 Шта значи љуби ближњег свога као самог себе? Да ли имамо љубави према себи и каква она треба да буде? Хајде да то схватимо.
Човек је првобитно створен по лику и обличју Бога, врховном слободном бићу са огромним духовним могућностима, и он је требало да се вежба у љубави према Богу и свој Његовој творевини. Међутим, наши преци су презрели тај божански дар и за последицу осудили су себе и своје потомке на тугу, патњу и смрт због зла које се јавило кроз људске страсти и пороке. Свакако, наше страсти не могу бити изговор за мржњу себе и других. Ми морамо мрзети зло, не онога ко га чини. Сасвим супротно томе, ми треба да волимо себе као Божја створења и да пренесемо ову љубав на друге. Бог нас не воли због неких пријатних квалитета које ми мислимо да поседујемо, већ једноставно због тога што постојимо и што смо жива и осећајна створења. Кад је Бог дошао у овај свет, човечанству је дата реална шанса да се приближи разумевању божанске љубави првенствено кроз изгоњење греха из сопствене природе. То је оно у чему се састоји наше спасење. Због Божјег Оваплоћења, Господ није само близу нас: Он је у нама. То је сврха примања Светог причешћа. Учествовањем у Евхаристији, ми примамо самога Бога, Господа нашега Исуса Христа. Кад ми узимамо Тело и Крв Христову, Бог нам даје милост, натприродну моћ, која нам помаже да се боримо против сопствених грехова и да спроведемо Божји план за себе. Међутим, грех мора бити видљив пре него буде побеђен и према томе први чин божанске милости који отклања духовни вео који нас заслепљује са наших очију и спречава нас да видимо своју грешност. Човеково спасење је синергија, сарадња Бога и човека, у којој, према Светим Оцима, и Бог и човек треба да узму свој удео. Духовно преобраћање и просветљење се стичу само кроз напоран рад. Пре виђења преображеног Господа, Христови апостоли су начинили дуг и тежак успон ка планини. Према томе, ако се напори траже за пењање планином у физичком смислу, они ништа нису мање неопходни кад се пење до висина духовног савршенства. Не одустајмо кад видимо своје несавршености и недостатке других, већ победимо сопствене грехе, ослобађајући своја срца за божанско светло које може да загреје цео проблематичан свет. „У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет“ (Јн 16,33). аутор:Митрополит Антоније (Паканич) За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор |