Сазнај новости из
хришћанског свијета
Да би платио робу, скенер једноставно даљински очитава отворен длан особе. Кина је увела WeChat Pay Palm Payment Method, помоћу којег систем скенира отворени длан особе, идентификује га и повлачи неопходну суму са његовог рачуна. О овоме пише marketingtochina. Овај систем је имплементиран крајем маја 2023. године. Користи технологије за препознавање отиска руке и вена за аутентификацију корисника и омогућавање безготовинских трансакција. Прошли су дани ношења новчаника или уноса лозинки - WeChat је промијенио начин плаћања једноставним скенирањем ваше руке. WeChat тврди да је предност њиховог система поузданост, али и хигијена. Ово је посебно важно током пандемије јер нема физичког контакта у процесу обраде плаћања или аутентификације. Погледај видео запис! Шта је WeChat? WeChat је популарна кинеска вишенамјенска апликација за животни стил која служи као платформа за размјену порука и такође повезује људе, услуге и предузећа путем различитих е-трговине и друштвених функција. Поред тога што пружа сличне могућности као Вотсап и Вибер, она је уједно и друштвена мрежа и апликација за плаћање путем телефона. Широко се користи у Кини и широм свијета. Корисници могу да преузму WeChat са Ап Стора (App Store) или Гугл Плеј-а (Google Play). WeChat Pay Palm Payment Method се ослања на напредну биометријску технологију, посебно на препознавање дланова. Овај иновативни метод аутентификације нуди предузећима и потрошачима сигуран и беспрекоран начин за обраду дигиталних трансакција. Прво, дизајниран је да прецизно ухвати јединствени отисак длана појединца помоћу камера високе дефиниције и инфрацрвених сензора. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора Уз присуство Његовог Високопреосвештенства Иринеја, ,итрополита Олтеније, у понедјељак, 12. јуна 2023. године, уприличено је званично отварање симпозијума „Отац Димитрије Станилоје и значај његове теологије у актуелним истраживањима“ на Православном богословском факултету у Крајови. Симпозијум је одржан током два дана, 12. и 13. јуна, и организован је са благословом Његовог Високопреосвештенства и у сарадњи са Митрополијом Олтеније – архиепископијом Крајовском и Центром за теолошка и интердисциплинарна истраживања.„Sfântul Calinic” (CCTISC)“, уз учешће родитеља, професора универзитета. доктора и докторанда теологије са универзитета у Румунији и иностранству. Догађај је одржан у банкет сали факултета. На отварању симпозијума проф. др Николае Разван Стан, декан Богословског факултета, захвалио је митрополиту Иринеју на датом благослову за организовање овог симпозијума, али и свима који су прихватили позив да изнесу реферате на овом скупу: „Сматрао сам да је то дужност. нашег богословског факултета да створи серију дискусија и дебата у вези са значајем теологије оца Димитрија Станилоа (Dumitru Staniloae) у актуелним истраживањима“. Припремио сајт вјеронаука.нет ма основу писања овог извора Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је 12. јуна 2023. године у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини г. Драгана Давидовића, директора Секретаријата за вере Владе Републике Српске, са којим се задржао у срдачном разговору. Темa сусрета је била наставак започетих активности на заштити културног, духовног и историјског наслеђа о коме се брине Епархија зворничко-тузланска. Договорени су наредни кораци око завршетка епархијске ризнице и презентације кулутрно-историјског наслеђа Епархије зворничко-тузланске. Такође је потврђена даља подршка Секретаријата за овај пројекат као и пројекат археолошких истраживања која се спроводе у манастиру Папраћи. Извор: Епархија зворничко-тузланска Његова Светост патријарх српски г. Порфирије честитао је тенисеру Новаку Ђоковићу и НБА звијезди Николи Јокићу, двојици великих имена не само српског већ и свјетског спорта, на историјским титулама. "Браво момци! Бог вас благословио и чувао!" - написао је Његова Светост на свом Инстаграм налогу након побједа Новака Ђоковића на француском турниру "Ролан Гарос" и Николе Јокића који је освојио прву титулу шампиона НБА лиге у историји франшизе са Денвер Нагетсима. Новак Ђоковић је највећи тенисер света свих времена - историју тениса је исписао 11. јуна 2023. године када је освојио 23. грен слем, чиме је постао највећи икада у овом спорту - у финалу Ролан Гароса Ђоковић је побједио Каспера Руда 3:0 у сетовима. Овом побједом Ђоковић је поново заузео прво мјесто на АТП листи. Новак Ђоковић је од 2011. године носилац највишег одликовања Српске Православне Цркве - Ордена Светога Саве првог степена, које је својевремено оценио као "сигурно најзначајније у животу". Никола Јокић, кошаркаш "Денвер Нагетса" и српски репрезентативац, предводио је овај тим до историјског успеха, убедљиво доприневши да "Нагетси" дођу до првог шампионског прстена у најјачем кошаркашком такмичењу на планети, америчкој НБА лиги, као најефикаснији играч на утакмици и најбољи играч финалне серије. Извор: Инстаграм страница Патријарха Порфирија У њемачком граду Фирт, у петак 9. јуна 2023.године, стотине њемачких протестаната присуствовало је проповиједи коју је скоро у потпуности креирала вјештачка интелигенција -ChatGPT. ChatGPT је четбот са вјештачком интелигенцијом који је развио OpenAI. Покренут је 30. новембра 2022. године као прототип, након чега је убрзо привукао пажњу својим детаљним и артикулисаним одговорима у многим доменима знања. У потпуно испуњеној цркви Светог Павла, вјештачка интелигенција замолила је вјернике да устану и одају хвалу Господу, наводи apnews. Чет-бот, оличен у аватару брадатог црнца на огромном екрану изнад олтара, почео је да проповиједа пред више од 300 људи који су се у петак ујутро појавили на експерименталној лутеранској цркви коју је скоро у потпуности креирала вјештачка интелигенција. "Драги пријатељи, част ми је да стојим овде и да вам проповедам као прва вештачка интелигенција на овогодишњој конвенцији протестаната у Њемачкој", рекао је аватар безизражајног лица и монотоног гласа. 40-минутну службу, укључујући проповијед, молитве и музику, креирали су ChatGPT и Јонас Зиммерлеин, теолог и философ са Универзитета у Бечу. Ово је изазвало толико велико интересовање да су људи формирали дуг ред испред неоготичке зграде из 19. вијека сат времена прије почетка. Сам конгрес Deutscher Evangelischer Kirchentag на њемачком језику одржава се сваке две године током љета у различитим мјестима у Њемачкој и окупља десетине хиљада вјерника који се моле, пјевају и разговарају о својој вјери. Они такође разговарају о актуелним свјетским пословима и траже рјешења за кључна питања, међу којима су ове године глобално загријавање, рат у Украјини и вјештачка интелигенција.Ове године скуп се одржава од сриједе до недјеље под мотом „Сада је вријеме“. Овај слоган је био један од приједлога који је Зимерлајн дао ChatGPT-у када је замолио четбота да развије проповијед. Вјерници су пажљиво слушали како вјештачка интелигенција проповиједа о остављању прошлости иза себе, фокусирању на изазове садашњости, превазилажењу страха од смрти никада не губећи повјерење у Христа. „Испоставило се да је то била прилично солидна црквена служба“, рекао је Зимерлајн, готово изненађен успјехом свог експеримента. Читаву "службу"„водили” четири различита аватара на екрану – двије дјевојчице и два дјечака. Неки су одушевљено снимали шта се дешава мобилним телефонима, други су били критични према дешавањима и одбијали су да гласно пјевају за вријеме молитве Господње. Хајдероза Шмит, 54-годишњакиња која ради у ИТ-у, рекла је да је била узбуђена и радознала када је "служба"почела, али каже да како је вријеме протицало: „Није било срца и душе. Аватари уопште нису показивали емоције, нису имали говор тијела и причали су тако брзо и монотоно да ми је било веома тешко да се концентришем на оно што су рекли" рекла је Хајдероза Шмит. „Али можда је другачије за млађу генерацију која је одрасла уз све ово“, додала је. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора Европски центар за византијске и пост–византијске споменике (ЕКBММ) у грчком граду Солуну извршио је рестаурацију и конзервацију фресака у византијској цркви Светог Георгија Побједоносца у селу Курбиново у Сјеверној Македонији. Пројекат је реализован након закључивања споразума о сарадњи који је потписан прије двије године, преноси «Православная жизнь» позивајући се на orthodoxianewsagency.gr. ЕКBММ је предузео израду студије за одржавање и имплементацију пројекта, уз финансијску подршку грчког Министарства културе и спорта. Заузврат, све укључене савремене методе анализе и документовања штета одобрене су у зиму ове године од стране Министарства културе Сјеверне Македоније. Одмах након тога, грчки рестауратори Центра започели су прву фазу поправке, која се састојала у стабилизацији фресака. Напомиње се да ће од јула сљедеће године почети обимна рестаурација зидног сликарства храма, за коју је планирано да буде завршена у року од годину дана. Црква Светог Ђорђа у Курбинову, је једнобродна грађевина, без куполе, са кровом на двије воде. Изграђена је од ломљеног камена и цигле. На фасади постоје трагови фреске ктиторске композиције, иако ктитор ове цркве није познат.која је најзначајнији примјер монументалног сликарства Комнинове епохе (1059–1204), подигнута је 1191. године. Јединствени стил зидног сликарства храма, који је по свој прилици израдио артел од четири сликара, дефинисан је термином „комнински маниризам“. Црква Светог Ђорђа је споменик културе Сјеверне Македоније и под заштитом је државе, као и Унеска. Дана 13. јуна 2023. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини монахе са Синаја и из Хиландара са којима се задржао у срдачном разговору. Архимандрит Арсеније и јеромонах Дионисије са Синаја, у пратњи о. Јустина из Хиландара су се сусрели са Епископом Фотијем на пропутовању, посјећујући светиње Српске Православне Цркве. Извор: Епархијазт Свети апостол Јерма би један од Седамдесеторице апостола. Био је Римљанин, али по рођењу Грк. Живео је крајем 1. вијека. Помиње га апостол Павле у посланици Римљанима: "Поздравите Асинкрита, Флегонта, Ерма, Патрова, Ермија, и браћу која су с њима" (Рм 16, 14).На основу помена његовог имена у Посланици Римљанима може се претпоставити да је припадао хришћанској заједници и да је, можда, био један од њених истакнутих чланова, с обзиром на чињеницу да га апостол Павле назива по имену и укључује међу „браћу“. Али да ли је ово исти Јерма, аутор чувеног дјела "Пастир", или неки други? - тешко је рећи. Неки древни извори идентификују Јерму поменутог у посланици са састављачем „Пастира“, али многи истраживачи, не без разлога, сматрају да су то различите личности. Данас је најважнији извор података о животу и личности Јерме његово сопствено дјело. Није јасно ко су били Јермини родитељи. Очигледно је био роб, а затим ослобођеник. Црквено предање сматра Јерму епископом града Филипима. Према другим изворима био је епископ у Филипопољу Пловдив, што се види из спискова Седамдесеторице апостола који се приписују светом Иполиту Римском и Доротеју Тирском. Св. ап. Јерма је завршио свој живот као мученик. Оставио је врло поучну књигу "Пастир" према откривењима анђела Божјег. По свом садржају Пастир се може подијелити три дијела: пет Виђења, дванаест Заповијести и десет Прича. У „Пастиру“ се о аутору дјела каже се да је живио у Риму за вријеме папе Климента, да је у почетку био богат, да се бавио световним пословима. Јермина супруга била је оштра на језику.Синови су били порочни, нису поштовали родитеље, кршили су Божји закон и пошто није био према њима строг Бог га је казнио губитком богатства ... Збуњен узроцима несреће која га је задесила, Јерма је био просветљен због тога у низу виђења које је имао. Ова виђења и упутства су садржај књиге. Према форми излагања „Пастир“ спада у ред апокалиптичних дјела. Књига је имала толико утицаја да је привремено била укључена као саставни дио Библије, али није ушла у коначни канон Светог Писма. Пастир Светог Јерме- настави да читаш
Због искрене и дубоке побожности њенога писца, због непосредности и живости хришћанске вере и морала у овој књизи, а и због пророчког визионарства у њој о судбини Цркве Божје и спасењу верујућих људи, поједини Оци Цркве убрајали су Јермин Пастир у новозаветни канон Светог Писма, но то мишљење није преовладало. Свакако је о овој књизи најкарактеристичније мишљење Св. Атанасија Великог (из његове 39. Празничне посланице). Пошто је навео канонске књиге Старог и Новог Завета, Отац Правослаља додаје: „Ради веће тачности неопходно је додати још и то да постоје и друге књиге, изван ових, које не спадају у канон, али су од Отаца одређене за читање онима који тек приступају вери и желе да се науче науци побожности”. Међу такве књиге, уз Премудрости Соломонове и Дидахи, Свети Атанасије убраја у Јермин Пастир. По садржају своме Пастир има три дела: пет Виђења, дванаест Заповести и десет Прича. У виђењима су описани догађаји и откровења везани за личност самог писца и почетак његове мисије пророка и проповедника покајања у Цркви, као и о градњи саме Цркве у свету. Пето виђење („откровење") другачије је од прва четири и представља увод у даље Заповести и Приче, тј. у почетак самог Пастира (како то и стоји у старом латинском преводу). У 12 Заповести дају се верско-морална упутства о вери и врлинама, којима је и посвећено највише простора у књизи. Приче пак јесу пророчка симболичка виђења и поређења. Првих осам Прича говори о пројавама моралних правила у хришћанском животу, док девета Прича и не спада у претходне Заповести и Приче (што и сам писац признаје на њеном почетку), него је једно опширно виђење које показује слику грађења Цркве Божје у свету и уграђивања хришћана у њу кроз покајање и духовно-морално усавршавање. (Сликовит приказ овог грађења Цркве дат је у живопису једне старе хришћанске катакомбе у Напуљу). Ипак, ова визија има сличности и повезаности са претходним Причама и несумњиво је дело истог писца. Десета Прича на крају књиге јесте у ствари епилог целе књиге. Данас у науци скоро да није више спорно да Пастир у целини јесте дело једног и истог ранохришћанског писца. Тај писац, који се у књизи назива Јерма и говори о себи у првом лицу, био је раније роб, па је затим ослобођен. Био је ожењен и имао децу, али је према њиховим лошим поступцима и гресима био веома снисходљив и попустљив. Тако, жена га је оговарала и клеветала, а деца напустила, чак и властима доставила, вероватно из страха који их је захватио због насталог гоњења хришћана. Ово гоњење хришћана односи се по свој прилици на гоњење за владе Трајана, почетком 2. века, после чега је Јерма и почео да пише своја прва четири Виђења, у којима се (особито у III,1-2) говори о страдању и мучеништву појединих хришћана за Име Христово, док је остале делове књиге написао нешто касније и изгледа у етапама. Будући раније трговац, богат и ситуиран, а сада одједном поставши сиромашан и уплашен, Јерма се у овом стању присети свога ранијег живота и коначно схвати да је до овог стања доспео због грехова својих и своје породице. Зато сада промени свој живот и искрено се покаје, поставши тако и за друге живи пример и весник спасоносног покајања. Отуда је и скоро цела његова књига испуњена благовешћу о покајању, па је и сам небески Пастир, који му се јавио као Анђео чувар и Анђео откривења, назван у књизи „Анђео покајања”. Јерма у Пастиру заиста је покајник и сведок спасоносности покајања, и још - неопходности свеопштег покајања за све који су у Цркви, укључујући и црквену јерархију. Кроз покајање и веру он постаје карактеристични ранохришћански оптимиста, који на крају доживљава да види и искрено покајање своје породице, чиме се подвлачи тесна повезаност и солидарност и јединство целокупне хришћанске заједнице. На личном примеру себе, као обичног слабог човека, Јерма сведочи и проповеда човекољубље Божје и спасоносност покајања и новог живота у Цркви Христовој, а то је и порука читаве његове књиге. Јерма је првенствено етичар, моралиста, учитељ и поборник хришћанског моралног живота. Као такав он, разумљиво, усваја и неке елементе јудејске и јелинске традиције (као нпр. из кумранског „Приручника дисциплине” или из питагорејског учења о врлинама). Но Јерма је и првохришћански харизматик и његов Пастир је својеврсна хришћанска апокалипса (како се и назива пета визија у књизи), која неретко подражава III (односно IV) књигу Јездрину. Наравно, Јерма употребљава и Свето Писмо Старог и Новог Завета, али га скоро никада не наводи дословно, као што је то чест случај међу првохришћанским харизматицима и пророцима (нпр. у Дидахи, код Св. Игњатија Антиохијског и других). Јерма није био свештеник ни епископ у Цркви, већ надахиути харизматик. Он, међутим, поштује и прихвата црквену јерархију, али има слободу сина Божијег у Цркви и зато опомиње и црквене пастире на покајање. Јерма је више моралиста него богослов и зато његово богословље и није ни довољно јасно ни разрађено. (Његова Христологија ближа је можда јудеохришћанству неголи Апостолу Павлу или Јовану). Он је прост али надахнут харизматик у Цркви, и зато је за њега главно жива вера и простодушна врлина, но оне су тесно повезане са реалношћу Цркве Христове. У том смислу, у Јермином Пастиру имамо сасвим другачији став о харизматичким даровима и дисциплини у Цркви него што је то случај код његових нешто млађих савременика, ригорозних и антицрквених Монтаниста. Реалност Цркве Божије управо и јесте оно што је главно у целокупном виђењу и учењу Јермином. Он говори о вери и врлинама, о братској солидарности свих људи, он сведочи о покајању и мучеништву, али је окосница његове књиге Пастира иесумњиво план Божанског спасоносног домостроја који је Црква. Црква Христова и као предвечна замисао Божија и као садашња стварност у свету, тј. као живи организам верних људи Божијих у свету, а такође и као есхатолошка заједница светих у Духу Божијем. Живо осећање реалности Цркве Христове у свету и осећање активног присуства Духа Божијега у њој јесте оно што представља потку (потке – попречне нити при ткању, прим. уред.) и основу ове чудне првохришћанске књиге. Пастир Јермин сведочи такође о једном, од најранијих времена присутном искуству хришћанском, које важи и за прве и за све касније векове живота Цркве у свету, а то је да у Цркви, као простору живог живота и слободе, људска опуштеност и нехат, разлењеност воље и ослабљење моралног подвига, и све друге разне слабости и грешности људске, имају сталну потребу у оживљавајућем и препородитељском дејству благодати Божије у Цркви, јер без Духа Божијег у људима, и без духоносних људи Божијих, нема ни Цркве ни Хришћанства. Отуда је у Јермином Пастиру толико и наглашена потреба покајања, као свагдашњег предуслова поновног оживљавања у члановима Цркве живота у Духу и Истини, живота истински хришћанског, духоносног, богочовечанског. Ово је и био разлог због чега су Хиландарски оци и препоручили поновно издавање ове првохришћанске књиге за наш народ данас. До сада су постојала два српска превода: један са грчког (проф. Димитрије Алексијевић: ПАСТИР ЈЕРМИН, у „Гласник Православне Цркве у краљевини Србији”, год. 7 (1906), св. 9-12 и год. 13 (1912), св. 12-19, но без 4 параграфа 9. и целе 10. Приче) и други са руског превода (јером. Дионисије Миливојевић: ПАСТИР Св. ЈЕРМЕ, издање у свескама П. Н. X. Заједнице у Крагујевцу, 1931, бр. 1-4). Оба ова превода показују се данас незадовољавајућим и зато смо приступили новом преводу са грчког оригинала (по тексту најновијег критичког издања R. Јоlу-а, HERMAS: LE PASTEUR. Introduction, texte critique, traduction et notes, „Sources Chretiennes”, No53bis, ed. Cerf, Paris 1968). Ово критичко издање приређено је према једином познатом комплетном рукопису из 14. века (из манастира Григоријата, а сада у Атинској библиотеци), затим по Синајском кодексу из 4. века (садржи текст само до 4. Заповести) и бројним папирусима, од 3. до 6. века, који садрже мање одломке. Грчком тексту до данас недостају последња четири параграфа девете и цела десета Прича (постоје само три краћа фрагмента), па је превод тих делова извршен са старог латинског превода (из 3-4. века). При овом нашем преводу имали смо пред собом француски, руски и досадашња два српска превода. На крају, неколико наших пропратних примедаба уз иначе прост и разумљив текст ове првохришћанске књиге можда ће бити од користи њеним читаоцима. И у њима, а и овде, желимо још једном да истакнемо целовитост Јерминог првохришћанског верскоморалног лика и етоса, целосност (=цело-мудреност) једног искреног црквеног и духовног хришћанина, за кога, зато, највеће зло јесте двоједушност, тј. сумња, дволичност, расцеп у одиосима према Богу и према људима у свим доменима живота, од чега исцељује свецело благодатно покајање, које се зато у Пастиру препоручује као „велика разумност”. Другим речима, писац Пастира целокупним својим и животом и речју подсећа хришћане свога времена, а и хришћане свих времена, на оно чиме је почело, и увек почиње, истинско Хришћанство: „Покајте се и верујте у Јеванђеље”. Јеромонах Атанасије смањи проширени текст
Нејединство архијереја Кипарске православне цркве се продубљује због њиховог односа према такозваној „Православној цркви Украјине“. Тако је новоизабрани митрополит Пафоса Тихик (Врионис) одбио да учествује на Светој Архијерејској Литургији одржаној 11. јуна 2023. године у граду Никозији, на којој је, између осталих ,поменут „митрополит кијевски“ Епифаније Думенко, преноси cyprustimes.com. С тим у вези, Његово блаженство Архиепископ кипарски г. Георгије је изразио ријешеност да спријечи нејединство међу кипарским јерарсима. „Митрополит пафоски Тихик треба да прими поруку од свијета и од свих нас, а ја сам одлучан да не дозволим раскол у Кипарској цркви“, увјерио је архиепископ Георгије. У коментару новинарима, Његово Блаженство је став митрополита пафоског Тихика описао као „дјетињаст“, наводећи да је поменуо Епифанија приликом његовог освећења. Оцјењујући садашњу ситуацију, Архиепископ Георгије је изразио жаљење због чињенице да то постаје проблем за Кипарску православну цркву. Истовремено, Његово Блаженство је изразио ријешеност да се овом питању стане у крај, јер, према његовим ријечима, чланови Светог Синода у великој већини имају супротне ставове. Раније је митрополит Морфски Неофит изјавио да кипарски јерарси не желе да служе са „епископима“ „ПЦУ“, јер их сматрају расколницима. Због тога он није присуствовао устоличењу архиепископа кипарског Георгија 8. јануара 2023. године, јер ће, како је тада наведени у Митрополији морфској „радије остати у својој скромној келији у молитви, колико за Његово блаженство Архиепископа кипарског τолико и за Његово блаженство Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, који трпи искушења“. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора Преподобни Исакије живио је у 4. вијеку положивши монашке завјете и подвизавајући се у пустињи. Поријеклом је „са истока“ највјероватније из Сирије. Током владавине цара Валенса (364 - 378), ревносног присталице Аријеве јереси, почео је прогон православних. Прихвативши крштење од аријанског епископа Евдоксија, Валенс му се заклео да ће прогонити Православље свим средствима и одржао је своје обећање. Његова тринаестогодишња владавина била је стални прогон православних. Издао је декрет према којем ће сви, не штедећи било које године, пол или ранг, бити приморани да прихвате аријанизам, а противници да се казне смрћу. Прогон је био посебно жесток у Цариграду, гдје су све православне цркве затваране и рушене а неке претворене у стаје. Сазнавши за прогон, преподобни Исакије напустио је пустињу и дошао у Цариград да утјеши и ојача православне. Његове ријечи охрабриле су и ојачале прогоњене, јер је Исакије био пун мудрости и благодати. Дубоко је оплакивао судбину православних и молио се Богу да окрене царево срце и усади му милост и правду. У то вријеме, варварски Готи, који су живјели дуж Дунава, ратовали су против царства. Заузели су Тракију и упутили се ка Цариграду. Када је цар Валенс са војском напуштао престоницу, преподобни Исакије се, окрећући се цару, гласно узвикнуо: „Царе, отвори цркве православнима, а онда ће ти Господ помоћи!“. Али цар, не обраћајући пажњу на његове ријечи, самопоуздано је наставио својим путем. Три пута је преподобни Исакије поновио свој захтјев и пророчанство. Бијесни цар је наредио да преподобног Исакија баце у дубоку јаругу обраслу трњем. На дну јаруге налазила се мочвара, из ње се није могло изаћи. Али преподобни Исакије је уз помоћ Божију остао жив, изашао је, сустигао цара и рекао: „Хтио си да ме уништиш, али свети Анђели су ме извели из понора. Слушај ме, отвори цркве православнима и побиједићеш своје непријатеље. Ако ме не послушаш тада се нећеш вратити жив, већ ћеш изгорјети у огњу“. Цар се зачудио храбрости старца и нареди својој пратњи Сатурнину и Виктору да узму преподобног Исакија и задрже га у затвору до његовог повратка. Убрзо се пророчанство светитељево обистинило. Готи су побиједили и почели да гоне грчке војнике. Цар се, заједно са својим аријанским заповједником, склонио у шталу са сламом и нападачи су их спалили. После вијести о царевој смрти, преподобни Исакије је пуштен и почели су да га славе као Божиег пророка. Када је свети цар Теодосије Велики (379 - 395) изабран на престо, он је, по савјету Сатурнина и Виктора, позвао старца код себе, упознао га са великом чашћу, затражио свете молитве и испунио сва његова упутства. Протјерао Аријанце из Цариграда и вратио цркве православнима. Преподобни Исакије је желио да се врати у пустињу, али Сатурнин и Виктор су га молили да не напушта град и да га заштити молитвама. На периферији Цариграда саградили су мјесто за живот за светитеља, гдје су му се монаси окупљали. Тако је настао манастир,у којем је игуман и духовник био преподобни Исакије. Такође је хранио лаике, и много помагао сиромашнима и невољницима. Дошавши у дубоку старост, преподобни Исакије је преподобног Далмата (датум слављења 3. август) учинио игуманом, по чијем jе имену касније та обитељ назваna Далматска. Преподобни Исакије је умро 383. године. Мошти светог Исакijа положене су у цркви „Светoг првомученика и архиђакона Стефанa“ у близини далматског манастира. Дана, 8. јуна (26. маја) 2023. године, на дан успомене светих апостола Карпа и Алфеја на вечерњем богослужењу, Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, митрополит дабробосански, замонашио је по чину мале схиме Данила Дувњака, искушеника манастира Добрунска Ријека код Вишеграда давши му монашко име Тихон, по светом Тихону Задонском. Овом чину, осим монаштва митрополије, присуствовали су и многобројни гости, прије свега из Илијаша и Подлугова, у којем је 1977. године рођен новозамонашени монах Тихон. Отац Тихон је 1995. године као и многобројни Срби из Илијаша и других мјеста Сарајевског поља са родитељима и родбином избјегао из Илијаша. Као избјеглица у Семберији завршио је Средњу електротехничку школу у Бијељини. Жудећи за духовним животом и тражећи мир у овом немирном свијету, а прије свега тражећи спасење у Христу Господу, отишао је на Свету Гору, у манастир Хиландар, у којем је као искушеник манастира провео неколико година. Из манастира Хиландара дошао је у хиландарски метох код Београда, манастир Сланци. На приједлог Високопреосвећеног Господина Хризостома дошао је у манастир Добрунска Ријека у којем је вечерас примио монашки постриг. Извор: сајт Митрополије дабробосанске Хришћанство нас учи одговорности - за очување вере, али и одговорности за себе, своје ближње, своју земљу, каже патријарх московски и целе Русије Кирил "Хришћанство нас учи одговорности - за очување вере, наравно, али и одговорности за себе, своје ближње, своју земљу. Данас је та одговорност посебно актуелна због онога што се дешава у суседној држави и онога што се данас дешава на раскрсници односа Русије са западним светом", рекао је руски патријарх на освећењу Саборног храма Благовештења у Тјумену. Према његовим речима, истина је на руској страни. "Шта би требало да буде наш одговор? Прво, не треба да се плашимо ничега. Морамо схватити да је истина на нашој страни. А ако је истина, онда страдање за истину није грех, већ је, напротив, спасоносно. Шта је страдање? Не да се повучемо и предамо, већ да заиста одбранимо те позиције – политичке, духовне, то треба бранити данас", додао је. Поглавар РПЦ је позвао све да се моле за Русију и за њеног врховног врховног команданта, "православног човека који је храбро преузео одговорност за све што нам се данас дешава". Извор; РТ Његово преосвештенство владика Бихаћко-петровачки Сергије, у Шипову је освештао четири звона која ће бити подигнута на звоник храме Светог великомученика Димитрија, у овом мјесту. Градња храма почела је прије пет година Погледај видео запис за више информација! Недјеља свих светих (грч: Αγίων Πάντων), прва недјеља послије Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим Светима (иза Педесетнице, почињући од 1. недјеље, тј. недеље свих светих означавају се недјеље са седмицама бројем 1-32). Недјеља свих светих је хришћански празник, када поштујемо успомену на све свеце без изузетка, знане и незнане. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена. Успомену свих светих слави се иза недјеље Силаска Св. Духа зато што су се апостоли, након Силаска Св. Духа, снабдевени силом Св. Духа, разишли по цијелом свијету да проповиједају јеванђеље из чије су проповиједи као изданци и светитељи Цркве Христове, који се за нас моле. Од понедјељка након Недеље свих светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних апостола Петра и Павла 29. јуна/12. јула. Прво чврсто свједочанство о празнику Свих Светих односи се на одломак из омилије светог Јефрема Сиријског, који говори о празнику „у знак сјећања на мученике читаве васељене“ 13. маја 373. године у Нисибису (данас Нусајбин, Турска) и Едеси (данашња Урфа, Турска), а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886-912), види се да се успомена на све свете празновала послије Недјеље Свете Педесетнице. Знамо, да се још у вријеме Светог Јована Златоустог, славила се успомена свих светих мученика у недјељу послије Духова. Празник Свих светих коначно је успостављен током 6. вијека, као што се помиње 535. године. У 9. вијеку западна црква је усвојила празник Свих светих, а коначно га је установио папа Гргур IV (827- 844). Прочитај "БЕСЕДА У НЕДЕЉУ СВИХ СВЕТИХ" Епископа Атанасија (Јевтића) Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме, да је овај свет створен да постане Царство Божје (из Бесједе преподобног Јустина ћелијског у недјељу свих светих). У присуству великог броја вјерника, на храму Свете Великомученице Марине-Огњене Марије у Ћукалима, у суботу10.јуна 2023. године, освештена су два звона и служена је прва Света архијерејска литургија у новосаграђеном храму. Свету архијерејску литургију ислужио је Његово Преосвештенство епископ бањалучки Јефрем уз саслужење јеромаонаха Филарета из манастира Осовица, протојереја Жељка Сарића из Српца и протођакона Радојице Жаграна из Бања Луке. Кума великог звона, чији дародавци су домаћице Ћукала, је министарка финансија у Влади РС Зора Видовић, а дародавац и кум малог звона је професор др Миленко Крајишник, предсједник Фискалног савјета РС и декан Економског факултета у Бањалуци. Обраћајући се присутним вјерницима, парох ножички др Живко Илић је рекао да је саборна молитва оплемењује сваког човјека, живоходајућу икону Божију, непоновљиву личност тако што га поучава чињеници да кад је прво име Божије буде добро послије. ,,Тако су и неимари овог храма у Ћукалима, храма посвећеног Светој Великомученици Марини-Огњеној Марији заштитници овог храма и мјеста почињали и завршавали сваки свој радни дан, јер без Бога ни преко прага. Прије три године и седам мјесеци, тачније на обновљење Храма Светог Великомученика Георгија- Ђурђиц, 2019.године освештали смо темељ за овај нови храм. Све свјетске цивилизације кроз историју су имале и данас имају личне особености по којима их други народи свијета препознају. Православни Срби гдје год да су настањени, да ли то било у отаџбини или у дијаспори, осим светих храмова као домова Господњих и мјеста молитве других знакова распознавања немају”, рекао је свешеник Илић и додао да се народ данас сабрао поводом освештања звона и служења прве Свете литургије. ,,Улога звона је била и биће да вјерне позивају на молитву, упокојене оплакују, муње и градоносне обалке разгоне. Тамо гдје се чују црквена звона тамо постоји жива црква, баш као што српски гуслар на најсуптилнији начин гради симбиозу ова два вјесника живота у Срба – црквених звона, духовног вјесника живота у Срба и истинитог, и гусала-ризнице наше националне историје”, рекао је Илић и захвалио свим вјерујућима који су помогли изградњу овог светог храма и истом мјером који нису одмагали, јер су и они тако помогли, јер, како каже, са Црквом Божијом је свако ко против ње није, те је захвалио и епископу бањалучком што је дошао да освешта звона. Након освештења звона и Свете архијерејске литургије, Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем је рекао да се нада да ће уз помоћ вјерујућег народа и Господа Бога храм ускоро бити завршен и предате на употребу вјерујућем народу. ,,Нека нам је од Бога благословен овај дан на који смо се сабрали у храму који је у изградњи и у њему служили прву Свету архијерејску литургију, осветили нова звона, да бисмо заблагодарили прије свега Богу на милости што нам је дао да је овај посао успјешно започет, успјешно тече и да се успјешно заврши како бисмо овај храм предали вјерујућем народу на употребу. Такође, да заблагодаримо вјерницима чијим прилогом и доприносом је овај посао урађен, али исто тако и мајсторима који се потрудили да све ово ураде. Чули смо да су недавно освећени темељи овог храма, данас смо већ под кровом Ии завршили смо ону прву можда најскупљу и најтежу фазу градње, што свједочи о томе да је наша вјера дјелатна, дас у наши људи са вјером и да су овдје допринијели колико год су могли”, рекао је владика Јефрем и додао да се кроз историју показало то да што је било више невоље-то је било више и богомоље. Владика бањалучи Јефрем је истакао да су људи једни другима помагали и помажу, али да без Божје помоћи не би било ничега и додао је смисао градње окупљање људи и молитва. Захвалио је вјерницима на истрајности и вољи у изграњи нове светиње. ,,Градња сама по себи није смисао, већ је смисао да се окупљамо, да се сабирамо и да се, прије свега, Богу помолимо и заблагодаримо”, рекао је епископ Јефрем и додао да је градња храма веома важна за вјенике и богослужбени живот у мјесту гдје живе. Истакао је потребу да се очувају праве вриједности, јер смо у модерном добу изложени бројним негативним утицајима, а пред нама је борба да им се одупремо. Позвао је вјернике да остану на својим огњиштима, са својим народом, да воле и чувају своју вјеру и земљу. Министрици Зори Видовић, куми великог звона и професору др Миленку Крајишнику преосвећени је уручио награде – Архијерејску грамату признања за оданост према Светој цркви. Министрица Видовић изразила је задовољство данашњим догађајем и рекла: ,,Заиста сам срећна што смо сви заједно за доста кратко вријеме успјели да изградњу храма доведемо на овај ниво. Наравно, има још доста посла да би све било завршено, али, уз Божју помоћ и труд свих нас, надам се да ћемо ускоро све успјети завршити. Мјештани Ћукала, који су најзаслужнији за све што је до сада урађено, имаже мјесто гдје ће моћи молитвено да се окупљају И гдје могу показати да прави православни вјерници, а то су већ показали учешћем И подрком за изградњу овог храма”, рекла је министрица Видовић и додала да је захвална што јој је припала част да буде кума великог звона на новом храму. ,,Хвала Богу, припала ми је част да будем кум звона, да дам мали допринос у изградњи овог светог мјеста, на добробит овог народа данас овдје окупљеног. Надам се да ћемо се овдје што прије окупити на освећењу храма, али И да ћемо се у будућности у овако великом броју окупљати у молитви и пводом неких других лијепих догашаја”, рекао је кум звона Миленко Крајишник. Начелник општине Млађан Драгосављевић каже да се радо одазива на овакве скупове и да општинска управа у вијек, у складу са својим могућностима, нађе начина да помогне изградњу И обнову светиња на подручју наше општине. ,,Дамас смо присуствовали првој Светој литургији у новосаграђеном храму и још једном је показана опредијељеност Цркве да сабира народ и пропагира идеје вјере које ће прије свега наше грађане учинити још бољим члановима наше заједнице. Активности око изградње ове светиње заслужују све похвале, јер су показале уједињеност мјештана и учинила их још сложнијим и одлучнијим да се изграде храм и учине нешто за своју мјесну и локалну заједницу”, рекао је начелник И додао да ће Општина Србац и даље помагати изградњу нових и обнову већ постојећих светиња. Мјештанин Ћукала Миодраг Савић каже да му данашњи дан и догађај много значе и додаје да се нада да ће вјерници знати поштовати и чувати новосаграђену светињу како би је предали генерацијама које долазе. Предсједник грађевинског одбора Вид Петковић каже да је рођен у Ћукалима и дас у мјештани годинама прижељкивали богомољу у свом селу. ,,У прошлости су постојели разни разлози који су спречавали изградњу цркве у нашем селу. Напокон смо дочекали овај радосни тренутак да звона цркве зазвоне и у Ћукалима. Ми смо нисмо богато село, али смо показали да можемо урадити оно што желимо када се ујединимо. Осим мјештана, у изградњи нам кје помогл и доста људи са стране, па се надамо да ћемо сви заједно овај велики и лијеп посао завршито што прије. Рачунајући све радове који су изведени, до сада је уложено око 150.000 КМ, а требаће нам још средстава и људи вољних за рад, па позивам све који могу да нас подрже”, рекао је Петковић. Данашњој свечаности су присуствовали и предсједник Скупштине општине Милош Будић, посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Милан Петковић, посланик у Народној скупштини Републике Српске Радојица Видовић, одборник Скупштине општине Србац Синиша Пантелић, начелници општински одјељења и други гости из разних дијелова Републике Српске и шире. Изградња цркве у Ћукалима је почела 2019.године, а темеље је у новембру исте године освештао владика Јефрем. На дан освештања темеља храма,Министарство финансија у Влади РС је обезбиједило донацију од 20.000 КМ у сврху куповине дијела бакра за покривање храма.Такође је изградњу храма помогла Општина Србац у складу са својим могућностима и велики број вјерника својим прилозима. Извор: Радио Србац У понедјељак, 12. јуна 2023. године, за православне вјернике започеће Петровски (апостолски) пост. Петровски пост установљен је на основу успомене на Апостоле који су након Силаска Светога Духа, а прије одласка на проповијед светог Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Традиционално, Петровски пост започиње недјељу дана након празника Духови (Тројице, Педесетница), чији датум, пак, зависи од дана прославе православног Васкрса. С тим у вези, трајање Петровског поста увијек је различито, тј. може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. Овако различито вријеме трајања поста Црква чува од најдревнијих времена. На овакву различитост указује се и у Апостолским установама, када се каже: „Послије Педесетнице празнујте једну седмицу, а после ње једну (седмицу) постите“. Теодор Валсамон, патр. антиохијски (ХП в.), каже: „седам и више дана до празника Петра и Павла сви вјерни, тј. мирјани и монаси, дужни су да посте, а који не посте нека буду одлучени од заједнице православних хришћана“. Током Петровског поста треба се уздржавати од хране животињског поријекла, а сриједом и петком и од рибе. Главни циљ поста је да се вјерници припреме за празник посвећен светим апостолима Петру и Павлу, али, наравно, и борби са својим страстима, као и чињењу дјела милосрђа. Апостоли су на различите начине позвани да служе Христу и Цркви, међутим, према Предању Цркве, обојица су живот завршили мученички - за вријеме владавине цара Нерона (1. вијек нове ере), апостол Петар је разапет окренут наопачке на крсту, а Павле је посјечен мачем. Прва свједочанства ο овом посту имамо код Св. Атанасија Великог (296-373). „Пост Апостола, установљен је у њихову част – каже свети Симеон Солунски – зато што смо се захваљујући њима удостојили примања неизрецивих добара, а управо су они примери и извршиоци поста, уздржања и послушности до смрти. Ово несвесно потврђују и сами Латини јер постом поштују Апостоле у данима посвећених њима; али ми, сагласно уредбама Апостола које је саставио Климент, после силаска Светога Духа мрсимо још једну седмицу, а потом следеће седмице постом поштујемо, предавше нам пост, Апостоле“. Господ је вером и верношћу наших предака, храброшћу и трпљењем, братском љубављу и непоколебљивим сведочењем ко су и шта су, почео да зида овај храм који ми данас Његовим благовољењем и благодаћу завршисмо. Темељи овог храма нису само испод нас, него свуда око нас. Свака мученичка кост овде остављена и положена је уграђена у њега и повезана са њим. Овај храм је као неки свештени ледени брег. Видимо само мали његов део који је изнад воде, а много већи испод ње, испод нас, и не само испод нас него и изнад нас на небесима, у хоровима светих где поју наша пострадала браћа, војници и сељаци, официри, учитељи, једва порасла деца и честити старци. Логика Божија је другачија од логике људске. Управо тамо где је велико страдање, ту је и благодат Божија велика, још већа од страдања. Тамо где недужни страдају, Господ благодаћу својом то место претвара у свето место, место молитве, стога је за нас православне Србе Маутхаузен пре свега место молитве, молитве за пострадале наше претке, али и место молитве њима да се они моле Христу за нас, да нико више не страда како су они овде, рекао је Патријарх Порфирије у беседи, 10. јуна 2023. године. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је на светом евхаристијском сабрању у спомен капели Светих Српских Новомученика на војничком гробљу Маутхаузен, у суботу 10. јуна 2023. године. Његовој Светости саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије, Преосвећена господа Епископи: Алексиј (Заночкин) из Московске Патријаршије, браничевски Игнатије, брегалнички Марко, пакрачко-славонски Јован, аустријско-швајцарски Андреј, осечко-пољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, шабачки Јеротеј, хумски Јован и хвостански Алексеј, архимандрит Данило директор Патријаршијске управне канцеларије, као и свештенство и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве. Пре свете архијерејске Литургије, Патријарх Порфирије освештао је капелу уз саслужење архијереја. Светој архијерејској Литургији и чину освећења капеле молитвено је присуствовао бројни верни народ, међу којима је био и председник Републике Српске г. Милорад Додик, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у Влади Републике Србије г. Никола Селаковић и амбасадор Републике Србије у Републици Аустрији г. Небојша Родић. На крају светог евхаристијског сабрања, Патријарх Порфирије служио је помен свим пострадалима на овом месту од 1914. до 1918. године. После свете Литургије, Његова Светост благословио је најмлађе. Обраћајући се сабранима, Патријарх Порфирије је рекао да смо се сабрали данас да служимо свету Литургију без које не постоји Црква и без које нема народа Божијег и да осветимо овај храм на овоме страшном, али истовремено и светом месту, месту великог страдања наших предака православних Срба, али и других народа, у првом реду наше браће Италијана који су са њима заједно тамновали и заједно били покопани на овим ливадама током Првог светског рата. Маутхаузен и место на коме је подигнута и освећена ова црква био је место распећа и погребења, затирања народа, што услед лоших услова и глади, што услед епидемије тифуса и других болести, али и градилиште на коме су ти страдалници почели да зидају овај храм како за свога живота, тако и својом смрћу. Ми га у неку руку само довршавамо, обнављамо испуњавајући њихово давнашње завештање, њихову вољу и њихов благослов, осведочено записом у рукописним логорским новинама – да се на месту њиховог страдања једног дана обавезно подигне храм. Зато ваља знати да ми данас стојимо на месту које је страшна учионица у којој сазнајемо да се Бог непрекидно јавља у историји, и данас, као што је то некада чинио, и да се управо на местима где највише изгледа да Га нема, да Он ћути, да одсуствује, да тријумфује зло, а не добро, Он истовремено најдубље показује и открива у поступцима и опредељењима сведочанство људи који страдају имена Његовог ради. Исход блата и крви, прљавштине и болести, оруђа за пољопривреду намењеном доношењу хране која је живот, а овде прекованог у низ крстова на којима су разапињани наши преци, са којих су сишли у смрт, што нам показују и фреске на зидовима овог храма, сијала је, сија и сијаће светлост Божија. Они су живели у неугледним баракама, а од њих су вером направили храмове и света места. Ходали су хладним и влажним пољанама логора и у духу успињали се на Голготу. Износили су њихова тела из барака смрти и спуштали их у заједничке гробнице, истовремено их узносећи у наручје Аврамово, у десницу Господњу, у земљу живих, рекао је Његова Светост. Патријарх српски је нагласио да је тада Господ вером и верношћу наших предака, храброшћу и трпљењем, братском љубављу и непоколебљивим сведочењем ко су и шта су, почео да зида овај храм који ми данас Његовим благовољењем и благодаћу завршисмо. Темељи овог храма нису само испод нас, него свуда око нас. Свака мученичка кост овде остављена и положена је уграђена у њега и повезана са њим. Овај храм је као неки свештени ледени брег. Видимо само мали његов део који је изнад воде, а много већи испод ње, испод нас, и не само испод нас него и изнад нас на небесима, у хоровима светих где поју наша пострадала браћа, војници и сељаци, официри, учитељи, једва порасла деца и честити старци. Логика Божија је другачија од логике људске. Управо тамо где је велико страдање, ту је и благодат Божија велика, још већа од страдања. Тамо где недужни страдају, Господ благодаћу својом то место претвара у свето место, место молитве, стога је за нас православне Србе Маутхаузен пре свега место молитве, молитве за пострадале наше претке, али и место молитве њима да се они моле Христу за нас, да нико више не страда како су они овде. * * * Спомен капела у Маутхаузену Војно гробље Рајфендорф-Маутхаузен налази на свега 20-ак минута вожње од Линца. На том месту почива између 7 и 8 хиљада српских војника, официра и цивила који су у јесен 1914. године заробљени и одведени из Србије и окружења у заробљенички логор Маутхаузен код Линца (Горња Аустрија) кроз који ће до 1918. проћи око 40.000 Срба, Италијана, Руса и других народа. С обзиром да сам заробљенички логор од стране аустријских власти није био изграђен на за то предвиђеном месту, доведени српски заробљеници су затворени на једној ледини, где су сами себи морали да изграде дрвене бараке у којима ће да бораве. Услед лоших хигијенских и здравствених услова у самом логору дошло је до избијања епидемије тифуса што је довело до масовног умирања интернираних српских заробљеника. На све ово надовезала се и несташица хране и огрева. Колико је ситуација била очајна и тешка, говоре нам писма које су заробљени Срби слали преко Црвеног Крста својим породицама у Србији. Тифус је био узео толико маха у Г. Аустрији, па се у помоћ и бригу о оболелима укључила и Католичка бискупија Линц, те је тадашњи католички бискуп Рудолф Хитмајер неколико пута обилазио логор у Маутхаузену. Ускоро и сам оболева од тифуса и умире 1915. године. У својим писмима један од интернираних српских официра нада се да ће након рата на месту логора бити изграђена једна спомен-капела да очува сећање на жртву које су поднели српски логораши. Ова већ 100 година стара идеја, оживеће кроз једну иницијативу тадашњег амбрасадора Србије и Црне Горе у Аустрији г. Михајла Ковача и генералног конзула Републике Србије у Салцбургу г. Зорана Јеремића 2005. године, али нажалост тада је све остало само на иницијативи. Ангажовањем протојереја-ставрофора Драгана Мићића из Линца и његових парохијана од лета 2014. кренуло се у реализацију овог пројекта. Почетак пројекта поклопио се са постављањем Њ.