивању представникâ Српске Православне Цркве на предстојећу Генералну скупштину односне Конференције“, стоји у писму члана Синода епископа Фотија архијерејима СПЦ. Извор: Стање ствари ЗА НовОГ предсЈедникА Конференције европских цркава ИЗАБРАН Архиепископ Тијатире и Велике Британије НИКИТААрхиепископ Тијатира и Велике Британије Никита, изабран је, у понједељак, 19. јуна 2023. године, за предсједника Конференције европских цркава. За потпрједседнике изабрани су бискуп Англиканске цркве др Дагмар Винтер и свештеник отац Франк Копанија из Протестантске цркве у Њемачкој.
Свети мученик Лукилијан и са њим четворица младића: Клаудије, Ипатије, Павле и Дионисије, Света Дјевица Павла Св. мученик Лукилијан живио је у Никомидији током владавине римског цара Аурелијана (270 - 275). Био је идолски жрец до дубоке старости и уживао је велику част. Али Господ Бог, Који жели спасење свима, приведе га својом благодаћу до познања истине. Схватио је празнину идола којима је служио толико година и повјеровао у Христа и у дубокој старости примио свето крштење. Свом душом и свим својим мислима предао се хришћанском учењу. Био је испуњен жарком љубављу према Господу и неустрашиво проповиједао Грцима и Јеврејима о васкрслом Христу. Тада су Јевреји због ширења вјере у Христа пријавили Лукилијана градоначелнику Никомидије, Силвану. Силван је узалуд покушавао да натЈера Лукилијана да се одрекне Христа и врати идолопоклонству. Лукилијан је пред државним властима оптужен да је својим проповиједањем подривао темеље државе и дјеловао као разарач народа. Старца су звјерски мучили, а затим затворили. У исто вријеме тамо су била затворена четири младића: Клаудије, Ипатије, Павле и Дионисије, оптужени за исповиједање вјере Христове. Обрадовали су се кад су видјели Лукилијана. Сви су провели дане и ноћи заједно у разговорима о Богу и у усрдној молитви, припремајући се за свето мучеништво. После извјесног времена изведени су пред суд гдје су показали непоколебљивост у својим хришћанским увјерењима и чврстини у вјери. Били су подвргнути новим мучењима, али Господ је чудесно показао Своју моћ и благодат. Касније су послати у Византију, гдје су осуђени на смрт: четворицу младића убили су мачем, а светог старца Лукилијана разапели су на крст. Подвиг светих мученица посвједочила је света дјева Павле која се посветила служењу онима који су страдали за вјеру у Христа. Достављала је храну затвореницима хришћанима, прала им ране, доносила лијекове и сахрањивала тијела мученика. Дјевиица Павле, сироче од дјетињства, посветила се служењу сиромашнима и страдалима: чинила је добротворна дјела, посјећивала тамнице, тјешила мучене хришћане и превијала им ране. На тај начин је, такође, служила светом Лукилијану и његовим сапутницима, и била је присутна њиховим страдањима, молећи се у свом срцу Богу да подржи Његове слуге. Пратила их је до града Византије и сахранила након њиховог мучеништва. Касније се света Павла вратила у Никомидију, гдје је наставила - као и раније - служити Господу милосрдним дјелима. Због тога је била оптужена, и послије мучења посјечена мачем, примивши од Господа два вијенца: вијенац дјевства и вијенац мучеништва. Мучеништво њихово догодило се у вријеме цара Аурелијана, између 270-275. године. Мошти светог Лукилијана и других са њим налазе се у Цариграду и од њих су потекла бројна исцјељења. У Академији наука и умјетности Републике Српске у Бањалуци вечерас је представљен роман "Рађање оца", 11. књига протојереја-ставрофора Саве Јовића. "Рађање оца" је истинита прича с једне стране, а с друге, роман је свједочанство о гушењу слободе мисли, о апсурдима једноумља у коме је, изнад свега, његован култ личности током комунистичког режима у бившој Југославији. - Роман је дуго настајао, писан је по истинитом догађају, и радња се дешава седамдесетих година прошлог вијека у зеничком затвору. Од 1945. до 1985. године није било дана, а да у затвору није био неко од свештеника, који су у том комунистичком времену били најбољи духовници - истакао је аутор. Представљању књиге у име предсједника Републике Српске присуствовала је гђа Габи Рачић, савјетник Предсједника; у име предсједника Скупштине Републике Српске г. Синиша Видовић, а у име председника Академије наука и уметности Републике Српске њен генерални секретар академик Драго Бранковић. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема овом изузетном догађају присутсвовао је и велики број свештеника Епархије бањалучке, као и бројни културни дјелатници града Бања Луке и заинтересована публика. Свештеник др Драган Шућур је на почетку упознао присутне са биографијом протојереја-ставрофора др Сава Б. Јовића и са његовим укупним стваралаштвом, нагласивши да му је овај роман једанаеста књига. Потом су о књизи веома стручно и надахнуто говорили академик Ранко Поповић, проф. др Душко Певуља, др Небојша Кузмановић у име Архива Војводине из Новог Сада, као издавача, и аутор. Говорећи на представљању романа, академик Ранко Поповић рекао је да је "Рађање оца" питко наративно штиво које испод занимљиве приче чува веома вриједне духовне поуке и подвиге. Поповић је навео да је читајући роман добио одговор на питање какав је положај свештеника у затвору. "Они имају пуне руке посла управо тамо, а свака спасена душа је подвиг над подвизима", истакао је Поповић. Професор Филозофског факултета у Бањалуци Душко Певуља рекао је да се роман чита са будном пажњом и написан је богатим српским језиком. "Судбина главног јунака потврђује да ниједан човјек не треба за себе да каже да је несретан док му не куцне посљедњи час", напомиње Певуља. Издавач романа "Рађање оца" је Архив Војводине, штампан је у два издања по 1.000 примјерака.. Биографија протојереја–ставрофора др Сава Б. Јовића Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић је рођен, од оца Бранка и мајке Савке, на Савиндан 1954. године у Милином Селу, општина Лопаре, БиХ. У родном месту и Корају завршио је основну школу, потом се уписао у петоразредну Богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Војни одсек, 1974. године, прекида му школовање и упућује га у војску у Шибеник где је био петнаест месеци. По одслужењу војног рока, завршава Богословију 1976. године. Исте године, рукоположен је у чин ђакона, а потом и презвитера и службује у Епархији зворничко-тузланској. Дипломирао је на Богословском факултету Свети Василије Острошки у Фочи, а докторирао на Учитељском факултету Универзитета у Београду. Као младог свештеника, 15. маја 1980. године, у 27. години живота, атеистичко-комунистички режим га хапси без разлога, а Окружни суд у Тузли суди без кривице за вербални деликт (чл. 133. КЗСФРЈ) на шест година робије. Ову пресуду, Врховни суд Босне и Херцеговине преиначио је, и изрекао му казну од пет година затвора коју је издржао у зеничком казамату. По изласку из затвора остао је у Eпархији зворничко-тузланској до 1987. године, потом прелази у Панчево (Епархија банатска), где је службовао до 1996. године, када је на позив патријарха Павла дошао у Београд (Архиепископија београдско-карловачка), где га је Свети Архијерејски Синод поставио за свог службеника. Овде је прошао кроз сва административна звања и 2003. године постављен је за главног секретара Синода, а одлуку је потврдио Свети Архијерејски Сабор на свом редовном заседању 2004. године. Поред одговорних дужности које је вршио у Цркви објавио је и следеће књиге: Анђели звериње куће, Записи из зеничке тамнице, Кроз босански огањ, Свитање у предвечерје, Утамничена Црква, Христов светосавац Михајло Пупин, Свети исповедник Варнава, Епископ хвостански, Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, Јеванђељски мотиви у епским народним песмама, Будимо деца светлости, Рађање оца. Неке од ових књига преведене су на енглески и руски језик. Поред поменутих прота је објавио и неколико верско-поучних књижица, као и чланке у црквеним и световним часописима. Држао је предавања по позиву, у Србији и дијаспори. Био је главни и одговорни уредник Календара Црква Српске Православне Патријаршије и двадесет година је припремао мали Календар Српске Православне Цркве. Фондација „Младен Селак” из Београда за књигу Христов светосавац Михајло Пупин 2012. године доделила му је Златну медаљу „Михајло Пупин”. Културно-просветна заједница Србије доделила му је 2013. године „Вукову награду” за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору. Скупштина општине Лопаре (Република Српска) 2016. године доделила му је „Златну значку” за културно и духовно стваралаштво. Епархија ваљевска му је 2017. године доделила орден Светог владике Николаја Жичког за књижевно стваралаштво. Међународни форум словенских и православних народа у Русији за књигу Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији доделио му је 2018. године у Пјатигорску награду „Златни витез”, док му је 2018. године Епархија шумадијска доделила орден Светих мученика крагујевачких за књижевно и духовно стваралаштво.. Културно-просветна заједница града Београда 2018. године му је доделила Изванредни „Златни беочуг” – награду за животно дело. Најмање 81 мигрант се утопио, а 104 је спасено, док се неколико стотина води као нестало, пошто се рибарски брод преврнуо на југу Грчке. Брод је потонуо на око 80 километара југозападно од града Пилоса на Пелепонезу пошто су мигранти одбили помоћ обалске страже. Брод на којем је било далеко више људи него што је то капацитет дозвољавао у односу на величину. Према ријечима миграната, рибарски брод је кренуо из Египта, а затим се зауставио у либијској луци Тобрук прије него што је наставио пут ка Италији. Већина путника су били мушкарци у двадесетим годинама. Националности жртава још нису саопштене. Ово је највећа несрећа са мигрантима у Грчкој од почетка ове године, а привремени грчки премијер Јоанис Сармас прогласио је тродневну националну жалост. Грчке власти ухапсиле су девет Египћана због фаталног бродолома.Ухапшени се суочавају са оптужбама за формирање криминалне организације и илегалну трговину имигрантима. Његово Блаженство Архиепископ атински Јероним II, предстојатељ Грчке православне цркве, изразио је јуче саучешће, рекавши: „Ниједна ријеч не може изразити најдубљу бол који данас осјећам као човјек и као духовник због прераног и трагичног губитка десетина наших ближњих у бродолому у међународним водама код Пилоса...Исту бол данас осјећају сви Грци, који плачу пред неизрецивом драмом ових људи, који су тражили боље сутра за себе и своје породице и бољу срећу, далеко од апсолутног сиромаштва и биједе, богатства заувијек изгубљеног на дну Средоземног мора....Надам се и молим се да Бог подари покој душама невиних жртава. Али такође се надам и молим се да ће данашња трагедија бити и посљедња. Румунска породица из дијаспоре поклонила реплику чудотворне иконе Мајке Божије: Свецарица (Панагија Панданаса) Патријаршијском Саборном храму у Букурешту. Реплика Пантанаске иконе Богородице постављена је прошле седмице у Патријаршијском Саборном храму у Букурешту, гдје ће, по благослову патријарха румунског Данила, остати поред моштију Светог Димитрија Новог, заштитника Букурешта. Икону, насликану у радионицама светогорског манастира Ватопед према оригиналу, поклонила је породица Румуна из Италије. Поклон је њихов израз захвалности за изљечење од рака добијено након молитве код иконе Богородице „Свецарица (Панданаса)“. Породица жели да остане анонимна, О икони Чудотворна икона Мајке Божије – Свецарица, насликана је у 17. вијеку, а налази се у Ватопедском манастиру на левој страни Саборне цркве, на источном стубу који придржава куполу. Према свједочењима давнашњих стараца манастира, са иконом је у вези сљедећи чудесни догађај: младића, једног од поклоника, који је прилазио да је цјелива, истога часа непозната сила бацила је на земљу. Изашавши из храма, тај младић је одмах пошао код старца манастира – исповедио се и рекао да је живео далеко од Бога и да се чак бавио магијом, односно врачањем. Тако је чудесно испољавање Божијег гнева промијенило живот тог младића и од тог тренутка он је постао вјерујући човјек. Икона се прославља 31. августа по новом, односно, 18. августа по старом календару. Чуда Икона Свецарица, има од Бога посебну благодат исцељења страшних обољења од рака. Пружа помоћ за ослобођење од демона који муче човека, као и у одбрани од демонских напада и заштите од враџбина; Тако је мноштво болесника добило исцељење од чудотворне иконе Свецарице (грч. Панданаса). Неколико стотина копија ове иконе израђене штампарски, Ватопедски манастир је послао као знак благослова Руској деци, оболелој од рака. Том приликом калуђери су били смештени на дечијем одељењу Сверуског онколошког центра у Москви. Према сведочењима сарадника центра, за то време се десило неколико чуда: здравље једног дечака који је био на самрти, неочекивано се поправило, он је молио да му се дозволи да узме икону кући и ускоро је добио потпуно исцељење. Св. Еразмо је био родом из Антиохије. Од малих ногу марљиво је служио Господу. У зрелим годинама уздигнут је на чин епископа града Формија (Италија). Током прогона хришћана од стране царева Диоклецијана (284-305) и Максимијана (284-305), свети Еразмо је напустио своју епархију те се повукао и подвизивао се на гори Ливанској седам година. Бог га је обдарио великим даром чуда. Као епископ кренуо је да проповиједа јеванђеље. Св. Еразмо је, такође, дошао у град Охрид, који је тада био дио римске провинције Илирик. Цар је довео Еразма пред Зевсовог месинганог идола (дванаест стопа висок а шест широк) и наредио му да принесе жртву и да се поклони идолу. Св. Еразмо је то глатко одбио, па је цар наредио да га жестоко муче, а затим га бацио у затвор. Али појавио се анђео Божји - као некада светом Петру - и извео га из тамнице. Потом је свети Еразмо отишао у Кампанију да проповиједа, а затим се вратио у град Хермелију и тамо се настанио у пећини, гдје се посветио аскетском контемплативном животу до своје смрти. Умро је почетком четвртог вијека (око 303. године). Пећина са црквом Светог Еразма и данас постоји недалеко од Охрида. У четвртак, 14. јуна по новом календару (1. јуна по старом), у складу са светогорским уставом, извршена је церемонија примопредаје Свете Епистасије, извршног административног тела Свете Горе са мандатом од једне године. Ове године Свету Епистасију води четврта група манастира на челу са Хиландаром. За време свечаног чина, Протоепистат одлазећег састава предао је, у складу са предањском праксом жезал, симбол административне власти на Светој Гори, антипросопу (представнику) манастира Велика Лавра, јеромонаху Никодиму. Представнику велике Лавре, као првом у хијерархији светогорских манастира, припада част да уручује симбол управне власти новопостављеном протоепистату. Током церемоније, после молебана и поклоњења чудотворној икони Пресвете Богородице „Достојно јест“, представник Велике Лавре, јеромонах Никодим, уручио је жезал архимандриту Стефану Хиландарцу, новопостављеном Протоепистату на челу новог састава Свете Епистасије. Ове године њен састав чине о. Стефан Хиландарац, о. Павле Ксиропотамски, о. Никодим Светопавловски, о. Пајсије Григоријатски. За генералног секретара је изабран о. Козма Симонопетријски. У претходном мандату Свету Епистасију су чинили о. Гервасије Ивиронски, јеромонаси Јероним Симонопетријски и Епифаније Пантократорски, као и монах Никифор Филотејски. Чину примопредаје извршне власти присуствовали су представници свих атонских манастира, цивилни гувернер Свете Горе Аристос Касмироглу, представници цивилних власти Грчке, полиције и многобројни поклоници. Извршна власт на Светој Гори је организована на следећи начин:Двадесет светогорских манастира је сврстано у пет група по четири. На челу сваке групе се налази један манастир чији представник сваких пет године даје протоепистата (прота) који је те године на челу Свете Епистасије. Остале чланове Епистасије дају три манастира из групе. Манастирске тетраде изгледају овако: а) 1. Велика лавра 2. Дохијар 3. Ксенофонт 4. Есфигмен б) 1. Ватопед 2. Кутлумуш 3. Каракал 4. Ставроникита в) 1. Ивирон 2. Пантократор 3. Филотеј 4. Симонопетра г) 1. Хиландар 2. Ксиропотам 3. Свети Павле 4. Григоријат д) 1. Дионисијат 2. Зограф 3. Свети Пантелејмон – Русик 4. Констамонит Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп-Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје. Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије – Васкрснице, моје бесмртне дародавке“. Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава“ у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац… Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост. ...настави да читаш
Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше. Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула“ у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет. У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, 31. децембра 1915/1. јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем. Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства. На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920-1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград. Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског универзитета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе. Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског универзитета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског. У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију. По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава“, премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно-васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе. Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха. Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1-9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8-12/1927) отац Јустин издао је у Призрену. Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања. На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско-богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина“. Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот“, изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова. Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце. Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године. По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу). У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство. Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике. Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски универзитет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог универзитета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском универзитету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство“.Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије“. Касније, изабран је за професора догматике. У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве. Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године. Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски. У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница“, „Вера и живот“, „Народна одбрана“, „Духовна стража“, „Црква и живот“, „Весник Српске Цркве“, „Светосавље“, „Хришћанско дело“, „Пут“, „Богословље“, „Идеје“, „Хришћанска мисао“, „Пастирски глас“, „Преглед Епархије Жичке“, „Жички благовесник“… Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски…). Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе. По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ“, проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи. По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948, радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“ (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса). Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти. Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару“ (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке“ (1968, 1969), и четврти у „Православљу“ (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану“ (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник“ у Минхену (1970). Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа. На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих. Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину“, под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа“, Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам“ (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском). Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године. Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе. Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве. Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе. „Човек и Богочовек“, наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света. Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово“. Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово“. Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље. Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља… Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“ Извор: Радио Светигора Смањи проширени текст
Свети мученик Јустин Философ рођен је око 105. године у Флавијевом Неапољу (раније самаријски град Сихем, данас Наблус). Јустинови родитељи, Грци, били су незнабошци. Од дјетињства, светитељ се одликовао дубоким умом, љубављу према науци и горљивом жељом да спозна Истину. Проучавао различита подручја грчке философије: стоике, перипатетике, питагорејце, платонисте - и увјерио се да ниједно од ових паганских учења не отвара пут ка познавању Истинитог Бога. Једном је, шетајући осамљеним мјестом изван града и размишљајући гдје да тражи пут до сазнања Истине, срео старца који је у дугом разговору открио суштину хришћанског учења Јустину и савјетовао га да тражи решења за сва животна питања у књигама Светог Писма. "Али прије свега, - рекао је старац, - марљиво се моли Богу да ти Он отвори врата Свјетлости. Нико не може да схвати истину уколико му сам Бог не да разумијевање, који то открива свима који Га траже молитвом и љубављу". У 30. години свог живота Јустин је примио свето крштење (између 133. и 137. године). Од тада је свети Јустин своје таленте и огромна философска знања посвећивао проповиједању Јеванђеља међу незнабошцима. Почео је да иде Римским царством, сејући свуда сјеме спасоносне вјере. „Ко може објавити истину, а не објавити је, Бог ће судити“, написао је. Јустин је отворио школу у којој је проповиједао хришћанску философију. Свети Јустин је досљедно бранио истину и спасоносност хришћанског учења, убједљиво оповргавајући и паганске философије (као, на примјер, у спору са философом-циником Крискентом) и јеретичке изопачености хришћанства (нарочито, супротставио се учењу Маркиона Гностичког). Отприлике 155. године нове ере, када је цар Антонин Пије (138-161) отворио прогон против хришћана, свети Јустин му је лично предао Апологију (Одбрану) хришћана и хришћанског учења - Птоломеја и Луција, име трећег је остало непознато. У Апологији је доказао нетачност оптужби против хришћана „у име неправедно омражених и прогоњених хришћана“. „Апологија“ је тако благотворно утицало на цара да је окончао прогон. Одлуком цара, свети Јустин је кренуо у Азију, гдје су хришћани били посебно прогоњени, а сам је радосне вијести о царском едикту ширио по околним градовима и земљама. У Ефесу се догодио спор између светог Јустина и рабина Трипуна. Православни философ је на основу старозавјетних пророчких списа доказао истинитост хришћанског учења. Овај спор изнео је свети Јустин у есеју „Разговор са Трифуном-Јудејцем“. Друга „Апологија“ светог Јустина упућена је римском Сенату. Написана је 161. године, недуго након ступања на престо Марка Аурелија (161-180). Враћајући се у Италију, свети Јустин је попут апостола свуда проповиједао Јеванђеље и својом надахнутом ријечју многе обратио у хришћанску вјеру. Када је свети дошао у Рим, завидљивац Крискент, којег је Јустин увијек побјеђивао у расправи, изнио је римском суду многе лажне оптужбе против њега. Свети Јустин је одведен у притвор, подвргнут мучењу и убијен (+ 166). Мошти светог Јустина Философа почивају у Риму. Аутор: вјеронаука.нет на основу више извора а највише азбука.ру |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|