 У данашње време, нажалост, има пуно људи који стављају црвени конац око руке да би се заштитили од пакости, злобних очију, зависти, мржње итд. Употреба црвеног вуненог конца око руке је јерејски кабалски обичај. Реч „кабала“ на јеврејском значи „примање, прихватање и обичај“. Суштина кабалске доктрине је да постоји неко тајанствено знање у Тори (Петокњижју светог пророка Мојсија односно Петокњижју првих пет књига Старог завета) и у другим јеврејским текстовима, који су разумљиви само неколицини изабраних. Кабалистичко учење се често повезује са додељивањем неког „мстичног“, „тајанственог“ значења јеврејским словима. То је остало од учења Питагорејаца, јер су они у одређеној мери давали „мистичну моћ бројевима“. У суштини, кабалистичка традиција заправо је одбацивање класичног јудаизма. То је магија маскирана у јудаизам. Наравно, магија се суштински повезује са гордошћу. То је због тога што, као што смо горе поменули, само изабрани могу разумети науку Кабале, Већ овде имамо неко истицање. Постоје изабрани и остали који то нису. Та смеса је наравно начињена из гордости. Кабала је извор људске гордости: „Поседујем тајно знање које други не поседују“. Популарни црвени конац такође потиче из кабалске традиције која је настала у Израелу. Поседовање и ношење црвеног конца је магијски ритуал. Нећемо се задржавати на њему јер је он бесмислен, бескористан и незграпан као и све остало у магији, са својим прецизним прописивањем бројних смешних и нашироко апсурдним ритуалима, нагомиланим једни на друге.
Хајде да истражимо проблем Божје помоћи. Савремени Јеврејин је особа чија религија каже да Месија није још дошао на земљу. За Јеврејина Христос је лажни месија. Јеврејин чека свог правог „месију“. Према томе, тужно је кад један православац, који има свог Месију, Господа Исуса и Спаса нашега Исуса Христа, одбацује Њега носећи црвени конац и прелази у јеврејски логор. Сетимо се речи Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова: „Знам дјела твоја, и невољу и сиромаштво – али си *богат – и хулу оних који говоре да су Јудејци а нису, † него синагога сатанина“ (Отк 2,9) Кротки и милосрдни апостол љубави зове Јевреје синагогом сатанином. Према томе, просуђујући логиком Светог Писма, сви они који се преобрате у јудаизам, чак иако само ношењем црвеног конца (који је везан у складу са Кабалистичким правилом и одређеним јеврејским молитвама), присаједињују се са Сатаном, односно обраћају се у ђавола. Према томе, православац не сме да носи црвени конац. Уколико се то деси, то је грех који треба да исповеди свештенику. Наравно да не мисим да су сви људи који носе црвени конац уверени и свесни поклоници јеврејске религије. Вјероватно они имају полу-паганистички поглед на свет и вјеру. Они траже да свим расположивим средствима се заштите од злих очију, злих духова, и других ствари. Они иду у цркву да упале свећу, онда ставе Кабалистички конац, позову свештеника да им благослови дом, оду код гатаре, читају Молитву Господњу, поставе икону са седам стрела изнад врата, па додају и 'потковицу и турску хамсу поред ње чисто да би се осигурали да буду безбедни. Али у Божијим очима, бити млак је смртоносни грех. Књига откровења нас подсећа на то: „Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Отк 3,15-16). Ово су страшне речи и страшна је казна намењена онима који су млаки! Ко су они? Какви су то људи? Људи чија је наискренија наклоњеност материјалном свету, који имају жељу да живе и чине грехе, и који не маре ни за шта друго. Људи који, попут фарисеја, желе да ставе религију у своју службу да би удовољили себи гордошћу или славом, или љубављу према новцу или другим гресима. Људи који одбацују Бога и постављају себе као нове идоле на трон сопственог срца. Такв људи су спремни да оду у цркву, код врачара, да ставе црвени конац, да упале сандалов штапич ред статуом слона у хиндуистичком храму- све то у исто време. Они истински не маре које су религије све док имају оно што желе. Драга браћо и сестре, хајде да одбацимо то незнање, да се удаљимо од греха и да свој ум усредсредимо на Христа. Он је наша заштита. Пут ка Њему је циљ живота. Док следимо овај пут, ми стичемо благо којим ће остатак света избледети. Ми улазимо у заједништво са Богом, јединим Дародавцем свих ствари, јединим Извором живота и добробити за нас и за цео свет. За ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор |