 28. јуна 2022. године навршaва се 151 година од рођења протојереја Сергеја Булгакова (28. јун 1871 — Париз, 12. јул 1944). Рођен је у у граду Ливни. Одрастао је у великој породици сиромашног гробљанског свештеника, чији је живот био прожет „црквеном вјером, која није дозвољавала никакво питање и несумњивост, а истовремено ни слободе и попуштања“. Васпитаван је као узоран хришћанин, и у својим раним годинама искрено је вјеровао у Бога. Али са 14 година то му није било довољно и дуги низ година не само да је „раскинуо“ са православљем, већ је и са младалачким максимализмом похрлио да тражи истину у марксизму и револуцији. Након револуције 1905. године дефинитивно се разочарао у идеје марксизма и социјализма (релативну исправност социјализма, међутим, никада није порицао, сматрајући га извјесним социјално-политичким „минимумом“ хришћанске политике).
Његов повратак Цркви, коју је, упркос свему, и сам осјећао као своју духовну отаџбину, прошао је кроз многа искушења. Као резултат тога, 1918. године манастиру Данилов, са благословом патријарха Тихона, примио је свештенички чин.... Отац Сергеј блиско сарађује са патријархом Тихоном и постепено почиње да игра прилично значајну улогу у Руској цркви, али рат је све промијенио. Предстојао је пут кроз фронтове Грађанског рата до Крима, а затим у изгнанству - до Прага (од маја 1923. године до љета 1925. године, Булгаков је био професор црквеног права и богословије на правном факултету Руског научног института у Прагу), а затим до Париза (гдје постаје професор богословије и декан Православног богословског факултета), гдје је отац Сергеј требало да створи познати богословски институт Светог Сергија, који је постао фокус руске теолошке мисли 20. вијека. А сам протојереј Сергеј Булгаков ушао је у историју руске теологије као симболична фигура, аутор не само класичних дјела о догматској теологији, већ и многих чланака у којима он као теолог и философ покушава да схвати најнужније данашња издања: „Апокалиптичност и социјализам“, „Рат и руска свијест“, „Хероизам и подвижништво“, „Интелигенција и револуција“, „Св. Петар и Јован“, „Неопалима купина“, „Апокалипса по Јовану“, „Православље“, трилогија: „Јагње Божије“, „Невеста јагњета“, „Утјешитељ“, и др. Међутим, чак и као богослов Булгаков је веома философичан, па чак и „социологичан“ о чему свједоче и његови чланци као што су „Душа социјализма“, „Нација и човјечанство“ , „Православље и социјализам“, брошура „Хришћанска социологија“. |