 Свети Герасим Јордански са лавом Животиње су створене пре људи: водена (гмизавци) и ваздушна (птице) створења створена су пети дан, док су копнена створења створена шести дан, а људи су одмах после тога створени. Животиње су живеле у миру са човеком и једна са другом, није се знало за грабљивице. Човек је створен као круна Божјег стварања, господар свега што живи, чему је и морао дат имена на основу права које му је дао Творац (Пост 2, 19). Био је то свет, укључујући и животињски свет, који није знао за пропадање. Сва твар била је испуњена радошћу, како се изразио Свети Максим Исповедник. Све се променило после Пада. Бог је рекао Адаму, који је прекршио завет: „земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека“ (Пост 3,17). Према томе, човек је поднео одговорност за недаће у целокупном космосу, за сва створења, за скрнављење опстанка као заједнице са Богом. „Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (Рим 8, 22). Христовом откупљујућом жртвом отворила се могућност за човека да уђе у Царство Небеско, али да ли су то и животиње наследиле? На ово питање немамо одговарајући одговор у православној теологији. Иако пророк Исаија прориче будуће блаженство са животињским светом: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Ис 11, 6-8) често ће се чути супротни гласови у тим расправама да ли животиње наслеђују Царство Небеско. Древна Црква није имала јединствено мишљење Светих отаца по овом питању (а и данас га, заправо, нема). Не постоји систематично и кохерентно учење Цркве о животињама. Васељенски сабори нису се бавили учењима која се тичу животиња. Постоји само неколико правила Шестог Васељенског сабора који се односи на овај канонски закон (забрана једења са животињама и забрана довођења животиња у цркву). Што се тиче самог појма о животињи и судбини која је се тиче, постоји само један број личних мишљења неких Црквених отаца. Питање да ли животиње наслеђују Царство Небеско је питање супротстављања животиња и наспрам људи. Постоје разни аргументи који се могу овде изнети: животиња није створена по „лицу и обличју“, њена улога је само улога човековог средства: она служи човеку док у Царству Небеском неће бити потребе за њиховим служењем. Додатно, животињски свет је довољан сам за себе, док је човек једино биће којем је потребан неко други, односно, Бог, да би досегао у потпуности своје могућности. Животиња не може да схвати Откровење јер оно укључује „активност, које подразумева одговарајуће менталне и вољне способности“ (Сејмон Френк). „Животиња не зна за духовну жеђ. Кад је мирна, испуњена и задовољна, она је срећна. То није оно што чини човека“ (о. Александар Мен). У међувремену, о. Александар Мен се надао да су душе животиња бесмртне и да ће отићи у рај, због тога што оне не знају ни за какву издају нити неке друге људске пороке. Свети Лука Кримски (Војно-Јасенецки) је веровао да „ је животињски дух такође везан за тело као наш, па према томе има разлога да се очекује да ће и њихова тела бити у новој природи, у новом свету после краја овог садашњег света“.  Свети Макарије Александријски и хијена Вреди напоменути да се некад животиња не понаша увек онако како јој прописује „природни„ програм“ и да се може понашати неприродно, показујући јединствене особине сличне људским врлинама. Она може бити одана до смрти; може осетити сажаљење и саосећање, кривицу или стид. Постоје бројна сведочења неочекиване благонаклоности и помоћи чак и од чак и од најсвирепијих животиња према свецима у православним житијима и у сачуваним легендама и народним причама. Вране су доносиле хлеб и месо пророку Илији. Постоји и занимљива легенда коју је препричао Касијан, монах из 5. века, о Светом апостолу Јовану Богослову, који је припитомио јаребицу и често проводио своје слободно време играјући се са том птицом. Древни Патерник говори нам о животињама које су одбијале да нападну хришћане у циркусу, чак иако су незнабожачки Римљани сматрали да ће растргнути хришћане. На пример, лав са Атласа мазио се и лизао стопе ђаконисе Татјане (3.век) у једној арени у Риму. Њени стражари и прогонитељи помислили су да је лав питом и одважно су кренули ка предатору али је звер одмах једног од њих растргла. Свети Мамант живео је на планини код Кесарије Кападокијске у 3. веку. Његову колибу посећивали су његови „пријатељи“- како их је сам светац волео да зове- јелени, козе, хијене, лавови (и то сви истовремено). Свети Антоније Велики (3-4. век) срео је хијену која му је показала пут за египатску пустињу. Вране су га храниле, а лавови су му служили. Нешто скорије датума, 14. век, Свети Сергије Радоњешки, који се посветио аскетизму у једној малој келији у шуми, успео је да се спријатељи са вуком и породицом дивљих вепрова. Он је чак хранио медведа хлебом, а често му давао и своју последњу векну. У биографији Светог Германа Аљаског можемо да прочитамо: ,,Близу његове келије живеле су ласице. Оне су познате по својој плашљивости а оне су трчале ка Светом Герману и јеле из његових руку. Такође он је виђен како храни и медведа“.  Свети Сергеј Радоњешки и медвед Ево још једног примера, овај пут из живота нашег савременика. Кад је Светом Кукши Одеском било шездесеет три године, био је послат да ради у шуми 14 сати за време Стаљинових репресија и прогона Цркве. Јадни осуђеници никад нису били сити. Одједном, чудо се десило овом монаху: врана је почела да га храни после његовог тешког дневног посла.
Зашто се овакве ствари дешавају? Свети Исак Сирин наводи: „Животиње намиришу рај и иду светима“- а ми бисмо могли додати и побожни људи, такође... „Све што дише нека хвали Господа“, узвикнуо би псалмопојац. Тако, свако створење је онтолошки укључена у заједништво са Творцем. Заједница је хијерархијска, али Божанска Љубав не одбацује ниједно своје створење. Иронично је да није човек, који је Круна свих створења, тај који је први понудио гостопримство Богу већ су то биле животиње, иако не својом вољом. Бог је рођен и стаји поред животиња јер су људи из Витлејема одбили да отворе врата Спаситељу који долази у свет а они му нису понудили склониште. Аутор: Ана Голубицкаја /За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ извор |