Свети апостол Јерма

​Свети апостол Јерма би један од Седамдесеторице апостола. Био је Римљанин, али по рођењу Грк. Живео је крајем 1. вијека.  Помиње га апостол Павле у посланици  Римљанима: "Поздравите Асинкрита, Флегонта, Ерма, Патрова, Ермија, и браћу која су с њима" (Рм 16, 14).На основу помена његовог имена у Посланици Римљанима може се претпоставити да је припадао хришћанској заједници и да је, можда, био један од њених истакнутих чланова, с обзиром на чињеницу да га апостол Павле назива по имену и укључује међу „браћу“. Али да ли је ово исти Јерма, аутор чувеног дјела "Пастир", или неки други? - тешко је рећи. Неки древни извори идентификују Јерму поменутог у посланици са састављачем „Пастира“, али многи истраживачи, не без разлога, сматрају да су то различите личности.
Данас је најважнији извор података о животу и личности Јерме његово сопствено дјело.
Није јасно ко су били Јермини родитељи. Очигледно је био роб, а затим ослобођеник. Црквено предање сматра Јерму епископом града Филипима. Према другим изворима био је епископ у Филипопољу Пловдив, што се види из спискова Седамдесеторице апостола који се приписују светом Иполиту Римском и Доротеју Тирском. Св. ап. Јерма је завршио свој живот као мученик. Оставио је врло поучну књигу "Пастир" према откривењима анђела Божјег. По свом садржају Пастир се може подијелити три дијела: пет Виђења, дванаест Заповијести и десет Прича. У „Пастиру“ се о аутору дјела каже се да је живио у Риму за вријеме папе Климента, да је у почетку био богат, да се бавио световним пословима. Јермина супруга била је оштра на језику.Синови су били  порочни, нису поштовали родитеље, кршили су Божји закон и пошто није био према њима строг Бог га је казнио губитком богатства ... Збуњен узроцима несреће која га је задесила, Јерма је био просветљен због тога у низу виђења које је имао. Ова виђења и упутства су садржај књиге. Према форми излагања „Пастир“ спада у ред апокалиптичних дјела. Књига је имала толико утицаја да је привремено била укључена као саставни дио Библије, али није ушла у коначни канон Светог Писма.

---

Пастир Светог Јерме- настави да читаш

​Са грчког превео: јеромонах Атанасије Јевтић, 1983
Садржај - сакриј -
1 Предговор
2 I - ВИЂЕЊА
3 II - ЗАПОВЕСТИ
4 III - ПРИЧЕ
Предговор
Пастир (грч: Ποιμήν) је старохришћанска пророчка књига. Потиче из прве половине 2. века. Писање књиге завршено је најкасније до 140/150. године и то највероватније у Риму.
Стара хришћанска традиција (забележена код Оригена) приписује ову књигу Светом Јерми, једноме од Седамдесеторице Апостола, којега спомиње и Св. Апостол Павле као свога сарадника у Римској Цркви (Рим. 16,14) Нешто касније, етиопски превод назива писца Пастира „пророк Јерма”, јер је писац заиста ранохришћански пророк и визионар. Међутим, Мураторијев фрагменат (из друге половине 2. века) говори да је Јерма био брат римског епископа Пија (140-155. г) и да је своју књигу Пастир написао у време Пијевог епископовања у Риму.
Књига је написана на грчком језику и у њој има прилично латинизама, што, уз остале податке, иде у прилог тврдњи да је написана у Риму, где су, као што је познато, хришћани првих векова говорили грчки. Писана је простим и популарним, али изворним књижевним стилом и њен језик, по својој непосредности и живости, има сродности са новозаветним језиком. Понекад даје утисак наивног дела једног простог али надахнутог човека, који међутим није без културе и познавања психологије човека и људског друштва. Како је с правом запажено, Пастир представља прелазно дело у старој хришћанској литератури, тј. чини прелаз од простијих популарних списа Апостолских ученика (као што је нпр. Дидахи) ка све литерарнијим списима Апологета и каснијих хришћанских писаца.

​Због искрене и дубоке побожности њенога писца, због непосредности и живости хришћанске вере и морала у овој књизи, а и због пророчког визионарства у њој о судбини Цркве Божје и спасењу верујућих људи, поједини Оци Цркве убрајали су Јермин Пастир у новозаветни канон Светог Писма, но то мишљење није преовладало. Свакако је о овој књизи најкарактеристичније мишљење Св. Атанасија Великог (из његове 39. Празничне посланице). Пошто је навео канонске књиге Старог и Новог Завета, Отац Правослаља додаје: „Ради веће тачности неопходно је додати још и то да постоје и друге књиге, изван ових, које не спадају у канон, али су од Отаца одређене за читање онима који тек приступају вери и желе да се науче науци побожности”. Међу такве књиге, уз Премудрости Соломонове и Дидахи, Свети Атанасије убраја у Јермин Пастир.

По садржају своме Пастир има три дела: пет Виђења, дванаест Заповести и десет Прича. У виђењима су описани догађаји и откровења везани за личност самог писца и почетак његове мисије пророка и проповедника покајања у Цркви, као и о градњи саме Цркве у свету. Пето виђење („откровење") другачије је од прва четири и представља увод у даље Заповести и Приче, тј. у почетак самог Пастира (како то и стоји у старом латинском преводу). У 12 Заповести дају се верско-морална упутства о вери и врлинама, којима је и посвећено највише простора у књизи. Приче пак јесу пророчка симболичка виђења и поређења. Првих осам Прича говори о пројавама моралних правила у хришћанском животу, док девета Прича и не спада у претходне Заповести и Приче (што и сам писац признаје на њеном почетку), него је једно опширно виђење које показује слику грађења Цркве Божје у свету и уграђивања хришћана у њу кроз покајање и духовно-морално усавршавање. (Сликовит приказ овог грађења Цркве дат је у живопису једне старе хришћанске катакомбе у Напуљу). Ипак, ова визија има сличности и повезаности са претходним Причама и несумњиво је дело истог писца. Десета Прича на крају књиге јесте у ствари епилог целе књиге. Данас у науци скоро да није више спорно да Пастир у целини јесте дело једног и истог ранохришћанског писца.

Тај писац, који се у књизи назива Јерма и говори о себи у првом лицу, био је раније роб, па је затим ослобођен. Био је ожењен и имао децу, али је према њиховим лошим поступцима и гресима био веома снисходљив и попустљив. Тако, жена га је оговарала и клеветала, а деца напустила, чак и властима доставила, вероватно из страха који их је захватио због насталог гоњења хришћана. Ово гоњење хришћана односи се по свој прилици на гоњење за владе Трајана, почетком 2. века, после чега је Јерма и почео да пише своја прва четири Виђења, у којима се (особито у III,1-2) говори о страдању и мучеништву појединих хришћана за Име Христово, док је остале делове књиге написао нешто касније и изгледа у етапама.

Будући раније трговац, богат и ситуиран, а сада одједном поставши сиромашан и уплашен, Јерма се у овом стању присети свога ранијег живота и коначно схвати да је до овог стања доспео због грехова својих и своје породице. Зато сада промени свој живот и искрено се покаје, поставши тако и за друге живи пример и весник спасоносног покајања. Отуда је и скоро цела његова књига испуњена благовешћу о покајању, па је и сам небески Пастир, који му се јавио као Анђео чувар и Анђео откривења, назван у књизи „Анђео покајања”.

Јерма у Пастиру заиста је покајник и сведок спасоносности покајања, и још - неопходности свеопштег покајања за све који су у Цркви, укључујући и црквену јерархију. Кроз покајање и веру он постаје карактеристични ранохришћански оптимиста, који на крају доживљава да види и искрено покајање своје породице, чиме се подвлачи тесна повезаност и солидарност и јединство целокупне хришћанске заједнице. На личном примеру себе, као обичног слабог човека, Јерма сведочи и проповеда човекољубље Божје и спасоносност покајања и новог живота у Цркви Христовој, а то је и порука читаве његове књиге.

Јерма је првенствено етичар, моралиста, учитељ и поборник хришћанског моралног живота. Као такав он, разумљиво, усваја и неке елементе јудејске и јелинске традиције (као нпр. из кумранског „Приручника дисциплине” или из питагорејског учења о врлинама). Но Јерма је и првохришћански харизматик и његов Пастир је својеврсна хришћанска апокалипса (како се и назива пета визија у књизи), која неретко подражава III (односно IV) књигу Јездрину. Наравно, Јерма употребљава и Свето Писмо Старог и Новог Завета, али га скоро никада не наводи дословно, као што је то чест случај међу првохришћанским харизматицима и пророцима (нпр. у Дидахи, код Св. Игњатија Антиохијског и других).

Јерма није био свештеник ни епископ у Цркви, већ надахиути харизматик. Он, међутим, поштује и прихвата црквену јерархију, али има слободу сина Божијег у Цркви и зато опомиње и црквене пастире на покајање. Јерма је више моралиста него богослов и зато његово богословље и није ни довољно јасно ни разрађено. (Његова Христологија ближа је можда јудеохришћанству неголи Апостолу Павлу или Јовану). Он је прост али надахнут харизматик у Цркви, и зато је за њега главно жива вера и простодушна врлина, но оне су тесно повезане са реалношћу Цркве Христове. У том смислу, у Јермином Пастиру имамо сасвим другачији став о харизматичким даровима и дисциплини у Цркви него што је то случај код његових нешто млађих савременика, ригорозних и антицрквених Монтаниста.

Реалност Цркве Божије управо и јесте оно што је главно у целокупном виђењу и учењу Јермином. Он говори о вери и врлинама, о братској солидарности свих људи, он сведочи о покајању и мучеништву, али је окосница његове књиге Пастира иесумњиво план Божанског спасоносног домостроја који је Црква. Црква Христова и као предвечна замисао Божија и као садашња стварност у свету, тј. као живи организам верних људи Божијих у свету, а такође и као есхатолошка заједница светих у Духу Божијем. Живо осећање реалности Цркве Христове у свету и осећање активног присуства Духа Божијега у њој јесте оно што представља потку (потке – попречне нити при ткању, прим. уред.) и основу ове чудне првохришћанске књиге.

Пастир Јермин сведочи такође о једном, од најранијих времена присутном искуству хришћанском, које важи и за прве и за све касније векове живота Цркве у свету, а то је да у Цркви, као простору живог живота и слободе, људска опуштеност и нехат, разлењеност воље и ослабљење моралног подвига, и све друге разне слабости и грешности људске, имају сталну потребу у оживљавајућем и препородитељском дејству благодати Божије у Цркви, јер без Духа Божијег у људима, и без духоносних људи Божијих, нема ни Цркве ни Хришћанства. Отуда је у Јермином Пастиру толико и наглашена потреба покајања, као свагдашњег предуслова поновног оживљавања у члановима Цркве живота у Духу и Истини, живота истински хришћанског, духоносног, богочовечанског.

Ово је и био разлог због чега су Хиландарски оци и препоручили поновно издавање ове првохришћанске књиге за наш народ данас.

До сада су постојала два српска превода: један са грчког (проф. Димитрије Алексијевић: ПАСТИР ЈЕРМИН, у „Гласник Православне Цркве у краљевини Србији”, год. 7 (1906), св. 9-12 и год. 13 (1912), св. 12-19, но без 4 параграфа 9. и целе 10. Приче) и други са руског превода (јером. Дионисије Миливојевић: ПАСТИР Св. ЈЕРМЕ, издање у свескама П. Н. X. Заједнице у Крагујевцу, 1931, бр. 1-4). Оба ова превода показују се данас незадовољавајућим и зато смо приступили новом преводу са грчког оригинала (по тексту најновијег критичког издања R. Јоlу-а, HERMAS: LE PASTEUR. Introduction, texte critique, traduction et notes, „Sources Chretiennes”, No53bis, ed. Cerf, Paris 1968). Ово критичко издање приређено је према једином познатом комплетном рукопису из 14. века (из манастира Григоријата, а сада у Атинској библиотеци), затим по Синајском кодексу из 4. века (садржи текст само до 4. Заповести) и бројним папирусима, од 3. до 6. века, који садрже мање одломке. Грчком тексту до данас недостају последња четири параграфа девете и цела десета Прича (постоје само три краћа фрагмента), па је превод тих делова извршен са старог латинског превода (из 3-4. века). При овом нашем преводу имали смо пред собом француски, руски и досадашња два српска превода.

На крају, неколико наших пропратних примедаба уз иначе прост и разумљив текст ове првохришћанске књиге можда ће бити од користи њеним читаоцима. И у њима, а и овде, желимо још једном да истакнемо целовитост Јерминог првохришћанског верскоморалног лика и етоса, целосност (=цело-мудреност) једног искреног црквеног и духовног хришћанина, за кога, зато, највеће зло јесте двоједушност, тј. сумња, дволичност, расцеп у одиосима према Богу и према људима у свим доменима живота, од чега исцељује свецело благодатно покајање, које се зато у Пастиру препоручује као „велика разумност”. Другим речима, писац Пастира целокупним својим и животом и речју подсећа хришћане свога времена, а и хришћане свих времена, на оно чиме је почело, и увек почиње, истинско Хришћанство: „Покајте се и верујте у Јеванђеље”.

Јеромонах Атанасије

смањи проширени текст