П. Епископа аустријско-швајцарског Андреја на чело аустријско-швајцарске Епархије, те је на овај начин читав подвиг добио додатну енергију и значај. ИЗВОР: ТВ ХРАМ УПЦ је саопштила да је седам светих храмова херсонске епархије погођено поплавама изазваним уништењем хидроелектране Каховка. Како саопштава Информативно одjељење УПЦ, храмови посвећени Касперовској икони Пресвете Богородице и Светом великомученику Георгију у Херсону, храм Свете равноапостолне Нине у граду Олешки, Николајевска црква у селу Садовое, црква посвећена икои Пресвете Богородице „«Неопалима Купина” у селу Правје Саги и храм у част Корсунске иконе Пресвете. Богородице у селу Пешчановка, Херсонска област, као и црква Светог Андреја у селу Кардашинка, Скадовска област. Највише је страдао храм Касперовске иконе Пресвете Богородице, који се налази у Херсонској области Остров. Како су рекли у парохији храма, данас становници околних насеља због потпуне поплаве не могу ни да напусте своје домове. На сајту Касперовског храма стоји да је улица потпуно поплављена 1,5-2 метра висине водом која стално стиже. „Сада је црква потопљена – у цркви плута вода, уништавајући како само здање храма, тако и црквени прибор, намјештај и иконе. Страдала је и црквена пекара, у којој су пекли добротворни хљеб и кували вечере за погођене становнике Херсона – сада су поплављени и пекара и њене сировине“, наводи се у поруци на сајту храма. Уз благослов митрополита Онуфрија, Украјинска православна црква је већ почела да прикупља прилоге за помоћ становницима Херсонске области погођеним уништавањем бране Каховске хидроелектране. прилози МАПЕ УМА за Верску наставу (7. разред) "Хришћанске врлине"-вероучитељ Станко Аћимовић: мапа ума 1 мапа ума 2 мапа ума 3 мапа ума 4 мапа ума 5 мапа ума 6 мапа ума 7 мапа ума 8 мапа ума 9 мапа ума 10 мапа ума 11 мапа ума 12 мапа ума 13 мапа ума 14 мапа ума 15 мапа ума 16 мапа ума 17 мапа ума 18 Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије данас је у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Бијељини служио Свету архијерејску литургију поводом прве прославе Светих мученика зворничко-тузланских. На редовном мајском засиједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2022. године, милошћу Божијом, а на приједлог Његовог Преосвештенства епископа зворничко-тузланског господина Фотија,уврштени су у ред светих наше Помесне Цркве свештеници и цивили мученички пострадали током XX вијека на простору Епархије зворничко-тузланске. Тако ћемо се од данас на овај дан сјећати оних који животе своје положише не желећи да се одрекну Христа. Сјећамо се жртава добојског логора, мученика влајићких, рожањских, осмачкодубничких, дрињачких, бродских, шековићких, забрђских, врањачких, лопарских и сијековачких и других невино пострадалих. Владика Фотије је у обраћању вјерницима рекао да је ово одлука Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве и Комисије за канонизацију при Сабору који су на прошлогодишњем мајском сабору донијели одлуку да буду проглашени мученицима страдали Срби у 20. вијеку на простору Епархије зворничко-тузланске.Владика Фотије је истакао да мучеништво српско непрестано траје, те да пред Богом ниједна жртва не пропада. "Цио 20. вијек српски народ је распет, прогањан, убијан, распињан на разне начине", рекао је владика Фотије и нагласио да је Бог моћнији од свих тих империја земаљских.Његово преосвештенство је истакао да је и овај празник данас побједа српског народа, српске Цркве, побједа страдалника над непријатељима који су их мучили. "Њихова судбина се не зна, али наши људи и наши мученици су сада канонизовани и више не вршимо парастосе за њих, него им се молимо као светитељима. Мучеништво зворничкотузланских мученика остављено је не за награде овоземаљске, него вјечне", нагласио је владика Фотије. Његово преосвештенство је рекао да Бог све види и Црква све чува. "Побједа је увијек на страни Божијој и људи који су уз њега", поручио је владика Фотије у обраћању бројним вјерницима. Владика Фотије је напоменуо да су распета многа српска браћа, многи православни хришћани на мјестима гдје су ратови. "И ми смо овдје распети у нашој Републици Српској јер није лако очувати се да будемо православни Срби, да сачувамо православну вјеру", рекао је владика Фотије. Извор:Епархија зворничко-тузланска Свештеномученик Терапонт, епископ кипарски, подвизавао се као монах, а потом служио као епископ на острву Кипар. Током прогона цара Диоклецијана (284-305), свети Терапонт је храбро исповиједио име Христово и умро мученичком смрћу. Испуњавајући своју архијерејску службу, свети Терапонт је просвијетлио свјетлошћу хришћанске вјере и крстио многе незнабожачке Грке. Мошти светог мученика биле су прво на Кипру и прославиле су се бројним чудима, а затим су 806. године пренесене у Цариград. Разлог за пренос моштију била је опасност од инвазије Сарацена. Значајно је да је на путу, када је брод са моштима испловио за Цариград, из њих почело да тече миро, а путници на броду чудесно су се спасили током олује молитвама светог Терапонта. 806. године свете мошти су пренесене у новоизграђену цркву у част светог мученика Терапонта, а миро је наставило да од њих извире и чинила су се чуда. Молитвама светог Терапонта изсцијељене су најозбиљније болести,а умирући су се вратили у живот. Након многих мука, свети Терапонт је убијен у Лидији, близу ријеке Ермус, 259. године. На Богословском факултету у Фочи је, од 7. јуна до 9. јуна 2023. године, траје научни скуп "Византијско насљеђе данас - шта је нама Ромејско царство" на којем учествују еминентни теолози и историчари из Русије, Грчке, Румуније, Србије, Сјеверне Македоније, Црне Горе и БиХ. Научни скуп у Фочи отворио је амбасадор Грчке у БиХ Димитриос Папандреу, по струци византолог. Он је поручио да је Византија у темељу европске културе и да њено насљеђе није само грчко, већ свих источних народа, али и цијеле Европе. - Византијско насљеђе је насљеђе свих нас и то управо показује ова конференција. Византија је била једна не само многољудна, него и многоетнична земља, живјело је више народа у византијској империји и то насљеђе припада свима - рекао је Папандреу. Он је додао да је ово велика и значајна тема о којој је током историје написано много студија и научних зборника, али да се на сва важна питања остало без одговора. - Овакав скуп прилика је да се отворе ове теме, да се нешто важно каже и да се понуде нови одговори на питања која су нам током историје остала непозната. Ово је прилика да се два братска народа, српски и грчки, поново на неки начин зближе и да се преко ове теме пројави та историјска, братска хришћанска блискост која нас спаја током вијекова - рекао је грчки амбасадор. Декан Православног богословског факултета Владислав Топаловић каже да је византијска мисао образовала посебно гледање на свијет, на науку, на човјека, те да ће учесници научног скупа, који долазе из земаља насљедница византијске традиције, покушати да дају одговоре на питања која поставља савремена византологија. Он је навео да је ријеч о актуелној науци, посебно за православне теологије, који своју културну хомогеност православља базирају највише на византијској култури.Учесници ће се дотаћи и актуелне проблематике у православљу у свјетлу размимоилажења Васељенске и Московске патријаршије. Научни скуп отворио је ректор Универзитета у Источном Сарајеву Милан Кулић који је истакао да овај универзитет с поносом као крсну славу обиљежава празник посвећен Светим Ћирилу и Методију, византијским просветитељима који су, ширећи Христову ријеч, словенским народима даровали ћирилично писмо, које је у сржи српског бића и идентитета. - Чувајући ромејско насљеђе данас, ми чувамо и свој идентитет - рекао је Кулић. О Византији као концепту јединства Цркве у свјетлу рјешавања савремене еклисиолошке кризе говорио је Анастасије Атанасидис са Православног богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну. Он указује да је Византија увијек актуелна, као империја, и црквена и политичка, те да је обавеза свих нас промоција њених идеала у складу са савременим дешавањима. -Прије свега, Византија је била наднационална, а у данашњем времену све нације хоће да створе своју националну цркву. Према томе, можемо, не само ми као теолози, него и историчари, чак и политичари, да гледамо како се понашала византијска империја и да то буде један савремени примјер понашања-рекао је Атанасидис. И Павле Јермилов, професор Православног богословског факултета Светотихоновског православног универзитета у Москви, подвлачи да је јако важно да сви учимо из бројних лекција византијске прошлости. -С једне стране треба да држимо у памћењу Византију и византијско насљеђе, али са друге стране морамо да се окренемо и савременим тренуцима. Да видимо да оно што је трајно и вјечито остане и данас, а оно што је прегазило вријеме да буде тамо, а не да непрекидно жалимо за њим као неким идеалним изгубљеним временом-рекао је Јермилов. На научном скупу је појашњено шта уопште може да означава „византијска култура“ данас. Постоје ли друштвене, теолошке, литургијске, културне и политичке импликације „византизма“, и на који начин их је могуће инкорпорирати у културу, црквени живот и културну политику. Византијску прошлост и културу не треба да романтизујемо, нити да покушавамо да се до краја вратимо у њу, или је проглашавамо златним добом према којем се сви требамо кретати, јер је православно предање и православни начин мишљења окренут према будућности Царства Божијег, сматра Милан Ђорђевић, професор Православног богословског факултета у Скопљу. -У томе смислу хришћанство, православна црква, требају увијек бити креатив у своме времену, а извор те креативности је сам Христос-рекао је Ђорђевић. О Византији послије Византије, византијском насљеђу у румунској култури говорио је Кипријан Тороцкај, професор Православног богословског факултета „Андреј Шагуна“ Универзитета Лучијан Блага у румунском Сибињу. -Моја теме је посвећена једном румунском историчару Јовану Аугустину, који је концепцију Византија послије Византије примијенио у архитектури Патријаршијске саборне цркве, катедрале у Букурешту, једним концептом ретрофутуризма. Дакле, довођењем старих концепција у њихова нова значења и сазвучја онога старог и садашњег. Мислим да је тај концепт, који је и тада био критикован, значајан и валидан данас и да има своје предности-рекао је Тороцкај. Еминетнтни теолози из различитих помјесних цркава на симпосиону у Фочи преиспитали су данашњицу и прошлост, сагледали шта из прошлости може да се научи, те како је могуће да се иако говоре на истом православном језику понекад и не разумију. -Није то само ствар преиспитивања неког давног прошлог времена и његовог значења данас, није то копање по неким археолошким налазиштима која ћемо назвати византијским, већ је то заправо једна жеља да се крах неког свијета каквим га ми познајемо, православног, црквеног, хришћанског свијета, који нас чини оним што јесмо, да зауставимо тај крах колико је у нашој моћи. Чини ми се да када бисмо сви по мало учинили у нашем личном животу и да тај свијет остане читав и поред тих свих великих политичких вјетрова на које не можемо да утичемо да би ипак нека друга сунчева свјетлост могла да просија у ова помало тамна и бруна времена-рекао је професор Православног богословског факултета у Фочи Дарко Ђого. Приремио сајт вјеронаука.нет на основу писања извора: Радио Фоча и РТРС Пpограм научног скупа У десетој глави Јеванђеља по Луки, Господ Исус Христос, сабравши апостоле из реда седамдесеторице, шаље их да проповиједају и даје им, између осталог, сљедеће упутство: „Не носите кесу ни торбу ни обућу, и никога не поздрављајте на путу“ (Лк 10, 4). Зашто Господ забрањује апостолима да поздрављају оне које сретну на путу? Зар и ови људи немају потребу да чују радосну вијест Јеванђеља?
Чињеница је да су поздрави источних народа, који су такође насељавали Јудеју, представљали читаву церемонију која је укључивала понављане жеље за добробит човјека и цијеле његове куће: „И реците му: здраво! и мир да ти је, и дому твојему да је мир, и свему што имаш да је мир!...“ (1 Сам 25, 6). Оријентални поздрави су, такође, подразумијевали поновљено руковање, загрљаје и пољупце: „И Мојсије изиђе на сусрет тасту својему и поклони му се и цјелива га; и упиташе се за здравље, па уђоше под шатор његов“ (Изл 18 , 7). Даља питања би могла да услиједе о здрављу самог путника и његове породице, његовом дому и занимањима. Тако да су се могли поздрављати не само познаници, већ и странци. Свјесно одступање од ове традиције налази се већ у Старом завјету. Пророк Јелисеј, пославши свог ученика Гијезија да васкрсне сина удовице Самарјанке, овако га је поучио: „Опаши се и узми штап мој у руку, па иди; ако сретнеш кога, немој га поздрављати, и ако те ко поздрави, немој му одговарати, и метни мој штап на лице дјетету“ (2 Цар 4,29 ). Христос поручује апостолима да не губе вријеме на празнословља, јер им је посао хитан: треба да пожуре да кажу људима о доласку Спаситеља. Они су посланици, гласници, а гласници су традиционално били изузети од тога да свечано поздрављају оне који су их срели на путу. У Библији са објашњењима професора А.П. Лопухина, напомиње се да Христос тако поучава своје ученике и зато што проповијед Ријечи Божије не треба да се врши на путу – у журби и у пролазу, већ треба да се предаје детаљно и са пажњом у домовима и градовима. Када шаље ученике да проповиједају, Христос не жели да Његови ученици буду непристојни или да својим сапутницима ускрате прилику да чују Радосну вијест. Он истиче да апостоли треба да пожуре у градове да проповиједају, не расијавајући се путем, већ проповиједајући, напротив, избјегавају сваку журбу. Припремио сајт јеронаука.нет на основу писања овог Извор-а 89 одсто Бразилаца и исто толико Јужноафриканаца вјерује у Бога, што Бразил и Јужну Африку сврстава међу најрелигиозније земље на свијету. Ово су подаци истраживања које је спровела међународна маркетиншка и истраживачка компанија Ipsos. Према истраживању, 70 одсто Бразилаца и 73 одсто Јужноафриканаца рекло је да вјерује у Бога "како је описано у светим списима" као што су Библија, Куран, Тора и други, док 19% Бразилаца и 16% Јужноафриканаца вјерује у вишу силу.али не у Богу који се помиње у вјерским текстовима. На другом мјесту је Колумбија, са 86 одсто становништва које је на питање о вјери у Бога одговорило потврдно, а на трећем Мексико са 85 одсто. Најмање вјерника има у Холандији (40%), Јужној Кореји (33%) и Јапану (19%). Истовремено, просјечан показатељ својеврсног рејтинга вјере међу испитаним земљама био је 61 одсто. Мањкавовст ове анкете што је она спроведена у само 26 земаља свијета, што у њу нису укључене земље са већинским православним становништвом (Румунија, Бугарска, Србија, Русија, Грчка...) и то што је у узорку била заступљена само једна земља са исламском већином, Турска. Монаси Кијевско-печерске лавре не намјеравају да испоштују наредбу Министарства културе Украјине о њиховом иселењу из манастира, пошто судска саслушања о овом спору још нису ни почела. Ово је изјавио предсједник синодског информативно-просвјетног одјељења Украјинске православне цркве (УПЦ) митрополит Климент. „Министарство културе, а посебно резерват, неколико мјесеци заредом, на захтјев суда, не доставља сву потребну документацију којом се потврђује основ за раскид наведеног уговора [о закупу просторија манастира са УПЦ] једнострано“, навео је митрополит Климент у саопштењу објављеном на сајту УПЦ. „Припремна рочишта суда сваки пут се одлажу за мјесец дана. О каквим деложацијама може да се говори ако судске расправе за рјешавање овог спора још нису ни почеле? – прокоментарисао је митрополит захтјев Министарства културе за исељење монаха из манастира. Раније је министар културе Украјине Олександар Ткаченко рекао да је комисија одјељења за пријем и пренос објеката Кијевско-печерске лавре завршила радове у манастиру, а монаси УПЦ треба да напусте просторије манастира. у року од три дана. Ситуација око Кијевско-печерске лавре - једног од првих руских манастира и најстаријег манастира на територији савремене Украјине - ескалирала је крајем марта. Власти су једнострано раскинуле уговор о закупу са УПЦ и захтијевале да монаси напусте манастир. Монаси су одбили да испуне захтјеве, обје стране су отишле на суд. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|